(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 17,11-34)
Павле у Верији је нашао Јевреје који су били спремни да истражују истине које им је проповедао. Лукин извештај их овако описује: »Ови пак бејаху племенитији од оних што живе у Солуну; они примише реч са свим срцем, и сваки дан истраживаху по Писму је ли то тако.Тако вероваше многи од њих, и од поштених грчких жена и од људи не мало.« AASer 166.1
Ум житеља Верије није био ограничен предрасудама. Били су спремни да истражују истинитост доктрина које су им апостоли проповедали. Проучавали су Библију, не из радозналости, већ да би научили шта је написано о обећаном Месији. Свакодневно су истраживали надахнуте записе, и док су упоређивали текст са текстом, небески анђели налазили су се поред њих, просветљујући њихове мисли и утичући на њихово срце. AASer 166.2
Где год да се проповедају еванђеоске истине, они који искрено желе да чине оно што је право увек ће бити покретани да марљиво истражују Писма. Да су они, којима су у току завршних призора историје ове Земље објављене пробне истине, следили пример становника Верије, да су свакога дана истраживали Писма, да су упоређивали Божју реч са порукама које су им објављене, тада би у местима у којима их је углавном мало, данас било мно- го оних који су одлучили да буду верни начелима Божјег закона. Међутим, када слушају проповедање непопуларних библијских истина, многи одбијају да их на овај начин истражују. Иако нису у стању да се супротставе јасним учењима Писма, ипак показују потпуну неспремност да макар проуче понуђене доказе. Неки претпостављају да чак и да су те истине заиста веродостојне, није важно хоће ли они прихватити или одбацити ново видело, и зато се држе угодних бајки којима непријатељ обично заводи душе с правога пута. Тако њихов ум остаје заслепљен заблудом, а они сами одвојени од Неба. AASer 166.3
Свима ће бити суђено у складу са виделом које им је било објављено. Господ шаље своје посланике с поруком спасења, и они који је чују биће Њему одговорни због начина на који су поступали према речима Његових слугу. Они који искрено теже за истином увек ће пажљиво, у светлости Божје речи, истраживати доктрине које су им представљене. AASer 167.1
Неверни Јевреји у Солуну, пуни зависти и мржње према апостолима, незадовољни што су их само истерали из свога града, стигли су за њима у Верију, и покренули против њих неуравнотежене страсти необразованих и неуких грађана. Плашећи се да би Павле могао бити изложен насиљу, уколико би остао у граду, браћа су га послала у Атину, у пратњи неких верника из Верије који су тек прихватили веру. AASer 167.2
Овакво прогонство пратило је учитеље истине из града у град. Христови непријатељи нису могли да спрече напредовање Јеванђеља, али су успевали да деловање апостола изузетно отежају. Ипак, суочен с противљењем и сукобима, Павле је истрајно ишао напред, одлучан да оствари Божју намеру која му је била откривена у виђењу у Јерусалиму: »Иди, јер ћу ја далеко да те пошљем у незнабошце!” (Дела 22,21) AASer 167.3
Павлов нагли одлазак из Верије ускратио му је могућност коју је прижељкивао да поново посети браћу у Солуну. AASer 167.4
Када је стигао у Атину, Павле је браћу из Верије послао с поруком Сили и Тимотију да му се одмах придруже. Тимотије је стигао у Верију нешто пре Павловог одласка и остао у том граду да заједно са Силом настави дело које је тамо тако добро отпочело, као и да новообраћене дубље поучи начелима вере. AASer 167.5
Град Атина је био метропола незнабоштва. Овде се Павле није сретао са ненаученим, лаковерним становницима као у Листри, већ са људима који су били познати по својој интелигенцији и култури. На све стране могао је да види кипове њихових богова и хероја из историје или поезије, које су прогласили боговима, док су величанственом архитектуром и сликарским делима уздизали националну славу и обожавали своја незнабожачка божанства. Осећања људи била су занесена лепотом и сјајем уметности. На све стране светилишта и храмови, подигнути уз немерљиве издатке, уздизали су се у својим масивним облицима. Победе славних људи, постигнуте оружјем или делима, биле су овековечене скулптурама, светињама или натписима. Све то чинило је Атину непрегледном уметничком галеријом. AASer 168.1
