*****
(Ово поглавље засновано је на тексту
из Књиге пророка Данила 6. главе )
Дарије Миђанин је почео да реорганизује државну управу чим је сео на престо, који су некада заузимали вавилонски владари. Поставио је »сто и педесет управитеља... а над њима три старешине, од којих један беше Данило, којима ће управитељи давати рачуне да не би цару било штете. А тај Данило надвисиваше старешине и управитеље, јер у њему беше велики дух и цар мишљаше да га постави над свим царством својим.« PKSerb 363.1
Почасти указиване Данилу побудиле су завист водећих људи у царству, који су почели да траже прилику да уложе неки приговор против њега. Међутим, нису је налазили, »јер беше веран и не налажаше се у њега погрешке ни мане«. PKSerb 363.2
Данилово беспрекорно понашање још више је распалило завист његових противника. Били су приморани да признају: »Нећемо наћи на тога Данила ништа, ако не нађемо што на њега 540 ради закона Бога његова!« PKSerb 363.3
Тако су старешине и управитељи, посаветовавши се међусобно, начинили план уз чију помоћ су се надали да ће срушити пророка. Одлучили су да предложе цару да потпише наредбу, коју су припремили и којом би било забрањено свим људима у царству да се у времену од тридесет дана, моле било коме, Богу или човеку, осим цару Дарију. Било је предвиђено да се прекршиоци ове наредбе баце у јаму с лавовима. PKSerb 363.4
У складу с планом, управитељи су припремили наредбу и поднели је Дарију на потпис. Искористивши његову таштину, успели су да га убеде да ће издавање наредбе много допринети његовој части и угледу. Не проничући у подле намере управитеља, цар није запазио мржњу коју су изражавали наредбом, па је попустивши њиховим ласкањима, потписао докуменат. PKSerb 364.1
Данилови непријатељи отишли су од Дарија радујући се замки коју су тако вешто поставили Господњем слузи. Сотона је играо врло важну улогу у овој завери. Зли анђели су се прибојавали да ће пророк, који је заузимао важан управни положај у царству, својим утицајем ослабити њихову власт над управитељима земље. Управо су сотонске силе покренуле завист и љубомору управитеља и старешина, оне су надахнуле и план за Данилово уништење, а управитељи су, пристајући да постану оруђа зла, постали само извршиоци. PKSerb 364.2
Данилови непријатељи су приликом остварења свога плана рачунали на његову дубоку оданост начелима. У својој оцени његовог карактера нису се преварили. Он је брзо открио злоћудну намеру с којом је наредба била објављена, али није променио ниједну појединост свога понашања. Зашто би престао да се моли управо сада, када му је молитва била најпотребнија? Радије ће се одрећи и самог живота него своје наде у Божју помоћ. Са истом смиреношћу којом је обављао своју дужност старешине над управитељима, у време које је одредио за молитву, отишао је у своју собу, отворио прозоре према Јерусалиму као што је обично чинио, и почео да се моли Богу небескоме. Није се трудио да сакрије своје дело. Иако је био потпуно свестан последица своје верности Богу, није се колебао. Пред очима оних који су се заверили да га униште није хтео да остави утисак да су његове везе са Небом прекинуте. У свим случајевима у којима је цар имао право да наређује, Данило би послушао; али ни цар ни његове наредбе нису га могли поколебати у његовој оданости Цару над царевима. PKSerb 364.3
Тако је пророк, смело иако понизно, објавио да ниједна земаљска власт нема право да стане између човека и Бога. Окружен идолопоклоницима, верно је посведочио за ову истину. Његова непоколебљива приврженост истини и правди била је као светло видело у моралној тами тог незнабожачког двора. Данило се и пред садашњим светом уздиже као достојан пример хришћанске неустрашивости и верности. PKSerb 365.1
Управитељи су целог дана пратили Данила. Видели су како три пута одлази у своју собу и три пута чули су његов глас како се у искреној молитви уздиже Богу. Следећег јутра изнели су цару своју тужбу. Данило, најугледнији и највернији државник, погазио је царску наредбу. Подсетили су цара: »Ниси ли написао заповест да ко би се год замолио коме год богу или човеку за тридесет дана, осим теби, царе, да се баци у јаму лавовску?« PKSerb 365.2
Цар је одговорио: »Тако је по закону мидском и персијском, који је непроменљив!« PKSerb 365.3
Победоносно су обавестили Дарија о понашању његовог најповерљивијег саветника. Узвикнули су: »Данило, који је између робља Јудина, не хаје за те, царе, ни за забрану коју си напи сао, него се моли три пута на дан својом молитвом!« PKSerb 365.4
