Вера и здравље. — Лична вера има највеће значење. Јован је овако писао Гају: »Љубазни, молим се Богу да ти у свему буде добро, и да будеш здрав, као што је твојој души добро.« (3. Јованова 2) Здравље тела великим делом зависи од здравља душе; према томе, било да једемо или пијемо или било шта друго чинимо, све треба чинити на славу Божју. Лична вера исказује се у понашању, речима и поступцима. Она поспешује раст све док савршенство не затражи испуњење Божје препоруке, Божјег обећања: »Да будете испуњени у Њему.« (Колошанима 2,10; Lt 117, 1901) УКЛ 29.1
Чиста вера доноси спокојство, сталоженост и снагу. — Чиста и неокаљана вера није осећање, већ обављање дела милости и љубави. Таква вера доприноси здрављу и срећи. Она улази у оскрнављени храм душе и бичем истерује грешне уљезе. Седајући на престо, она својом присутношћу посвећује све осветљавајући срце сјајним зрацима Сунца Правде. Она отвара прозоре душе према Небу препуштајући улаз сунцу Божје љубави. С њом долази спокојство и сталоженост. Појачава се телесна, умна и морална снага, јер душу испуњава атмосфера Неба, као нешто живо и активно. Унутра се обликује Христос, Нада славе. (RH, 15. октобра 1901; WМ 38) УКЛ 29.2
Бог је извор живота и радости. — Бог је Исходиште живота, светлости и радости у васиони. Налик зрацима сунчеве светлости, налик воденим струјама које се силовито шире из снажног врела, благослови се од Њега преливају на Његова створења. Кад у срцима људи станује живот од Бога, он ће се у љубави и благослову изливати на друге. (Пут Христу, 77; 1892) УКЛ 29.3
Сви од Бога добијају живот. — Све што је створено живи захваљујући Божјој вољи и сили. Сва створења примају живота од Божјега Сина. Колико год били способни и обдарени, колико год биле велике њихове способности, они се крепе животом из Извора целокупног живота. Он је Извор, Врело живота. Само Онај који сам има бесмртност, који пребива у светлости и животу, могао је рећи: »Имам власт да положим свој живот, и власт имам да га опет узмем.« (MS 131, 1897; 5BC 1113) УКЛ 29.4
Сотона и утицај ума на ум. — Када је био збачен с Неба, сотона је успоставио своје царство на Земљи и отада се упорно бори за наклоност људских бића заводећи их и одвраћајући их од њихове оданости Богу. Он користи ону исту моћ коју је својевремено користио на Небу — утицај ума на ум. Има људи који делују када кушачи својих ближњих. Они гаје снажна, зла сотонска осећања; утичу великом силом којој се људи сами не могу одупрети. Под утицајем таквих осећања људи се повезују у конфедерације, синдикате и тајна друштва. Тако делују силе које Бог неће још дуго моћи да трпе. (Lt 114, 1903.) УКЛ 30.1
Сотонина користи способности за себичне циљеве. — Сотона има мреже и замке, попут замки птичара, припремљене да ухвате душе. Његов дуго припремани план јесте навести људе да своје од Бога дате способности употребе за себичне циљеве, уместо да их посвете слављењу Бога. Бог жели да се људи придруже послу који ће им донети мир и радост и омогући вечну добробит; међутим, сотона хоће да своје напоре усмеримо на оно што није добитак, на ствари које пропадају употребом. (RH, 1. септембар 1910; HC 200) УКЛ 30.2
Преступ није донео никакав нови поредак. — Ми треба да се чувамо теорије по којој је после Адамовог преступа, Бог дао људима нови систем енергије и страсти, јер то значи да је Бог после човековог пада »интервенисао« и усадио у људе грешна својства. Христос је своје дело обраћења отпочео већ у тренутку у коме је човек сагрешио, отварајући му могућност да послушношћу Божјем закону и вером у Христа поново задобије изгубљено Божје обличје. (MS 60, 1905) УКЛ 30.3
Свако мора да одабере једну од две заставе. — Ево великог питања. Пред нама стоје две велике супротстављене силе — сила Исуса Христа, Кнеза мира, Божјег Сина, и сотоне, кнеза таме. Између те две силе траје отворени сукоб. У свету постоје само две групе људи, а то значи да ће свако људско биће стати под једну од те две заставе, под заставу кнеза таме или заставу Исуса Христа. (Lt 38, 1894.) УКЛ 30.4
Грех оптерећује цело биће. — Грех утиче на цело биће, а тако утиче и милост. (Lt 8, 1891) УКЛ 31.1
Самовољно срце руши могућности душе. Сви који желе да упознају науку спасења морају бити послушни ученици у Христовој школи, да би храм душе могао да постане место пребивања Свевишњег Бога. Ако желимо да учимо од Христа, душа се мора одрећи свог поноса да би Христос могао да јој утисне свој лик. (Lt 5, 1898; HC 105) УКЛ 31.2
