Go to full page →

9 - УМ КАО ТВРЂАВА УКЛ 64

Престоница тела. — Сви телесни органи начињени су да служе уму. Ум је престоница тела. (3Т 136, 1872.) УКЛ 64.1

Ум управља целим човеком. Он је извориште свих наших поступака, добрих или злих. Ум служи Богу и удружује нас с небеским бићима. Па ипак, многи проведу и цео животни век а да не сазнају за ризницу која садржи то благо. (SpTEd 33, 11. мај 1896; FE 426) УКЛ 64.2

Мозак надгледа тело. — Данас има много болесних и немоћних, који ће увек остати такви, јер их нико не може уверити да њихово искуство није поуздан водич. Мозак је престоница тела, седиште свих нервних снага и умних активности. мозак преко живаца управља телом. Можданим нервним путевима мисаони импулси преносе се свим живцима у телу као телеграфским жицама, и они на тај начин управљају животворним активностима сваког дела нашег телесног састава. Сви органи за кретање стоје под наредбама које добијају од мозга. (3Т 69, 1872) УКЛ 64.3

Мождани живци који су у вези са целокупним телесним системом једини су посредници у повезаности између Неба и човека, а преко којих Бог може утицати на његов свестрани живот. (2Т 347, 1870) УКЛ 64.4

Сотона напада способност опажања. 7Види поглавље 35: »Утицај посматрања«. — Сотона приступа човеку у својим кушњама као анђео светла, као што је приступио и Христу. Он је досад чинио све што је могао да доведе човека у стање телесне и моралне слабости да би га затим савладао својим искушењима и ликовао над његовом пропашћу. Имао је успеха наводећи човека да попушта својим прохтевима не обазирући се на последице. Он добро зна да човек своје обвезе према Богу и ближњима не може да изврши ако истовремено слаби способности које му је Бог дао. Мозак је престоница тела. Ако због неспособности да влада било којим својим захтевом отупи способност опажања, човек не може да види вечне ствари. (RH, 8. септембар 1874; MYP 236) УКЛ 64.5

Тиранија навика. — Снага или слабост ума итекако се могу повезати с нашом активном улогом у овоме свету и с нашим вечним спасењем. Распрострањено непознавање Божјег закона у нашој природи је за сваку осуду. Неуздржљивост у било ком облику је гажење закона живота. Застрашујуће су размере слабоумности у свету. Захваљујући покривалу од светла којим сотона покрива грех, он постаје врло привлачан; сотона је презадовољан могућношћу да целом хришћанском свету наметне тиранију свакидашњих навика, као што је то случај међу незнабожцима, доприносећи да падне под власт најразличитијих захтева. (RH, 8. септембар 1874; MYP 237) УКЛ 65.1

Одбрана тврђаве. — Сваки појединац треба да схвати да своју моралну природу треба да чува оградом непрестаног бдења. Попут верних стражара, сви они треба да чувају тврђаву душе и не помишљајући да би се и за тренутак могли опустити на свом стражарском месту. (SpTPH 65, 1879; CH 411) УКЛ 65.2

Правилно васпитан ум се не колеба. — У свакидашњим испитима ум мора да стекне верност, препознавање великих предности права и дужности над склоностима и уживањима. Овако васпитан ум неће се колебати између онога што је право, а што није као трска која трепери на ветру, него, чим се суочи са животном стварношћу, у истом тренутку уочава начело, нехотично бирајући оно што је право и не премишљајући много. Он је одан јер је развио опредељење за верност и истину. (3Т 22, 1872) УКЛ 65.3

Незаштићена тврђава. — Гледањем, ми се мењамо. Иако начињен по обличју свога Створитеља, човек свој ум може тако васпитати да ће му грех над којим се некад згражавао, постати привлачан. Прекидајући бдење и молитву, он престаје да штити тврђаву, своје срце, и почиње да живи у греху и злу. Ум је понижен и, пошто је научен да своје моралне и интелектуалне снаге покорава нижим страстима, њега је немогуће подићи изнад покварености. Ми морамо непрекидно водити рат против телесног ума; у томе морамо потражити помоћ оплемењујућег утицаја Божје милости која ће наш ум подизати у висине и усадити му навике дубоког размишљања о чистим и светим стварима. (2Т 479, 1870) УКЛ 65.4

Питање живота и смрти. — »Мислите о ономе што је горе, а не што је на Земљи.« (Колошанима 3,2) Срце је човекова тврђава. Из њега излазе опредељења за живот или смрт. Док се срце не очисти, човек није способан ни за какав облик његовања заједнице светих. Зар Онај који испитује срца не зна ко живи у греху који не мисли на своју душу? Зар у животу сваког човека није било сведока који је знао за његове највеће тајне? Једном сам била принуђена да слушам речи које су неки мушкарци упућивали женама и девојкама — ласкаве речи, речи које обмањују и засљепљују. Све ове методе користи сотона да уништи душе. Неки од вас на овакав начин могу послужити и као његове слуге. Ако је то случај, мораћете се с тиме суочити на суду. Анђео је за такве људе рекао: »Они своје срце никада нису предали Богу. Христос не живи у њима. У њима нема истине. Њено место заузели су грех, превара и лаж. Они не верују у Божју реч и не живе у складу са њом.« (5Т 536,537, 1889) УКЛ 66.1

