Кривица слаби животне снаге. — Бол, забринутост, незадовољство, грижа савести, осећање кривице, неповерење, све тежи да сломи животне снаге и изазове пропаст и смрт. (У потрази за бољим животом, 241; 1905) УКЛ 381.1
Како се ослободити кривице. — Ово осећање кривице треба ставити у подножје голготског крста. Свест о грешном стању отровао је изворе живота и истинске среће. Зато Исус каже: Положи их на мене; Ја ћу узети твоје грехе и даћу ти мир. Не уништавај више своје самопоштовање, јер сам те Ја откупио ценом своје крви. Ти си Мој и Ја ћу ојачати твоју ослабљену вољу и уклонићу грижу савести која те мучи због греха. УКЛ 381.2
Затим обрати своје захвално срце, уздрхтало због несигурности, и чврсто се ухвати за наду која ти се нуди. Бог прима твоје сломљено и скрушено срце и нуди ти бесплатно опроштење. Нуди ти усвајање у своју породицу, уз милост да свладаш своје слабости, док ће те добри Исус водити корак по корак ако Му даш руку и допустиш да те води. (Lt 38, 1887) УКЛ 381.3
Исус даје опроштење. — Сотона настоји да одврати наше мисли од моћног Помоћника намеравајући да нас наведе да размишљамо о грешности своје душе. Иако види кривицу из прошлости, Исус опрашта. Зато Га немојмо срамотити сумњом у Његову љубав. (Lt 2, 1914; ТМ 518) УКЛ 381.4
Његова љубав ослобађа кривице. — Љубав коју Христос шири целим бићем је животодавна сила. Сваки животни део - мозак, срце, живце - она додирује исцељењем. Она покреће на рад најузвишеније снаге бића. Она ослобађа душу кривице и жалости, бриге и старања који поткопавају животне снаге. Са њом долазе ведрина и мирноћа. Она усађује у душу радост коју ништа овоземаљско не може да уништи - радост у Светом Духу, радост која доноси здравље и живот. (У потрази за бољим животом, 115; 1905) УКЛ 381.5
Највећем грешнику потребан је највећи Спаситељ. — Ако себе видиш као највећег грешника, Христос је управо оно што ти треба — највећи Спаситељ. Подигни главу, одврати поглед од самог себе, од својег грехова и усмери га према подигнутом Спаситељу; одврати поглед од отровног уједа змије и усмери Божјем Јањету које узима на Себе грехе света. (Lt 98, 1893) УКЛ 382.1
Он ће дати одмор. — Он је понео терет наше кривице. Он ће скинути терет са наших уморних плећа. Он ће нам дати одмор. Он ће. такође, понети терет брига и жалости. Он нас позива да ставимо на Њега све своје бриге, јер нас Он носи на своме срцу. (У потрази за бољим животом, 71; 1905) УКЛ 382.2
Нису сви греси исто велики. — Бог не сматра све грехове подједнако тешким, јер према Његовој процени постоји стање греховности; што се појављује и у човековом схватању, али колико год овај или онај грешни чин изгледао безначајан у очима људским, у Божјим очима ниједан грех није мали. Човеков суд је једностран, несавршен, али Бог процењује све онако како у ствари и јесте. Пијаницу презиру и за њега говоре да ће га тај грех искључити из Неба, док охолост, себичност и похлепност често прођу без икаквог укора. Међутим, ови греси нарочито вређају Бога, јер се супроте доброти Његовог карактера, оној несебичној љубави која оличава праву атмосферу свемира који није пао у грех. Онај који упадне у неки већи грех, можда осећа срамоту, јад и потребу за Христовом благодаћу, али охолост не осећа никакву потребу и тако затвара срце Христу, као и бескрајним благословима које је Он дошао да дарује. (Пут Христу, 30; 1892) УКЛ 382.3
Онима који су погрешили потребан је промишљен приступ. — Потајним или узајамним оптуживањима нико никада није постао бољи. Када искушаној души говоримо о њеној кривици, њу то неће испунити одлучношћу да се поправи. Душу која греши и која је разочарана упутите на Онога који може спасити све који долазе к Њему. Прикажите јој шта може постати Христовом милошћу. Реците јој да у њој нема ничега што би јој могло послужити као препорука пред Богом, него да је Христос умро за њу да би она могла бити прихваћена у Љубљеноме. Надахните је надом тумачећи јој да у Христовој снази може бити боља. Истичите јој могућности које јој стоје на располагању. Упутите је на врхове које она може освојити. Помозите јој да се ухвати за Господњу милост, да се ослони на Његову силу праштања. Исус чека да је загрли својом руком, да јој преда силу да живи племенитим животом пуним врлина. (MS 2, 1903) УКЛ 382.4
