Васпитна грана која се не сме занемарити. — Божји народ углавном слабо негује врлину хришћанске друштвености. Ту васпитну грану не смемо занемарити нити изгубити из вида у нашим школама. (6Т 172, 1900) УКЛ 525.1
Таленти су друштвене предности. — Они који су добили таланат исказивања нежних осећања одговорни су пред Богом да их и покажу, не само у додиру са својим пријатељима, већ у додиру са свима којима је неопходна њихова помоћ. Друштвене предноси су таланат и морају бити употребљене на благослов свима до којих доспева наше утицај. (Поуке великогучитеља, 353; 1900) УКЛ 525.2
Нису никакви независни атоми. — Ученике треба поучити да они нису независни атоми, него је сваки од њих појединачно нит коју треба удружити с другим нитима јер само тако настаје тканина. Ово упутство нигде се не може успешније применити него у школским интернатима. На тим местима ученици/студенти свакодневно су окружени приликама које ће, ако их искористе, у великој мери допринети развијању друштвених особина у њиховом карактеру. Од њих зависи хоће ли своје време и прилике употребити тако да изграде карактер који ће их учинити срећним и корисним. УКЛ 525.3
Они који се затварају у себе и не допуштају да у оквиру пријатељских дружења буду употребљени на благослов другима, губе многе благослове. Наиме, наш ум подвргава се у међусобним додирима фином дотеривању и оплемењивању; друштвеним односима склапају се познанства и пријатељства чији су резултат јединство срца и атмосфера љубави што је угодно у очима Неба. (6Т 172, 1900) УКЛ 525.4
Важност друштвених односа. — Хришћанство у додир са светом долази управо преко друштвених односа. Од сваког мушкарца или жене који су окусили Христову љубав и примили у срце божанско просветљење, Бог захтева да осветљавају мрачну стазу оних који не знају за бољи пут. ... Снагу дружења, посвећену Христовим духом, треба искористити за задобијање душа за Спаситеља. (4Т 555, 1881) УКЛ 525.5
Неговати друштвене облике личне природе. — Ми подржавамо губитак, када занемарујемо преимућство које има заједница у међусобном јачању и храбрењу у служби за Бога. Истине Његове речи у нашим умовима тада губе своју животност и важност. Наше срце престаје да буде просветљено и покретано њиховим посвећујућим утицајем, и наша духовност опада. У свом хришћанском заједништву, губимо много због недостатка саосећања један према другоме. Онај који се затвара у себе, не оправдава положај који је Бог замислио да треба да заузме. Правилно неговање заједништва у нашој природи, упућује нас да саучествујемо са другима и представља наше средство за развој и снагу у служби Богу. (Пут Христу, 101; 1892) УКЛ 526.1
Исус је био врло друштвен. — Целокупан Спаситељев живот био је обележен несебичним доброчинствима и лепотом светости. Он је наш Узор доброте. Већ од почетка Његове службе људи су почињали јасније да схватају Божји карактер. Исус је своу науку примењивао у свом животу. Показивао је доследност без тврдоглавости, доброчинство без слабости, нежност и саосећање без сентименталности. Био је врло друштвен, а ипак је задржавао повученост која је обесхрабривала сваку превелику блискост. Његова умереност никада није водила у верску заслепљеност или намргођену строгост. Он се није прилагођавао свету, а ипак је пажљиво пратио потребе и најмањих међу људима. (CT 262, 1913) УКЛ 526.2
Друштвена љубазност и достојанство људских бића. — За трпезом цариника седео је као уважени гост, који је својим саосећањем и друштвеном љубазношћу показао да признаје достојанство људске природе, па су људи чезнули да постану достојни Његовог поверења. Његове речи падале су на њихова жедна срца са силом која је доносила благослов и давала живот. Пробуђене су нове побуде, а онима који су били одбачени од друштва, пружена је могућност новог живота. (У потрази за бољим животом,26; 1905) УКЛ 526.3
Ученици су поучавани друштвеним обавезама. — Христос је своје ученике учио како да се понашају у друштву са другим људима. Поучавао их је дужностима и правилима потпуног живота у друштву, која су у потпуности одговарала законима Божјег царства. Он је своје ученике примером учио да увек не треба да говоре кад се налазе на неком јавном окупљању. Његово понашање док је седео на гозби, потпуно се разликовало од онога што се дотад могло видети и чути на гозбама. Свака реч коју је Он изговорио била је мирис живота на живот. Говорио је изразито јасно и једноставно. Његове речи биле су као златне јабуке у сребрним судивима. (RH, 2. октобар 1900; ML 190) УКЛ 526.4
Не требамо да избегавамо дружење с људима који нас окружују. — Христов пример у повезивању са интересима човечанства треба да следе сви они који проповедају Његову Реч и сви они који су примили Јеванђеље Његове милости. Не треба да се одрекнемо одржавања друштвених веза. Не треба да се оградимо од других. Да бисмо доспели до свих друштвених слојева, морамо да их нађемо тамо где се налазе. Они ће нас ретко својевољно потражити. Срца људи нису дирнута божанском истином само са проповедаонице. Постоји једно друго поље рада, можда је оно скромније, али исто тако много обећава. Оно се налази у дому обичних, у раскошним кућама великих људи, за гостопримљивим столом и на скуповима за безазлено друштвено уживање. (Чежња векова, 152; 1898) УКЛ 527.1
