51 - СТРАХ

Милиони спутани страхом. — Милиони људских бића робују лажним религијама у оковима ропског страха, тупе равнодушности, мучећи се као товарне животиње, лишени наде, радости и истинитог права, остајући само са нејасним страхом од будућности. Једино Јеванђеље Божје благодати може да уздигне душу. (Чежња векова, 478; 1898)УКЛ 401.1

Због неповерења у Бога настају многи страхови. — Многи не сабирају благо на Небу чинећи добро преко средстава која им је Бог поверио. Они су неповерљиви према Богу и оптерећени небројеним страховима у погледу будућности. Они, попут Израиљаца, имају зло срце невере.УКЛ 401.2

Бог је том народу осигурао обиље, у складу с њиховим потребама, али су они ни из чега стварали проблеме за будућност. Жалили су се и гунђали путујући и говорили да их је Мојсије извео да њих и њихову децу помори глађу. Замишљена немаштина затворила је њихове очи и срца спречавајући их да виде Божју доброту и милост на свом путовању. Били су незахвални наочиглед обиљу које им је Он пружао.УКЛ 401.3

На исти начин неповерљиви су и припадници народа који себе сматра Божјим у ово време невере и изопачености. Боје се да ће пасти у немаштину, да ће им деца осиромашити и да ће њихови унуци бити без средстава за живот. Они се боје да се ослоне на Бога. Немају истинску, праву веру у Онога који им је поверио благослове и животна богатства, који им је дао таленте с циљем да их употребе Њему на славу и за унапређење Његовог дела. (2Т 656,657, 1871)УКЛ 401.4

Сотона покушава да влада помоћу страха. — Бог никада не приморава људе да поступају противно својој вољи или својој савести; али сотона се непрестано служи приморавањем и суровошћу да би задобио власт над онима које на други начин не успева да заведе. Он покушава да страхом или силом завлада савешћу и изнуди покорност. Да би то остварио, делује преко верских и световних ауторитета, наводећи их да проглашавају људске законе који се супроте Божјим законима. (Велика борба, 591; 1888)УКЛ 401.5

Повођење за страховањима само их појачава. — Ако се саветујемо са својим сумњама и страховима, или покушавамо да без вере решимо све што не можемо јасно да сагледамо, невоље ће се само повећавати и продубљивати. Међутим, ако дођемо Богу, осећајући се беспомоћним и зависним, као што у ствари јесмо, и у понизној и чврстој вери изнесемо своје жеље Њему, који има бескрајно знање, који сагледава све од постања и који својом вољом и речју управља свима, може и жели да саслуша наш вапај и учиниће да светлост заблиста у нашем срцу. Искреном молитвом повезујемо се са духом Бесконачнога. У то време можда нећемо имати никакав значајан доказ да се лице нашег Откупитеља у својој љубави и самилости окреће нама, али то, ипак, није тако. Можда нећемо осетити Његов видљиви додир, али је Његова рука у љубави и сажаљивој нежности над нама. (Пут Христу, 96.97; 1892)УКЛ 402.1

Узрок болести тела и ума.— Осећања незадовољства и зловоље изазивају болест тела и ума у животу скоро свих људи. Они немају Бога, немају наду која допире »иза завјесе«, до сигурног и поузданог ленгера душе. Они у чијим је срцима та нада, чистиће се као и Он што је чист. Такви су ослобођени немирних тежњи, зловоље и незадовољства; они не спадају у оне који стално ишчекују зло и замарају свој ум замишљеним невољама. Ми тако видимо многе који су у невољама још пре него што оне дођу; у свему што раде види се печат узнемирености; они као да не могу наћи утеху, већ непрестано са страхом ишчекују неко страшно зло. (1Т 566, 1867)УКЛ 402.2

Страх не доноси никакво олакшање.— Потребно вам је јасно разумевање Јеванђеља. Живот у вери није живот жалости и туге, већ живот мира и радости удружене с достојанством и светошћу по угледу на Христа. Наш Спаситељ нас не позива да негујемо сумње, страховања и узнемирујуће слутње јер оне души не доносе никакво олакшање и не заслужују похвалу, већ само прекор. Ми можемо уживати неизрециву и прослављену радост. (MS 6, 1888; Евангелизам 180)УКЛ 402.3

У суочавању са сумњама и страхом наша вера расте. — Господ нас често доводи у тежак положај желећи да нас подстакну на веће напоре. Нама се Његовом провидношћу понекад догађају посебне неугодности које треба да буду испит нашег стрпљења и вере. Бог нам даје поуке о поверењу. Он жели да нас поучи где да тражимо помоћ и снагу у време невоље. Ми на тај начин стичемо практичну спознају Његове свете воље која нам је на нашем животном путу веома потребна. У озбиљном сукобу са сумњом и страхом расте и наша вера. (4Т 116,117, 1876)УКЛ 403.1

