ПОГЛАВЉЕ 2—DANI SLUŽBE

Uribarevoj kući u Kapernaumu, Petrova tašta ležala je bolesna od »velike groznice« i »odmah kazaše mu za nju.« Isus »pri hvati je za ruku, i pusti je groznica«, i ona ustade i služi Spasitelju i Njegovim učenicima (Luka 4,38; Marko 1,30; Matej 8,15). PBZ 15.1

Vest se brzo raširila. Čudo je učinje no u Subotu i narod se do Sunčevog zalaska nije usuđivao, iz straha od rabina, da dođe i potraži izlečenje. Tada je narod iz kuća, radnji, trgova počeo da se tiska oko skromne kuće koja je Isusu pružila zaklon. Bolesnici su donošeni na nosilima, dolazili su oslanjajući se na štake ili su ih prijatelji nosili, ili su nemoćno klečali u Spasiteljevom prisustvu.PBZ 15.2

Sat za satom, dolazili su i odlazili, jer niko nije mogao da zna da li će Isceli- telj još biti među njima. Kapernaum nikada pre toga nije bio svedok sličnog dana. Vazduh je bio ispunjen pobedničkim glasovima i uzvicima oslobođenja.PBZ 15.3

Isus nije prestajao da radi sve dok i poslednji patnik nije bio izlečen. Bila je već duboka noć, kada se mnoštvo razišlo, a mir zavladao Simonovim domom. Dugi, uzbudljivi dan je prošao I Isus je potražio odmor. Međutim, dok je grad počivao, Spasitelj »rano ustavši izađe, i otide nasamo, i onde se moljaše Bogu«. (Marko 1,35)PBZ 16.1

Petar i njegovi prijatelji rano ujutro, došli su Isusu da Mu kažu da Ga narod iz Kapernauma već traži. Iznenađeni, čuli su Hristove reči: »Treba mi propovedati jevanđelje o carstvu Božijemu; jer sam na to poslan.« (Luka 4,43)PBZ 16.2

U uzbuđenju koje je zavladalo Kapernaumom, nalazila se opasnost da se predmet Njegove misije izgubi iz vida. Isus se nije zadovoljavao time da skre ne pažnju na sebe samo kao na čudotvorca ili iscelitelja telesnih bolesti. On je težio da privuče ljude k sebi kao njihovom Spasitelju. Dok je narod žudeo za tim da poveruje da je došao kao car da uspostavi zemaljsko carstvo, On je želeo da skrene njihove misli sa zemaljskog na duhovno. Samo zemaljski uspeh uništio bi Njegovo delo.PBZ 16.3

Čuđenje bezbrižnog mnoštva uznemirilo je Njegov duh. U Njegovom živo tu nije postojalo nikakvo samoisticanje. Poštovanje koje svet ukazuje položaju, bogatstvu ili obdarenosti bilo je strano Sinu čovečijem. Isus se nije poslužio nijednim sredstvom kojim se ljudi slu že da bi obezbedili poslušnost i poštovanje. Vekovima pre Njegovog rođenja prorokovano je za Njega: »Neće vikati ni podizati, niti će se čuti glas njegov po ulicama. Trske stučene neće prelomiti, i sveštila koje se puši neće ugasi ti; javljaće sud po istini.« (Isaija 42,2.3)PBZ 16.4

»I kao što Mojsije podiže zmiju u
pustinji, tako treba sin čovečiji
da se podigne. Da nijedan koji ga
veruje ne pogine, nego da ima
život večni.«

»A kad ja budem podignut od
zemlje, sve ću privući k sebi.«

»Niko ne može doći k meni ako ga
ne dovuče otac koji me posla; i ja
ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.« Jovan 3,14.15; 12,32; 6,44.PBZ 16.5

Svojim preterano savesnim formalizmom i hvalisanjem svojim poštovanjem Boga i vrlinama fariseji su zahtevali poštovanje. Oni su svoju revnost za veru dokazivali time što su je načinili predmetom razgovora. Prepiranja između suprotstavljenih stranaka bila su glasna i duga i nije bilo neobično da se na ulicama čuju ljutite rasprave učenih zakonika.PBZ 16.6

Sve ovo bilo je u velikoj suprotnosti sa Isusovim životom. U Njegovom životu nikada nije bilo bučnih rasprava, nikakvog hvalisavog poštovanja Boga, nikakvog dela koje bi trebalo da izmami aplauze. Hristos je bio sakriven u Bogu, a Bog se otkrivao u karakteru svoga Sina. Isus je želeo da upravi misli naroda na ovo otkrivenje.PBZ 16.7

Sunce Pravde nije se pojavilo na ovom svetu da sjajem svoje slave zase ni umove. Za Hrista je napisano: »Jer mu je izlazak uređen kao zora.« (Osija 6,3) Tiho i mirno širi se zora nad Zemljom, rasterujući mrak i budeći svet u život. Tako se podiglo i Sunce Pravde »i zdravlje će biti na zracima njegovim«. (Malahija 4,2)PBZ 16.8

»Evo sluge mojega, kojega
podupirem, Izbranika mojega,
koji je mio duši mojoj.« Isaija 42,1.