Док је посматрао лепоту у величину којом је био окружен, док је посматрао град потпуно предан идолопоклонству, Павлов дух се покренуо да ревнује за Бога, јер му се чинило да се на све стране обешчашћује Његово име, а његово срце испунило се саучешћем према становницима Атине који, упркос својој интелектуалној култури, нису упознали правога Бога. AASer 168.2
Апостол се није заварао оним што је видео у овом центру културе иобразовања. Његова духовна природа била је толико одузета привлачношћу небеских вредности да је радост и слава богатства, које никада неће пропасти, допринела да у његовим очима постане безвредна сва слава и сав сјај којим је био окружен. Док је гледао величанственост Атине, схватио је њеног заводништва над љубитељима уметности и науке, док су његове мисли биле потпуно обузете важношћу дела које га је очекивало. AASer 168.3
У овом великом граду, у коме Бог није био слављен, Павла је притискало осећање усамљености, па је почео да чезне за саучешћем и помоћи својих блиских сарадника. Пошто се то односило на људско пријатељство, осећао се потпуно остављеним. У Посланици Солуњанима своја осећања изразио је овим речима: »Наумисмо сами остати у Атини!« (1. Солуњанима 3,1) Препреке, наизглед непремостиве, уздизале су се пред њим, тако да му је изгледало да нема наде у покушају да досегне срца ових људи. AASer 168.4
Док је чекао Силу и Тимотија, Павле није стајао беспослен. »И препираше се с Јеврејима и богобојазнима у зборници, и на пазару сваки дан с онима с којима се удешаваше.« Међутим, његово најважније дело у Атини поруке о спасењу онима који нису имали никакву интелектуалну замисао о Богу и Његовој намери у корист грешног људског рода. Апостол је требало да се ускоро суочи сретне са незнабоштвом у његовом најподмуклијем и најзаводљивијем облику. AASer 169.1
Великим људима из Атине није требало много времена да сазнају да се у њиховом граду налази неки необични учитељ који народу објављује нове и необичне доктрине. Неки од тих људи потражили су Павла и упустили се у разговор са њим. Ускоро се гомила слушалаца окупила око њих. Неки су били спремни да исмејавају апостола као особу која далеко заостаје за њима и социјално и интелектуално, па су презриво говорили један другоме: »Шта хоће овај беспослица?” Други: »Види се као да хоће нове богове да проповеда.« Јер им проповедаше јеванђеље о Исусу и о васкрсењу.” AASer 169.2
Међу онима с којима се Павле сретао на тржници били су »неки од епикуроваца и од стоичких мудраца”, али они су, као и сви остали који су долазили у додир са њиме, убрзо увидели да он има на располагању ризницу знања много већу од њихове. Његова интелектуална снага ускоро је стекла поштовање образованих; док је својим озбиљним, логичним размишљањем и снагом свог говорништва привлачио пажњу свих окупљених. Његови слушаоци схватили су да он није неки почетник, већ човек способан да се својим уверљивим доказима суочи са свим друштвеним класама у корист доктрина које је проповедао. Тако је апостол стајао неустрашиво, борећи се са својим противницима на њиховом терену, супротстављајући се логици логиком, филозофији филозофијом, речитости речитошћу. AASer 169.3
Његови незнабожачки противници обратили су његову пажњу на судбину Сократа, који је, зато што је објављивао неке нове идеје, био осуђен на смрт, и саветовали му да на исти начин не доводи у опасност и свој живот. Међутим, апостолове расправе заокупљале су пажњу народа, а његова неизвештачена мудрост изазивала је њихово поштовање и дивљење. Пошто га нису могли утишати ни науком ни иронијом филозофа, задовољили су се констатацијом да је он свакако одлучио да обави своју мисију међу њима и да им, упркос свим опасностима исприча своју причу, па су одлучили да му пруже поштену прилику. AASer 169.4
У складу са тим одвели су га на Марсов брежуљак или Ареопаг. Било је то једно од најсветијих места у целој Атини, а сећања и успомене повезане с њиме наводиле су људе да му прилазе с неким сујеверним поштовањем које се у мислима неких појединаца граничило са страхопоштовањем. Управо су на том месту људи у улози коначних судија често пажљиво расправљали о питањима која су се односила на религију, али и на друга врло значајна морална или грађанска питања. AASer 170.1
Овде, далеко од буке и тискања путника и трговаца, или од метежа изазваног најразличитијим расправама, апостол је могао да излазе и буде саслушан без прекидања. Око њега су се окупили песници, уметници и филозофи - научници и мудраци из Атине, који су му се овако обратили: »Можемо ли разумети каква је то нова наука што је ти казујеш? Јер нешто ново мећеш у наше уши, хоћемо, дакле, да видимо шта ће то бити!” AASer 170.2
