»I potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na Nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.« 1. Solunjanima 4,17. SKB 358.1
Isus dolazi, ali ne kao prilikom svog prvog dolaska, kao novorođenče u Vitlejemu, ne kao prilikom ulaska u Jerusalim, kad su učenici hvalili Boga velikim glasom i uzvikivali: Osana; već u Očevoj slavi, i u pratnji svih svetih anđela, koji su oko Njega dok silazi na Zemlju. Na celom Nebu neće ostati anđela, biće sve prazno. Nestrpljivi sveti će Ga očekivati i gledati prema nebu, kao i »ljudi Galilejci« kad se uznosio sa Gore maslinske. I tada će oni, samo oni koji su sveti, koji su se potpuno ugledali na Njega kao na svoj krotki Uzor, uzviknuti, puni beskrajne radosti, kad Ga budu videli: »Gle, ovo je Bog naš, njega čekasmo, i spašće nas!« (Isaija 25,9) Oni će se preobraziti »ujedamput, u trenuću oka, u poslednjoj trubi« (1. Korinćanima 15,53), koja budi zaspale svete, poziva ih iz njihovih prašnjavih postelja, odevene u slavnu besmrtnost, da uzviknu: Pobeda! Pobeda nad smrću i grobom! Preobraženi sveti uzeti su zajedno s njima da se sretnu sa Gospodom na oblacima, i da više nikad ne budu odvojeni od Onog koga vole. SKB 358.2
Svojim vernim sledbenicima Hristos je bio svakodnevni drug i poznati prijatelj. Oni su živeli u tesnom dodiru, u stalnom zajedništvu sa Bogom. Na njima se pokazala slava Gospodnja. Njih je obasjavala svetlost poznanja slave Božje u licu Isusa Hrista. Sada se raduju nepomračenim zracima sjaja i slave Cara u svom Njegovom veličanstvu. Oni su spremni za zajedništvo Neba, jer je Nebo u njihovim srcima... SKB 358.3
Radosni što se približilo njihovo izbavljenje, polaze da dočekaju Ženika, govoreći: »Gle, ovo je Bog naš, njega čekasmo, i spašće nas!« SKB 358.4