Мартин Лутер је стајао на челу оних који су били позвани да изведу цркву из таме папства у светлост чисте вере. Реван, ватрен и побожан, не познајући никакав други страх, осим страха Божјега, и не признајући као темељ вере ништа друго осим Светог писма, Лутер је био човек баш за ово време и кроз њега је Бог извршио велико дело за реформацију цркве и просветљење света. ВБИХС 98.1
Као и први гласници јеванђеља, Лутер је поникао из сиромашног слоја. Своје ране године провео је у скромном дому једног немачког сељака. Његов отац, као рудар, свакодневним тешким радом зарађивао је средства за његово образовање. Он је хтео да његов син буде правник, али Бог је одлучио да га учини градитељем великог храма који се током векова полако подизао. Тешкоће, оскудица и строга дисциплина били су школа у којој је бескрајна Мудрост припремала Лутера за важну мисију његовог живота. ВБИХС 98.2
Лутеров отац био је човек снажног и активног ума и чврстог карактера, поштен, одлучан и искрен. Био је веран својим убеђењима и дужностима, не осврћући се на последице. Руководећи се правилно својим осећањима, био је наведен да гледа на монашки систем са неповерењем. Био је врло незадовољан када је Лутер, без његовог одобрења, ступио у манастир и требало је да прођу две године да се отац измири са сином, али и даље је његово мишљење остало исто. ВБИХС 98.3
Лутерови родитељи су поклањали велику пажњу васпитању и образовању своје деце. Трудили су се да их поуче у познању Бога и у вршењу хришћанских дужности. Син је често слушао како се отац моли за њега, да се дете сећа имена Господњег и да једног дана помогне унапређење истине. Свако преимућство за морални и интелектуални развој које им је пружио њихов мукотрпни живот, родитељи су настојали да мудро искористе. Озбиљно и неуморно трудили су се да своју децу припреме за побожан и користан живот. Одлучни и чврстог карактера, понекад су били престроги; али и сам реформатор, иако свестан да они у томе понекад греше, више је одобравао њихову дисциплину, него осуђивао. ВБИХС 99.1
У школи, у коју је врло рано био послан, према Лутеру се поступало строго, па чак и насилно. Сиромаштво његових родитеља било је тако велико, да је неко време био приморан да зарађује свој хлеб певајући од врата до врата, а често је морао и да гладује. Мрачна и празноверна схватања о вери која су тада преовладавала, испуњавала су га страхом. Увече би одлазио на спавање тужна срца, гледајући са страхом у тамну будућност и дрхтећи при помисли на Бога, кога је више познавао као строгог неумољивог судију и окрутног тиранина, него као доброг небеског Оца. Али, упркос многим и тако великим обесхрабрењима, Лутер је одлучно ишао напред према узвишеним моралним и интелектуалним врлинама које је одлучио да стекне. ВБИХС 99.2
Био је жедан знања, и његов озбиљан и практичан дух тражио је више оно што је трајно и корисно, него оно што је привидно и површно. Када је у осамнаестој години ступио на универзитет у Ерфурту, његов положај био је повољнији и изгледи на будућност светлији од оних у ранијим годинама. Пошто су његови родитељи радом и штедљивошћу осигурали себи потребна средства за живот, могли су сада и њему дати све што му је било неопходно, а утицај разумних пријатеља ублажио је донекле мрачан утисак његовог ранијег васпитања. Лутер се сада предао марљивом проучавању најбољих писаца, обогатио је свој ум њиховим најважнијим мислима, а знање мудраца учинио својим сопственим. Добро памћење, жива машта, снажна моћ расуђивања и неуморна марљивост у учењу, ускоро су га уздигли у први ред међу његовим друговима. ВБИХС 100.1
Страх Господњи који је испуњавао Лутерово срце оспособио га је да сачува чврстину намере и водио га дубокој понизности пред Богом. Стално је осећао своју зависност од Божје помоћи и сваки дан отпочињао је са молитвом, док му је срце непрестано одисало тражењем Његове помоћи и вођства. „Добра молитва”, често је говорио, „више је него пола проучавања”. ВБИХС 100.2
Када је Лутер једног дана прегледавао књиге у универзитетској библиотеци, пронашао је једну латинску Библију. Пре тога слушао је на јавним богослужењима делове јеванђеља и посланица и мислио је да је то цео садржај Божје речи. Сада је први пут видео целу Библију. Са страхом и чуђењем прелиставао је њене свете странице; убрзаним пулсом и уздрхталим срцем. Читао је саме речи живота, прекидајући на махове читање, ускликом: „О, кад би ми Бог дао једну овакву књигу!” Небески анђели били су поред њега и зраци светлости са Божјег престола откривали су његовом разуму блага истине. Увек је страховао да ће увредити Бога, а сада га је, као никада пре, обузело дубоко убеђење о сопственој грешности. ВБИХС 101.1
