Kada su stigli na mesto pogubljenja, osuđenike su vezali uz oruđa mučenja. Dok su se dvojica razbojnika trzala u rukama onih koji su ih polagali na krst, Isus nije pružao nikakav otpor. Isusova majka je posmatrala prizor očajnički zadržavajući dah, nadajući se da će On ipak učiniti čudo i da će se osloboditi. Videla je Njegove ruke ispružene na krstu - te drage ruke koje su neprestano delile blagoslove i koje su se toliko puta ispružale da izleče napaćene. A kada su čekić i klinovi bili doneseni, i kada su klinovi probili nežnu kožu i Njega prikovali na krst, učenici su slomljena srca sa surovog poprišta zbivanja odneli onesvešćeno telo Hristove majke. IO 185.2
Isus nije prigovarao niti se tužio; Njegovo lice je ostalo bledo i mirno; ali su se velike kaplje znoja okupljale na Njegovom čelu. Nije bilo nijedne sažaljive ruke da obriše samrtnički znoj sa Njegovog lica; nije bilo reči saučešća niti nepokolebljive vernosti da podrži Njegovo ljudsko srce. On je potpuno sam gazio u kaci; i od sveg tog naroda niko nije bio s Njime. I dok su vojnici obavljali svoje strašno delo, a On trpio najstrašnije samrtničke muke, Isus se počeo moliti za svoje neprijatelje - „Oče, oprosti im; jer ne znaju što čine!” (Luka 23,34) Ova Hristova molitva za Njegove neprijatelje obgrlila je svet, obuhvatajući svakog grešnika koji će ikada živeti, sve do kraja vremena. IO 185.3
Pošto je Isus bio prikovan na krst, nekoliko snažnih ljudi ga je podiglo i s velikom silinom spustilo na mesto pripremljeno za njega, izazivajući najstrašnije samrtne muke Božjemu Sinu. A onda se dogodio strašan prizor. Sveštenici, glavari, i književnici zaboravili su dostojanstvo svoje svete službe i pridružili se gomili u ruganju i ismejavanju umirućeg Božjeg Sina, govoreći: „Ako si zaista car judejski, spasi samoga sebe!” (Luka 23,37) A neki su prezrivo govorili jedni drugima: „Spasavao je druge, a sebe ne može da spase!” (Marko 15,31) Dostojanstvenici iz hrama, otvrdnuli vojnici, pokvareni razbojnici na krstu, podli i surovi u mnoštvu - svi su se sjedinili u zlostavljanju Hrista. IO 186.1
Razbojnici koji su bili raspeti zajedno s Hristom trpeli su iste telesne patnje kao i On; ali su jednoga njegove muke samo otvrdnule i učinile da postane očajan i drzak. On se pridružio ruganju sveštenika i okrenuo se protiv Isusa, govoreći: „Ako si ti Hristos, spasi samoga sebe i nas!” (Luka 23,39) Drugi zločinac nije bio otvrdnuli prestupnik. Kada je čuo podrugljive reči svoga druga u zločinu, „ukori ga, govoreći: zar se ne bojiš Boga, videći da primaš istu osudu? A mi je primamo pravedno, jer dobijamo samo pravednu naknadu za svoja dela; a taj čovek nije učinio nikakvo zlo!” (Luka 23,40.41) A onda, kada ga je njegovo srce povuklo Hristu, nebesko prosvetljenje preplavilo je njegove misli. U Isusu, izranjenom, prezrenom, prikovanom na krstu, video je svoga Otkupitelja, svoju jedinu nadu, pa mu se obratio s jednostavnom verom: „Gospode, seti me se kada dođeš u svoje carstvo. A Isus mu reče: zaista ti kažem danas, ti ćeš biti sa mnom u raju!” (Luka 23,43) IO 186.2
Anđeli su zadivljeno gledali besktrajnu Isusovu ljubav, koji je, iako je trpeo najstrašnije samrtničke muke uma i tela, mislio samo na druge, ohrabrujući pokajničku dušu da veruje. Dok se rastajao od života i prepuštao smrti, pokazivao je ljubav prema čoveku, ljubav snažniju od smrti. Mnogi koji su posmatrali ovaj prizor na Golgoti bili su kasnije ohrabreni njime da još čvršće poveruju u Hrista. IO 186.3
Isusovi neprijatelji su sada očekivali Njegovu smrt s nestrpljivom nadom. Taj događaj će, zamišljali su, zauvek ućutkati sve glasine o Njegovoj božanskoj moći i o jedinstvenosti Njegovih čuda. Govorili su sebi da više neće morati da drhte zbog Njegovog uticaja. Neosetljivi vojnici, koji su položili Isusovo telo na krst, podelili su Njegovu odeću, prepirući se oko Njegove dolame, koja je bila izatkana iz jednog komada. Konačno su odlu223 čili da bace kocku za nju. Nadahnuto pero je tačno opisalo ovaj prizor stotinama godina pre nego što se odigrao: „“Okružiše me psi: družina zlikovaca okupila se oko mene: probodoše ruke moje i noge moje ... dele odeću moju među sobom, bacaju kocku za dolamu moju.” (Psalam 22,16.18) IO 187.1