Samo ako se dotaknem ha ljine njegove, ozdraviću.« (Matej 9,21) Ove reči izgo vorila je jedna sirota žena žena koja je bolovala dvanaest godi na od bolesti koja je opteretila njen ži vot. Ona je potrošila sve što je imala na lekare i lekove, ali je samo proglašena neizlečivom. Kada je čula o Velikom Iscelitelju, njena nada je oživela. Pomislila je: »Samo kada bih mogla da pridem dovoljno blizu i govorim sa Njim, bila bih izlečena.« Hristos je bio na putu prema kući jevrejskog rabina Jaira, koji Ga je zamolio da dođe i iz leči njegovu kćer. Molba slomljenog srca: »Kći je moja na samrti; da dođeš i da metneš na nju ruke da ozdravi« (Marko 5,23), dirnula je nežno i ose ćajno Hristovo srce i On je odmah krenuo prema kući ovog starešine.PBZ 29.1

Međutim, sporo su napredovali, jer je masa sa svih strana gurala Isusa. Krče ći sebi put kroz masu, Spasitelj se približavao mestu na kome je stajala bolesna žena. Ona je uzaludno pokušava la da Mu se približi. Sada joj se pruža la prilika. Nije imala nikakvu mogućnost da govori sa Njim. Ona nije želela da ometa Njegovo sporo napredovanje. Međutim, čula je da ozdravljenje nastupa od dodira Njegovih haljina; i bojeći se da ne izgubi svoju jedinu priliku za ozdravljenje, progurala se napred, govoreći sama sebi: »Samo ako se dotaknem haljine njegove, ozdraviću.«PBZ 30.1

Hristos je znao svaku pomisao njenoga uma, pa se uputio prema mestu na kome je stajala. Shvatio je njenu veli ku potrebu i zato joj je pomogao da iskaže veru.PBZ 30.2

Dok je prolazio, ona se nagnula napred i uspela da dotakne rub Njegove haljine. Od toga trenutka znala je da je ozdravila. U tom dodiru bila je zbijena vera njenog života i odmah je nestalo njenih bolova i slabosti. Osetila je drhtaj, kao od dodira električne struje, koji je prošao kroz svako viakno njenog bića. Osećaj savršenog zdravlja ovladao je njom. »I oseti u telu da ozdravi od bolesti.« (stih 29)PBZ 30.3

Zahvalna žena želela je da izrazi svoju zahvalnost moćnom Lekaru, koji je jednim dodirom učinio za nju više nego svi iscelitelji za dvanaest dugih godina, ali nije se usuđivala. Sa zahvalnim srcem pokušala je da se udalji iz mnoštva. Iznenada Isus je zastao i, gledajući okolo, upitao: »Ko je to što se dotače mene?«PBZ 30.4

Gledajući Ga začuđeno, Petar je odgovorio: »Učitelju! narod te opkolio i turka te, a ti kažeš: ko je to što se dotače mene?« (Luka 8,45)PBZ 30.5

»Neko se dotače mene«, rekao je Isus, »jer ja osetih silu koja izađe iz mene.« (stih 46) On je mogao da razlikuje do dir vere od slučajnog dodira nemarnog mnoštva. Neko Ga je dodirnuo sa dubokim ciljem i dobio odgovor.PBZ 31.1

Hristos nije postavio ovo pitanje samo radi svog ličnog saznanja. On je hteo da pouči narod, svoje učenike i ženu. On je želeo da bolesnicu nadahne nadom. Želeo je da ukaže na činjenicu da je vera donela silu isceljenja. Pored poverenja ove žene ne sme se izostaviti objašnjenje. Bog mora da se proslavi njenim zahvalnim priznanjem. Hristos je želeo da ona shvati da je odobreno njeno delo vere. Nije želeo da ode samo sa pola blagoslova. Ona nije trebalo da ostane u neznanju da je On znao za njene patnje, ali i o Njegovoj ljubavi punoj milosti, kao i potvrdi njene vere u Njegovu moć da spase sve koji dolaze k Njemu.PBZ 31.2

Gledajući pravo prema ženi, Hristos je nastojao da dozna ko Ga je dotakao. Smatrajući prikrivanje uzaludnim, prišla je dršcući i bacila Mu se pred noge. Sa suzama zahvalnicama rekla Mu je pred celim narodom, zašto je dodirnula Njegove haljine i kako se odmah izlečila. Sa Hristovih usana nije potekla nijedna reč prekora, iako se plašila da je njeno delo dodira Njegovih haljina bilo delo drskosti. On je izgovorio samo reči odobravanja. One su dolazile iz srca punog ljubavi, ispunjenog saosećanjem za ljudske patnje. »Ne boj se, kćeri«, rekao je nežno, »vera tvoja pomože ti; idi s mirom.« (stih 48) Ovo su bile reči radosti za nju. Njenu radost nije više zagorčavala bojazan da je učinila uvredu.PBZ 31.3

Ljubopitljivo mnoštvo koje se tiskalo oko Isusa, nije dobilo nikakvu životnusnagu. Međutim, žena koja je patila i koja Ga je u veri dodirnula, dobila je ozdravljenje. U duhovnom pogledu slučajni dodir razlikuje se od dodira vere. Verovanje u Hrista samo kao u Spasitelja sveta nikada ne može doneti ozdravljenje duši. Vera koja spasava nije samo saglasnost sa istinom Jevanđelja. Prava vera prihvata Hrista kao ličnog Spasitelja. Bog je dao svog jedinorodnog Sina da verom u Njega »ne poginem, nego da imam život večni«. (Jovan 3,16) Kada, po Njegovoj reči, dođem Hristu treba da verujem da primam Njegovu spasavajuću blagodat. Život kojim sada živim, treba da »živim verom sina Božijega, kojemu omileh, i predade sebe za mene«. (Galatima 2,20)PBZ 31.4

Mnogi veru smatraju mišljenjem. Spasavajuća vera je ugovor koji omogućava onima koji prime Hrista, da stupe u zavetni odnos sa Bogom. Živa vera znači povećanje snage, poverenje kojim Hristovom blagodaću duša postaje sila koja pobeđuje.PBZ 31.5

Kada radite za žrtve rđavih navika, umesto da ukazujete na beznadežnost i propast kojima hrle, skrenite njihov pogled na Isusa. Prikujte ih za slavu nebeskih događaja. Ovo će doprineti spasenju tela i duše mnogo više, nego što će učiniti strah od groba koji se često nameće bespomoćnima i očigledno beznadežnima.PBZ 32.1

ПОГЛАВЉЕ 3—SA BOGOM I PRIRODOM

»Po svojoj milosti spase nas...«