(Ово поглавље засновано је темељи у Делима 18,18-28)
Павле је после одласка из Коринта, ново поље рада пронашао у Ефесу. У ствари, путовао је према Јерусалиму да присуствује долазећим празницима, па је његов боравак у Ефесу морао да буде кратак. Расправљао је с Јеврејима у синагоги, а утисак који је оставио на њих био је тако повољан да су почели да га моле да продужи свој рад међу њима. План да посети Јерусалим спречио га је да остане, али је обећао да ће им се вратити, »ако Бог хтедбуде”. Акила и Прискила, који су га допратили до Ефеса, остали су у том граду да наставе дело које је он започео. AASer 192.1
Некако у то време, »дође у Ефес један Јеврејин, по имену Аполос, родом из Александрије, човек речит и силан у књигама”. Он је слушао проповедање Јована Крститеља, примио крштење покајања, и био живи сведок да рад тога пророка није био узалудан. Библијски извештај о Аполосу говори да је био »упућен на пут Господњи, и горећи духом, говораше и учаше право о Господу, а знадијаше само крштење Јованово”. AASer 192.2
Док је боравио у Ефесу, Аполос је почео »слободно проповедати по зборницама«. Међу његовим слушаоцима налазили су се и Акила и Прискила, који, запазивши да још није сазнао за пуну светлост Јеванђеља, »примише га и још му боље показаше пут Господњи«. Захваљујући њиховим поукама, стекао је јасније разумевање Писма и постао један од најспособнијих бранилаца хришћанске вере. AASer 192.3
Аполос је желео да крене у Ахају, и браћа из Ефеса, »послаше... напред и писаше ученицима да га приме” као учитеља који је у пуној сагласности с Христовом Црквом. Отишао је у Коринт и тамо је, у јавном раду и од куће до куће, »здраво надвлађивао Јевреје једнако пред народом доказујући из писма да је Исус Христос.« Павле је посејао семе истине, Аполос га је сада заливао. Успех који је постигао проповедајући Јеванђеље навео је неке вернике да његов рад уздижу изнад Павловог. То упоређивање човека са човеком унело је у цркву дух поделе који је запретио да успори напредовање Јеванђеља. AASer 193.1
У раздобљу од годину и по дана боравка у Коринту, Павле је намерно проповедао Јеванђеље у свој његовој једноставности. Није дошао »с високом речи или премудрости«, већ у »страху и у великом дрхтању” и у »доказивању Духа и силе« да објави »сведочанство Божје” да њихова »вера... не буде у мудрости људској, него у сили Божјој”. (1. Коринћанима 2,1.4.5) AASer 193.2
Павле је морао да прилагоди свој метод поучавања условима у Цркви. »И ја, браћо, не могох с вама говорити као с духовнима него као с телеснима«, објаснио им је касније, »као с малом децом у Христу. Млеком вас напојих а не јелом, јер још не могасте, а ни сада још не можете!” (1. Коринћанима 3,1.2) Многи верници у Коринту били су спори у примању поука којима је он желео да их научи. Њихово напредовање у духовном знању није било у складу са предностима и приликама које су уживали. Када је требало да буду много напреднији у хришћанском искуству, способни да схвате и примене дубље истине Речи, стајали су на истом месту на коме су се налазили ученици када им је Христос рекао: »Још вам много имам казати, али сада не можете носити!” (Јован 16,12) Љубомора, зла сумњичења и оптужбе затворили су срце многих коринтских верника за пуно деловање Светога Духа, који »све испитује, и дубине Божје«. (1. Коринћанима 2,10) Без обзира колико су били мудри у световном знању, били су само мала деца у познавању Христа Исуса. AASer 193.3
Павле је имао задатак да поучи обраћенике из Коринта основама, самој азбуци хришћанске вере. Био је обавезан да их поучава као људе који ништа не знају о деловању божанске силе на људска срца. У то време били су неспособни да схвате тајну спасења; јер »телесни човек не разуме што је од Духа Божјега; јер му се чини лудост и не може да разуме, јер треба духовно да се разгледа«. (1. Коринћанима 2,14) Павле се трудио да посеје семе, које ће други морати да заливају. Они који дођу после њега мораће да наставе дело на месту на коме га је он оставио, преносећи духовно видело и знање у право време, када Црква буде способна да га носи. AASer 194.1