Искрена тежња да се ослободи греха и помири са Богом нагнала га је да ступи у манастир и да се посвети калуђерском животу. Овде се од њега тражило да обавља најниже и најтеже послове и да просјачи од куће до куће. Био је у годинама када човек највише тежи да буде поштован и цењен, и ови ниски послови дубоко су вређали његова урођена осећања, али је стрпљиво подносио понижење, верујући да је то потребно због његових греха. ВБИХС 101.2
Сваки тренутак који је могао да одвоји од својих свакодневних дужности, користио је за проучавање, жртвујући често часове сна, па чак и време предвиђено за његове скромне оброке. Више од свега радовао се проучавању Божје речи. Нашао је једну Библију која је била ланцем везана за манастирски зид, и често је ту долазио. Што је његово осведо-чење о греху бивало дубље, то је више настојао да сопственим делима задобије опроштај и мир. Водио је најстрожи живот, настојећи да разапне тело постовима, неспавањем и бичевањем. Није се устезао ни од једне жртве да би постао свет и задобио Небо. Последица његовог кажњавања тела, била је та, да је изгубио снагу и патио од грчева и несвестице, од чега се никада више није сасвим опоравио. Али, упркос свим његовим напорима, његова оптерећена душа није нашла олакшање. Коначно га је обузело крајње очајање. ВБИХС 101.3
Када се Лутеру чинило да је све изгубљено, Бог му је поклонио једног пријатеља и помоћника. Побожни Штаупиц, расветлио је Лутеровом уму Божју реч и саветовао га да одврати свој поглед од самога себе, да прекине са размишљањем о бесконачној казни због преступа Божјег закона и да гледа на Исуса, свога Спаситеља који опрашта грехе. „Уместо да мучиш себе због својих греха, баци се у Искупитељево наручје. Уздај се у Њега, у Његову правду и у помирење кроз Његову смрт. Слушај Божјег Сина. Он је постао човек да би те уверио у божанску милост. Љуби Онога који је први тебе љубио”. Тако је говорио овај гласник милости. Његове речи оставиле су снажан утисак на Лутеров ум. После дугих борби против укорењених заблуда био је најзад у стању да разуме истину, и мир је завладао у његовој узнемиреној души. ВБИХС 102.1
Лутер је био постављен за свештеника и позван је из самостана за професора на универзитету у Витембергу. Ту се посветио проучавању Светог писма на изворним језицима. Почео је да држи предавања о Библији и књиге Псалама, Јеванђеља и Посланица постале су јасне великом мноштву одушевљених слушалаца. Штаупиц, његов пријатељ и старешина, саветовао га је да ступи на проповедаоницу и да проповеда Божју реч. Лутер се устезао, сматрајући се недостојним да говори људима у Христово име. Тек после дуготрајног опирања, попустио је молбама свог пријатеља. Он је већ био вешт у познавању Писма и Божја милост почивала је на њему. Његова речитост одушевљавала је слушаоце, јасноћа и моћ којом је износио истину, осведочавале су њихов разум, а његова дубока ревност дирнула је њихова срца. ВБИХС 103.1
Лутер је још увек био одани син папске цркве и није ни помишљао да ће икада бити нешто друго. Божје провиђење пружило му је прилику да посети Рим. Путовао је пешице, а ноћивао обично по манастирима. У једном манастиру у Италији, био је испуњен чуђењем када је видео раскош соба, раскошну одећу, богату трпезу и расипништво. Са болном забринутошћу упоређивао је овај призор са самоодрицањем и патњама свог сопственог живота. То га је веома збунило. ВБИХС 103.2
Најзад је у даљини угледао град на седам брежуљака. Дубоко дирнут, бацио се на земљу узвикујући: „Поздрављам те, свети Риме!” Ушао је у град, посећивао цркве, слушао чуде- сне приче које су понављали свештеници и калуђери и обављао све прописне обреде. Свуда је наилазио на призоре који су га испуњавали чуђењем и ужасом. Видео је да је безакоње захватило све редове свештенства. Слушао је непристојне шале виших свештеника и згражавао се на њихову страшну безбожност коју су испољавали, чак и за време мисе. Када се помешао међу свештенике и грађане, сусретао је свуда расипништво и разврат. Ма где се окренуо, свуда је наилазио на скрнављење уместо на светост. „Не може се ни замислити”, писао је, „какви се све греси и срамна дела чине у Риму. Ако уопште постоји пакао, онда мора да је Рим на њему саграђен. То је бездан одакле долазе сви греси”. ВБИХС 103.3
Папа је обећао опроштење свима онима који би се на коленима попели на врх „Пилатових степеница”. Лутер се једног дана побожно пењао уз те степенице. Када му се изненада учинило да је зачуо један глас сличан грмљавини: „Праведник ће од вере жив бити!”, скочио је на ноге и побегао са тог места постиђен и пренеражен. Те речи нису никада изгубиле утицај на његову душу. Од тог часа разумео је јасније него икада пре колика је заблуда, ако се човек узда у људска дела, да би добио спасење и увидео је потребу непоколебљиве вере у Христове заслуге. Његове су се очи отвориле и никада се више нису затвориле пред сотонским обманама папства. Окренувши своје лице од Рима, окренуо је од њега и своје срце и од тог времена његово одвајање постало је све изразитије, док коначно није прекинуо сваку везу са папском црквом. ВБИХС 104.1
