(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 13,4-52)
Пошто су их браћа у Антиохији рукоположила за службу, Павле и Варнава, »послани од Духа Светога, сиђоше у Селеукију, а оданде отпловише у Кипар”. Тако су ова два апостола започела своје прво мисионарско путовање. AASer 119.1
Кипар је био једна од области у које су верници побегли из Јерусалима због прогонства које је наступила после Стефанове смрти. Управо су са Кипра неки верници допутовали у Антиохију, »проповедајући Господу Исусу”. (Дела 11,20) И Варнава је био »родом са Кипра” (Дела 4, 36); сада су он и Павле, у пратњи Јована Марка, Варнавиног рођака, дошли да посете ово острвско поље. AASer 119.2
Маркова мајка обратила се и прихватила хришћанску религију, па је њен дом у Јерусалиму постао уточиште ученицима. Ту су увек могли да рачунају на добродошлицу и сигуран одмор. Управо је у време једне од тих посета апостола дому његове мајке, Марко предложио Павлу и Варнави да их прати на њиховом мисионарском путовању. Осећао је у свом срцу да га Бог воли и чезнуо је да се потпуно посвети делу еванђеоске проповедничке службе. AASer 119.3
Стигавши у Саламину, апостоли »јавише реч Божју у зборницама јеврејским... а кад прођоше острво чак до Пафа нађоше некаквога човека, врачара и лажна пророка, Јеврејина, коме беше име Варисус, који беше с намесником Срђам Павлом, човеком разумним. Овај, дозвавши Варнаву и Савла заиска да чује реч Божју. А Елима врачар (јер то значи име његово) стаде им се супротити, гледајући да одврати намесника од вере.” AASer 119.4
Сотона се противио и не дозвољава да се царство Божје изграђује на Земљи. Силе зла укључене су у непрестану борбу против сила одређених да шире Јеванђеље, а те силе таме посебно су активне, када се истина проповеда угледним људима неокаљаног поштења. То се догодило и када је Серђ Павле, намесник на Кипру, слушао еванђеоску поруку. Намесник је послао по апостоле, да би могао да добије обавештење о вести коју су дошли да проповедају; силе зла, радећи преко врачара Елиме, покушавале су да га својим опаким примедбама одврате од вере и тако осујете Божју намеру. AASer 120.1
На тај начин оборени непријатељ стално ради да у својим редовима задржи утицајне људе који би, када би се обратили, могли обавити успешну службу у Божјем делу. Међутим, верни еванђеоски радник не треба да се плаши пораза од непријатељеве руке, јер има предност да добије силу с висине и да се тако одупре сваком сотонском утицају. AASer 120.2
Иако га је сотона сурово мучио, Павле је нашао довољно храбрости да укори онога преко којега је непријатељ деловао. »Пун Духа Светога«, апостол, »погледавши нањ, рече: о, напуњени свакога лукавства и сваке пакости, сине ђавољи! непријатељу сваке правде! зар не престајеш кварити правих путева Господњих? И сада, ето, руке Господње на те, и да будеш слеп и да не видиш сунца за неко време! И уједанпут нападе нањ мрак и тама, и пипајући тражаше вођа. Тада намесник, када виде шта би, верова, дивећи се науци Господњој.” AASer 120.3
Врачар је затворио своје очи пред доказима еванђеоске истине, и Господ је, испуњен праведним гневом, учинио да се затворе његове телесне очи, угасивши тако пред њим светлост дана. Ово слепило које није било трајно, већ само за неко време, послужило му је као опомена да се покаје и потражи опроштење од Бога кога је тако много увредио. Хаос у који је на тај начин упао поништио је његове подмукле примедбе против Христове доктрине. Чињеница да је био приморан да се креће около као слеп човек показала је свима да су чудеса која је апостол чинио, а која је Елима проглашавао спретним триковима, била учињена Божјом силом. Намесник, уверен у истинитост доктрина које су апостоли проповедали, прихватио је Јеванђеље. AASer 120.4