Крст и људски ум. — Шта је то што људском уму даје примерено постојање? Голготски крст. Када гледамо на Исуса, Зачетника и Свршитеља наше вере, свака жеља за самоуздизањем пада у воду. Тако, ако заузмемо правилан став, настаје дух понизности, који подржава смерност и понизност ума. Размишљајући о крсту, постајемо способни да уочимо узвишену могућност коју доноси свакоме који верује. Бог у Христу ... ако то схватимо како треба, срушиће људску охолост и понос. Тада неће бити самоузвишења, него ће владати истинска понизност. (Lt 20, 1897; HC 114) УКЛ 31.3
Човек постаје потпун у Христу. — Своје ученике Христос доводи у живо јединство са Собом и Оцем. Деловањем Светога Духа на људски ум човек постаје потпун у Христу Исусу. Јединство с Христом ствара спону јединства једних с другима. То јединство је најуверљивији доказ свету о Христовом величанству и племенитости, о Његовој моћи да из људског срца уклони грех. (MS 111, 1903; 5BC 1148) УКЛ 31.4
Само Бог може морално подићи човека. — Човекова вредност у Божјим очима настаје у оквиру његовог јединства с Христом, јер једино Бог, праведношћу Исуса Христа, може подићи човека на лествици моралних вредности. Световна част и величина имају вредност коју им одређује човеков Створитељ. Њихова мудрост је лудост, а њихова снага слабост. (Lt 9, 1873; HC 149) УКЛ 31.5
Себичност и њени родови. — Себичност је суштина изопачености, а пошто су људска бића поклекла пред њеном силом, у данашњем свету је на делу супротстављање Богу. Народи, породице и појединци обузети су жељом да постану средиште свега. Човек тежи да влада својим ближњима. Одвајајући се у свом самољубљу од Бога и својих ближњих, људско биће се поводи за својим неспутаним склоностима. Понаша се тако као да добро других зависи о тога колико ће се они покорити његовој надмоћности. (RH, 25. јуна 1908; CS 24) УКЛ 31.6
Победа је могућа. — Негујући праведна начела, човек може даизвојује победу над склоношћу злу. Послушношћу Божјем закону његова чула више нису неприродна; његове способности више нису изопачене и више се узалуд не расипају, јер их више не користи на могућности које ће га одвести далеко од Бога. Његове речи, мисли и снага могу се очистити у милости и кроз милост с Неба; он може да изгради нови карактер и уклони прљавштину греха. (MS 60, 1905) УКЛ 32.1
Колебљиви ум, почетак искушења. — Када допустиш уму да се колеба, када си недоследан у свом поверењу у Бога, тада почињеш да попушташ кушању. Кнез зла непрестано вреба прилику да лажно прикаже Бога и привуче људски ум на забрањено тло. УКЛ 32.2
Ако у томе успе, он ће га приковати за оно што му нуди свет. Упорно ће настојати да узбуди осећања, покрене страсти и усмерити склоности нечему што није за твоје добро. Твој је задатак да надгледаш свако осећање и сваку склоност, у мирној покорности разуму и савести. То је стање у коме сотона губи моћ контроле над умом. УКЛ 32.3
Христос те позива у све веће победе над духовним злом у твом карактеру. Ти треба да савладаш своје природне склоности. ... Мораш победити захтеве и страсти, а своју вољу у потпуности превести на Христову страну. (RH, 14. јуна 1892; HC 87) УКЛ 32.4
Нико не треба да пати због наслеђених склоности. — Сотона непрекидно вреба прилику да превари и заведе. Он покушава на све начине да утиче на људски ум да би људе усмерио на широки пут непослушности. Он чини све да збуни чула недостојним мислима; да уклони међаше постављајући лажне путоказе уместо оних које је Бог поставио у тежњи да нас води правим путем. Небеска бића имају задатак да воде, чувају и надгледају оне који ће наследити спасење, управо зато што те зле силе настоје да помраче сваки зрак светлости која осветљава душу. Нико не треба да очајава због наслеђених склоности злу, али када га Божји Дух осведочи у грех, грешник мора да се покаје, призна, остави и одбаци зло. Верни стражари спремно упућују душе на праве стазе. (MS 8, 1900; 6BC 1120) УКЛ 32.5
Грешник због дружења. — Душа која је заведена злим утицајима пала у грех дружећи се с другима и наведена да чини оно што је у супротности с Божјим умом и Божјим карактером, не треба да очајава. »Јер такав нама требаше Поглавар свештенички: Свет, безазлен, чист, одвојен од грјешника, и који је био више небеса.« (Јеврејима 7,26) Христос није само Свештеник и Посредник за наше грехе, већ и Жртва. Он је Себе жртвовао једном заувек. (Lt 11, 1897) УКЛ 32.6
