Ми смо по природи себични. — Ми смо по природи себични и тврдоглави. Међутим, када научимо Христове поуке, постајемо судеоници у Његовој природи и убудуће живимо Његовим животом. Величанствени Христов пример, неупоредива нежност којом је оплеменио осећања других - плакање са онима који су плакали, радовање са онима који су се радовали, дубоко утиче на карактер свих који Га искрено следе. Љубазним речима и делима трудиће се да олакшају пут уморним ногама. (У потрази за бољим животом, 157.158; 1905) УКЛ 230.1
Себичност ограничава ум. — Себичне интересе увек морамо покоравати; јер ако им дамо простора за деловање, постају владајућа сила која ограничава ум, отврдњава срце и слаби моралну снагу. Затим наступа и разочарање. Човек се одвојио од Бога и посветио недостојним циљевима. Он не може да буде срећан, јер не поштује себе. Унизио се личном проценом. Он је постао интелектуални промашај. (MS 21, 1899) УКЛ 230.2
Себичност, узрок људске кривице. — Себичност је одсутност понизности по угледу на Христа; њено постојање трује људску срећу; она је узрок људске кривице и води оне који је негују у бродолом вере. (Lt 28, 1888) УКЛ 230.3
Ствара збрку у чулима. — Данас, као и некада у Христово време, сотона управља умовима многих људи. О, кад би људи могли да уоче то његово страшно, погубно дело! Себичност је изопачила начела, начинила збрку у чулима и помрачила расуђивање. Изгледа чудно да без обзира на сву светлост која светли из Божје благословене Речи, неко заступа неприхватање идеје и удаљава се од Духа и познавања истине. УКЛ 230.4
Жеља неких људи да постигну велика примања уз одлучност да друге лише права која су добили од Бога, има свој извор у сотонином уму. Послушношћу сотониној вољи и методама, људи стају под његову заставу. Сигурно се не можемо ослонити на оне који су ухваћени у његову замку, ако се потпуно не обрате и не обнове, јер су били прожети лажним начелима чије погубно деловање нису могли да препознају. (SpT Series A, бр. 10, стр. 26, 6. фебруар 1896; ТМ 392.393) УКЛ 231.1
Говори мање о себи (савет човеку који је био охол и понашао се диктаторски). — Допусти да утицај Божјег Духа омекша и преобликује твоје срце. Не би требало да толико говориш о себи, јер то никога неће ојачати. Себе не треба да постављаш у средиште и замишљаш како се непрестано мораш бринути о себи наводећи и друге да се брину — о теби. Престани да се стално бавиш собом и преусмери ум на нешто здравије. Говори о Исусу, а своје »ја« остави по страни; нека се оно утопи у Христу; нека ово буде језик твога срца: »Живим — али не више ја, него Христос живи у мени.« (Галатима 2,20) Исус је спреман да ти помогне у свако време потребе. Он те неће оставити да се сам бориш са силама таме. Нипошто, јер Он је помоћ за тебе оставио код Онога који може силно спасити. (2Т 320,321, 1869) УКЛ 231.2
Чувајте се самосажаљења. — Престани да саосећаш са самим собом, сети се Откупитеља света. Размисли о величанственој жртви коју је Он принео за човека; размишљај о разочарању које Он доживљава када види да се човек после такве жртве одлучује да се удружи с онима који мрзе Христа и правду и уједињује се с њима у задовољавању изопачених захтева, доносећи својој души вечну пропаст. (5Т 508,1889) УКЛ 231.3
Ко живи за себе, срамоти Бога. — Пред нама су опасности које доносе последњи дани. Они који живе да задовоље себе, срамоте Бога. Он не може да ради преко њих, јер ће Га они лажно представити онима који не познају истину. ... Бог види да ти храниш свој понос. Он може да закључи како је потребно да ти ускрати благослове које си, уместо да их умножиш и корисно употребиш, употребио за задовољење својих себичних жеља. (MS 24, 1904; 1SM 87) УКЛ 231.4
Самозадовољство открива на духовни недостатак. — Неки не желе да се одрекну себе. Врло су нетрпељиви када се од њих тражи да преузму неку одговорност. »Има ли икакве потребе«, кажу, »за повећавањем знања и искуства?« УКЛ 231.5