Када је апостол започео своје дело у Коринту, схватио је да веома пажљиво мора да објављује велике истине које је желео да проповеда. Знао је да ће међу његовим слушаоцима бити охолих поборника људских теорија, припадника лажних система богослужења, који ће лутати слепих очију, надајући се да ће у књизи природе пронаћи теорије које ће се супротити стварности духовног и бесмртног живота који је откривен у Писму. Знао је такође да ће критичари покушавати да се супротставе хришћанском тумачењу откривене Речи и да ће неверници с ругањем и презиром односити према Христовом Јеванђељу. AASer 194.2
Павле се, док је покушавао да душе доведе до подножја крста, није упуштао у отворено укоравање оних који су распусно живели, или да покаже колико је одвратан њихов грех у очима светога Бога. Уместо тога, уздизао је пред њима прави циљ живота и покушавао да у њихов ум уреже мисли великог Учитеља које ће их, уколико их буду примили, уздићи изнад световности и греха до непорочности и праведности. Посебно се бавио практичном побожношћу и светошћу до које се морају уздићи сви који желе да буду проглашени достојним места у Божјем царству. Чезнуо је да види како се видело Христовог Јеванђеља пробија кроз таму њиховог ума, тако да могу сагледати колико су у Божјим очима одвратне њихове неморалне навике. Зато је основни циљ његовог поучаваја међу њима био уздизање говора о Христу и то распетоме. Трудио се да им покаже да предмет њиховог најозбиљнијег проучавања и њихова највећа радост мора да буде узвишена истина о спасењу покајањем пред Богом и вере у Господа Исуса Христа. Филозофи не прихватају видело спасења зато што оно излаже срамоти њихове охоле теорије; световни људи одбијају да га прихвате зато што их оно одваја од њихових земаљских идола. Павле је схватио да људи морају да схвате Христов карактер, пре него што могу да Га заволе, или да крст сагледају очима вере. Ту мора да започне проучавање које треба да постане наука и песма спасених током целе вечности. Једино у светлости крста могуће је проценити праву вредност људске душе. AASer 194.3
Оплемењујући утицај Божје благодати мења човекове природне склоности. Небо не би изгледало као пожељно место телесним људима; њихова непрепорођена, непосвећена срца не би осећала никакву љубав према том чистом и светом месту; чак и када би им било омогућено да уђу, у њега у њему не би нашли ништа сродно себи. Склоности које управљају необраћеним срцима морају бити сузбијене Христовом благодаћу пре него што грешни човек постане способан да уђе у Небо и ужива у друштву чистих, светих анђела. Када човек умре греху и када у Христу устане у нови живот, божанска љубав испуњава његово срце; његова моћ схватања постаје посвећена; он пије с неисцрпног извора радости и знања, а светлост вечнога дана обасјава његов пут, јер је Светлост живота непрестано са њим. AASer 195.1
Павле је покушавао да у мисли својих коринтских верских истомишљеника усади чињеницу да су он и проповедници који са њим сарађују, само људи које је Бог позвао да проповедају истину, да су сви укључени у исто дело, и да и они сами зависе од Бога у напорима за успех у своме раду. Расправа која се распламсала у цркви о сразмерним заслугама различитих проповедника није била по Божјој вољи, већ је била последица гајења склоности непрепорођеног срца. »Јер када говори ко: ја сам Павлов, а други: ја сам Аполов; нисте ли телесни? Ко је дакле Павле а ко ли Аполо, до само слуге кроз које веровасте, као што и свакоме Господ даде? Ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте. Тако, нити је онај који сади, ни онај који залива, него Бог који даје те расте!« (1. Коринћанима 3,4-7) AASer 195.2
Управо је Павле први проповедао Јеванђеље у Коринту и организовао цркву у том граду. Било је то дело које му је Господ поверио. Касније, по Божјем налогу, дошли су други радници да заузму своје место и да раде. Посејано семе захтевало је заливање, а то је требало да учини Аполос. Он је наставио Павлов рад, да пружи даља упутства и помогне да се посејано семе развије. Он је пронашао пут до људских срца, али је само Бог учинио да се покаже род. То није људска, већ божанска снага која обавља преображење карактера. Они који сеју и они који заливају не чине да семе расте; они само раде вођени Божјом управом као Његове изабране слуге, сарађујући с Њим у Његовом делу. Великом Учитељу припадају и част и слава које прате успех. AASer 196.1