Страх открива неверу. — Као што је Исус вером починуо у Очевој бризи, тако и ми треба да починемо у бризи свога Спаситеља. Да су имали поверења у Њега, ученици би сачували мир. Њихов страх у време опасности открио је њихово неверство. У својим напорима да се спасу, заборавили су Исуса, и тек када су се разочарани у своје ослањање на себе, окренули к Њему, могао је да им пружи помоћ.УКЛ 403.2

Колико је искуство ученика често и наше искуство! Када се навуку олује искушења и жестоко севају муње, а таласи надиру преко нас, сами се боримо са олујом, заборављајући да постоји Онај који може да нам помогне. Уздамо се у сопствену снагу све док не изгубимо наду и готово не изгинемо. Тада се сетимо Исуса и ако Њега призовемо да нас спасе, наш узвик неће бити узалудан. Иако са жалошћу кара наше неверство и самопоуздање, Он никада не пропушта да нам пружи помоћ која нам је потребна. Било на копну или мору, ако имамо Спаситеља у срцу, немамо потребе да страхујемо. Жива вера у Откупитеља утишаће море живота и избавиће нас од опасности на начин који Он сматра најбољим. (Чежња векова, 336; 1898)УКЛ 403.3

Исказивање страха у болесничкој соби је опасно. — Они који негују болеснике треба да схвате значај брижљивог обраћања пажње на законе о здрављу. Послушност овим законима нигде није важнија као у болесничкој соби. Нигде не зависи толико много од верности у малим стварима, као у послу онога који двори. У случају озбиљног обољења, мала немарност, незнатна непажња према болесниковим нарочитим потребама или опасностима, испољавање страха, узбуђења или мрзовољности, чак и недостатак саучешћа, може да поремети равнотежу живота и смрти и изазваће смрт боленика, који би иначе могао да оздрави. (У потрази за бољим животом, 219; 1905)УКЛ 403.4

Страх жалости Светога Духа. — Вера се држи Божје речи, не тражећи од нас да разумемо значење тешких искушења којима смо изложени. Ипак, много је оних који имају малу веру. Стално су обузети страхом и измишљају невоље. Свакога дана окружени су доказима Божје љубави и свакога дана уживају предности Његове провидности, али они све то као да не виде. Уместо да их тешкоће с којима се сукобљавају доведу ближе Богу, оне их одвајају од Њега, јер изазивају у њима немир и гунђање. ... Исус је њихов Пријатељ. Цело Небо је заинтересовано за њихово добро; њихов страх и гунђање жалосте Светога Духа. Не треба да верујемо зато што видимо или осећамо да нас Бог чује. Треба да се ослонимо на Његова обећања. Када Му приступимо у вери, треба да знамо да свака наша молба допире у Христово срце. Кад једном затражимо Његов благослов, треба да верујемо да га примамо и зато Му захвалимо за њега. Тада се треба посветити својим дужностима, уверени да ће нам благослови бити упућени када нам буду најпотребнији. Кад се навикнемо да тако чинимо, знаћемо да су нам молитве услишане. Бог ће за нас »изобилније све чинити, ... по богатству благодати Његове милости« и према »чињењу превелике силе Његове«. (Ефесцима 3,20; 1,7.19; GW 261,262, 1915)УКЛ 404.1

Слобода од кривице доноси ослобођење од страха. — И Арон је, као и остали људи, устукнуо пред Мојсијем, »и не смјеше приступити к њему«. (2. Мојсијева 34,30) Запазивши њихову збуњеност и њихов страх, и не знајући узрок свему, позвао их је да му приђу. Испружио је према њима залог помирења с Богом и почео их уверавати да им је Бог обновио своју потпору. Схвативши да његов глас не изражава ништа друго осим љубави и усрдног позива, неко се коначно усудио да му приђе. Пун страхопоштовања да би говорио, без речи је показао према Мојсијевом лицу, а онда према небу. Велики вођа је схватио значење поруке. Свесни своје кривице, осећајући знаке божанског незадовољства, нису могли да издрже сјај небеске светлости, која би их, да су били послушни Богу, испуњавала радошћу. Кривица је увек повезана са страхом. Душа која је ослобођена греха никад неће пожелети да се сакрије од небеске светлости. (Стварање, патријарси и пророци, 329.330; 1890)УКЛ 404.2

Шта чинити када се плашимо. — Само ће свест о Божј ем присуству моћи да протера страх који би плашљивом детету од живота учинио терет. Оно у своје памћење треба да уреже обећање: »Анђели Господњи станом стоје око оних, који се њега боје, и избављају их.« (Псалам 34,7) Нека чита прекрасни извештај о Јелисију у планинском граду, док између њега и чета наоружаних непријатеља стоји моћни круг небеских анђела. Нека чита како се пред Петром у тамници и осуђеном на смрт појавио Божји анђео; како је Божјег слугу повео у сигурност, поред наоружаних стражара, кроз масивна врата и велику гвоздену капију с преворницама и засунима.УКЛ 404.3

