Својим животом и поукама Исус нам је оставио савршен приказ несебичне службе која своје порекло има у Богу. Бог не живи за себе. Стварајући свет, одржавајући све, Он стално служи другима. »Јер Он заповеда своме сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима.” (Матеј 5,45) Овај идеал службе Отац је поверио своме Сину. Исусу је било дато да стане на чело човечанства, да својим примером објави шта значи служити. Његов живот био је у целости подређен закону службе. Он је служио свима, био на располагању свима. AASer 256.1
Исус се стално изнова трудио да ово начело учврсти и међу својим ученицима. Када су Јаков и Јован затражили да добију првенство, рекао им је: »Који хоће да буде већи међу вама, да вам служи. И који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга. Као што ни Син човечји није дошао да му служе, него да служи и да душу своју у откуп да за многе.« (Матеј 20,26-28) (359) AASer 256.2
Исус је од времена свога вазнесења своје дело на Земљи обављао преко изабраних посланика, преко којих се обраћао синовима људским и служио њиховим потребама. Велики Поглавар Цркве надгледа своје дело преко својих људских оруђа која је Бог изабрао да делују као Његови представници. AASer 256.3
Они које је Бог позвао да речју и науком раде на изградњи Његове Цркве имају веома одговоран положај. У Христово име они треба да позивају људе и жене да се помире са Богом, а своју мисију моћи ће да обаве једино у случају да мудрост и снагу добију са Неба. AASer 257.1
Христови проповедници су духовни чувари оних који су поверени њиховом старању. Њихов рад је упоређен са радом стражара. У стара времена, стражари су обично обављали своју службу на градским зидовима, одакле су, с повољног положаја, могли да надгледају важна места која је требало чувати, и дати знак за узбуну ако запазе приближавање непријатеља. Од њихове верности зависила је сигурност свих људи у граду. У тачно одређеним размацима, требало је да позивају једни друге, јер су се тако уверавали да су сви будни и да никаква опасност није запретила граду. Узвик доброг расположења или опомене преносио би се од једнога до другога, и сваки га је понављао, све док се одјек не би чуо око целог града. AASer 257.2
Господ објављује сваком проповеднику: »И тебе, сине човечји, тебе поставих стражарем дому Израиљеву; слушај дакле реч из мојих уста и опомињи их од мене. Кад речем безбожнику: безбожниче, погинућеш, а ти не проговориш и не опоменеш безбожника (360) да се прође пута својега, тај ће безбожник погинути за своје безакоње; али ћу крв његову искати из твоје руке. Ако ли ти опоменеш безбожника да се врати са свога пута... ти ћеш сачувати душу своју.« (Језекиљ 33,7-9) AASer 257.3
Речи пророка објављују свечану одговорност оних који су постављени као надгледници Божје Цркве, чувари Божјих тајни. Они треба да стоје као стражари на зидовима Сиона и да дају знак за узбуну чим запазе приближавање непријатеља. Душе се налазе у опасности да подлегну искушењу и свакако ће пропасти уколико Божји проповедници не остану верни својој дужности. Ако њихова духовна чула, из било којег разлога толико отупе да више не буду у стању да осете опасност, ако због њиховог пропуста да упуте опомену људи пропадну, Бог ће из њихових руку захтевати крв оних који су остали изгубљени. AASer 257.4
Стражари на зидинама Сиона имају предност да живе толико близу Бога, и да буду толико изложени утицају Његовог Духа, да може да делује преко њих, да обавештава људе о опасности која им прети и да их упућује на сигурно место. Зато одређено морају указивати људима на сигурне последице преступа, верно штитити интересе Цркве. Ниједног тренутка не сме да попусти. Њихово дело захтева да се служе свим способностима свога бића. Њихова будност њихови гласови треба да одјекују као гласови трубе из које се никада не сме чути ниједан колебљив, несигуран тон. Они не смеју да раде само због плате, већ зато што не могу друкчије, зато што схватају да ће их зло достићи уколико пропусте да проповедају Јеванђеље. Као Божји изабраници (361), запечаћени крвљу посвећења, треба да избављају људе из пропасти која им прети. AASer 257.5
Проповедник који је Христов сарадник треба да негује дубоку свест о светости свога рада, али и о напорима и жртвама које ће морати да уложи, уколико жели да буде успешан у њему. Он неће обраћати пажњу на своју удобност или угодност. Заборавиће себе. У својој потрази за изгубљеним овцама неће ни запазити да је уморан, изложен хладноћи и гладан. Он има само један циљ пред очима - спасавање изгубљених. AASer 258.1