Немају све Божје слуге исте дарове, али сви раде за Њега. Сваки од њих треба да учи од великог Учитеља, и да преноси оно што је научио. Бог је сваком свом веснику поверио посао који он као појединац треба да обави. Постоје разноврсни дарови, али сви радници треба да се сједине у складну целину, усмеравани посвећујућим утицајем Светога Духа. Док буду објављивали Јеванђеље о спасењу, многи ће бити осведочени и обраћени Божјом силом. Људско оруђе треба да буде сакривено са Христом у Богу, а Христос да се појављује као »Заставник између десет тисућа...и сав љубак”. AASer 196.2
»А онај који сади и који залива, једнаки су; и сваки ће примити своју плату по својему труду. Јер ми смо Богу помагачи, а ви сте Божја њива, Божја грађевина.« (1. Коринћанима 3,8.9) У овом тексту апостол упоређује Цркву са обрађеним пољем, у коме слуге раде, старајући се за лозе које је Господ посадио; тако је и са грађевином која треба да узрасте у свети храм посвећен Господу. Бог је велики Радник, који је свакоме човеку одредио његов посао. Сви треба да раде под Његовим надзором, дозвољавајући Му да ради за њих и преко њих. Он им даје смисао и вештину, и ако буду слушали Његова упутства, овенчаће њихове напоре успехом. AASer 196.3
Божје слуге треба заједнички да раде, сједињавајући се љубазно, услужно једни с другима, »чашћу један другога већег чините«. (Римљанима 12,10) У тој заједници не сме да буде никаквог нељубазног критиковања, нити разбијања у комаде нечијег рада; не сме да буде никаквих међусобно раздвојених група. Сваки човек коме је Господ поверио своју вест има свој посебан посао. Сваки од њих је посебна личност, која не треба да нестане у личности неког другог човека. Ипак, сви треба да раде у складу са својом браћом. У својој служби, Божје слуге треба да буду јединствена целина. Нико себе не сме да поставља као мерило, да с непоштовањем говори о својим сарадницима или да према њима поступа као према нижима од себе. Под Божјом управом, сви треба да раде дело које им је одређено, да буду поштовани, вољени и храбрени од свих осталих сарадника. Заједнички треба да воде дело према његовом довршењу. AASer 196.4
Павле се тим начелима опширно бави у својој Првој посланици цркви у Коринту. Апостол говори о »слугама Христовим” као о »приставима тајни Божјих”, а о њиховом раду каже: »А од пристава се не тражи више ништа, него да се ко веран нађе. А ја мало марим што ме судите ви или човечији дан; а ни сам себе не судим. Јер не знам ништа на себи; но зато нисам оправдан, али онај који мени суди Господ је. Зато не судите ништа пре времена, докле Господ не дође, који ће изнети на видело што је сакривено у тами и објавиће савете срдачне и тада ће похвала бити свакоме од Бога.” (1. Коринћанима 4,1-5) AASer 197.1
Ниједном људском бићу није дато право да упоређује рад различитих Божјих слугу. Једино је Господ судија човековом раду и Он ће свакоме дати праведну награду. AASer 197.2
Апостол, настављајући, говори непосредно о поређењу између свог и Аполосовог рада: »А ово, браћо моја, приговорих себи и Аполу вас ради, да се од нас научите да не мислите за себе више него што је написано, и да се кога ради не надимате један на другога. Јер, ко тебе повишује? Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?” (1.Коринћанима 4,6.7) AASer 197.3
Павле је јасно изнео пред цркву опасности и тешкоће које су он и његови сарадници стрпљиво подносили у својој служби за Христа. Он затим наставља: »До овога часа и гладујемо, и трпимо жеђу, и голотињу, и муке, и потуцамо се. И трудимо се радећи својим рукама. Када нас псују, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо. Кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште света, по којему сви газе до сад. Не пишем ја ово да посрамим вас, него вас учим као своју љубазну децу. Јер ако имате и триста учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас ја у Христу Исусу родих јеванђељем.” (1. Коринћанима 4,11-15. Чарнић) AASer 197.4
Онај који је упутио еванђеоске раднике као своје посланике, осрамоћен је када се међу слушаоцима покаже тако видна приврженост неком омиљеном проповеднику, да их наведе на неспремност да прихвате рад неког другог учитеља. Господ шаље помоћ свом народу, не увек онако како би он то желео, већ према његовој потреби; људи су кратковиди и нису у стању да препознају шта је за њихово добро. Ретко се дешава да један проповедник има све способности неопходне за усавршавање Цркве у свим хришћанским вредностима, зато јој Бог често шаље друге проповеднике, од којих сваки има неке способности које недостају осталима. AASer 198.1
