Снажне илустрације

Божанска љубав покренула се до својих недокучивих дубина због људи и анђели се чуде посматрајући површну захвалност оних који примају тако велику љубав. Анђели се чуде човековом слабом поштовању те Божје љубави. Небо негодује због немарности која се испољава према душама људи. Да ли желимо да сазнамо како Христос гледа на то? Како би се осећао отац или мајка када би знали да су њихово дете, изгубљено на мразу и снегу, мимоишли и оставили да умре они који су могли да га спасу? Зар не би били дубоко ожалошћени, веома љути? Зар не би оптуживали те убице гневом тако врелим као што су њихове сузе, силним као што је њихова љубав? Патње сваког човека патње су Божјег детета и они који не пружају руку помоћи свом ближњем који гине, изазивају Његов праведан гнев. - Чежња векова (The Desire of Ages), стр. 825.XC 95.3

Читала сам о човеку који је, путујући једног зимског дана кроз дубоки снег, обамро од хладноће која је скоро неприметно црпла његову животну снагу. И кад се скоро потпуно охладио до смрти у загрљају свог леденог цара, и био на прагу да одустане од борбе за свој живот, чуо је јауке свог сапутника, који је исто као и он умирао од хладноће. Његова понизност се пробудила и он га је спасао. Масирао је промрзле удове несрећног човека и, након знатних напора, подигао га је на ноге; пошто он није могао да стоји, носио га је у свом наручју кроз наносе снега за које је мислио да се никад неће сам пробити кроз њих. А кад је свог сапутника одвео на сигурно место, бљеснула му је истина да је спасавајући свог ближњег он спасио и себе. Његови најозбиљнији напори да спаси другог убрзали су крв која се већ ледила у његовим венама и тако вратили топлоту у његовом телу. Ове лекције се морају стално износити пред младе вернике, не само као поука, већ као пример, да у њиховом хришћанском искуству они могу да постигну сличне резултате. - Сведочанства (Testimonies), том 4, стр.319, 320.XC 96.1

Ви не смете да се затварате у себе и будете задовољни јер имате благослов познања истине. Ко вам је донео истину? Ко вам је показао светлост Божје Речи? Бог вам није дао своју светлост да бисте је ставили испод стола. Читала сам о експедицији која је послата ради потраге за Сер Џоном Френклином. Храбри људи су напустили своје домове и лутали Северним морем, трпећи оскудицу, глад, хладноћу и невоље. И то због чега? - Само ради части откривања мртвих тела истраживача или, ако је могуће, да спасу неке из те групе од страшне смрти која им је сигурно претила уколико им помоћ не стигне на време. Ако успеју да спасу само једног човека, њихове патње би се исплатиле. То је учињено по цену свих њихових удобности и среће.XC 96.2

Размислите о овоме а онда схватите како смо премало спремни да се жртвујемо за спасење драгоцених душа око нас. Ми нисмо присиљени да одемо од својих домова, на дуга и досадна путовања, да спасимо живот смртника који пропадају. Већ на самим нашим вратима, свуда око нас, на све стране, потребно је спасавати душе које пропадају - мушкарце и жене који умиру без наде, без Бога - па ипак смо равнодушни, можда не у речима, али делима говоримо: “Зар сам ја чувар свог брата?” Ове људе који су изгубили своје животе покушавајући да спасу друге Свет велича као хероје и мученике. Како би онда ми, који се налазимо пред вечним животом, требало да се осећамо, ако не чинимо мале жртве које Бог тражи од нас, за наше спасење душа? - Преглед и гласник (Review and Herald), 14. август 1888.XC 96.3

У једном граду у Новој Енглеској копали су бунар. Када је посао био скоро завршен, и док се један човек још налазио на његовом дну, земља се обрушила и покопала га. Сместа је упућен позив у помоћ и трговци, фармери, механичари, правници, без даха су пожурили да га избаве. Ужад, лествице, лопате и ашови нашли су се у ревним, спремним рукама. “Спасите га, спасите га”, био је свеопшти узвик.XC 97.1

Људи су радили с очајничком енергијом, све док зној није потекао с њихових чела и њихове руке задрхтале од исцрпљености. На крају су успели да прогурају цев у дубину и да кроз њу затраже од човека да одговори да ли је још жив. Чули су одговор: “Жив сам, али пожурите! Страшно је бити овде доле!” С узвиком радости обновили су своје напоре, и када су коначно стигли до њега и спасли га, радосна вика као да је допирала до небеса. “Спасен је”, одјекивало је кроз све градске улице.XC 97.2

Да ли је то била сувише велика ревност и заинтересованост, сувише велико одушевљење, да би се спасао само један човек? Свакако да није; али шта је губитак земаљског живота када се упореди с губитком једне душе? Ако ће могућност губитка једног живота пробудити у људским срцима тако интензивна осећања, зар не би требало да и губитак једне душе пробуди много дубљу жељу код људи који тврде да схватају опасност у којој се налазе они који су далеко од Христа? Зар не би требало да Божје слуге покажу исто тако велику ревност у раду за спасење душа као што су је показали људи спасавајући живот тог једног човека затрпаног у бунару? - Еванђеоски радници (Gospel Workers), стр. 31.XC 97.3