»Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista; jer kada sam slab onda sam silan.« 2. Korinćanima 12,10. SKB 259.1
U sva vremena Božji izabrani vesnici bili su zlostavljani i progonjeni, ali, preko njihovih nevolja poznanje Boga se širilo. Svaki Hristov učenik treba da stane u taj stroj i da nastavi isto delo, znajući da neprijatelji istine ništa ne mogu da učine protiv istine, već samo za istinu. Bog želi da istina izađe na videlo, da postane predmet istraživanja i diskusije, pa makar bila i prezirana. Um ljudi se mora pokrenuti; svako protivljenje, svaki prigovor, svaki napor da se ograniči sloboda savesti, sve su to Božja sredstva da se probude umovi koji bi inače dremali. SKB 259.2
Kako su se često baš ovakvi rezultati viđali u istoriji Božjih vesnika! Kada je plemeniti i rečiti Stefan bio kamenovan do smrti na podsticaj saveta Sinedriona, to nije donelo gubitak delu Jevanđelja. Nebeska svetlost koja je obasjala njegovo lice, božansko saučešće koje se izrazilo u njegovoj predsmrtnoj molitvi, bili su kao oštra strela osvedočenja fanatičnom članu Sinedriona koji je stajao po strani; i Savle, farisej progonilac, postao je izabrani sud, da odnese Hristovo ime pred neznabošce, pred careve i pređ decu Izrailjevu. I mnogo kasnije, ostareli je Pavle pisao iz rimske tamnice: »Istina, jedni iz zavisti i svađe...Hrista propovedaju... misleći da će naneti žalost mojim okovima... Bilo kako mu drago, dvoličenjem ili istinom, Hristos se propoveda.« (Filibljanima 1,15-18) Pavlovim tamnovanjem Jevanđelje se širilo, duše su bile zadobijane za Hrista i u samoj Cezarovoj palati. Sotoninim naporima da ga uništi, »nepropadljivo seme« Božje Reči, »koja ostaje doveka« (1. Petrova 1,23), seje se u ljudska srca; ruženjima i progonstvima Njegove dece, Hristovo ime se proslavlja, a duše se spasavaju. SKB 259.3