После свог повратка из Рима, Лутер је добио од универзитета у Витембергу звање доктора теологије. Сада је могао као никада пре да се посвети Светом писму које је толико волео. Учинио је свечани завет да ће у све дане свога живота пажљиво проучавати и верно проповедати Божју реч, а не приче и науку папства. Он више није био обичан калуђер и професор, већ опуномоћени весник Библије. Био је позван да као пастир храни Божје стадо које је било гладно и жедно истине. Одлучно је изјавио да хришћани не треба да примају друге науке, него само оне које се темеље на ауторитету Светог писма. Овим речима ударио је у сам темељ папске власти. Оне су садржавале главна начела реформације. ВБИХС 105.1
Лутер је видео колико је опасно уздизати људске теорије изнад Божје речи. Неустрашиво је устајао против шпекулативног неверовања учених и супротстављао се филозофији и теологији које су тако дуго имале преовлађујући утицај на људе. Таква проучавања прогласио је не само бескорисним, него чак и штетним и настојао је да мисли својих слушалаца скрене са лажних закључака филозофа и теолога и да их упути на вечне истине које износе пророци и апостоли. ВБИХС 105.2
Драгоцена је била вест коју је он доносио жедним масама које су просто гутале сваку његову реч. Никада раније таква наука није допрла до њихових ушију. Радосна вест о Спаситељевој љубави и сигурност опроштења и мира кроз његову проливену крв обрадовали су њихова срца и пробудили у њима бесмртну наду. У Витембергу је упаљена светлост чији су зраци допрли до најудаљенијих крајева земље, и чији ће сјај постајати све блиставији до завршетка времена. ВБИХС 105.3
Али, светлост и тама се не могу ускладити. Између истине и заблуде постоји непомирљив сукоб. Чувати и бранити једно, значи, нападати и одбацити друго. Сам наш Спаситељ је рекао: „Нисам дошао да донесем мир, него мач.” Матеј 10, 34. Неколико година после почетка реформације Лутер је рекао: „Бог ме не само води, него ме гони напред; ја нисам господар својих поступака. Ја бих желео живети у миру; али сам бачен усред буна и револуција”. Он је сада морао да се упусти у борбу. ВБИХС 106.1
Римска црква трговала је Божјом милошћу. Поред олтара били су постављени столови мењача и ваздухом је одјекивала вика купаца и продаваца. Под изговором да се сакупљају прилози за градњу цркве Светог Петра у Риму, јавно су се продавале, по налогу папе, опроштајнице за грехе. Ценом злочина подизао се Богу храм, чији се угаони камен полагао платама безакоња. Управо средства којима се Рим служио у сврху свог уздизања, проузроковала су смртни ударац његовој сили и величини. Управо ово је покренуло најодлучнијег и најуспешнијег противника папства и довело до битке која је уздрмала папски пре— сто до темеља, и потресла троструку круну на глави понтифекса. ВБИХС 106.2
Калуђер, по имену Тецел, који је био одређен да у Немачкој води продају опроштајница, био је окривљен за најподлије злочине против друштва и Божјег закона; али избегавши заслужену казну за своје злочине, постављен је да заступа користољубиве и несавесне планове Римске цркве. Великом дрскошћу понављао је очигледне лажи и чудновате приче којима је заводио неуки, лаковерни и сујеверни народ. Да су имали Божју реч, не би били тако лако преварени. Али, Библија им је била ускраћена, да би остали под контролом папства и да би повећали моћ и богатство амбициозних вођа. ВБИХС 107.1
Када је Тецел улазио у неки град, пред њим је ишао гласник који је говорио: „Милост Божја и светога оца је пред вашим вратима”. Људи су поздрављали богохулног преваранта као да је сам Бог сишао са неба к њима. Бестидна трговина увукла се у цркву, а Тецел је попевши се на проповедаоницу, узвисивао опроштајнице као најскупоценији Божји дар. Говорио је да ће им се на основу његових потврда о купљеном опроштењу, опростити сви греси, било да су их учинили раније, или ће их тек учинити и да, чак, ни покајање није неопходно. Шта више, уверавао је своје слушаоце да опроштајнице имају моћ да спасу не само живе, него и мртве, и да у оном тренутку, када на дну његовог сандучића зазвечи новац, душа у чију је корист новац дат излази из чистилишта и одлази у небо. ВБИХС 107.2
