(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 19,21-41; 20,1)
У раздобљу дужем од три године Ефес је представљао средиште Павловог деловања. У томе граду била је основана напредна црква, и одатле се Јеванђеље ширило, и међу Јеврејима и међу незнабошцима по целој провинцији Азији. AASer 208.1
Апостол је већ неко време размишљао о новом мисионарском путовању. »И кад се ово сврши, намисли Павле да прође преко Македоније и Ахаје, и да иде у Јерусалим, и рече: пошто будем тамо, ваља ми и Рим видети!” У складу са тим планом »посла у Македонију двојицу од оних који га служаху, Тимотија и Ераста«, али, осећајући да дело у Ефесу и даље захтева његову присутност, одлучио је да ту остане све до Педесетнице. Међутим, један догађај, који се ускоро збио, убрзао је његов одлазак. AASer 208.2
Једном годишње, у Ефесу су се одржавале посебне церемоније у част богиње Дијане. Оне су привлачиле велико мноштво људи из свих делова провинције. У току тог раздобља, уз највећи сјај и раскош, одржаване су свечаности и владало свечано расположење. AASer 208.3
Ово празничко време било је врло напорно за оне који су тек недавно прихватили веру. Група верника која се окупљала у Тирановој школи представљала је нескладну ноту у празничном хору, па су се исмејавање, укори и увреде гомилали на њихов рачун. Павлов рад незнабожачком богослужењу задао је тежак ударац, јер је одмах било приметно осетно смањење броја верника који су присуствовали овим народним окупљањима, као и одушевљења којим су пратили збивања. Утицај његовог рада био је много већи од стварног броја обраћеника. Многи који нису отворено прихватили нову доктрину постали су толико обавештени да су изгубили свако поверење у своје незнабожачке богове. AASer 208.4
Постојао је још један додатни узрок незадовољства. У Ефесу је обављан врло развијен и уносан посао израде и продаје малих храмова и идола, начињених према узору на храм и лик богиње Дијане. Људи заинтересовани за тај посао установили су да им се добитак смањује, а ту неугодну промену сви су једнодушно приписали Павловом проповедању. AASer 209.1
Димитрије, произвођач сребрних копија храма, сазвао је све људе из свога заната и рекао: »Људи, ви знате да од овога посла ми имамо добитак за своје живљење; и видите и чујете да не само у Ефесу него готово по свој Азији овај Павле одврати народ многи, говорећи: нису богови што се рукама човечијим граде. И не само што ће ова несрећа доћи на наш занат да не пролази, него се неће марити ни за цркву велике богиње Дијане, и пропашће величанство оне коју сва Азија и сав васиони свет поштује.« Ове речи су разбуктале лако запаљиве страсти народа. »А када они ово чуше, напунише се гнева и викаху говорећи: велика је Дијана Ефеска!” AASer 209.2
Глас о овом говору брзо се проширио. »И сав се град напуни буне.” Људи су кренули у потрагу за Павлом, али нису успели да га нађу. Његова браћа, која су примила упозорење да му прети опасност, журно су га сакрила. Божји анђели били су послани да чувају апостола; његово време да умре мученичком смрћу још није дошло. AASer 209.3
Пошто није успела да пронађе човека, који је изазвао њен гнев, светина је ухватила »Гаја и Аристарха из Македоније, другове Павлове«, и одвукла их на градски трг. AASer 209.4
Место у које се Павле склонио није било превише удаљено, тако да је ускоро сазнао у каквој се невољи налазе његова драга браћа. Заборављајући на своју сигурност, зажелео је да одмах крене на градски трг и да се обрати бунтовницима. Али, »не дадоше му ученици”. Гај и Аристарх нису представљали плен који је светина тражила; није им зато ни претила нека озбиљна опасност. Међутим, да су бунтовници угледали апостолово бледо, забринуто лице, распалиле би се њихове најгоре страсти и не би било никакве људима доступне могућности за заштиту његовог живота. AASer 209.5
Павле је и даље био спреман да пред светином брани истину, али га је од тога коначно одвратило озбиљно упозорење које је стигло са градског трга. »А неки и од азијских поглавара који му беху пријатељи, послаше к њему, саветујући га да не излази на збориште.” AASer 210.1
Метеж на градском тргу постајао је све већи. »Једни, пак, викаху једно, а други друго; јер беше сабор смућен, и највише их не знадијаху зашто су се скупили.« Чињеница да су Павле и неки његови пратиоци били јеврејског порекла, навела је Јевреје да покушају да јасно покажу да не подржавају ни њега ни његово дело. Зато су извели једнога из својих редова да то објави народу. Изабрани говорник звао се Александар, занатлија, ковач, о коме Павле касније говори да му је нанео много зла (2. Тимотију 4,14). Александар је био човек значајних способности, па је употребио све своје снаге да гнев светине усмери искључиво према Павлу и његовим сарадницима. Међутим, бунтовници, видећи да је Александар Јеврејин, одгурнули су га устрану и »повикаше сви у глас, и викну око два сата: велика је Дијана Ефеска”. AASer 210.2