PBZ 17.1

»Jer si bio krepost ubogome,
Krepost siromahu u nevolji njegovoj,
Utočište od poplave,
zaklon od žege.« Isaija 25,4.

PBZ 17.2

»Ovako govori Bog Gospod,
Koji je stvorio nebesa i razapeo ih,
Koji je rasprostro zemlju
i što ona rađa,
Koji daje disanje narodu
što je na njoj
I duh onima što hode po njoj:
Ja Gospod dozvah te u pravdi,
I držaću te za ruku,
I čuvaću te i učiniću te
da budeš zavet narodu,
Videlo narodima;
Da izvedeš sužnje iz zatvora
I iz tamnice koji sede u tami.« Isaija 42,5-7.

PBZ 17.3

»I vodiću slepe putem
kojega nisu znali;
Vodiću ih stazama kojih nisu znali;
Obratiću pred njima mrak u svetlost
I što je neravno u ravno.
To ću im učiniti, i neće ih ostaviti.« stih 16.

PBZ 17.4

»Pevajte Gospodu pesmu novu,
I hvalu njegovu do kraja zemlje,
Koji se plavite po moru
i sve što je u njemu,
Ostrva i koji živite na njima.
Pustinja i gradovi njezini,
Sela gde stanuje Kidar
neka podignu glas,
Neka pevaju koji žive po stenama,
Neka klikuju sa vrh gora.
Neka daju slavu Gospodu
I hvalu njegovu neka javljaju po
ostrvima.« stihovi 10.12.

PBZ 17.5

»Pevajte, nebesa, jer Gospod učini,
Podvikujte nizine zemaljske,
Popevajte, gore,
Šume i sva drva u njima,
Jer izbavi Gospod Jakova
I proslavi se u Izrailju.« Isaija 44,23.PBZ 17.6

Iz Irodovog zatvora, u kome je razočaran i zbunjen Spasiteljevim delom stražio i čekao, Jovan Krstitelj poslao je svoja dva učenika Isusu sa pitanjem:PBZ 17.7

»Jesi li ti onaj što će doći, ili drugoga da čekamo?« (Matej 11,3)PBZ 17.8

Spasitelj nije odmah odgovorio na pitanje učenika. Dok su stajali čudeći se Njegovom ćutanju, k Njemu su dolazili bolesni.PBZ 17.9

Glas moćnog Iscelitelja prodirao je u gluve uši. Jedna reč, jedan dodir Nje gove ruke, otvarao je slepe oči da gle daju svetlost dana, prirodne lepote, lica prijatelja i lice Iscelitelja. Njegov glas dopirao je do ušiju umirućih i oni su ustajali zdravi i snažni. Oduzeti, koji su bili opsednuti duhovima, poslušali su Njegovu reč i njihovo ludilo ih je napustilo, a oni su Ga obožavali. Siromašni seljaci i radnici koje su rabini izbegavali kao nečiste, okupljali su se oko Njega I On im je govorio reči večnog života.PBZ 17.10

Tako je dan prošao, a Jovanovi uče nici su sve videli i čuli. Najzad, Isus ih je pozvao k sebi i naložio im da idu i kažu Jovanu ono što su videli i čuli, dodajući: »Blago onome koji se ne sabla zni o mene.« (stih 6) Učenici su odneli vest i to je bilo dovoljno.PBZ 18.1

Jovan se setio proročanstva o Mesiji: »Gospod me pomaza da javljam dobre glase krotkima, posla me da zavijem ranjene u srcu, da oglasim zarobljeni ma slobodu i sužnjima da će im se otvoriti tamnica. Da oglasim godinu milosti Gospodnje i ... da utešim sve žalosne.« (Isaija 61,1.2) Isus iz Nazareta bio je Obećani. Dokazi Njegovog Božanstva videli su se u Njegovoj službi potrebama čovečanstva koje je patilo. Njegova slava pokazala se u Njegovom spuštanju u naše poniženo stanje.PBZ 18.2