Сотона обесхрабрује, а Христос удахњује наду. — Ни у једном тренутку не прихватај мисао да су сотонина искушења у складу с мислима твог ума. Одврати се од њих као што би се одвратио од самог непријатеља. Сотонин је посао да обесхрабри душу. Христов је посао да срце надахне вером и надом. Сотона се труди да сруши наше поверење. Он нам говори да су наше наде утемељене на лажним претпоставкама, а не на сигурној, непроменљивој Речи Онога који не говори неистину. (MS 31, 1911; HS 85) УКЛ 33.1
Лек за сва искушења. — Постоји лек за све облике искушења. Ми нисмо препуштени себи да бисмо се својом ограниченом снагом борили против себе и својих грешних склоности. Исус је наш моћни Помоћник, потпора која никада не изневерава. ... У овако великим могућностима које су на располагању, нико не мора да поклекне нити да се разочара. (RH, 8. априла 1884; HC 88) УКЛ 33.2
Христова крв једини лек. — Божји закон је свеобухватан. Исус ... је јасно рекао својим ученицима да тај свети Закон може бити погажен чак у мислима, осећањима и жељама, као и речима и поступцима. Срце које љуби Бога изнад свега, никада неће бити склоно свођењу Његових уредби на најмање могуће захтеве. Напротив, послушна, одана душа радосно ће показивати потпуну духовну послушност гледајући Закон у његовој духовној сили. Заповести ће тада ући у срце у својој правој снази. Грех ће бити препознат као изузетно зло. ... УКЛ 33.3
Више неће бити личне правде, самоуздизања ни указивања части самоме себи. Сигурност у себе нестаће. Резултат је дубоко осведочење у грех и одвратност према својој грешности. У очајању и осећању смртне опасности, душа се ослања на крв Божјег Јањета, своје једине Заштите. (Lt 51, 1888; HC 140) УКЛ 33.4
Супротстављање непријатељу. — Сотона ће ти приступити и рећи да си грешник. Ипак, не допусти да он обузме твој ум мишљу да те Бог одбацује зато што си грешан. Реци му: Јесте, грешник сам и управо зато ми је потребан Спаситељ. Потребно ми је опроштење, а Христос каже да нећу доживети смрт ако дођем к Њему. У Писму које ми је упутио стоји: »Ако признајемо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе наше, и очисти нас од сваке неправде.« (1. Јованова 1,9) Ја желим да верујем у Реч коју је Он оставио за мене. Желим да будем послушан Његовим заповестима. Када ти сотона говори да си изгубљен, одговори му: Да, али Исус је дошао да нађе и спасе што је изгубљено. Што је мој грех већи, то је већа моја потреба за Спаситељем. (Lt 98б, 1896.) УКЛ 33.5
Скренути пажњу са збрке на Божја дела. — Бог позива своја створења да одврате своју пажњу од збуњености и збрке које их окружују и да се диве делу Његових руку. Небеска тела заслужују наше размишљање. Бог их је створио за човеково добро, јер када проучавамо Његова дела, Божји анђели су уз нас да нам просветле ум чувајући га тако од сотонине преваре. (MS 96, 1899; 4 BC 1145) УКЛ 34.1
Шта чини вера. — Права вера оплемењује ум, истанчава укус и посвећује способност расуђивања чинећи да онај ко је негује постане судеоник у небеској чистоти и светости. Она приближава анђеле, и све више и више нас удаљава од световног духа и утицаја. Она улази у све поступке и животне односе и даје нам »дух здравог разума«. Резултат су срећа и мир. (ST, 23. октобар 1884; CH 629.630) УКЛ 34.2
Повећавање умних способности. — Као у Даниловом случају, сразмерно развијености духовног карактера повећавају се умне способности. (RH, 22. март 1898; 4BC 1168) УКЛ 34.3
Побољшава телесно здравље. — Затражимо од Бога просветљен ум који ће бити на Господњој страни. Тада ћемо доживети изузетно велико побољшање личног здравља. (Medical Missionary, новембар — децембар 1892; CH 505) УКЛ 34.4
Најбољи лек — чинити што је право. — Свест да чинимо оно што је право представља најбољи лек за оболело тело и ум. Посебан Божји благослов почива на примаоцу, а зове се здравље и снага. Онај чији је ум смирен и задовољан у Богу, налази се на сигурном путу здравља. Заиста велико је задовољство знати да је на нама око Господње и да је Његово ухо отворено за наше молитве. Знати да имамо Пријатеља који никада не изневерава и коме можемо поверити све тајне своје душе, срећа је коју речи никада неће моћи да изразе. (ST, 23. октобар 1884; CH 628) УКЛ 34.5