Када је Симон врачар понудио апостолима новац да би купио власт да чини чудеса, Петар му је одговорио: „Новци твоји с тобом да буду у погибао, што си помислио, да се дар Божји може добити за новце.” Дела 8, 20. Али, Тецелову понуду су хиљаде њих жељно прихватили. Злато и сребро је текло у његову благајну. Спасење које се може добити за новац, било је више тражено, него оно за које је потребно покајање, вера и одлучан напор да се човек одупре греху и да га победи. ВБИХС 108.1
Наука о опроштајницама наишла је на отпор побожних и учених људи у Римској цркви и било је много оних који нису веровали тврђењима која су се противила разуму и откривењу. Али ниједан бискуп није се усудио да подигне свој глас против преваре и изопачености ове покварене трговине. Умови људи постали су збуњени и несигурни и многи су се у страху питали: „Неће ли Бог преко неког оруђа да очисти своју цркву?” ВБИХС 108.2
Лутер, иако још паписта најстроже врсте, био је испуњен ужасом због богохулних дрскости трговаца опроштајницама. Многи од верника који су припадали његовом надзору, купивши потврде о опроштају, убрзо су почели да долазе к њему као свом пастору, исповедајући му своје грехе и очекујући разрешење, не зато што су се покајали и што су желели да поправе свој живот, већ на основу купљених потврда о опроштењу. Лутер је одбио да им да разрешење од греха и опоменуо их је да ће погинути у својим гресима ако се не покају и не поправе свој живот. Веома узбуђени и збуњени потражили су Тецела и обавестили га да се један августински калуђер према његовим потврдама односи с презиром. Фратар је био испуњен бесом. Изрекао је најстрашнија проклетства, наредио је да се на јавном тргу запали ватра и рекао да је од папе добио власт да спали као јеретике све оне који би се усудили да се успротиве његовим светим опроштајницама. ВБИХС 108.3
Тада је Лутер одлучно отпочео своје дело као борац за истину. Његов глас одјекивао је са проповедаонице као озбиљна и свечана опомена. Показивао је народу одвратност греха и учио га да је човеку немогуће да својим делима умањи своју кривицу, или избегне казну. Само покајање пред Богом и вера у Христа, може да спасе грешника. Христова милост не може да се купи. Она је бесплатан дар. Саветовао је народ да не купује опроштајнице, него да вером гледа на разапетог Искупитеља. Испричао им је своје болно искуство, како је узалуд покушавао да себи осигура спасење понижавањем и делима покоре, и уверавао је своје слушаоце да је нашао мир и радост, тек онда када је одвратио свој поглед од себе и поверовао у Христа. ВБИХС 109.1
Пошто је Тецел и даље наставио са својом трговином и безбожним тврђењима, Лутер је одлучио да најделотворније протестује против свих ових дрских злоупотреба. Празник „Свих светих” био је важан дан за Витемберг. Тада су биле изложене скупоцене црквене реликвије, а опроштај греха био је дарован свакоме ко је посетио цркву и исповедио се. Због тога је народ тих дана у великом броју долазио у цркву. Уочи празника, Лутер је одлучно отишао у цркву, према којој је већ кренуло мноштво верника и прикуцао на врата деведесет и пет теза против учења о опроштајницама. Изјавио је да је спреман да брани ове тезе пред свима који их побијају. ВБИХС 109.2
Његове тезе привукле су свеопшту пажњу. Биле су читане, па поново читане и понављане у свим крајевима. Настало је велико узбуђење на универзитету и у целом граду. Ове тезе су показале да право опроштење греха и ослобађање од казни није дато ни једном човеку, па чак ни папи. Читава замисао била је лакрдија - уметност изнуђивања новца, поигравајући се празноверјем људи - сотонино лукавство, које има за циљ да упропасти душе оних који буду поверовали његовим лажним обећањима. Такође је било јасно приказано, да је Христово јеванђеље највећа ризница цркве и да се Божја милост, откривена у њему, бесплатно дарује свакоме који је тражи са покајањем и вером. ВБИХС 110.1
Лутерове тезе изазвале су расправу, али нико није имао смелости да прихвати тај изазов. Питања која је он поставио проширила су се за неколико дана читавом Немачком, а за неколико недеља одзвањала су читавим хришћанским светом. Многе одане присталице Рима које су у цркви виделе поквареност и оплакивале га, а нису знале како томе да стану на пут, читале су сада ове тезе са великом радошћу и признале су да им кроз њих говори глас Божји. Осећале су да је Господ милостиво пружио своју руку да задржи поплаву покварености која је извирала од Римске столице. Кнезови и судије су се потајно обрадовали, што ће најзад бити обуздана дрска сила која је тврдила да нико не сме да стави приговор против њених одлука. ВБИХС 110.2