То објашњава све. Они мисле да су »богати, да су нагомилали богатство и ништа им није потребно«, док их Небо проглашава »несрећнима, невољнима, сиромашнима, слепима и голима«. Овима истинити Сведок поручује: »Свјетујем те да купиш у мене злата жеженога у огњу, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, и да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти очињом помажи очи своје да видиш.« (Откривење 3,18) Та твоја самодовољност показује да ти је потребно све. Ти си духовно оболео и теби је потребан Исус као лекар. (5Т 265, 1882) УКЛ 232.1
Опасности од ласкања себи. — Тешко нам је да разумемо себе, упознамо на прави начин лични карактер. Божја реч је јасна, али ту често настаје забуна, када је примењујемо на себе. Ту лако долази до самозаваравања па мислимо да се њена упозорења и укори не односе на нас. »Срце је пријеварно више свега и опако; ко ће га познати?« (Јеремија 17,9) Ласкање себи могло би се тумачити као хришћанско осећање и ватреност. Самољубље и самоувереност могу нас оставити у уверењу да смо у праву, онда кад смо далеко од испуњавања захтева из Божје речи. (5Т 332, 1885) УКЛ 232.2
Погубно деловање самоузвисивања на наш ум. — Утицај који самоузвисивање врши на људско срце тако је дубок и тако велика жеља за влашћу над људима да се, у случају многих, ум, срце и душа потпуно утопе у жељи за владањем и заповедањем. Овакво погубно деловање на људски ум не може уништити ништа осим тражења »очног вида« од Господа у молитви. Само сила божанске милости може човеку приказати његов положај у јасном светлу и обавити тај важан посао у његовом срцу. (Lt 412, 1907) УКЛ 232.3
Избегавати крајности самопоуздања (савет човеку на руководећем месту). — Будеш ли створио претерано високо мишљење о себи, закључићеш да је оно што радиш, много вредније него што је у стварности па ћеш се залагати за облик личне независности која ће се граничити с дрскошћу. Ако одеш у ону другу крајност и створиш рђаво мишљење о себи, стећи ћеш осећај мање вредности и одаваћеш такав утисак о својој вредности, који ће у великој мери закочити и ограничити утицај који би могао да имаш на добро. Добро је да се клониш и једне и друге крајности. Тобом не смију владати осећања; околности на тебе не смеју да утичу. Можда ћеш себе проценити коректно на начин који ће те сачувати да не одеш у било коју од те две крајности. Ти можеш бити достојанствен и ослобођен празне самоуверености; можеш бити милостив и попустљив и без жртвовања самопоштовања или личне независности, а твој живот може извршити велики утицај на оне у вишим, као и на оне у нижим друштвеним слојевима. (3Т 506, 1875.) УКЛ 232.4
Егоцентричност доприноси настанку болести (лична порука). — Ако желиш успех, твоји напори морају бити озбиљни, темељити и истрајни. Као Христов следбеник, мораш овладати сваким изразом који би откривао раздражљивост и гневну нарав. Твој ум је у превеликој мери усредсређен на тебе лично. Превише говориш о себи, о својим телесним тегобама. УКЛ 233.1
Твоје поступање, преко твојих погрешних навика, свакога дана доноси ти болест. Апостол усрдно саветује своју браћу да своје тело посвете Богу. »Молим вас дакле, браћо, милости Божије ради, да дате тјелеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу; то да буде ваше духовно богомољство. И не владајте се према овоме вијеку, него се промијените обновљењем ума својега, да бисте могли кушати које је добра и угодна и савршена воља Божија.« (Римљанима 12,1.2; Lt 27, 1872) УКЛ 233.2
Егоцентричност утиче на запажање (друга лична порука). — Ти нам можеш, мој брате, можеш помоћи на много начина. Од Господа сам опуномоћена да те упозорим да не будеш егоцентричан. Обрати пажњу како слушаш, како разумеш и како цениш Божју реч. Господ ће те благословити у напору да успоставиш склад са браћом. Они које је Он послао да објаве троструку анђеоску вест, радили су у заједници с небеским умовима. Господ не полаже на тебе терет објављивања поруке која ће унети несклад у редове верника. Понављам, Он никога не води својим Светим Духом да измишља теорије, које ће унети неповерење у свечане поруке које је Он дао да их Његов народ однесе свету. (MS 32, 1896, 2SM 115) УКЛ 233.3
