Ljudska bića pripadaju velikoj Božjoj porodici. Stvoritelj nas je stvorio tako da bi trebalo da poštujemo i ljubimo jedan drugoga i da pokazujemo čist, nesebičan interes za dobro bližnjih. Međutim, sotonin cilj bio je da ljudi najpre obrate pažnju na svoje „ja”, i popuštajući njegovoj vlasti, razvili su sebičnost koja je ispunila svet bedom i razdorom, suprotstavljajući se jedni drugima. SPS 20.1
Sebičnost je srž izopačenosti i pošto su ljudska bića popustila njenoj moći, danas u svetu vlada nevernost Bogu. Narodi, porodice i pojedinci ispunjeni su željom za isticanjem sebe. Čovek želi da vlada svojim bližnjima. Odbacujući u svom samoljublju Boga i bližnje, on sledi svoje nesputane sklonosti. On deluje tako kao da dobro drugih zavisi od pokoravanja njemu. SPS 20.2
Sebičnost je unela razdor u crkvu ispunjavajući je nesvetim ambicijama. ...Sebičnost uništava sličnost Hristu ispunjavajući čoveka samoljubljem. To dovodi do trajnog odbacivanja pravednosti. Hristos kaže: „Budite dakle savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski!” (Matej 5,48) Međutim, samoljublje je slepo za savršenstvo koje Bog zahteva... SPS 20.3
Hristos je došao na ovaj svet kako bi otkrio Božju ljubav. Njegovi sledbenici treba da nastave delo koje je On započeo. Potrudimo se da pomognemo i osnažimo jedni druge. Traženje dobra u drugima je način na koji se može naći istinska sreća. Čovek ne radi protiv ličnog napredovanja ljubeći Boga i svoje bližnje. Što je njegov duh nesebičniji, on je srećniji jer ispunjava Božju svrhu. U njega je udahnut Božji dah ispunjavajući ga radošću. Za njega je život sveto poverenje, dragocen u njegovim očima, jer je to dar od Boga koji treba sprovesti u služenju drugima. (R&H, 25. jun, 1908.) SPS 21.1
Sebičnost je najsnažniji i najprisutniji ljudski nagon i zato je borba duše između saosećanja i pohlepe neravnopravna; jer dok je sebičnosti najjača strast, ljubav i dobročinstvo su često najslabije i, kao po pravilu, zlo pobeđuje. Zato nije dobro da u svojim naporima za Božje delo budemo vođeni osećanjima ili nagonima. SPS 21.2
Opasno je i nije mudro da dajemo ili preduzimamo napore kada smo podstaknuti osećanjima ili da uskraćujemo svoje darove ili službu kada su umešane emocije. Ako smo pod vlašću nagona ili pukog ljudskog saosećanja, tada će samo nekoliko prilika — gde su naši napori za druge propraćeni nezahvalnošću ili gde su naši darovi zloupotrebljeni ili protraćeni — zamrznuti izvor dobročinstva. Hrišćani bi trebalo da deluju prema večnom načelu sledeći Spasiteljev primer samoodricanja i samopožrtvovanosti. (R&H, 7. decembar 1886.) SPS 21.3
Samopožrtvovanost je temeljna misao Hristovog učenja. Ovo se vernicima često govori tonom koji zvuči kao zapovest, jer ne postoji drugi način spasavanja ljudi nego da se otrgnu od svog sebičnog načina života. Dok je živeo na Zemlji, Hristos je dao istiniti prikaz snage Jevanđelja. ...Svakoj duši koja će sa Njim patiti odupirući se grehu, unapređujući Njegovo delo, odričući se za dobro drugih, On obećava deo u večnoj nagradi pravednih. Dok živimo duhom koji karakteriše Njegov život, postajemo učesnici Njegove naravi. Učestvujući u ovom životu žrtve za dobrobit drugih, sa Isusom ćemo podeliti „večnu i od svega pretežniju slavu” u večnom životu. (2. Korinćanima 4,17; R&H, 28. septembar 1911.) SPS 21.4
Oni koji dopuštaju da njima vlada duh lakomislenosti, neguju i razvijaju one osobine karaktera koje će njihova imena uvesti u nebeske knjige kao idolopoklonike. Takvi se svrstavaju među lopove, psovače i grabežljivce koji, kako kaže Božja reč, neće naslediti carstvo Božje. „Jer se bezbožnik diči željom duše svoje, grabljivica pohvaljuje.” (Psalam 10,3) Pohlepa je uvek u suprotnosti sa hrišćanskim dobročinstvom. Plodovi sebičnosti uvek se otkrivaju u zanemarivanju dužnosti i nekorišćenju Božjih darova koji su nam povereni za napredak Njegovog dela. (R&H, 1. decembar 1896.) SPS 22.1
Hristos je naš primer. On je svoj život dao kao žrtvu za nas, a od nas traži da svoj život damo kao žrtvu za druge. Tako možemo pobediti sebičnost koju sotona stalno teži da usadi u naše srce. Ta sebičnost je smrt svakoj pobožnosti i može se nadvladati samo pokazivanjem ljubavi prema Bogu i našim bližnjima. Hristos neće dopustiti nijednoj sebičnoj osobi da uđe u nebeske dvorove. Nijedna pohlepna duša ne može proći kroz biserna vrata jer je svaka pohlepa idolopoklonstvo. (R&H, 11. jul 1899.) SPS 22.2