Онај који служи под крвљу попрсканом заставом кнеза Емануила мораће да чини и дела која ће захтевати херојске напоре и стрпљиву истрајност. Међутим, војник крста непоколебљиво ће истрајати у првим борбеним редовима. Када непријатељ буде кренуо у напад против њега, он ће из утврђења затражити помоћ, опоменуће се пред Господом свих обећања из Речи и тако охрабрити да изврши своју важну дужност. Постаће свестан да му је неопходна снага с Неба. Постигнуте победе га неће наводити да уздиже себе, већ да се још чвршће ослони на руку Свемогућега. Ослањајући се на ту Снагу, биће у стању да вест спасења објави тако силно да ће она затреперити у мислима и уму његових ближњих. AASer 258.2
Онај који објављује Реч мора и сам да живи у свесној, сталној заједници са Богом помоћу молитве и проучавања Његове Речи, јер се у томе крије тајна његове снаге. Разговор са Богом улиће снагу улити снагу проповедниковим напорима, која ће далеко надмашити моћ утицаја његовог проповедања. Он себи не може дозволити да буде лишен те снаге. Он мора неодољивом озбиљношћу преклињати Бога да га ојача и утврди за дужности и невоље и да живим огњем (362) додирне његове усне. Често су Христови посланици веома површно повезани са вечном стварности. Када би људи ходили са Богом, Он би их сакривао у раселинама вечне Стене. Тако сакривени, они би могли да виде Бога, исто онако као што Га је Мојсије видео. Када би примили светлост и снагу коју Он жели да им да, тада би могли да схвате више и постигну више него што њиховом ограниченом уму изгледа могуће. AASer 258.3
Сотона се својим лукавствима најуспешније служи против оних који су потиштени. Када обесхрабрење запрети да га савлада, нека проповедник, своје потребе изнесе Богу. У тренуцима када се небо као оловна завеса стајало над Павлом, он се најдубље ослањао на Бога. Више од већине људи, знао је шта значе невоље; али, чујмо његов победоносни узвик, док је, усред искушења и сукоба, одлучно корачао према Небу: »Јер наша лака садашња брига доноси нам вечну и од свега претежнију славу, нама који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види.” (2. Коринћанима 4,17.18) Павлове очи стално су биле управљене према ономе што је невидљиво и вечно. Схватајући да се бори против натприродних сила, ослањао се на Бога и у томе се крила његова снага. Гледајући Онога који је невидљив, душа стиче снагу и чврстину и успева да разбије окове у којима оно што је земаљско држи човеков ум и карактер. AASer 259.1
Проповедник треба да се дружи са људима које жели да спасе, да би се упознао са њима и тако открио на који начин своје поучавање може да прилагоди њиховим потребама. Када проповедник одржи проповед, његов посао је тек започео. Он тек треба да ради са појединцима. Треба да посећује (363) људе у њиховим домовима, да разговара и да се моли с њима озбиљно и понизно. Има породица до којих истине Божје речи никада неће доћи уколико пристави Божје благодати не уђу у њихове домове и не покажу им бољи пут. Међутим, срца оних који ће обављати тај посао морају куцати у складу са Христовим срцем. AASer 259.2
Широко значење има изречена заповест: »Изиђи на путове и међу ограде, те натерај да дођу да ми се напуни кућа!” (Лука 14,23) Нека проповедници објављују истину породицама, зближавајући се с онима за које раде, а када тако буду сарађивали са Богом, Он ће их оденути духовном снагом. Христос ће их водити у делу које обављају, дајући им речи које ће изговарати и које ће се дубоко урезивати у срца њихових слушалаца. Сваки проповедник има предност да може да каже заједно са апостолом Павлом: »Јер не изоставих да покажем вољу Божију!” (Дела 20,27) »Како ништа корисно не изоставих да вам не кажем и да вас научим пред народом и по кућама...покајање пред Богом и веру у Господа нашега Исуса Христа.” (Дела 20,20,21) AASer 259.3
Спаситељ је ишао од куће до куће, лечећи болеснике, тешећи ожалошћене, ублажавајући патње напаћенима, доносећи мир разочаранима. Узимао је малу децу у своје руке и благосиљао их, изговарао речи наде и утехе уморним мајкама. С неизрецивом нежношћу и благошћу прилазио је сваком облику људске патње и невоље. Није радио за себе већ за друге. Свима је био слуга. Свима са којима се сретао уливао је наду и снагу и то је било Његово јело и пиће. И док су (364) људи и жене слушали истине које су долазиле с Његових усана, тако различите од традиције и догми којима су их учили рабини, нада се јављала у њиховим срцима. У Његовом учењу било је пуно усрдности, која је Његовим речима давала узвишену уверљивост и снагу. AASer 260.1
Божји проповедници треба да прихвате Христове методе за рад, да би из ризница Његове речи износили оно што ће задовољити духовне потребе оних за које раде. Само на тај начин моћи ће да изврше задатак који им је поверен. Исти Дух који је боравио у Христу, док је објављивао савете, које је непрестано добијао, треба да постане извор њиховог знања и тајна њихове снаге у настављању Спаситељевог дела у свету. AASer 260.2