Сотона појачава осећање кривице. — Божји народ представљен је овде [Захарија 3] као да се ради о злочинцу на суду. Исус, поглавар свештенички, тражи благослов за свој народ који је у великој невољи. Док се он моли пред Богом, сотона му стоји с десне стране као противник. Оптужује Божју децу, трудећи се да њихов случај представи у што слабијој светлости. Он пред Господом наводи њихова зла дела и њихове недостатке. Приказује њихове недостатке и пропусте, надајући се да ће они у Христовим очима изгледати толико рђави да им неће прискочити у помоћ у њиховој великој потреби. Исус, као представник Божјег народа, налази се под проклетством, одевен у прљаве хаљине. Свестан греха свога народа, оптерећен је и обесхрабрењем. Сотона га оптерећује свешћу о кривици тако да се безнадежно осећа. Ипак, стоји као Молилац, док се сотона устремљује на Њега. (Поуке великог учитеља, 166.167; 1900) УКЛ 383.1
Непозивање на Божја обећања. — Ја сам одувек мислила да су многи штићеници душевних болница доспели тамо због доживљаја сличних мојима. Њихова савест била је погођена осећањем греха, а њихова слабашна вера није се усуђивала да затражи Божје опроштење. Они су слушали широко прихваћене описе пакла, све док то није почело да леди крв у њиховим жилама и као ватреним жигом утискује знакове на плочама њиховог сећања. На јави или у сну, та застрашујућа слика стално им је била пред очима, све док се стварност није утопила у машту, а они гледали још само сплет пламенова из приказаног пакла и чули само крике осуђених. Разум је сишао са свог места, а мозак је остао испуњен неподношљивим приказима страшног сна. Они који уче науку о вечном паклу добро би било када би пажљивије размишљали о својој овлашћености да шире такво окрутно веровање. (IT 25.26, 1855) УКЛ 383.2
Криза упућује на извор снаге. — Бог често доводи људе у кризу желећи да им скрене пажњу на њихове слабости и упути на извор снаге. Ако се буду молили и бдели у молитви, борећи се храбро, њихове слабе стране постаће јаке. У Јаковљевом искуству можемо наћи много драгоцених поука лично за нас. Бог је говорио Јакову да он у својој снази никада не би могао извојевати победу и да се мора борити заједно са Богом за силу одозго. (MS 2, 1903) УКЛ 383.3
Сетите се Христове милости. — Када је Јаков после свог грехом испуњеном поступку према Исаву, побегао из дома свога оца, био је притиснут осећањем кривице. Усамљен и одбачен, одвојен од свега што је живот чинило привлачним, једна мисао, која је више од свих других притискивала његову душу, била је страх да га је овај грех одвојио од Бога, да је напуштен од Неба. УКЛ 384.1
У својој жалости легао је на голу земљу да се одмори, окружен усамљеним брежуљцима, а у висини сјајним звезданим небом. Док је спавао светлост је прожела његов сан; са равног тла на коме је лежао, дуге осенчене лестве као да су водиле навише, до правих врата у Небо, по њима су се пењали и силазили Божји анђели, а из висина испуњених славом чуо се Божји глас који је доносио поруку утехе и наде. УКЛ 384.2
Тако је Јаков упознао Онога који је удовољио потреби и чежњи његове душе за Спаситељем. Радостан и захвалан сада је видео откривени пут којим он, грешник, поново може да успостави заједницу са Богом. Тајанствене лестве из његовог сна престављају Исуса, јединог Посредника између Бога и човека. (ПутХристу, 19.20; 1892) УКЛ 384.3
Терет кривице као узрок многих болести. — Одузети је у Христу нашао излечење и за душу и за тело. Духовно излечење било је праћено обновом тела. Преко ове поуке не сме се олако прећи. Данас постоје хиљаде оних који пате од болести тела и који, као и одузети, чезну за вешћу »Опраштају ти се греси«. Терет греха са својим немиром и неудовољеним жељама основ је њихове болести. Они не могу наћи олакшање док не дођу Исцелитељу душе. Мир који само Он може да да пружиће снагу уму и здравље телу. (Чежња векова, 270; 1898) УКЛ 384.4