Али, многи који су волели грех, уплашили су се кад су видели да се руше заблуде и лажи које су умиривале њихов страх. Лукави свештеници ометени у свом делу одобравања преступа, и видећи да њиховим приходима прети опасност, сјединили су се пуни гнева да одбране своја тврђења. Реформатор се суочио са жестоким тужитељима. Једни су га оптуживали да поступа пренагљено и непромишљено. Други су га оптужили због дрскости, изјављујући да га не води Бог, већ да поступа из поноса и преурањено. „Не знате ли”, одговорио је, „да човек ретко може изнети нову идеју, а да при том не изгледа охол и да не буде оптужен да изазива свађу? — Зашто су Христа и све његове ученике предали на смрт? - Зато јер је изгледало да охоло презиру мудрост свога времена у којем су живели и зато што су износили нове истине, а да се нису претходно посаветовали са присталицама старих схватања”. ВБИХС 111.1
Поново је изјавио: „Све што чиним, чиним не по људској мудрости, већ у сагласности са Божјим саветом. Ако је дело од Бога, ко ће га зауставити? Ако није, ко ће га унапредити? Не моја воља, не њихова, не наша, него само твоја воља, Свети Оче, који си на небу!” ВБИХС 111.2
Иако је Лутер отпочео ово дело покренут од Светог Духа, ипак није могао да га настави без жестоких борби. Пребацивања његових непријатеља, извртање његових намера, неправедне и злобне примедбе на рачун његовог карактера и његових побуда, навалили су на њега као поплава и нису били без успеха. Он је био уверен да ће се вође у цркви и народни мудраци радосно придружити њему у корист реформације. Речи охрабрења од оних на високим положајима надахнули су га радошћу и надом. Већ је гледао како светлији дан свиће за цркву. Али, охрабрење се претворило у прекоре и осуђивање. Многи великодостојници цркве и државе били су уверени у истинитост његових теза, али су убрзо увидели да би прихватање тих истина изазвало велике промене. Просветити и реформисати народ, значило би у ствари поткопати ауторитет папства, зауставити хиљаде потока који се сливају у његове ризнице, а то би смањило расипност и раскош римских вођа. Осим тога, научити људе да мисле и раде као одговорна бића и да само од Христа очекују спасење, поткопало би престо врховног свештеника, а то би на крају срушило и њихов сопствени ауторитет. Због тога су одбацили сазнање које им је Бог понудио и устали су против човека кога је Бог послао да их просветли, а тиме су се подигли против Христа и Његове истине. ВБИХС 112.1
Лутер је задрхтао када је погледао себе — - један човек, против најмоћнијих сила на Земљи. Понекад је сумњао да је, заиста, покренут од Бога да устане против ауторитета цркве. „Ко сам био ја”, писао је, „да се успротивим папској величини, пред којом дрхте краљеви на Земљи и читав свет? Нико не зна колико је моје срце претрпело у току ове две године и у какву сам сумњу, па чак и очајање често падао”. Али, он се није сасвим обесхрабрио. Када му је недостајало подршке од људи, гледао је у Бога, и учио је да се ослања на Његову моћну десницу. ВБИХС 112.2
Једном пријатељу реформације Лутер је писао: „Јасно је да се Писмо не може разумети ни проучавањем, ни разумом. Твоја прва дужност јесте да почнеш са молитвом. Моли се Господу да ти у својој великој милости подари исправно схватање своје речи. Нема другог тумача Божје речи, осим Писца те речи који је сам рекао: ‘Сви ће бити научени од Бога.’ Ничем се не надај од свог проучавања и снаге ума; него, једноставно, поуздај се у Бога и вођство његовог Духа. Веруј речима човека који је то искусио”. Овде се налази поука од животне важности за оне који осећају да их је Бог позвао да другима представе свечане истине за ово време. Ове истине изазваће непријатељство Сотоне и људи који воле приче које је он измислио. У борби са силама зла, потребно је нешто више од моћи разума и људске мудрости. ВБИХС 113.1
Када су се непријатељи позивали на обичаје и традицију или на тврдње или ауторитет папе, Лутер им се супротстављао Библијом и само Библијом. Ту су били докази који се нису могли побити, зато су робови формализма и празноверја тражили његову крв, као што су Јевреји тражили Христову крв. „Он је јеретик!”, викали су ревнитељи Рима, „дозволити таквом јеретику да живи један сат дуже јесте грех. Нека се одмах подигне ломача за њега!” Али, Лутер није постао плен њиховог гнева. Бог му је наменио дело које је требало да изврши и Божји анђели су били послати да га заштите. Међутим, многи који су од Лутера примили драгоцену светлост постали су предмет Сотониног гнева и истине ради, неустрашиво су поднели мучење и смрт. ВБИХС 113.2