Апостол је, у том часу свечане одговорности, био смирен и самопоуздан. Његово срце осећало је терет једне важне поруке, па су речи које су силазиле с његовим усана убедиле његове слушаоце да се не ради ни о каквом празном причању. Рекао им је: »Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни, јер пролазећи и мотрећи ваше светиње, нађох и олтар на коме беше написано: Богу непознатоме! Којега, дакле, не знајући поштујете, онога вам ја проповедам.” Свом својом интелигенцијом и општим знањем, били су само незналице када се радило о Богу који је створио свемир. Ипак, било је и неких који су чезнули за већим сазнањем. Њихова душа сезала је према Бескрајноме. AASer 170.3
Испруженом руком показујући храмове препуне идола, Павле је говорио о ономе што је притискало његову душу, објављивао је заблуде религије Атињана. Најмудрији међу његовим слушаоци- ма били су запрепаштени слушајући његово размишљање. Показало се да је упознат са њиховим уметничким делима, њиховом литературом и њиховом религијом. Указујући на њихову ликовну уметност и идоле, објавио је да Бог не би смео да буде упоређен са облицима које је човек замислио. Ти резани ликови не могу, ни у најнезнатнијем смислу, да представе Господњу славу. Подсетио их је да ти ликови немају живота, да стоје под управом људске моћи, да се покрећу једино када их покрене људска рука; и да зато они који их обожавају стоје у сваком смислу изнад идола којима се клањају. AASer 170.4
Павле је повео мисли својих идолопоклоничких слушалаца изван граница њихове лажне религије и пружио им прави увид у величину Божанства, које су они називали »Богом непознатим«. То Биће, које им он сада објављује, не зависи од човека, људска рука ништа не може додати Његовој моћи и Његовој слави. AASer 171.1
Људи су били задивљени Павловим озбиљним и логичним изношењем својстава правог Бога - Његове стваралачке моћи и постојања Његовог надмоћног провиђења. Искрено и ватреном речитошћу апостол је изјавио: »Бог који је створио свет и све што је у њему, он, будући господар неба и земље, не живи у рукотвореним црквама, нити прима угађања од руку човечијих, као да би ономе требало што који сам даје свима живот и дисање и све.« Небеса нису довољно пространа да обухвате Бога, колико то мање могу храмови начињени људском руком! AASer 171.2
У то време поделе људи на класе, када су људска права често остајала непризната, Павле је објавио велику истину о братству свих људи, говорећи да је Бог »учинио да од једне крви сав род човечији живи по свему лицу земаљскоме«. У Божјим очима сви људи су једнаки, и свако људско биће дугује Створитељу највишу оданост. Апостол је затим показао како се, кроз сва Божја поступања према човеку, као златна нит провлачи Његова намера утемељена на благодати и милости. Он је »поставио напред одређена времена и међе њиховог живљења; да траже Господа не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас.” AASer 171.3
Указујући на племените примере мужевности око себе; речима које је позајмио од једног њиховог песника, описао је бескрајнога Бога као Оца, чија су деца сви они. »Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо«, објавио им је, »као што и неки од ваших певача рекоше: јер смо и род његов! Када смо дакле род Божји, не треба да мислимо да је Божанство као иконе златне или сребрне или камене, које су људи мајсторски начинили по смишљању своме.« AASer 171.4
»Не гледајући, дакле, Бог на времена незнања, сада заповеда свима људима да се покају!” У столећима мрака која су претходила Христовом доласку, божански Владар је прелазио преко идолопоклонства незнабожаца; али сада, преко свога Сина, послао је људима видело истине; зато од свих очекује покајање за спасење, и то не само од сиромашних и понизних, већ и од охолих филозофа и кнезова на Земљи. »Јер је поставио дан у који ће судити васиономе свету по правди преко човека којега одреди, и даде свима веру васкрснувши га из мртвих.” Када је Павле почео да говори о васкрсењу из мртвих, »онда се једну ругаху, а једни рекоше: да те чујемо опет о томе”. AASer 172.1
Тако је било завршено деловање апостола у Атини, средишту незнабожачког образовања, за Атињане који су упорно прионули уз своје идолопоклонство и одбацили видело истинске религије. Када су људи потпуно задовољни својим достигнућима, мало се шта може очекивати од њих. Хвалећисе својом ученошћу и својом префињеношћу, Атињани су бивали све покваренији и све задовољнији магловитим идолопоклоничким мистеријама. AASer 172.2