Елима није био високо образован, али је на необичан начин био оспособљен да обавља сотонино дело. Они који проповедају Божју истину срешће се са подмуклим непријатељем у много различитих облика. Понекад ће се он појавити у као образована особе, али још чешће у лику незналице, кога је сотона увежбао да буде успешно оруђе за завођење душа. Христов проповедник дужан је да као верни слуга остане на свом положају, у страху Божјем и у сили Његове моћи. На тај начин може да изазове збуњеност у сотониним четама и победи у име Господње. AASer 121.1
Павле и његово друштво наставили су своје путовање, и упутили се у Пергу, у Памфилији. Пут је био напоран; сретали су се са тешкоћама и одрицањима; били су са свих страна притешњени опасностима. У градовима и местима кроз која су пролазили и дуж усамљених путева, били су окружени видљивим и невидљивим опасностима. Међутим, Павле и Варнава научили су да се ослањају на Божју избавитељску моћ. Њихово срце било је испуњено ватреном љубављу према душама које су пропадале. Као верни пастири у потрази за изгубљеном овцом, нису мислили о својој угодности и удобности. Заборављајући на себе, нису оклевали иако су били уморни, гладни и недовољно одевени. Имали су само један циљ пред очима - спасење оних који су одлутали далеко од тора. AASer 121.2
И управо тада Марко, савладан страхом и обесхрабрењем, почео је да се колеба у својој намери да се целим срцем посвети Господњем делу. Ненавикнут на тешкоће, био је обесхрабрен опасностима и одрицањима на путовању. Успешно је радио у повољним околностима; али сада, усред противљења и опасности, које често прете првоборцу у делу, био немоћан да издржи тешкоће као добар војник крста. Још је морао да учи како да се храбро суочи са опасностима, прогонствима и невољама. Када су апостоли кренули даље, очекујући још веће тешкоће, Марко се уплашио и изгубивши сваку храброст, одбио да пође даље. Вратио се у Јерусалим. AASer 121.3
Ово напуштање дужности навело је Павла да врло неповољно, чак и оштро оцени младог Марка, бар у том тренутку. Варнава, са друге стране, био је склон да га оправда због његовог неискуства. Бринуо се да Марко сасвим не напусти проповедничку службу, јер је у њему видео особине које су га могле учинити корисним радником у Христовој служби. Његово залагање за Марка, у каснијим годинама, било је богато награђено, јер се тај млади човек без ограничења посветио Господу и делу објављивања еванђеоске поруке у тешким пољима. Праћен Божјим благословима, уз мудру обуку коју му је Варнава дао, развио се у драгоценог сарадника. AASer 122.1
Павле се касније помирио с Марком и примио га за свог сарадника. Осим тога, препоручио га је Колошанима као доброг радника и »помагача у царству Божјему, који ми би утеха«. (Колошанима 4,11) Кратко време пре своје смрти, поново је говорио о Марку као о човеку »који је добар за службу«. (2. Тимотију 4,11) AASer 122.2
После Марковог одласка, Павле и Варнава посетили су Антиохију у Писидији. У суботни дан отишли су у јеврејску синагогу и сели. »А по читању закона и пророка, послаше старешине зборничке к њима, говорећи: људи, браћо! ако је у вама реч утехе за народ, говорите!” Пошто је био позван да говори, »Павле, уставши и махнувши руком, рече: људи Израиљци, и који се Бога бојите, чујте!« А онда је уследило врло утицајно излагање. Наставио је говорећи о узвишеном начину на који је Господ поступао према Јеврејима од времена њиховог избављења из египатског ропства, о томе како им је Спаситељ био обећан из семена Давидова, а онда је смело изјавио: »Од његова семена подиже Бог по обећању Израиљу Спаса Исуса; кад Јован пред његовим доласком проповеда крштење покајања свему народу Израиљеву. И када завршаваше Јован течење своје, говораше: ко мислите да сам ја, нисам ја, него ево иде за мном, коме ја нисам достојан раздрешити ремена на обући његовој.« Затим је силно проповедао Исуса као Спаситеља људи, као Месију из пророчанства. AASer 122.3