Коначно, потпуно изцрпљени, окупљени су престали да вичу и за тренутак је завладала тишина. А онда је градски писар покушао да привуче пажњу мноштва и захваљујући свом звању на крају је успео да га људи саслушају. Полазећи од становишта које су људи заступали, показао им је да није било никаквог разлога за тренутну буну. Позвао их је да разумно размисле. »Људи Ефесци”, рекао им је, »ко је тај човек који не зна да град Ефес слави велику богињу Дијану и њен кип небески? Када дакле то не може нико одрећи, ваља ви да будете мирни, и ништа нагло да не чините, јер доведосте ове људе који нити су цркву Дијанину покрали, нити хуле на вашу богињу. А Димитрије и мајстори, који су с њим, ако имају какву тужбу, имају судови, и имају намесници, нека туже један другога. Ако ли што друго иштете, нека се извиди на правој скупштини. Јер се бојимо да не будемо тужени за данашњу буну, а ниједнога узрока нема којим бисмо се могли оправдати за ову буну! И ово рекавши распусти народ, који се беше сабрао.” AASer 210.3
У свом говору Димитрије је нагласио: »И не само што ће ованесрећа доћи на наш занат!« Ове речи откривају прави разлог побуне у Ефесу, а такође и узрок највећег дела прогонстава с којима су се апостоли суочавали у свом раду. Димитрије и његови другови по занату схватили су да је проповедањем и ширењем Јеванђеља угрожен њихов посао прављења идола. Доходак идолопоклоничких свештеника и уметника био је у питању, и из тог разлога због Павла покренули су најогорченије противљење. AASer 211.1
Одлука градског писара и других људи који су заузимали часне дужности у граду, објаснила је народу да Павле није учинио никакво незаконито дело. Била је то још једна победа хришћанства над заблудом и сујеверјем. Бог је покренуо високе градске власти да одбране Његовог апостола и да смире бунтовну светину. Павлово срце је било пуно захвалности Богу што му је сачувао живот и што хришћанство није изашло на лош глас због буне у Ефесу. AASer 211.2
»А пошто се утиша буна, дозва Павле ученике, и утешивши их, опрости се с њима и изиђе да иде у Македонију.” На овом путовању пратила су га двојица верних ефеских обраћеника, Тихик и Трофим. AASer 211.3
Павлово дело у Ефесу тиме је завршено. Његова служба у том граду била је време неуморног рада, многих невоља и дубоке забринутости. Поучавао је људе јавно и од куће до куће, уз много суза саветовао их и опомињао. Стално се суочавао с противљењем Јевреја, који нису пропуштали ниједну прилику да осећања народа окрену против њега. AASer 211.4
И док се тако борио са противницима, унапређујући неуморном ревношћу дело Јеванђеља, штитећи интересе цркве, још младе у вери, Павле је на својој души носио тежак терет одговорности за све цркве. AASer 211.5
Вести о отпаду у неким црквама које је он основао, изазивале су његову дубоку жалост. Плашио се да ће бити узалудни сви напори које је уложио за њих. Проводио је многе бесане ноћи у молитви и у озбиљном размишљању, увек када је чуо какве су све методе биле примењиване да се поткопа његов рад. Када би добио прилику или када су то околности дозвољавале, писао је црквама, слао им своје укоре, савете, препоруке и охрабрења. У тим посланицама, апостол се није бавио својим невољама, иако је омогућавао повремени увид у свој рад и у патње које је доживљавао у Христовом делу. Модрице и тамнице, хладноћа, глад и жеђ, опасности на копну и на мору, у градовима и у пустињи, од његових сународнике и од незнабожаца, и од лажне браће - све то трпео је Јеванђеља ради. Био је »клеветан«, »псован«, постао је као »сметлиште света”, »у мукама”, »у прогонствима”, »у невољама са свих страна«, »угрожен свакога часа«, »увек изложен смрти Христа ради”. AASer 212.1
Изложен сталним ветровима противљења и протестима непријатеља, остављен од пријатеља, и неустрашиви апостол понекад би се скоро обесхрабрио. Међутим, погледао би према Голготи и у новој ревности кретао даље да шири познање о Распетоме. Он је ишао крвљу попрсканим путем, којим је Христос прошао пре њега. Није тражио да буде ослобођен борбе, све док своје оружје не положи пред ноге свога Откупитеља. AASer 212.2