Потреба за заједништвом. — Није мали губитак који трпе људи, када изостају са богослужења у Божјем дому. Као Божја деца ми треба да присуствујемо свим духовним окупљањима на којима Бог с правом очекује присутност свог народа, јер се ту објављује Реч живота. Свима је потребно светло и пунина помоћи коју могу добити да би, када од оруђа која је Бог изабрао чују и у срце приме драгоцену вест са Неба, могли и сами примљено светло пренети другима. (Lt 117, 1896) УКЛ 527.2
Васпитање обликује друштвено ткиво. — Васпитање који примају млади обликује цело друштвено ткиво. Свуда по свету видимо да је друштво у нереду и да се осећа потреба за темељном променом. Много је оних који изражавају мишљење да ће боље васпитне методе, већа стручност и савременији приступ поставити прилике на право место. Они тврде да верују и добијају живу пророчку реч, а ипак Божјој речи дају споредно место у широком оквиру васпитног рада. Оно што је требало да буде на првом месту, подређено је творевинама људског ума. (6Т 150, 1900) Друштвени утицај дома. 46Види поглавље 20, »Атмосфера у дому«. — Поље рада једне породице простире се изван њених чланова. Хришћански дом треба да буде главна поука, очигледан приказ савршенства правих животних начела. Такав приказ биће сила на добро у свету. Утицај правог дома на људска срца и живот снажнији је од било које проповеди. Када млади изађу из таквог дома, они преносе поуке које су научили. Узвишенија начела живота улазе у друга домаћинства, а утицај који уздиже делује у заједници. (У потрази за бољим животом, 352; 1905) УКЛ 527.3
Друштвеност као снажан чинилац. — Хришћанска доброта и друштвеност снажни су чиниоци у задобијању пажње младих. (CT 208, 17. септембар 1902) УКЛ 528.1
Посртање друштвеног живота. — Наука која истиче да су људи ослобођени послушности Божјим захтевима ослабила је снагу моралних обавеза и отворила уставе неправди у свету. Безакоње, раскалашност и поквареност преплављују нас као незадржива поплава. Сотона је на послу у породици. Његова застава вијори се чак и у такозваним хришћанским домовима. Ту су завист, зла сумњичења, лицемерје, отуђеност, супарништво, сукоби, издавање светог поверења, попуштање страстима. Целокупни систем верских начела и науке, који треба да образује оквир друштвеног живота, изгледа да се љуља и готов је да се распадне. (Велика борба, 585; 1888) УКЛ 528.2
Божје уредбе онемогућавају елементе друштвене неправде. — Господ је желео да обузда неумерену љубав према имању и моћи. Велика зла настају због сталног гомилања богатства у рукама једне класе, и осиромашења и пропадања друге. Без успешног ограничавања, моћ богатих претворила би се у њихов монопол, па би сиромашнији, иако су у Божјим очима у сваком погледу достојни поштовања, били сматрани за мање вредне, па би њихова богатија браћа према њима тако и поступала. УКЛ 528.3
Свест да су тлачени распалила би страсти сиромашније класе. Појавило би се осећање очајања и обесправљености које би довело до кварења друштва и отворило врата злочинима свих врста. Правила која је Господ прописао требало је да осигурају друштвену једнакост међу људима. Одредбе о суботној и јубиларној години свакако би, бар у великој мери, исправиле зла која су се у протеклом раздобљу нагомилала на друштвеном и политичком подручју народног живота. (Стварање, патријарси и пророци, 534; 1890) УКЛ 528.4
Друштвени слојеви као средство за испитивање и развијање карактера. — Божји план није био да сиромаштво икада нестане са Земље. Друштвени слојеви никада нису требали да се изједначе, јер је неједнакост као обележје људског рода једно од средстава којима је Бог намеравао да искушава и изграђује људски карактер. УКЛ 529.1
Многи су се у великом одушевљењу залагали да сви људи добију подједнак удео у овоземаљским Божјим благословима, али то није била Створитељева намера. Христос је рекао да ћемо сиромашне увек имати међу собом. И сиромашни и богати откупљени су Његовом крвљу. У већини случајева међу онима који се представљају као Његови следбеници, они први служе Му искрено и без дволичења, док се други непрекидно и све снажније вежу за своја земаљска блага заборављајући Христа. Бриге овог живота и похлепа за богатствима затамњују славу вечног света. Највећа несрећа у историји човечанства била би кад би сви људи били потпуно изједначени у материјалним вредностима. (4Т 551,552, 1881) УКЛ 529.2
