45 - ЛИЧНОСТ
Слободна личност као сила. — Свако људско биће, створено по Божјем обличју, обдарено је способношћу сличној Створитељевој - слободном личношћу, способношћу мишљења и деловања. Људи у којихје ова способност развијена, то су људи који носе одговорности, који су вође у подухватима и који утичу на карактер других. (Васпитање, 17; 1903)УКЛ 358.1
Свако има своју личност. — Јеванђеље се бави људима као појединцима. Свако људско биће може спасити или изгубити душу. Свако има независну личност одвојену од свих других. Сваки појединац мора бити лично осведочен у грех за себе и обраћен лично за себе. Он мора прихватити истину, покајати се, веровати и бити послушан Богу — лично за себе. Он мора показати вредност слободне воље лично за себе. Нико тај посао не може извршити за некога другог. Нико своју личност не може утопити у личност друге особе. Сваки појединац личним чином и уз помоћ тајне побожности, треба да се преда Богу. (MS 28, 1898)УКЛ 358.2
Јединство различитости. — Постојање јединства различитости је Божја намера. Нема човека који може бити мера за све друге људе. Наше различите дужности сразмерне су са нашим различитим способностима. Добила сам јасну поруку да Бог људима дарује различите могућности и шособности, постављајући их затим на места на којима могу обављати посао за који су способни. Сваки сарадник треба својим сарадницима да укаже поштовање које очекује од других. (Lt 111,1903)УКЛ 358.3
Људски умови се разликују. — Зашто су нам потребни Матеј, Марко, Лука, Јован, Павле и сви други писци који су оставили своје сведочанство о Спаситељевом животу за време Његове земаљске службе? Зашто један од ученика није могао да напише целовиту причу дајући нам на тај начин јединствени извештај о Христовом животу и раду?УКЛ 358.4
Јеванђеља се разликују; ипак се њихови извештаји стапају у складну целину. Један писац говори о приликама које други не спомиње. Ако су те прилике, те мисли, значајне, зашто их не спомињу сви писци? То је зато што се људски умови разликују и не сажимају ствари на потпуно исти начин. Неке истине неупоредиво више привлаче умове једне групе људи него неке друге; неке мисли чине се једним људима знатно важнијим него другима. Исто начело односи се и на говорнике. Један ће се говорник дуго бавити идејама преко којих ће други врло брзо прећи или их уопште неће ни споменути. На тај начин више говорника јасније ће објавити истину него један. (MS 87,1907)УКЛ 359.1
Слободу личности не треба гушити. — Господ не жели да наша слобода личности буде уништена, нити је Његова намера да било које две особе буду потпуно исте по укусу и склоностима. Сви људи имају карактеристике које су својствене само њима; и не смеју се гушити већ се морају прилагођавати, обликовати, усмеравати — по угледу на Христа. Наше природне способности и таленте Господ усмерава у корисне канале. У оквиру усавршавања способности, које смо добили од Бога, таленти и личне могућности имају услове за развој ако смо, као Божја оруђа, свесни чињенице да су све наше способности посебан Божји дар и да их не смемо користити у себичне сврхе, него на славу Богу и на добро нашим ближњима. (Lt 20, 1894.; HC 90)УКЛ 359.2
Свако дете има своју личност. — Једно дете може се васпитавати тако да, као ниже биће, нема властиту вољу губећи своју личност у личности свога учитеља. ... Колико год је то могуће, свако дете треба учити самопоуздању. Развијањем његових различитих способности оно ће сазнати, схватити у чему је најјаче, а у чему показује слабости. Мудар педагог посветиће посебну пажњу развијању слабијих црта карактера, да би дете развило идеално уравнотежен, складан карактер. (RH, 10. јануар 1882; FE 57)УКЛ 359.3
Брак не уништава личност. — Ни супруг ни супруга не треба да покушају да спроведу својевољни надзор. Немојте покушавати да натерате један другога да се покори вашим жељама. Ви то не можете постићи и сачувати љубав један према другоме. Будите љубазни, стрпљиви, благи, пажљиви и учтиви. Благодаћу Божјом можете успети у томе да један другога учините срећним, као што сте у свечаном брачном обећању дали реч да ћете учинити. (У потрази за бољим животом, 361; 1905)УКЛ 359.4
Супружници треба да очувају личности (савет нововенчаном пару). — Ваша нежна осећања у вашем животном савезу треба да постану активни допринос срећи и једног и другог. Свако од вас треба да буде слуга срећи оног другог. То је Божја воља за вас.УКЛ 360.1