Незнање није уклонило кривицу. — Да су знали да муче Онога који је дошао да спасе грешни људски род од вечне пропасти, обузела би их грижа савести и ужас. Међутим, њихово незнање није уклонило њихову кривицу, јер су имали предност да упознају и прихвате Исуса као свога Спаситеља. (Чежња векова, 744; 1898) УКЛ 384.5
Не умањивати кривицу изговарањем за грех. — Не покушавајмо да умањимо кривицу тражећи изговор за грех. Ми морамо прихватити Божју оцену греха, а она је врло строга. Једино нам Голгота може открити страшну одвратност греха. Када бисмо сами морали да сносимо своје кривице, то би нас сломило. Међутим, Безгрешни је, иако недужан, заузео наше место: Он је понео наше неправде. »Ако признајемо гријехе своје«, Бог је, »вјеран и праведан да нам опрости гријехе наше, и очисти нас од сваке неправде.« (1. Јованова 1,9; Мисли с горе благослова, 116; 1896) УКЛ 384.6
Понизне душе признају своју кривицу. — Они који признавањем кривице нису понизили своје душе пред Богом, још увек нису испунили први услов да их Бог прихвати. Ако нисмо доживели покајање којег се не треба стидети и признали своје грехе уз истинско покоравање душе и скрушен дух, с гнушањем над својим безакоњем, ми заправо никада и нисмо истински тражили опроштење греха. Па ако никада нисмо тражили, ми никада нисмо ни добили мир од Бога. Једини разлог зашто нам можда нису опроштени греси из прошлости јесте у томе што нисмо вољни да понизимо своја охола срца и сложимо се с условима датим у речи истине. УКЛ 385.1
Постоји врло изричито упутство о овом питању. Признање греха, јавног или тајног, треба да потекне из срца, изражено слободном вољом. Оно не треба да буде захтевано од грешника. Не треба га чинити на неприхватљив, неозбиљан и немаран начин, нити треба да буде изнуђено од стране оних који немају прави доживљај и разумевање одвратне природе греха. Признање које је помешано са сузама и жалошћу, које је слика изливања највећих дубина људске душе, налази свој пут према Богу који је бескрајно жалостив. Псалмист каже: »Много невоље има праведник, али га од свијех избавља Господ.« (Псалам 34,19) (5Т 636,637, 1889.) УКЛ 385.2
Најважније је одрећи се греха. — Ево како ти себе доводиш под осуду настављајући да грешиш. У Христовој сили престани да грешиш. Све је учињено да уз тебе почива милост, да грех у твојим очима увек буде мрзак као што је стварно мрзак. »Ако ко и сагреши«, не треба да се преда очајавању нити да говори као човек који је изгубљен за Христа. (Lt 41, 1893) УКЛ 385.3
Бог опрашта свима који долазе. — Бог праведно осуђује све оне који Христа не прихватају за свог личног Спаситеља, а опрашта свакој души која Му долази у вери и оспособљава је да чини дела Божја и вером постане једно с Христом. ... Господ је дао све потребне услове који су потребни човеку да добије потпуно и бесплатно спасење и буде »сав« у Њему. Бог жели да Његова деца одсјајују сјајним зрацима Сунца правде да би сви били обасјани светлом истине. Бог је омогућио спасење света бескрајно високом ценом, ценом даровања свог Јединородног Сина. Апостол поставља питање: »Који дакле свога сина не поштеђе, него га предаде за све нас, како дакле да нам с њим све не дарује?« (Римљанима 8,32) Зато, ако не будемо спасени, кривица неће бити на Богу, већ на нама што нисмо сарађивали с божанским силама. Наша воља није се поистоветила с Божјом вољом. (RH, 1. новембар 1892; 1SM 375) УКЛ 385.4
Нада за све. 36Види: Пут Христу, поглавља: »Покајање«, »Признање« и »Вера и прихватање«. — Нико не треба да се преда обесхрабрењу и очајању. Сотона вам може прићи свирепим наметањем мисли: »Ви сте безнадежан случај. За вас нема откупљења.« Међутим, у Христу имамо наду. Бог нам не заповеда да победимо својом снагом. Он нас позива да се приближимо Њему. Ма какве биле тешкоће под којима радимо, које притискају душу и тело, Он чека да нас ослободи. (У потрази за бољим животом, 249; 1905) УКЛ 386.1