Лутерова учења привукла су пажњу мисаоних људи широм Немачке. Из његових проповеди и списа извирали су зраци светлости који су пробудили и просветлили хиљаде њих. Жива вера заменила је мртви формализам у коме је црква била тако дуго држана. Народ је сваког дана губио поверење у празноверје Рима. Ограде предрасуда биле су оборене. Божја реч којом је Лутер искушавао сваку науку и свако тврђење била је мач оштар с обе стране, који је себи крчио пут до људског срца. Свуда се будила жеља за духовним напретком. Свуда се осећала глад и жеђ за правдом, каква није била вековима. Поглед народа тако дуго усмераван на људске обреде и људске посреднике, сада је у покајању и вери управљен само на Христа и то распетог. ВБИХС 114.1
Ово велико и све распрострањеније интересовање још више је подстакло страх папске власти. Лутер је примио позив да се појави у Риму и одговори на оптужбе за јерес. Овај налог је веома уплашио његове пријатеље. Они су врло добро знали каква му опасност прети у том поквареном граду који је већ био пијан од крви Христових мученика и зато су се противили његовом одласку у Рим, тражећи да буде саслушан у Немачкој. ВБИХС 114.2
Овај предлог је најзад био прихваћен и папа је именовао једног изасланика који ће испитати случај. У упутствима достављеним овом службенику, од стране папе, стајало је да је Лутер већ проглашен јеретиком. Изасланику је наређено да га прогони и без одлагања присили на покорност. Ако би Лутер остао упоран и ако изасланик не би могао да га задржи у својој власти, био је овлашћен да га прогони у свим крајевима Немачке и да искључи и прокуне све оне који су повезани с њим. И даље, да би потпуно искоренио ову заразну јерес, папа је дао упутства своме изасланику да, осим цара, искључи све, без обзира на њихово црквено и државно достојанство, који не би били вољни да ухвате Лутера и његове присталице и да их предају освети Рима. ВБИХС 115.1
Овде се открио прави дух папства. У целом том документу нема ни трага од хришћанских начела, чак, ни обичне људске праведности. Лутер је био далеко од Рима и није имао прилике да свој став објасни, или одбрани. Ипак, пре него што је његова ствар била испитана, био је проглашен јеретиком и истог дана опоменут, оптужен и осуђен, и то све од онога који се назива светим оцем, јединим врховним непогрешивим ауторитетом цркве и државе! ВБИХС 115.2
Аугзбург је изабран као место саслушања и реформатор је кренуо тамо пешице. Неки су озбиљно страховали за његов живот. Чуле су се јавне претње да ће му бити постављена заседа и да ће га на путу ухватити и убити, па су га његови пријатељи молили да се не излаже таквом ризику. Чак су га молили да за неко време напусти Витемберг и потражи заштиту од оних који су били вољни да га штите. Али, он није хтео да напусти место које му је Бог одредио. Упркос олуји која је беснела свом силом, он је морао наставити да верно брани истину. Његове речи биле су: „Ја сам као Јеремија, човек против кога свако виче, али што ми непријатељи више прете, то је моја радост већа...Они су већ озлогласили моју част и моје добро име. Све што ми је остало јесте моје бедно тело, нека им и то; тиме ће ми скратити живот за неколико часова. Али, душу ми не могу узети. Онај који жели да свету објави Христову реч, мора сваког часа да буде готов да умре”. ВБИХС 116.1
Вест о Лутеровом доласку у Аугзбург учиниле су велико задовољство папином изасланику. Бунтовни јеретик који је побудио пажњу готово целог света био је сада у власти Рима, и папин изасланик је одлучио да не допусти да му измакне. Реформатор се није побринуо да осигура себи гарантно писмо. Његови пријатељи су га молили да се не појави пред папиним изаслаником без гарантног писма, и сами су предузели све да му од цара прибаве такву гаранцију. Изасланик је намеравао да Лутера, ако је икако могуће, присили на порицање, а ако му то не успе, да га спроведе у Рим где би доживео судбину Хуса и Јеронима и зато је преко својих посредника покушавао да Лутера наговори да дође пред њега без гарантног писма и да се тако препусти његовој милости. Реформатор је то одлучно одбио. Није се појавио пред папиним изаслаником све док није добио документ којим му је цар гарантовао своју заштиту. ВБИХС 116.2
Присталице Рима одлучиле су да Лутера на дипломатски начин придобију привидном благонаклоношћу. У дијалогу с њим, папин изасланик био је врло љубазан, али је тражио да се Лутер безусловно покори ауторитету цркве и порекне сваку тачку свог учења без доказивања, или било каквог питања. Он није добро проценио карактер човека с којим је имао да преговара. У свом одговору Лутер је нагласио своје поштовање према цркви, своју тежњу за истином, спремност да одговори на све замерке у погледу свог учења и да своје учење потчини одлуци неких водећих универзитета. Али, је истовремено подигао свој глас против кардиналовог поступка којим је од њега захтевао порицање, а није му доказао никакву заблуду. ВБИХС 117.1