Међутим, иако треба да се стопите и постанете као једно, ниједно од вас не треба да изгуби своју личност у корист оног другог. Бог је власник ваше личности. Њега питајте шта је право, а шта је погрешно. На који начин могу најбоље испунити циљ свога стварања? »Или не знате да су тјелеса ваша црква светога Духа који живи у вама, којега имате од Бога, и нијеста своји? Јер сте купљени скупо. Прославите дакле Бога у тјелесима својијем и у душама својијем, што је Божије.« (1. Коринћанима 6,19.20)УКЛ 360.2
Ваша љубав према ономе што је људско наступа после љубави коју негујете према Богу. Богатство ваше љубави треба да се шири према Ономе који је за вас дао свој живот. Душа која живи за Бога, Њему управља своја најбоља и најузвишенија осећања. Да ли је највећи излив ваше љубави усмерен Ономе који је умро за вас? Ако јесте, ваша узајамна љубав биће усклађена с небеским узором. (7Т 45.46, 1902)УКЛ 360.3
Свако од нас има своју личност; личност супруге не треба никада да утоне у личност њеног супруга. (MS 12, 1895)УКЛ 360.4
Предање Богу украшава личност. — Живот који је посвећен и предан у службу Богу развијаће се и изграђивати лепоту у својој личности. Нико не може да утопи своју личност у личности неког другог; напротив, сви ми као појединци треба да будемо прицепљени на један чокот, чиме ће бити омогућено настајање јединства у различитости. Велики Уметник ни два листа на једном дрвету није начинио да буду потпуно, у свему једнаки. На исти начин и Његова стваралачка сила не даје свим умовима иста обележја. Људи су створени да живе током бескрајних векова и зато треба да влада потпуно јединство у оквиру кога ће се ум стапати с умом а да се ипак, не нађу два ума који ће бити потпуно исти у свему. (MS 116, 1898)УКЛ 360.5
Бог свакоме човеку даје лични задатак. — Размишљајмо о појавама из природе и научену поуку применимо на свој духовни живот, свој духовни раст. Бог — а не човек — дао је сваком човеку лични посао. То је појединачни — обликовање карактера по божанском узору. Љиљан не треба да настоји да личи на ружу. Постоје разлике у обликовању цвећа и плодова а сви они своје посебности добијају од Бога. Сви они су Господњи. Господња је намера да чак и они који су најбољи међу људима не буду сви истог карактера. (MS 116, 1898)УКЛ 361.1
Поштујте једни друге. — Свако од нас има свој задатак. Можда ћемо се разликовати по националности, али смо једно у Христу. Ако допустимо да нас посебности наших карактера одвајају овде на Земљи, како се можемо надати заједничком животу на Небу? Ми морамо неговати међусобну љубав и уважавање. Међу нама мора да постоји јединство за које се Христос молио. Ми смо купљени скупо и 427 зато треба да прославимо Бога у свом телу и свом духу. (MS 20, 1905)УКЛ 361.2
Опонашање других најозбиљнији промашај. — Онај ко настоји да опонаша карактер било којег човека, чини најозбиљнији промашај. Сваки појединац треба да гледа у Бога лично за себе и у условима савесне оданости »трговати« талентима које му је Бог дао. »Тако, љубазни моји... градите спасеније своје са страхом и дрктањем. Јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините као што му је угодно.« (Филибљанима 2,12.13) То је твој задатак, брате, а не задатак неког другога за тебе. Ти треба да стекнеш посебно, лично искуство. Тада ћеш имати радост у себи, а не у неком другоме. (MS 116, 1898)УКЛ 361.3
Сваки ум има своју снагу. — Боли ме када видим како се мало цене људи које је Господ употребио и које ће употребити. Бог не дозвољава да се ум једног човека утопи у канал ума неког другог човека! Ум једног човека неки људи ће уздизати као надмоћан у сваком погледу; међутим, свачији ум има своје слабости и своје јаке стране. Ум једнога човека надокнађиваће недостатак неког другог. Међутим, ако сви раде и имају исти циљ и ако су покренути да уместо од човека за свој задатак очекују упутства од Бога, они ће напредовати вођени Светим Духом и радиће у јединству са својом браћом. Један ће надокнађивати недостатак другога. (Lt 50, 1897)УКЛ 361.4
Не обликујмо туђе умове. — Бог је сваком човеку дао личну одговорност. »Градите спасење своје са страхом и дрхтањем.« Човеков задатак није да гради било чије спасење. Нико не треба да постане копија било чијег ума. Од њега се тражи да делује у властитом делокругу, према способностима које му је Бог дао. Ниједан човек, без обзира на искуство или положај, не треба да мисли како је то добро ако било чији ум обликује по свом нахођењу, учећи такву особу да говори о осећањима која он лично изражава. То се увек догађало на штету људских бића. (MS 116, 1898)УКЛ 361.5