Пошто је дао ову изјаву, Павле је наставио: »Људи браћо! Синови рода Аврамова, и који се међу вама Бога боје! Вама се посла реч овога спасења. Јер они што живе у Јеруслиму, и кнезови њихови, не познаше овога и гласове пророчке, који се читају сваке Суботе, осудивши га извршише.« AASer 123.1
Павле није оклевао да искаже јасну истину о томе како су јеврејске старешине одбациле Исуса. »И не нашавши ниједне кривице смртне”, изјавио је апостол, »молише Пилата да га погуби. И кад свршише све што је писано за њега, скинуше га с дрвета и метнуше у гроб. А Бог васкрсе га из мртвих. И показива се много дана онима што излазише с њим из Галилеје у Јерусалим, који су сад сведоци његови пред народом.” AASer 123.2
После тога је наставио: »И ми вам јављамо обећање које би оцевима нашима да је ово Бог испунио нама, деци њиховој, подигнувши Исуса; као што је написано и у другом псалму: ти си син мој, ја те данас родих. А да га из мртвих васкрсе да се више не врати у труљење овако рече: даћу вам светињу Давидову верну. За то и на другом месту говори: нећеш дати да твој светац види труљења, јер Давид, послуживши роду својему по вољи Божјој умре, и метнуше га код отаца његових, и виде труљење. А којега Бог подиже, не виде труљења!« AASer 123.3
Пошто је отворено говорио о испуњавању познатих пророчанстава о Месији, Павле им је проповедао о покајању и опроштење греха заслугом Исуса Христа, њиховог Спаситеља. »Тако да вам је на знање, људи браћо, да се кроза њ вама проповеда опроштење греха! И од свега, ода шта се не могосте оправдати по закону Мојсијеву, оправдаће се у њему сваки који верује.” AASer 123.4
Божји Дух пратио је речи које су биле изговорене и срца су била дирнута. Апостол је овим позивањем на старозаветна пророчанства, и својом изјавом да су се испунила у служби Исуса из Назарета, уверио многе душе које су чезнуле за доласком обећаног Месије. А говорникове речи да су »радосне вести” о спасењу намењене и Јеврејима и незнабошцима донеле су наду и радост онима који се нису убрајали у синове Аврамове по телу. AASer 123.5
»А када излажаху из зборнице јеврејске, мољаху незнабошци да им се ове речи у другу суботу говоре.” Када се сабор коначно разишао, »многи од Јевреја и побожних дошљака” који су прихватили радосне вести објављене тога дана, »пођоше за Павлом и за Варнавом« »а они говорећи им саветоваху да остану у благодати Божјој«. AASer 123.6
Занимање које је у Антиохији Писидијској изазвало Павлово излагање, окупило је следеће Суботе у синагоги »готово сав град да чују речи Божје. А када видеше Јевреји народ, напунише се зависти, и говораху противно речима Павловим насупрот говорећи и хулећи.” AASer 124.1
»А Павле и Варнава ослободивши се рекоше: вама је најпре требало да се говори реч Божја, али кад је одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечнога живота, ево се обрћемо незнабошцима. Јер нам тако заповеди Господ: поставих те за видело незнабошцима да будеш спасење све до краја земље.” AASer 124.2
»А кад чуше незнабошци, радоваху се и слављаху реч Божју, и вероваше колико их беше приправљено за живот вечни.« Посебно су се радовали што их је Христос признао за Божју децу и захвална срца слушали су реч која је проповедана. Они који су поверовали били су ревносни у преношењу еванђеоске поруке другима, и тако »реч се Божја разношаше по свој околини«. AASer 124.3