Међу онима који су се бавили проповедничким послом, неки нису постигли успех само зато што се целим срцем нису посветили Господњем делу. Проповедницима ништа не сме да одвлачи пажњу од великог дела довођења душа Спаситељу. Рибари које је Христос позивао, одмах су остављали своје мреже и полазили за Њим. Проповедници не могу обављати службу угодну Богу, уколико истовремено носе терет одговорности за успех неких својих великих пословних подухвата. Овакав сукоб интереса потамнио би њихово духовно опажање. Њихов ум и срце били би тада заокупљени земаљским бригама, док би служба Христу добила друго место. Они би покушавали да свој рад за Господа прилагоде својим околностима, уместо да околности ускладе са Божјим захтевима. AASer 260.3
Сва проповедникова енергија мора да се стави у службу његовог високог звања. Његове најбоље снаге припадају Богу. Он се не сме упуштати у спекулације или у било какве друге послове који би (365) га удаљавали од његовог великог задатка. Павле је нагласио: »Јер се никакав војник не заплеће у трговине овога света да би угодио војводи!« (2. Тимотију 2,4) Апостол је овим речима изразио потребу да се проповедник неограничено посвети служби своме Учитељу. Проповедник који се потпуно посвети Богу неће пристати да се упусти у послове који би га могли спречити да се потпуно посвети свом светом звању. Он не тежи за земаљским частима или богатством; његов једини циљ је да другима говори о Спаситељу, који је дао себе да би људским бићима осигурао благо вечнога живота. Његова највећа жеља није да сакупља благо у овом свету, већ да пажњу равнодушних и неверних усмери вечној стварности. Њега могу позивати да се укључи у подухвате који обећавају велике земаљске добитке, али на таква искушења он одговара: »Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди?« (Марко 8,36) AASer 261.1
Сотона је на овај начин покушао да искуша Христа, јер је знао да свет никада неће бити откупљен, уколико Исус прихвати понуду. Исту ову понуду, само у врло различитим облицима, он и данас упућује Божјим проповедницима, знајући да ће они који је прихвате изневерити свето поверење које им је указано. AASer 261.2
Божја воља није да се Његови проповедници труде да постану богаташи. Павле о томе овако пише Тимотију: »Јер је корен свију зала среброљубље којему неки предавши се зађоше од вере и на себе навукоше муке велике. А ти, о човече Божји, бежи од овога, а иди за правдом, побожности, вером, (366) љубави, трпљењем, кротости.” Божји посланик и примером и поуком, треба да »богатима на овоме свету заповеда да се не поносе нити уздају у богатство пропадљиво, него у Бога живога, који нам све даје изобилно за ужитак; нека добро чине, нека се богате у добрим делима, нека буду подашни, заједнични, сабирајући себи темељ добар за унапредак, да приме живот вечни«. (1. Тимотију 6, 10.11.17-19) AASer 261.3
Искуства апостола Павла и његови савети у прилог светости проповедничког рада представљају извор помоћи и надахнућа онима који су се укључили у еванђеоску проповедничку службу. Павлово срце пламтело је љубављу за грешнике и зато је све своје снаге посветио делу задобијања душа. Никада није било пожртвованијег, истрајнијег проповедника од њега. Благослове које је примао, ценио је као предност коју може да искористи за благослов другима. Није пропуштао ниједну прилику да говори о Спаситељу или да помогне онима који су у невољи. Ишао је из места у место, проповедао Јеванђеље о Христу и оснивао цркве. Када би нашао некога ко је био спреман да га слуша трудио се да сузбије зло, а стопе људи и жена да упути на пут праведности. AASer 262.1
Павле није заборављао цркве које је организовао. Када је завршио своје мисионарско путовање, заједно са Варнавом, враћао се натраг истим путем и посећивао цркве које је основао, тражећи у њима људе које би могао да обучи да се заједно са њим посвете делу проповедања Јеванђеља. AASer 262.2
Ова карактеристика Павловог рада и данашњим проповедницима пружа важну поуку. (367) Апостол је као део свога рада прихватио обавезу да младе људе припрема за проповеднички позив. Водио их је на своја мисионарска путовања и тако им омогућавао да стичу искуства која ће их касније оспособити да заузму одговорна места. Када би се одвојио од њих, и даље је пратио њихов рад, а његова писма Тимотију и Титу сведоче о његовој дубокој жељи да постигну успех. AASer 262.3
Данашњи искусни проповедници обављају племенито дело уколико, уместо да покушавају да све одговорности носе сами, обучавају младе приправнике и стављају терете на њихова плећа. AASer 262.4