Свако дете учити несебичности. — Једна од врлина коју треба посебно неговати и развијати у сваком детету је несебичност, која животу даје толико природне лепоте. Од свих карактерних одлика ово је једна од најлепших, а за свако потпуно животно дело то је једна од најбитнијихквалификација. (Васпитање, 237; 1903) УКЛ 233.4
Несебичност као темељ истинске величине. — Исусовим ученицима није било довољно да буду само поучени о природи Његовог царства. Била им је потребна промена срца, која би их довела у склад са његовим начелима. Позвавши дете к Себи, Исус га је довео међу њих, узео нежно у своје наручје и рекао: »Ако се не повратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско.« Једноставност, заборављање на себе и дечја љубав испуњена поверењем - особине су које Небо цени. То су особине праве величине. (Чежња векова, 437; 1898) УКЛ 233.5
Самоиспаштање, начело молитве у лажним религијама. — Незнабошци су сматрали да се молитвом може заслужити опроштење греха. Мислили су, што је молитва дужа, то је заслуга већа. Када би могли постати свети сопственим напорима, тада би имали у себи нешто у чему би могли да уживају, неку основу за хвалисање. Овакав појам о молитви је разрада учења о самоиспаштању, које је уграђено у темеље свих система лажних религија. Фарисеји су прихватили овај незнабожачки појам о молитви; он није нестао ни у наше време, чак и међу онима који себе сматрају хришћанима. Понављање устаљених, уобичајених фраза, док срце и не осећа потребу за Богом, исто је што и »говорити много« као што чине незнабошци. (Мисли с горе благослова, 86; 1896) УКЛ 234.1
У Христовом животу није било самоистицања. — У Његовом животу није смело да буде самоистицања. Почасти које свет указује положају, богатству и таленту, биле су стране Божјем Сину. Ниједно средство којим се људи служе да би задобили оданост или изнудили поштовање, Месија није смео да употреби. Његово потпуно запостављање самога Себе било је најављено овим речима: »Неће викати, ни подизати, нити ће се чути глас Његов по улицама. Трске стучене неће преломити, и свештила које се пуши неће угасити.« (Исаија 42,2.3; Историја пророка и царева, 692.693; 1917) УКЛ 234.2
Божје средство против себичности и самоузвисивања. — У човеку постоји склоност да себе цени више него свога брата, да ради за себе, да тражи највише место; ово често рађа рђава нагађања и горчину духа. Обред који претходи Господњој вечери треба да уклони ове неспоразуме, да ослободи човека његове себичности, да га скине са штула његовог самоузвишења до понизности срца која ће га повести да служи своме брату. УКЛ 234.3
Свети Посматрач са Неба присутан је на овој свечаности и чини је тренутком за испитивање душе, за осведочење о греху и за блажену сигурност да су греси опроштени. Христос се ту налази у пунини своје милости да измени ток мисли које су текле себичним каналима. Дух Свети оживљава осетљивост оних који следе пример свога Господа. УКЛ 234.4
Када се сећамо Спаситељеве понизности, мисао се наставља на мисао: јавља се читав низ успомена, успомена на Божју велику доброту и љубав и на нежност земаљских пријатеља. У мисли нам долазе заборављени благослови, злоупотребљена милост, омаловажене љубазности. Откривају се корени горчине који су угушили драгоцену биљку љубави. Сећамо се мана карактера, запостављања дужности, незахвалности према Богу, хладноће према браћи. Грех се види у светлости у којој га Бог посматра. Наше мисли нису мисли самодопадања, већ оштре самоосуде и понизности. Ум је оснажен да поруши сваку препреку која је изазвала раздвајање. Одагнане су зле мисли и рђав говор. Признати греси су опроштени. Христова милост која покорава улази у душу, а Христова љубав спаја срца у благословено јединство. (Чежња векова, 650.651; 1898) УКЛ 235.1