Црква треба захвално да прихвати ове слуге Христове, исто онако као што би прихватила и самога великог Учитеља. Треба да се потруди да задобије све могуће благослове из поука које им сваки проповедник може дати из Божје речи. Истине које Божје слуге објављују, треба да буду прихваћене и цењене у кроткости и понизности, али ниједан проповедник не сме да постане идол. AASer 198.2
Божји проповедници постали су Христовом благодаћу весници светлости и благослова. Ако уз искрену, истрајну молитву буду оспособљени Светим Духом, ако пођу свесни одговорности да спасавају душе, ако њихова срца буду покренута ревношћу да прошире победу крста, они ће видети плодове свога рада. Одлучно одбијајући да истичу људску мудрост или да уздижу себе, они ће обавити дело које ће издржати све сотонине нападе. Многе душе биће обраћене од таме ка виделу, и многе цркве биће основане. Људи ће се обраћати, не људским оруђима, него Христу. Њихово ја остајаће у позадини; појављиваће се само Исус, Човек са Голготе. AASer 198.3
Они који данас раде за Христа, треба да покажу исте карактеристичне врлине које су показивали људи који су у апостолско доба проповедали Јеванђеље. Бог је исто толико спреман данас да својим слугама удели снагу, као што је био спреман да је удели Павлу и Аполосу, Сили и Тимотију, Петру, Јакову и Јовану. AASer 198.4
У апостолске дане било је заведених људи који су тврдили да верују у Христа, иако су одбијали да поштују Његове посланике. Они су тврдили да не следе ниједног људског учитеља, већ да уче непосредно од Христа без помоћи проповедника Јеванђеља. Били су независнога духа и неспремни да се покоре гласу Цркве. Такви људи били су изложени озбиљној опасности да буду преварени. AASer 199.1
Бог је поставио у Цркви, као своје изабране помагаче, људе различитих способности, тако да се сједињеном мудрошћу многих може открити значење мисли Духа. Људи који поступају у складу са својим снажно израженим карактерним цртама, одбијајући да се удруже са другима који имају дуго искуство у раду за Господа, биће заслепљени личним самопоуздањем, неспособни да разлуче између онога што је погрешно и онога што је право. Није добро да такви буду изабрани за вође у цркви; јер ће се поводити за својим судовима и плановима, и неће се обазирати на судове своје браће. Непријатељу је врло лако да делује преко таквих, који, иако је и њима самима потребан савет на сваком кораку, иако се нису научили Христовој понизности, узимају одговорност да се у својој сили старају о душама. AASer 199.2
Повођење за утисцима није сигуран водич у обављању дужности. Непријатељ често уверава људе да их Бог води иако се у стварности управљају према својим људским побудама. Међутим, ако будемо пажљиво стражили, ако се будемо саветовали са браћом, биће нам дато да разумемо Божју вољу; јер обећање гласи: »Упућује кротке истини, учи кротке ходити путем његовим.« (Псалам 25,9) AASer 199.3
У првој Хришћанској цркви било је неких који су одбијали да признају и Павла и Аполоса, и који су сматрали да је Петар њихов вођа. Они су тврдили да је Петар био најближи Христу, док је Учитељ био на Земљи, а да је Павле прогонио вернике. Њихови погледи и осећања били су спутани предрасудама. Нису показивали великодушност, широкогрудост, нежност, особине које откривају да Христос настава у том срцу. AASer 199.4
Постојала је опасност да се тај дух поделе на групе, покаже као велико зло у Хришћанској цркви, па је Господ покренуо Павла да изговори речи озбиљне опомене и свечаног протеста. Оне који су говорили: »Ја сам Павлов; а други ја сам Аполов; а трећи ја сам Кифин, а четврти ја сам Христов”, апостол пита: »Еда ли се Христос раздели? Еда ли се Павле разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?” Преклиње их: »Зато нико да се не хвали човеком, јер је све ваше! Био Павле или Аполо, или Кифа,, или свет, или живот или смрт, или садашње, или будуће: све је ваше! А ви сте Христови, а Христос Божји!« (1. Коринћанима 1,12.13; 3,21-23) AASer 200.1
Павле и Аполос деловали су у савршеном јединству. Аполос је био разочаран и ожалошћен због поделе у цркви у Коринту; није уопште користио предности које су му указивали, нити их је храбрио у томе, већ је журно напустио место сукоба. Када га је Павле касније молио да опет посети Коринт, одбио је и дуго времена, није радио у том граду, све док црква није постигла виши духовни ниво. AASer 200.2