Не будимо ничија сенка. — У коликој је мери сарадницима потребан Исусов дух који би их мењао и обликовао као што се глина обликује у лончаревим рукама! Кад је међу њима тај дух, ту неће бити неслоге; нико неће бити толико себичан да тражи да се све обавља на његов начин, према његовим замислима; неће бити нескладних осећања између њега и његове браће и сарадника који не задовољавају његова мерила. Господ не жели да иједно од Његове деце буде сенка другог, већ да свако буде оно што јесте, очишћен, посвећен, оплемењен, следећи живот и карактер свог великог Узора. Ограничени, затворени, искључиви дух, који све држи у сфери свог »ја« био је несрећа за Божје дело и увек ће то бити, када му се допусти да делује. (RH, 13. април 1886)УКЛ 362.1
Нико не треба да утопи свој ум. — Сваком људском бићу Бог допушта да изрази своју личност. Он не жели да нико свој ум утопи у ум другог смртног човека. Они који желе да буду преображени у уму и карактеру, за то не треба да се обраћају људима, него Ономе који је наш божански Пример. Бог упућује позив: »Нека у вама буде ум који је и у Христу Исусу.« Развојем обраћења и преображења људи могу примити Христов ум. Свако треба да стоји пред Богом у својоу личној вери, личним искуством, знајући лично за себе да је Христос у њему, Христос у вама, нада славе. Када бисмо опонашали пример било кога човека — чак и човека кога бисмо могли сматрати готово савршеним у карактеру — значило би то да своје поверење полажемо у несавршено људско биће, у некога ко нам не може подарити ниједно »слово« ни »титлу« савршенства. (ST, 3. септембар 1902)УКЛ 362.2
Правила за снажне умове. — Добро је то што брат и сестра…..и брат и сестра…… имају снажне умове. Свако од њих треба да очува своју личност. Свако од њих треба да очува личност која се неће утопити у личност другога. Ниједно људско биће не треба да постане сенка другог људског бића. Божји слуге треба да сарађују у јединству које спаја ум са умом. (Lt 44, 1903)УКЛ 362.3
Лична мера. — Нико не може »узрасти« до пунине раста за некога другог. Свако мора достићи своју личну меру, лично за себе. Свако за себе треба да »узраста« под Божјим надзором. (MS 116, 1898)УКЛ 363.1
Ниједно људско биће не познаје туђи унутрашњи живот. — Гледан с људског становишта, живот је за све нас неугажена стаза. То је стаза којом, што се тиче наших важнијих искустава, свако мора ходати сам. У наш унутрашњи живот ниједно друго људско биће не може потпуно проникнути. Кад мало дете крене на ово путовање на којем, пре или касније, само мора да изабере свој смер, само да одлучи о својој вечној судбини, колико треба искрени да буду напори да га усмеримо да своје поверење поклони сигурном Водичу и Помоћнику! (Васпитање, 255; 1903)УКЛ 363.2
Карактер је нешто лично. — Карактер је нешто лично. Свакоме од нас поверен је задатак за време и за вечност. Бог се гнуша равнодушности према обликовању карактера. (Lt 223, 1903)УКЛ 363.3
Права човека. — Један од највиших облика примене тих начела [прихватање личних одговорности] налази се у упознавању човековог права према себи самоме, према надгледању властитог ума, према управљању личним талентима, права да прима и даје плодове свога рада. Снага и моћ постаће обележја наших установа, тек онда када [њени службеници] у свим својим контактима са својим ближњима примене та начела — тек када у свом понашању буду следили упутства Божје речи. (7Т 180, 1902)УКЛ 363.4
Зависни од Христа. — Свака душа има своју личност. Свака душа мора да живи у заједници са Христом сваког сата, јер Он каже: »Без Мене не можете учинити ништа.« (Јован 15,5) Његова начела треба да постану наша начела, јер су она, заправо, вечна истина, објављена у правди, доброти, милости и љубави. (Lt 21, 1901)УКЛ 363.5
Очувати личност у хришћанском искуству. — Учите сваку душу да се потпуно ослони на руку бесконачне силе. У хришћанском искуству постоји личност која се мора очувати у сваком човеку као Божјем оруђу; те одговорности не може бити ослобођена ниједна душа. Свако треба да води своје битке, стиче властито хришћанско искуство, у неким видовима независно од било које друге душе. Бог је сваком човеку наменио лекције које свако мора лично научити, лекције које за појединца нико други не може свладати. (MS 6, 1889)УКЛ 363.6