Када је чуо ове речи, монарх је одмах схватио да се ради о замки коју су поставили његовом верном слузи. Схватио је да их ревновање за царску славу и част није навело да предложе царску наредбу, већ завист према Данилу. »Тада цар, чувши то, ожалости се врло«, наравно, и због свог учествовања у злу које је било учињено, »и труђаше се до заласка Сунца« да избави свога пријатеља. Кнезови, предвидевши да ће цар уложити такав напор, изашли су пред њега с речима: »Знај, царе, да је закон у Миђана и Персијанаца да се никаква забрана и наредба, коју постави цар, не мења!« Наредба, иако непромишљено донесена, није се могла променити, морала се извршити. PKSerb 365.5
»Тада цар рече те доведоше Данила и бацише га у јаму лавовску и цар проговори и рече Данилу: Бог твој, којему без престанка служиш, нека те избави!« Камен је био постављен да затвори улаз у јаму и сам цар га је »запечатио својим прстеном и прстеном својих кнезова да се ништа не промени за Данила. Тада отиде цар у свој двор и преноћи не једавши нити допустивши да му се донесе што чиме би се развеселио и не може заспати«. PKSerb 365.6
Бог није спречио Данилове непријатеље да га баце у лавовску јаму; дозволио је злим анђелима и поквареним људима да у тој мери изврше своју намеру; али само зато да би избављење свога слуге учинио још запаженијим, а пораз непријатеља истине и правде још потпунијим. »И гнев људски обраћа се у славу теби« (Псалам 76,10), потврдио је псалмиста. Храброшћу тог једног јединог човека, који је одлучио да стане на страну правде уместо на страну државне политике, сотона је требало да буде побеђен и да се Божје име уздигне и прослави. PKSerb 366.1
Следећег јутра, у рану зору, цар Дарије је пожурио до јаме и повикао: »Жалосним гласом... Данило, слуго Бога живога, Бог твој, којему служиш без престанка, може ли те избавити од лавова?« PKSerb 366.2
Глас пророка му је одговорио: »Царе, да си жив довека! Бог мој посла анђела својега и затвори уста лавовима, те ми не наудише! Јер се нађох чист пред њиме, а ни теби, царе, не учиних зла!« PKSerb 366.3
»Тада се цар веома обрадова томе и заповеди да изваде Данила из јаме. И извадише Данила из јаме, и не нађе се ране на њему, јер верова Богу својему.« PKSerb 366.4
»Потом заповеди цар те доведоше људе који беху оптужили Данила и бацише у јаму лавовску њих и децу њихову и жене њихове; и још не дођоше на дно јаме, а лавови их зграбише и све им кости потрше.« PKSerb 366.5
Незнабожачки цар још једном је издао проглас, у коме је уздигао Бога Данилова као правог Бога. »Тада цар Дарије писа свим народима и племенима и језицима што живљаху у свој земљи: мир да вам се умножи! Од мене је заповест да се у свој држави царства мојега свако боји и страши Бога Данилова, јер је он Бог живи, који остаје довека, и царство се његово неће расути и власт ће његова бити до краја. Он избавља и спасава и чини знаке и чудеса на небу и на земљи, он је избавио Данила од силе лавовске.« PKSerb 366.6
Злоћудно противљење Божјем слузи сада је било потпуно сломљено. »И тај Данило беше срећан за царовања Даријева и за царовања Кира Персијанца.« Дружећи се с њиме, ови незнабожач- ки владари били су наведени да признају његовог Бога као »живога Бога који остаје довека« и чије се царство »неће расути... до краја«. PKSerb 366.7
Из извештаја о Даниловом избављењу требало би да научимо да у време невоље и муке, Божја деца треба да буду оно што су били у временима, када су њихова очекивања била пуна наде и њихове околности онакве какве су само могли да пожеле. Данило у лавовској јами био је онај исти Данило, који је стајао пред царем као старешина високих државних службеника и као пророк Највишега. Човек чије срце се ослања на Бога биће исти у време своје највеће невоље као и у доба благостања, када га је обасјавала светлост божанске и људске наклоности. Вера се хвата за невидљиво и разазнаје небеску стварност. PKSerb 367.1
Небо је врло близу оних који пате праведности ради. Христос изједначује своје интересе са интересима свог верног народа; Он пати у лику својих светих, и ко год дира у једнога од Његових изабраних дира у Њега. Сила која је близу да избави од физичких незгода и невоља исто је тако близу да спасе од већих зала, омогућујући Божјем слузи да сачува поштење и честитост у свим околностима и да побеђује уз помоћ божанске благодати. PKSerb 367.2