Нека чита о призору на мору када се затвореник Павле, на свом путу према суду и губилишту, обратио олујом шибаним војницима и морнарима измученим од рада, неспавања и дугог поста, и изговорио речи пуне охрабрења и наде: »И ево сад вас молим да будете добре воље ... јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога којега сам ја и коме служим, говорећи: »Не бој се, Павле! Ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.« С вером у ово обећање Павле је уверавао своје сапутнике: »Ниједноме од вас длака с главе неће отпасти.« Тако се и збило. Зато што се на броду налазио један човек преко кога је Бог могао да делује, сви многобошци оличени у војницима и морнарима били су сачувани. »И тако изиђоше сви живи на земљу.« (Дела апостолска 27,22-24. 34.44; Васпитање, 255.256; 1903)УКЛ 405.1

Бог поступа с нама отворено. — Наш Бог нас не заварава. Он нам не говори: »Не плашите се; на вашем путу не постоје опасности.« Он зна да постоје искушења и опасности, и Он поштено поступа према нама. Он не намерава да свој народ изведе из света греха и зла, већ му открива сигурно уточиште. Његова молитва за ученике била jе: »Не молим Те да их узмеш са свијета, него да их сачуваш ода зла.« »У свијету«, наставља Он даље, »ћете имати невољу: али не бојте се, јер Ја надвладах свијет.« (Јован 17,15; 16,33; Пут Христу, 122.123; 1892)УКЛ 405.2

Одврати поглед са себе. — Одврати поглед са себе на Исуса. Можда ћеш тада признати да си грешник, али ћеш у исто време имати предност спознаје да је Христос твој Спаситељ. Он није дошао да дозове праведнике на покајање, него грешнике. Сотона ће људском уму приказивати тешкоће и подастирати мисли којима ће слабити веру и уништавати храброст. Он под својом влашћу има најразличитија искушења која у људски ум могу ући као војска, један за другим. Тако, када се интензивно бавиш својим осећањима и када им пустиш узде, ти у кућу примаш сумњу као злог госта и тако упадаш у тешкоће и очај. Питаћеш: шта треба да чиним кад се појаве те страшне мисли које ми се намећу? Изагнај их из свог ума, гледај у неупоредиве дубине Спаситељеве љубави и размишљај о њој. Не истичи своја осећања, не говори о њима и не клањај им се, били они добри, лоши, тужни или охрабрујући. (Lt 41, 1893)УКЛ 405.3

Победи страх уздајући се у Исуса. — Исус нас позива да дођемо к Њему и Он ће скинути терете с наших уморних плећа и ставити на нас свој благи јарам и свој лаки терет. Стаза којом нас Он позива да идемо никада нам не би проузроковала ни најмањи бол да смо њоме увек ишли. Кад сиђемо с пута дужности, тренутак је у коме пут постаје тежак и трновит. Жртве које морамо поднети следећи Христа само је одговарајући број корака повратка на пут светла, мира и среће. Сумње и страховања повећавају се сразмерно с тим колико им се предајемо. Што им се више предајемо, теже их је савладати. Сигурност настаје када се ослободимо сваке земаљске потпоре и ухватимо се за руку Онога који је подигао и спасао ученика из узбурканог мора. (4Т558, 1881)УКЛ 406.1

Христос носи наше терете. — Изнесите Богу своје потребе, радости, жалости, своје бриге и страхове. Ви Га не можете оптеретити, не можете Га заморити.... Његово срце пуно љубави гануто је нашим жалостима, па чак и нашим казивањем о њима. Изнесите све што збуњује ваш ум. За Њега ништа није сувише тешко да понесе, јер Он одржава све светове, Он управља свим пословима у васиони. Све што се на било који начин тиче нашег мира, за Њега није толико незнатно да га не може запазити. У нашем искуству не постоји ниједно поглавље толико мрачно да га Он не може прочитати; не постоји никаква недоумица претешка за Њега да је не може решити. Никаква несрећа не може да задеси Његово најскромније дете, никаква брига неће мучити душу, не постоји искрена молитва која силази са усана да је наш не бе ски Отац неће запа зи ти, или пока зати дело творно зани мање. ... Веза између Бога и сваке душе тако је јасно обележена и потпуна као да на Земљи не постоји ниједна друга душа која треба да доживи Његово будно старање, ниједна друга душа за коју је Он дао свог љубљеног Сина. (Пут Христу, 100; 1892)УКЛ 406.2