Опуштеност, самозадовољство и сигурност — издани и у тврђењу. — Управо у време када су живели у благостању и сигурности Израиљци су били наведени на грех. Занемарили су да Бога стално имају пред очима, заборавили су на молитве и гајили дух самопоуздања. Попуштање својим жељама у благостању оставили су тврђаву душе без страже, па су неморалне мисли продрле у њу... УКЛ 66.2

Врло дуг припремни процес, непознат свету, одвија се у срцу хришћанина пре него што он отворено учини грех. Ум се одједном не спушта из непорочности и светости у исквареност, изопаченост и злочин. Потребно је време да би они који су створени по Божјем обличју претворе у сурова и сотонска бића. Гледањем се мењамо. Гајећи нечисте мисли човек може тако да обликује свој ум да му грех који је некада мрзео постане угодан.« (Стварање, патријарси и пророци, 459; 1890) УКЛ 66.3

Дуван отупљује осетила. — Дуван, без обзира у коме облику, разара човекову грађу. Он је спор отров. Погађа мозак и отупљује чула, тако да ум више не може јасно да распознаје духовне вредности, нарочито оне истине које би могле да промене његов нечист начин живота. УКЛ 66.4

Они који уживају у дувану у било којем облику, нису чисти пред Богом. У власти овако нечисте страсти они не могу да прослављају Бога у свом телу и духу који Њему припадају. Будући да узимају споре и сигурне отрове, који руше њихово здравље и слабе умне способности, Бог то не може да одобри. Он им може бити милостив у ситуацији док су, задовољавајући ту погубну навику, били несвесни какву им штету она доноси, али кад им неко изнесе предмет у правом светлу, они постају криви пред Богом ако наставе да задовољавају ту понижавајућу страст. (4SG 126, 1864.) УКЛ 66.5

Робови алкохола и дроге. — Куда год се осврнемо, сотона настоји да намами младе на стазу пропасти. Ако само једном успе да наведе њихове ноге на тај пут, он ће их упутити странпутицом водећи их из једне раскалашности у другу, све док те његове жртве не изгубе своју чисту савест и више пред собом не буду имале Бога кога ће се бојати. Они се све мање и мање одликују врлином обуздавања и уздржавања. Постају зависни од вина и других алкохолних пића, дувана и опијума, идући из једног стања понижености у друго. Постали су робови својих прохтева. Сада почињу да презиру и савете које су некада поштовали. Почињу да се размећу хвалећи се слободом, а заправо су слуге пропасти. Мисле да су слободни, а робују себичности, изопаченим захтевима и разузданости. (ST, 22. јун 1891; Те 274) УКЛ 67.1

Сотонино оружје. — Попуштање телесним страстима ратује против људске душе. Апостол се обраћа хришћанима на врло дојмљив начин: »Молим вас, дакле, браћо, милости Божије ради, да дате тјелеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу.« (Римљанима 12,1) Ако је тело натопљено алкохолом и упрљано дуваном, оно није прихватљиво за Бога. Сотона зна да оно то и не може бити и зато својим кушњама напада људе захтевима и апетитом да би их учинио робовима таквим склоностима и на тај начин изазвао њихову пропаст. (RH, 8. септембар 1874) УКЛ 67.2

Страсти и зли захтеви. — Када разумни људи допусте да неуздржавањем било које врсте, отупе њихове моралне снаге, тада у многим од својих навика постају само мало бољи од незнабожаца. Сотона непрестано одвлачи људе од спасоносног светла и привлачи их обичајима и моди не дајући им тако прилике да размишљају о телесном, умном и моралном здрављу. Велики непријатељ зна да ће, ако превлада апетит, захтеви и страсти, здравље тела и снага ума бити жртвовани на олтару самозадовољства, што човека одводи у брзу пропаст. Ако просветљени ум држи узде владајући нељудским склоностима и покорава се моралним снагама, сотони ће одмах постати јасно да је сила искушења којом жели да савлада човека врло мала. (RH, 8. септембра 1874; MYP 237) УКЛ 67.3

Шта је могло бити. — Да су родитељи прошлих генерација одлучно чували своје тело и тиме служили уму и да нису допуштали да ум робује надљудским страстима, у овом би веку Земљу настањивао другачији нараштај људских бића. (HL, део 2, 38, 1865; 2SM 431.432) УКЛ 68.1

Избор између власти ума и власти тела. — Сваки ученик мора да схвати повезаност једноставног начина живота и снажног ума. На нама је да лично одлучимо хоће ли нашим животом управљати ум или тело. Млади морају, свако за себе, да одлуче како ће обликовати свој живот; никакви напори не смеју се штедети да упознају силе с којима се суочавају и утицаје који одређују карактер и судбину. (Васпитање, 202; 1903) УКЛ 68.2

Учите људе. — Истакните људима потребу да се одупру искушењу које их наводи на удовољавање захтевима и страстима. То је тачка на којој многи падају. Објасните им колико је тесна веза између тела и ума и укажите им на потребу да и једно и друго чувају у најбољем стању. (Circular Lt to Physicians and Evangelists, 1910; CH 543) УКЛ 68.3