Искуство Данила као државника у Вавилонском и Медо-Персијском царству, открива истину да ни пословни човек не мора да буде човек лукавства и рђаве политике, већ да може да буде биће којим Бог управља на сваком његовом кораку. Данило, први човек у влади највећег светског царства, био је истовремено и Божји пророк, који је добијао светлост божанског надахнућа. Човек који је имао исте страсти као и ми, описан је надахнутим пером као биће без мане. Његови пословни подухвати, упркос најоштријој провери његових непријатеља, били су без мане. Он је пример онога што може да постане сваки пословни човек, када се његово срце обрати и посвети Богу и када његове побуде постану праве пред Богом. PKSerb 367.3
Потпуно прихватање захтева Неба доноси земаљске као и духовне благослове. Непоколебљив у својој верности Богу, непопустљив у свом владању над собом, Данило је, својим племенитим достојанством и својим непоколебљивим поштењем, иако још млад, задобио »љубав и милост« незнабожачког службеника под чију је управу био стављен (Данило 1,9). Исте одлике обележавале су и његов каснији живот. Брзо се уздигао до положаја првог службеника у Вавилонском царству. У току владавине неколико владара, пропадања државе и успостављања новог светског царства, такве су биле његова мудрост и државничка вештина, тако савршена његова тактичност, његова учтивост, његова истинска доброта срца, његова верност начелима, да су чак и његови непријатељи били приморани да признају да на њему не могу »наћи примедбе ни погрешке, јер беше веран«. PKSerb 367.4
Људи су Данилу указали част да носи државничке одговорности и чува тајне царстава светског значаја, али и Бог му је указао част одређујући га да буде Његов изасланик и дајући му многа откривења о тајнама будућих векова. Своја предивна пророчанства, која је сам записао у књизи која носи његово име, од седмог до дванаестог поглавља, ни он сам није могао у потпуности да схвати; али пре него што је његово животно дело било завршено, добио је благословено обећање да ће »на крају дана«, у завршном раздобљу историје овога света, добити дозволу да се поново појави на свом месту и у свом делу. Није му било дато да разуме све што му је Бог открио о својим намерама. »Затвори ове речи и запечати ову књигу«, било му је речено за његове пророчке списе, који су морали да остану запечаћени »све до краја времена«. »Иди, Данило«, још једном је анђео рекао верном Господњем слузи, »јер су затворене и запечаћене ове речи до последњег времена... а ти иди ка крају, и почиваћеш и остаћеш на делу свом до свршетка својих дана!« (Данило 12,4.9.13) PKSerb 368.1
Док се приближавамо крају историје овога света, пророчанства која је Данило записао захтевају нашу посебну пажњу, јер се односе управо на време у коме живимо. С њима треба повезати и учења последње књиге новозаветних списа. Сотона је многе навео да верују да се пророчки делови Данилових и Јованових списа не могу разумети. Међутим, имамо јасно обећање да ће посебни благослови пратити проучавање тих пророчанстава. »Разумни ће разумети« (Данило 12,10), речено је о Даниловим виђењима која ће бити распечаћена у последње време. О откривењу које је Христос дао свом слузи Јовану, да би се Божји народ њиме усмеравао кроз све векове, било је речено: »Благо ономе који чита и онима који слушају речи пророштва и држе што је написано у њему, јер је време близу!« (Откривење 1,3) PKSerb 368.2
Од уздизања и падања народа, које је јасно објављено у Књизи пророка Данила и у Откривењу, треба да стекнемо сазнање о безвредности видљиве светске славе. Вавилон, са својом славом и свим својим величанством, каквога од тада свет више није видео, са силом и моћи које су људима тога доба изгледале чврсте и трајне, потпуно је нестао! Проћи ће »као цвет травни«! (Јаков 1,10) Тако је пропало Медо-Персијско царство, али и Грчко и Римско царство! Тако ће пропасти све оно што није утемељено у Богу. Само оно што је повезано с Његовим намерама, само оно што изражава Његов карактер, може трајно да опстане. Његова начела су једина трајна добра која наш свет познаје! PKSerb 369.1
Пажљиво проучавање остваривања Божје намере у историји народа и у откривању онога што ће тек доћи, помоћи ће нам да правилно оценимо вредност свега што се види и свега што се не види и схватимо шта је прави животни циљ. Посматрајући оно што је пролазно у светлости онога што је вечно, и ми, као Данило и његови другови, можемо да живимо за оно што је истинито, племенито и непролазно. Учећи у овом животу начела царства нашега Господа и Спаситеља, царства које ће постојати кроз све векове, можемо се припремити да приликом Његовог доласка уђемо заједно с Њим кроз врата у Град и постанемо сувласници онога што никада неће пропасти. PKSerb 369.2