Исусова љубав окружује душу здравом атмосфером. — Душе оних који љубе Исуса биће окружене чистом, мирисном атмосфером. Неки скривају глад своје душе. Њима ће од велике помоћи бити блага реч или љубазно подсећање на добра која им је Бог учинио. Заузврат, свима онима који доспевају у круг нашег утицаја ми треба да пренесемо небеске дарове које нам Бог бесплатно и обилно даје. На тај начин откривамо љубав небеског порекла, љубав која ће се увећавати, док је несебично откривамо ношењем благослова другима. На тај начин прослављамо Бога. (MS 17, 1899; HC 231) УКЛ 34.6
Један тренутак непромишљености. — Када једног чувара уклониш из савести, када попушташ некој рђавој навици или једном пропустиш да извршиш своју узвишену дужност, то може бити почетак пута обмане који ће те одвести у редове сотониних слугу, иако ћеш све то време тврдити да љубиш Бога и Његово дело. Тренутак непромишљености, само један погрешан корак, може скренути цео ток твог живота у погрешном смеру. (5Т 398; 1885) УКЛ 35.1
Бог неће чудом спречити жетву. — Бог нам упућује опомене, савете и укоре да би нам омогућио да исправимо своје заблуде, пре него што постану наша друга природа. Али ако одбијемо укор, Бог неће интервенирати да нас спречи на путу којим свесно идемо. Он неће учинити ниједно чудо да спречи ницање семена које смо посејали и доношење његовог рода. УКЛ 35.2
Човек који показује безбожничку одважност или безосећајну равнодушност према божанској истини, тиме само жање жетву коју је лично посејао. То је досад било искуство многих. Ти људи равнодушно слушају истине, које су некада покретале њихове душе. Они су сејали немар, равнодушност и одупирали се истини; томе одговара и жетва коју жању. Хладноћа леда, чврстина гвожђа, непробојна, безосећајна природа камена — све је то предслика карактера многих такозваних хришћана. УКЛ 35.3
Управо на такав начин Господ је отврднуо фараоново срце. Бог је египатском владару говорио преко Мојсијевих уста пружајући му најочитије доказе божанске силе, али владар је тврдоглаво одбијао светло које га је могло довести у покајање. УКЛ 35.4
Бог није послао никакву натприродну силу да отврдне срце бунтовног фараона, али када је владар одбацио истину, Свети Дух је био повучен, а он остављен у тами и невери за коју се определио. Упорним одбијањем утицаја Духа, људи сами себе одвајају од Бога. Он више нема расположиве силе да просветли њихов ум. Никакво откривење Његове воље више не може допрети до њих у њиховом неверовању. (RH, 20. јун 1882; 3BC 1151) УКЛ 35.5
Обликујмо своје окружење уместо да оно обликује нас. — Постоје зла која човек може да умањи, али никада и да уклони. Он треба да уклања препреке и обликовати своју околину уместо да допусти да она обликује њега. Њему је остављено довољно простора да користи своје способности, стварајући од збрке и хаоса ред и склад. Он може да ужива божанску потпору и помоћ у таквом послу ако је затражи. Он није препуштен самоме себи, да се у властитој снази бори против искушења и невоља. Помоћ је била пружена и Ономе који је моћан. Исус је оставио своје царско место на Небу, страдао и умро на свету пониженом грехом и показао човеку како треба ићи кроз невоље у животу и како савладавати своја искушења. У томе нам је Он пример. (5Т 312; 1885) УКЛ 36.1
Бог жели да обнови ум. — Остатке сумњивих начела и обичаја треба очистити. Господ жели да обнови ум и срце испуни благом истине. (MS 24. 1901; HC 106) УКЛ 36.2
Мудро се односити према онима који имају другачија схватања. — Сви треба да проучавамо карактер и природу човека да бисмо знали како се мудро треба поставити према онима који заступају другачија мишљења. У таквим приликама потребно је улагати велике напоре да бисмо им помогли да исправно разумеју Божју реч, да схвате што је то прави хришћански живот. Читајмо с њима Библију и скрећимо њихове мисли с пролазних ствари на вечне. Дужност је Божје деце да буду Његови мисионари, да се упознају с онима којима је потребна помоћ. Ако неко посрће под теретом искушења, пажљиво размотримо његов случај и поступајмо мудро, јер су у питању његови вечни интереси, будући да речи и поступци оних који се окупљају око њега могу бити мирис живота на живот или мирис смрти на смрт. (4Т 69, 1876) УКЛ 36.3
Несаломљива начелност одлика је Исусових ученика. — Несаломљива начелност биће обележје пута оних који седе крај Исусових ногу и уче од Њега. (RH, 20. јун 1882; HC 160) УКЛ 36.4