Једини одговор био је: „Пореци, пореци”. Реформатор је доказао да је његово становиште основано на Светом писму и одлучно је изјавио да се не може одрећи истине. Када је папин изасланик видео да су Лутерови докази необориви, изгубио је сваку власт над собом и гневно узвикнуо: „Пореци, или ћу те послати у Рим, где ћеш доћи пред судије којима је наређено да се упознају са твојим случајем. Искључићу тебе и све твоје следбенике и све оне који ти помажу, или ће ти убудуће помагати и избацићу их из цркве”. И на крају је рекао охолим и гневним гласом: „Пореци, или се више не враћај”. ВБИХС 117.2
Реформатор је отишао са својим пријатељима остављајући кардинала и његове присталице да се гледају потпуно збуњени неочекиваним резултатом састанка. ВБИХС 118.1
Лутерови напори у овом сукобу нису били безуспешни. Велики скуп који је присуствовао овој расправи имао је прилику да упореди ова два човека и да пресуди какав их дух води и снагу и истинитост њихових гледишта. Значајне ли разлике! Реформатор, једноставан, понизан, одлучан, стајао је у Божјој сили, са истином на својој страни; а папин представник, уображен, дрзак, охол и неразуман, без иједног доказа из Светог писма, а ипак је бесно викао: „Пореци, или ћу те послати у Рим да те казне!” ВБИХС 118.2
Иако је Лутер прибавио гарантно писмо, присталице Рима ковале су заверу да га ухвате и баце у тамницу. Међутим, његови пријатељи, видећи да је његово даље задржавање у овом граду бескорисно, настојали су да се он без икаквог одлагања врати у Витемберг и то уз највећу опрезност и у највећој тајности. Тако је Лутер пре свитања, на коњу и у пратњи само једног водича којег му је обезбедио судија, напустио Аугзбург. Испуњен мрачним слутњама пролазио је тихо неосветљеним улицама града. Будни и свирепи непријатељи радили су му о глави. Хоће ли избећи постављене замке? То су били часови душевног страха и озбиљне молитве. Дошао је до малих врата на излазу из града. Била су за њега отворена и он је заједно са водичем прошао кроз њих без сметњи. Кад су се нашли изван градских зидова, бегунци су пожурили. Сотона и његови посланици били су поражени. Човек за кога су мислили да је у њиховој власти, нестао је, измакнувши им попут птице из замке птичареве. ВБИХС 118.3
Та вест о Лутеровом бекству, изасланика је запрепастила и разгневила. Очекивао је да ће бити похваљен због своје мудрости и одлучности у погледу свог поступка према овом узнемиривачу цркве, али његова нада била је изневерена. Свом гневу дао је одушка у једном писму, упућеном Фридриху, изборном кнезу Саском, у којем је Лутера горко оклеветао, тражећи од Фридриха да реформатора пошаље у Рим, или да га из Саске протера. ВБИХС 119.1
У својој одбрани Лутер је захтевао да му легат, или папа докажу његове заблуде из Светог писма и најсвечаније се заклео да ће се одрећи своје науке уколико се установи да је она у супротности са Божјом речју. Изразио је своју захвалност Богу што га је удостојио да пострада због тако свете ствари. Те су речи оставиле дубок утисак на кнеза и он је одлучио да се заузме као Лутеров заштитник. Одбио је да га пошаље у Рим, или да га истера са свог подручја. ВБИХС 119.2
Изборни кнез видео је да је морал у друштву веома пао. Потребна је била велика реформа. Компликовани и скупи поступци да се сузбију, или казне злочини су непотребни, ако свако призна и покори се Божјим наредбама и захтевима једне просветљене савести. Видео је да Лутер ради баш на томе, и потајно се радовао што се у цркви почео осећати бољи утицај. ВБИХС 120.1
Изборни кнез је, такође, приметио да Лутер има велики успех и као професор на универзитету. Из свих подручја Немачке стизали су студенти на Витембершки универзитет да чују његова учења. Младићи, угледавши град први пут, подизали су руке к небу и хвалили Бога што је учинио да светлост светли из тог града као из Јерусалима у старо доба. ВБИХС 120.2
Лутер је до сада само делимично напустио заблуде Римокатолицизма. Али када је упоређивао света пророчанства са папиним одлукама и наредбама, био је запрепашћен. „Читам папине декрете”, писао је он, „и не знам да ли је папа сам антихрист, или његов посланик. Толико је у тим декретима Христ лажно приказан и чак разапет”. Ипак, Лутер је у то време још увек подржавао Римску цркву и није ни помишљао да ће се икада одвојити од ње. ВБИХС 120.3
Реформаторови списи и његова учења допрли су до сваке нације у хришћанском свету. Дело се проширило у Швајцарској и Холандији. Поједини примерци његових списа прокрчили су себи пут до Француске и Шпаније. У Енглеској су његова учења примљена као реч живота. Истина је продрла исто тако у Белгију и Италију. Хиљаде њих су се пробудили из свог духовног мртвила у живот радости који пружају нада и вера. ВБИХС 120.4