»Blago čoveku koji ne ide na veće
bezbožničko, i na putu grešničkom
ne stoji, i u društvu nevaljalih ljudi
ne sedi, nego mu je omilio zakon
Gospodnji i o zakonu njegovu misli
dan i noć! On je kao drvo usađeno
kraj potoka, koje rod svoj donosi u
svoje vreme, i kojemu list ne vene:
što god radi, u svemu napreduje.« Psalam 1,13.PBZ 18.3

Hristova dela nisu samo potvrđivala da je On Spasitelj, već su pokazivala na koji će način biti uspostavljeno Njegovo carstvo. Jovanu je otkrivena lista istina, koja je otkrivena i Iliji u pustinji kada je »velik i jak vetar, koji brda razvaljivaše i stene razlamaše; ali Gospod ne beše u vetru; a iza vetra dođe trus; ali Gospod ne beše u trusu; a iza tru sa dođe oganj; ali Gospod ne beše u ognju. A iza ognja dođe glas tih i tanak.« (1. O carevima 19,11.12) Isus je na ovaj način trebalo da izvrši svoje delo, a ne u obaranju prestola i carstava, ne u sjaju i spoljašnjem razmetanju, nego govoreći ljudskim srcima životom milosrđa i samopožrtvovanja.PBZ 18.4

Božje carstvo ne dolazi sa spoljašnjim sjajem. Ono dolazi sa blagim nadahnućem Njegove Reči, unutrašnjim radom Njegovog Duha, druženjem duše sa Njim koji predstavlja njen život. Najve ći izraz Njegove sile može se zapaziti u ljudskoj prirodi uzdignutoj do savršenstva Hristovog karaktera.PBZ 18.5

Hristovi sledbenici treba da budu svetlost svetu, ali Bog im ne naređuje da ulažu napore da svetle. On ne odobra va nikakav lični napor za iskazivanje uzvišene dobrote. On želi da njihove duše budu prožete nebeskim načelima. Oni će onda kada dođu u dodir sa svetom, otkriti svetlost koja je u njima. Sredstvo za rasvetljavanje biće njihova nepokolebljiva vernost u svakom životnom činu.PBZ 18.6

Bogatstvo ili visoki položaj, skupa oprema, arhitektura ili nameštaj ne odlučuju o napretku Božjeg dela. Nisu važna ni dostignuća koja izmamljuju aplauze ljudi i podržavaju sujetu. Svetovna razmetljivost, ma koliko zadivljujuća, bezvredna je u Božjim očima. On ceni ono što nije vidiljivo, i što je večno, više nego ono što je vidljivo i privremeno. Drugo ima vrednost jedino ako izražava ono prvo. Najlepša umetnička dela ne odlikuju se lepotom koja može da se uporedi sa lepotom karaktera koja je nastala kao plod rada Svetoga Duha na duši.PBZ 18.7

Kada je poklonio svog Sina našem svetu, Bog je obdario ljudska bića neprolaznim bogatstvima bogatstvima prema kojima sve ljudsko blago otkako je svet postao, predstavlja samo ništavilo. Hristos je došao na svet donoseći ljudima neizmernu, večnu ljubav, blago koje ćemo našom povezanošću sa Njim dobiti, otkriti, pružati.PBZ 19.1

Ljudski napor u Božjem delu biće uspešan tačno prema posvećenoj požrtvovnosti radnika otkrivanjem sile Hristove blagodati koja preobražava život. Mi treba da se razlikujemo od sveta zato što je Bog stavio svoj pečat na nas, zato što u nama ispoljava svoj karakter ljubavi. Naš Iskupitelj pokriva nas svojom pravdom.PBZ 19.2

Birajući ljude i žene za svoju službu, Bog ne pita da li imaju zemaljska blaga, obrazovanje ili rečitost. On pita: »Da li žive u takvoj poniznosti da ih mogu učiti svom putu? Da li mogu da stavim svoje reči na njihove usne? Da li žele da budu Moji predstavnici?«PBZ 19.3

Bog može da upotrebi svakog čove ka u onoj srazmeri u kojoj može da uvede svoga Duha u hram njegove duše. Posao koji On želi da prihvati je posao koji odsjajuje Njegovim likom. Njegovi sledbenici treba da nose kao svoje punomoćje za rad neizbrisive oblike Njegovih besmrtnih načela.PBZ 19.4