Друштвене класе Бог ставља изван закона. — Христова вера уздиже онога ко је прихвата на виши степен мишљења и деловања, истовремено приказујући целокупни људски род као равноправне објекте Божје љубави, откупљене жртвом Његовог Сина. Богати и сиромашни, образовани и неуки заједно се окупљају крај Исусових ногу не размишљајући о класама и првенству у свету. Ми заборављамо све земаљске разлике гледајући у Онога кога су проболи наши греси. УКЛ 529.3
Самоодрицање, спуштање до човека и бескрајно саосећање Онога који је на Небу био високо узвишен и прослављен, излаже срамотности људску охолост, самоуздизање и постојање друштвених класа. Чиста, неокаљана вера показује своја небеска начела уједињујући све који су посвећени истином. Сви они окупљају се као душе откупљене Христовом крвљу, подједнако зависне од Оногакоји их је откупио Богу. (GW 330, 1915) УКЛ 529.4
Лек за друштвена зла. — Овом мудром старању о духовним потребама својих поданика Јосафат је дуговао велики део свога владарског успеха. Послушност Божјем закону доноси велики добитак. Усклађивање с божанским захтевима развија снагу која преображава живот и уноси мир и добру вољу међу људе. Када би учења Божје речи имала надзорну улогу у животу сваког човека и жене, када би ум и срце били обуздани њеном силом, зла које се сада срећу у друштвеном и политичком животу не би имала места. Из сваког дома ширио би се утицај који би јачао духовну проницљивост људи и њихову моралну снагу, па би тако и народи и појединци стекли повољнији положај. (Историја пророка и царева, 192; 1917) УКЛ 529.5
Правилно неговање друштвених односа доноси срећу. — Они који су живели далеко од Светилишта сваке године морали су да проводе више од месец дана на годишњим светковинама. Овај пример оданости Богу требало би да нам помогне да схватимо важност верских служби и неопходност потчињавања себичних, световних интереса духовним и вечним интересима. УКЛ 530.1
Ми много губимо када занемаримо предности међусобног дружења, узајамног храбрења и јачања у служењу Богу. Када то чинимо, наша свест губи способност да истине Његове речи сагледа потпуно јасно, да потпуно схвати њихову важност. Нема више посвећујућег утицаја који просветљује и оживљава наше срце и зато духовно слабимо. Много губимо када у нашим хришћанским међусобним односима не показујемо довољно саучешћа и љубави. Онај који се затвара у себе не испуњава дужност коју му је Бог одредио. Сви смо деца истог небеског Оца и једни друге можемо учинити и срећним и несрећним. И Бог и човечанство полажу на нас одређена права. Само правилно неговање друштвених чинилаца наше природе омогућује нам да успоставимо истинске осећајне везе с нашом браћом и чини нас срећним док се трудимо да другима будемо на благослов. (Стварање, патријарси и пророци, 541; 1890) УКЛ 530.2
Не поводимо се за људским мерилима. — Стално говорим о потреби сваког човека да као хришћанин даје најбоље од себе, да се поучава у сагледавању раста, ширења ума и племенитости карактера који су омогућени свакоме појединачно. У свему што радимо и чинимо ми треба да очувамо међусобне односе онако како их је Христос неговао. Ми треба да користимо све своје духовне способности за остварење мудрих планова у оквиру озбиљног рада у Божјем делу. Божје дарове треба користити за спасавање душа. У својим међусобним односима не смемо се поводити за људским мерилима, него за божанском љубављу, љубављу израженом у Божјем дару нашем свету. (CT 256, 1913) УКЛ 530.3
Друштвеност и проповедање. — Квалитетну друштвеност треба да изграђују посебно они који су искусили Христову љубав, јер ће на тај начин моћи да стичу душе за Спаситеља. Они не смеју да крију Христа у својим срцима затварајући Га као благо које су себично приграбили, држећи Га као нешто драго и вољено да би само они у Њему уживали; исто тако, они Христову љубав не смеју откривати само онима који испуњавају захтеве њихове маште. УКЛ 531.1
Ученике/студенте треба учити да опонашају Христа у исказивању љубазног занимања за ближње, у друштвености и према онима који су у највећим потребама, иако можда нису њихово изабрано друштво. Исус је у свим приликама и на свим местима показивао љубазно занимање за људе ширећи око Себе светло ведре побожности. Ученике/студенте треба учити да ходе Његовим стопама. Треба их учити да показују хришћанско занимање, саосећање и љубав према својим младим друговима трудећи се да их привуку Исусу; у њиховим срцима Христос треба да буде као извор воде која тече у живот вечни, окрепљујући све с којима долазе у додир. (6Т 172.173, 1900) УКЛ 531.2
Сви треба да постанемо Исусови сведоци. Моћ друштва, посвећена Христовом милошћу, мора се корисно употребити у задобијању душа за Спаситеља. Дозволимо свету да види да нисмо себично обузети личним интересима, већ да желимо да и други деле наше благослове и предности. Нека виде да нас наша вера не чини несаосећајним или строгим. Сви који исповедају да су нашли Христа, нека служе као што је и Он служио - за добро људима. (Чежња векова, 152; 1898) УКЛ 531.3