Рим се све више љутио због Лутерових напада, а неки од његових фанатичких противника изјавили су међусобно, да онај који би убио тог бунтовног монаха, не би тиме згрешио. Једног дана приближио се реформатору неки странац са скривеним пиштољем испод огртача и упитао га зашто се свуда креће сам. „Ја сам у Божјој руци”, одговорио је Лутер, „Он је моја снага и штит. Шта ми може човек?” Чувши ове речи, странац је побледео и побегао од њега као од присуства небеског анђела. ВБИХС 121.1
Рим је желео да уништи Лутера, али Бог је био његова одбрана. Његова учења свуда су радо слушана — у манастирима и колибама, у дворовима племића, на универзитетима и у царским палатама; на све стране устајали су племенити људи да подупру његово дело. ВБИХС 121.2
У једном спису упућеном цару и немачком племству у корист реформације хришћанства, Лутер је писао о папи: „Страшно је гледати онога који се сматра Христовим намесником да живи у већој раскоши него сам цар. Зар тиме показује сличност са сиромашним Исусом и скромним Петром? Папа је, кажу они, господар света! Али Христос, чијим се намесником он сматра, рекао је: ‘Моје царство није од овога света‘. Може ли власт једног намесника бити већа од оне коју има његов господар?” ВБИХС 121.3
Овако је писао о универзитетима: „Бојим се да ће универзитети постати широка врата пакла, ако се тамо марљиво не буде објашњавало Свето писмо и усађивало у срца младих. Никоме не саветујем да своје дете шаље тамо, где Свето писмо није мерило живота. Свака институција у којој се стално не проучава Божја реч, мора постати изопачена”. ВБИХС 122.1
Овај спис се муњевитом брзином раширио по целој Немачкој и учинио велики утицај на народ. Читав народ био је покренут и многи су се скупили под заставу реформације. Лутерови противници, горећи од жеље за осветом, подстицали су папу да против њега предузме одлучне мере. Издат је декрет да се његова учења одмах осуде. Реформатору и његовим присталицама дат је рок од шездесет дана, после којих је требало да сви буду искључени, ако не опозову своје учење. ВБИХС 122.2
То је била страшна криза за реформацију. Вековима је римским осудама, искључењима, убрзо следило истребљење. Лутер није био слеп за буру која је требало да се сручи на њега, али је био постојан, пун поуздања да ће Христос бити његов помоћник и штит. Са вером и храброшћу мученика, писао је: „Шта ће бити, не знам, нити желим да знам. Нека ударац падне где хоће, ја се не плашим. Ниједан лист не пада са дрвета без воље нашег Оца; колико више се Он брине о нама! Лако је умрети за Реч, кад је Реч, која је постала тело, умрла за нас. Ако умремо с њим, с њим ћемо и живети; пошто прођемо кроз оно што је Он прошао пре нас, бићемо тамо где је и Он и живећемо заувек с њим.” ВБИХС 122.3
Када је папска посланица стигла Лутеру, он је рекао: „Ја је презирем и одбацујем као безбожну и лажну. У њој се осуђује сам Христос. Радујем се што страдам због оног што је боље и претежније од свега. Сад осећам већу слободу јер знам да је папа антихрист, и да је његов престо - престо самог Сотоне.” ВБИХС 123.1
Ипак, реч римског папе још је имала моћ. Тамнице, мучења и мач, били су моћна оруђа којима се могло нагнати на покорност. По свему је изгледало да се реформаторов рад приближавао своме крају. Слаби и празноверни дрхтали су од папског декрета, и мада је постојала општа наклоност према Лутеру, многима се чинило да је живот исувише драгоцен да би га ризиковали за ствар реформације. ВБИХС 123.2
Али, Лутер је јавно спалио папску булу заједно са канонским законима, декретима и главним списима који су подупирали папску власт. Тим поступком, он је храбро објавио своје коначно одвајање од Римске цркве. Он је прихватио своје искључење и објавио је свету да између њега и папе мора од сада да буде рат. Велика борба је управо почела. Ускоро после тога објављена је нова папска була и искључење којим се пре претило, било је коначно проглашено против реформатора и свих оних који би прихватили његово учење. ВБИХС 123.3
Противљење је судбина свакога кога Бог употреби да нарочите садашње истине објави свом времену. У Лутерове дане постојала је садашња истина - истина у то време од посебне важности; постоји и садашња истина за цркву данашњице. Али, већина данас не чезне за истином више од паписта, који су се противили Лутеру. Постоји иста склоност као и у прошлим вековима да се прихвате људске традиције и теорије уместо речи Божје. Они који износе истину за ово време не треба да очекују да ће бити примљени са већом наклоношћу, него реформатори у ранијим вековима. Велика борба између истине и заблуде, између Христа и Сотоне, све ће се више заоштравати до краја светске историје. ВБИХС 123.4