Павле никада није заборављао одговорност која је почивала на њему као на Христовом проповеднику, али и чињеницу да ће га Бог позвати на одговорност уколико се душе буду изгубиле због његове немарности. Сам је да изјаву о Јеванђељу, коме »постадох слуга по наредби Божијој која ми је дана међу вама да испуним реч Божију, тајну која је била сакривена од постања света и нараштаја, а сад се јави светима његовим, којима Бог науми показати како је богата тајна славе ове међу незнабошцима, које је Христос у вама, над славе; којега ми проповедамо саветујући свакога човека, и учећи свакој премудрости да покажемо свакога човека савршена у Христу Исусу. Зашто се и трудим и борим по његовој моћи која у мени силно чини.” (Колошанима 1,25-29) AASer 262.5
Христовом проповеднику ове речи постављају висок циљ, који могу да достигну сви они који, стављајући себе под управу Великог Учитеља, свакога (368) дана уче у Христовој школи. Богу стоје на располагању неограничене снаге и проповедник који се у својој великој потреби обраћа Господу може бити сигуран да ће примити оно што ће његовим слушаоцима послужити као мирис живота на живот. AASer 263.1
Павлови списи показују да проповедник Јеванђеља треба да буде пример у прихватању истина које проповеда: »Никакво ни у чему не дајте спотицање, да се служба не куди!” О својој служби оставио нам је слику у свом писму верницима у Коринту: »Него у свему покажите се као слуге Божије, у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у теснотама, у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у неспавању, у посту, у чистоти, у разуму, у подношењу, у доброти, у Духу Светоме, у љубави истинитој, у речи истине, у сили Божјој, с оружјем правде и надесно и налево, славом и срамотом, куђењем и похвалом, као варалице и истинити, као незнани и познати, као они који умиру и ево смо живи, као унакажени, а не уморени, као жалосни, а који се једнако веселе, као сиромашни, а који многе обогаћавају, као они који ништа немају, а све имају.« (2. Коринћанима 6,3.4-10) AASer 263.2
Титу је написао: »Тако и младиће саветуј да буду поштени. А у свему сам себе подај за углед добрих дела, у науци целост, поштење, реч здраву, незазорну, да се посрами онај који се противи, не имајући ништа зло говорити за нас.« (Титу 2,6-8) AASer 263.3
У Божјим очима ништа није драгоценије од Његових проповедника који одлазе у необрађена поља на Земљи да сеју семе истине, очекујући (369) жетву. Нико осим Христа не може оценити колико труда улажу Његове слуге у тражење изгубљених. Он им даје свога Духа, и уз њихову помоћ душе одбацују грех и приклањају се праведности. AASer 263.4
Бог позива људе који су спремни да оставе своја пољопривредна имања, своје послове, ако треба и своје породице, да би постали Његови мисионари. Позив неће остати без одговора. У прошлости је било људи који су, покренути Христовом љубављу и потребама изгубљених, напуштали удобности свога дома и друштво пријатеља, чак и жене и деце, и одлазили у стране земље, међу идолопоклонике и нецивилизоване људе, да објаве вест милости. Многи су у тим покушајима изгубили живот, али су други долазили да наставе њихово дело. Тако је, корак по корак, Христово дело напредовало, а семе сејано у жалости доносило обилну жетву. Познање Бога далеко се проширило, а застава крста била је пободена у незнабожачким земљама. AASer 264.1
Чак и за обраћење само једног грешника, проповедник треба да уложи све своје снаге. Душа коју је Бог створио, а Христос откупио, има велику вредност због могућности које јој се пружају, духовних предности које су јој осигуране, способности које може имати ако се уз помоћ Божје речи надахне снагом бесмртности, коју може да стекне надом која је објављена у Јеванђељу. Ако је Христос био спреман да остави деведесет и девет да би могао да потражи и спасе једну изгубљену овцу, можемо ли се ми оправдати ако учинимо мање? Зар занемаривање да радимо као што је Христос радио, да се жртвујемо као што се Он жртвовао, не представља светих обавеза, увреду за Бога? (370) AASer 264.2
Срце истинског проповедника Јеванђеља испуњено је дубоком жељом да спасава душе. Он троши своје време и снагу; не избегава тешке напоре; јер и други морају чути истине које су његовој души донеле толико радости, и мира и весеља. Христов Дух почива на њему. Он стражи над душама као онај који ће морати да положи рачун. Гледајући према крсту на Голготи, посматрајући уздигнутог Спаситеља, ослањајући се на Његову благодат, верујући да ће Он бити са њим све до краја, као његов штит, његова снага, његова успешност, он ради за Бога. Позивајући и преклињући, уверавајући људе у Божју љубав, труди се да упозна душе са Исусом, а на Небу ће се наћи међу онима који су »позвани, избрани и верни«. (Откривење 17, 14) (371) AASer 264.3