Међу онима који су слушали Павлове речи било је и оних који су отишли као осведочени у објављене истине, али се нису могли понизити да признају Бога и прихвате план спасења. Никаква речитост ни широка употреба речи, никаква снага доказа, не могу обратити грешника. Једино Божја сила може да унесе истину у срце. Онај који се упорно противи тој сили не може бити тим обухваћен. Грци су тежили за мудрошћу, па је вест о крсту за њих била лудост, јер су своју мудрост ценили много више од мудрости која долази одозго. AASer 172.3
Њихово хвалисање људском мудрошћу и интелектом можда је и било разлог релативно слабог успеха еванђеоске поруке међу Атињанима. Световно мудри људи који долазе Христу као јадни, изгубљени грешници, постаће мудри за спасење; али они који долазе као достојанственици, уздижући своју мудрост, пропустиће да стекну видело и знање које им само Он може даровати. AASer 172.4
Тако се Павле суочио с незнабоштвом свога времена. Његов рад у Атини није био потпуно узалудан. Дионисије, један од најугледнијих грађана, али и неки други с њим, прихватили су еванђеоску поруку и сјединили се у пуној мери са верницима. AASer 173.1
Надахнуће нам је омогућило овај поглед у живот Атињана, који су, са свим својим знањем, углађеношћу и уметношћу ипак утонули у пороке, да бисмо могли да видимо како је Бог, преко свога слуге, укорио идолопоклонство и грех охолих, самодовољних људи. Апостолове речи, његово понашање и његова околина, забележени надахнутим пером, требало је да буду сачувани за будуће нараштаје, да им сведоче о његовом непоколебљивом поверењу, његовој храбрости док је био усамљен и у тешким приликама, о победи коју је постигао за хришћанство у самом срцу незнабоштва. AASer 173.2
Павлове речи представљају ризницу знања за Цркву. Био је у положају да лако изговори речи којима би повредио своје охоле слушаоце, а самога себе довео у неприлику. Да је његов надахнути говор представљао непосредан напад на њихове богове и велике људе тога града, он би се нашао у опасности да доживи Сократову судбину. Међутим, с тактичношћу која је потекла из божанске љубави, пажљиво је удаљавао њихове мисли од незнабожачких божанстава, откривајући им правога Бога, који им је до тада био непознат. AASer 173.3
Велике истине Писма данас морају бити објављене великим људима у свету да би и они могли изабрати између послушности Божјем закону и подложности кнезу зла. Бог им објављује своје вечне истине - истине које ће их умудрити за спасење, али без принуде да их прихвате. Ако се окрену од њих, препушта их самима себи, да доживе плодове својих дела. AASer 173.4
»Јер је реч крстова лудост онима који гину; а нама је који се спасавамо сила Божја. Јер је писано: погубићу премудрост премудрих, и разум разумних одбацићу.” »Него што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јако; и што је неплеменито пред светом и уништено оно изабра Бог, и што није, да уништи оно што јесте.« (1. Коринћанима 1,18.19. 27.28) Многи између највећих научника и државника, најистакнутих људи у свету, одвратиће се у ове последње дане од видела, јер свет неће мудрошћу упознати Бога. Ипак, Божје слуге треба да искористе сваку могућност да истину пренесу тим људима. Неки ће признати своје незнање онога што је Божје и заузеће своје место крај ногу Исуса Христа, као скромни ученици великог Учитеља. AASer 173.5
Приликом сваког напора да досегне припаднике највиших кругова, раднику за Бога потребна је снажна вера. Прилике могу изгледати неповољне, али и у најмрачнијем часу обасјава нас светлост одозго. Снага оних који љубе Бога и који раде за Њега обнављаће се из дана у дан. Разум Бескрајнога стављен је њима на располагање, да не би грешили у остваривању Његових намера. Нека се ти радници све до краја чврсто држе почетка свога уздања, имајући на уму да ће светлост Божје истине засијати усред таме која обавија овај наш свет. У Божјој служби не сме бити никакве малодушности. Вера посвећеног радника мора да издржи сваку пробу која му се наметне. Бог је у стању и вољан је да на своје слуге излије сву снагу која им је потребна и да им да мудрост коју захтевају њихове различите потребе. Он ће учинити и више, него само испунити највиша очекивања оних који се ослоне на Њега. AASer 174.1