Столећима пре тога, надахнуто перо је описало ово окупљање незнабожаца; али су те пророчке речи биле врло нејасно тумачене. Осија је рекао: »Али ће ипак број синова Израиљевих бити као песак морски, који се не може измерити нити избројити; и место да им се рече: нисте мој народ, рећи ће им се: синови Бога живога.” И поново: »И посејаћу је себи на земљи и смиловаћу се на Лохураму, и рећи ћу Лоамији: то си мој народ, и он ће рећи: Боже мој!« (Осија 1,10; 2,23) AASer 124.4
Спаситељ је, у току своје земаљске службе, лично прорекао ширење Јеванђеља међу незнабошцима. У причи о винограду, изјавио је непокајаним Јеврејима: »Зато вам кажем да ће се од вас узети царство Божје, и даће се народу који његове родове доноси.” (Матеј 28,43) После свог васкрсења заповедио је својим ученицима да иду по целом свету и да »науче све народе«. Нико није смео да остане неопоменут, Јеванђеље су морали да проповедају сваком створењу (Матеј 28,19; Марко 16,15). AASer 124.5
Окренувши се незнабошцима у Антиохији Писидијској, Павле и Варнава нису престали да раде за Јевреје по целом свету, у ствари, радили су где год им се пружила повољна прилика да некоме нешто кажу. Касније, у Солуну, у Коринту, у Ефесу, и другим важним центрима, Павле и његови сарадници у послу проповедали су Јеванђеље и Јеврејима и незнабошцима. Међутим, њихове најважније снаге биле су од тада усмерене на грађење Божјег царства на незнабожачкој територији, међу народима који су имали мало или нимало знања о правом Богу и о Његовом Сину. AASer 125.1
Срце Павла и његових другова било је привучено онима који су били »без Христа, одвојени од друштва Израиљева, и без дела у заветима обећања, нада не имајући и без Бога на свету.« Захваљујући неуморном залагању апостола за незнабошце, »туђи и дошљаци«, »који су некада били далеко«, схватили су сада да »близу постадоше крвљу Христовом” и да вером у Његову жртву помирења могу »живети са светима” и постати »домаћи Богу”. (Ефесцима 2,12.13.19) AASer 125.2
Напредујући у вери, Павле је неуморно радио на грађењу Божјег царства међу онима које су учитељи у Израиљу занемарили. Непрекидно је уздизао Христа Исуса који је »цар над царевима и господар над господарима” (1. Тимотију 6,15), и позивао вернике да буду »укорењени и назидани у њему и утврђени вером” (Колошанима 2,7). AASer 125.3
Онима који верују, Христос је сигуран темељ. На тој живој Стени, и Јевреји и незнабошци могу да граде. Она је довољно широка за све и довољно јака да издржи тежину и терет целога света. То је чињеница коју је сам Павле јасно признавао. У завршним данима своје службе, када се обраћао групи верника из незнабоштва који су остали чврсти у својој љубави према истинама из Јеванђеља, апостол је написао: »Назидани на темељу апостола и пророка, где је камен од угла сам Исус Христос.« (Ефесцима 2,19.20) AASer 125.4
И док се еванђеоска вест ширила по Писидији, неверни Јевреји из Антиохије у својој заслепљености предрасудама »подговорише побожне и поштене жене и старешине градске те подигоше гоњење на Павла и Варнаву, и истераше их из своје земље”. AASer 125.5
Апостоле није обесхрабрио такав однос; сећали су се речи свога Учитеља: »Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас.« (Матеј 5,11.12) AASer 126.1
Еванђеоска вест је напредовала, и апостоли су имали довољно разлога да буду охрабрени. Њихов труд био је богато благословен међу становницима Писидије у Антиохији, а верници којима су препустили да неко време сами унапређују дело »пуњаху се радости и Духа Светога”. AASer 126.2