78 - ВЛАСТ УМА НАД УМОМ
Силе које могу заробити ум. — Настаће поквареност сваке врсте, сличне онима какве су постојале међу претпотопним људима, да заробе људски ум. Уздизање природе као Бога, необуздано попуштање људској вољи, намере безбожних — све то сотона користи као оруђа да постигне одређене циљеве. Он ће користити моћ једног ума над другим да оствари своје замисли. Најтужнија је од свих мисли да ће под његовим преварним утицајем људи имати обличје побожности, али без стварне везе с Богом. Слично Адаму и Еви који су јели плод с дрвета познања добра и зла, многи се и данас хране преварним залогајима заблуде. (8Т 293.294, 1904)УКЛ 593.1
Опасна наука. — Говорила сам јасним речима о опасној науци која каже да ће једна особа поверити свој ум власти другога ума. Та наука је ђаволска. (Lt 130, 1901)УКЛ 593.2
Мисаон утицај у лечењу болесних. — У лечењу болесника не би требало потценити корисност утицаја ума. Ако је правилно усмерен, овај утицај представља једно од најуспешнијих средстава за сузбијање болести.УКЛ 593.3
Постоји, међутим, један облик лечења ума који је најуспешније средство у служби зла. помоћу ове такозване науке, ум се ставља под надзор другог ума, тако да се личност слабијег губи у јачем уму. Једна особа ради кроз вољу другога. Постоји тврдња да се на тај начин ток мисли може мањати, да се животодавне побуде могу покренути, а болесници оспособити да се одупру и победе болест.УКЛ 593.4
Овај начин лечења примењује се код особа које нису упознате са његовом правом природом и намером и које верују да су то корисна средства за болеснике. То је страно Христовој природи и духу. Он не води Њему који је живот и спасење. Онај који привлачи умове к себи, води их одвајању од правог Извора своје снаге.УКЛ 593.5
Божји циљ не допушта да било које људско биће свој ум и вољу препусти надзору другога, и постане пасивно оруђе у његовим рукама. Нико не сме да утопи своју личност у личности другога. Он мора да зависи од Бога. Бог је дао достојанство човеку и зато њега треба да надзире сам Бог, а не људски ум.УКЛ 594.1
Бог жели да људе непосредно повеже са собом. У целокупном поступању према људским бићима, Он признаје начело личне одговорности. Он тежи да подстакне осећање личне зависности и утисне потребу личног управљања. Он жели да људско повеже са божанским, да би људи могли да се преобразе у божански лик. Сотона чини све да осујети овај циљ. Он тежи да подстакне зависност од људи. Када се мисли одврате од Бога, кушач их може довести под своју власт. Он може да надгледа човечанство. (У потрази за бољим животом, 241243; 1905)УКЛ 594.2
Олакшање привремено, ум трајно оштећен. — Ниједном човеку као појединцу не треба допустити да завлада умом другога човека, мислећи да ће му то донети велику предност. »Лечење умом« једна је од најопаснијих превара која се може применити над човеком као појединцем. Можда ће се осетити привремено олакшање, али ум такве особе никада неће поновно бити снажан и поуздан. Можда ћемо бити слаби, као што је била жена која је дотакнула руб Христове хаљине; међутим, ако искористимо прилику коју нам је Бог дао и приступимо Му у вери, ми ћемо реаговати истом брзином као и Он на онај додир вере.УКЛ 594.3
Божји план није да било које људско биће покори свој ум другом људском бићу. Васкрсли Христос, који сада седи на престолу с десне стране Оцу, Моћни је Исцелитељ. Тражите од Њега излечење. Грешници једино преко Њега могу приступити Богу онакви какви јесу. Никада Му, међутим, не могу приступити преко ума било којег човека. Људско оруђе никада се не сме поставити између небеских сила и оних који пате. (MS 105, 1901; ММ 115.116)УКЛ 594.4
Скрени поглед с људског на божанско. — За нас постоји нешто боље и за то треба да се залажемо, а не за надзор човека над човеком. Лекар треба да васпитава људе да посматрају божанско са људског становишта. Уместо да уче болеснике да зависе од људских бића у оздрављењу тела и душе, он треба да их упути Ономе који заиста може да спасе оне који долазе к Њему. Он који је створио људски ум зна шта је потребно том уму. Бог једини може да исцели. Они чији је ум и тело оболело, у Христу треба да гледају Исцелитеља. »Јер Ја живим«, каже Он, »и ви ћете живљети.« (Јован 14,19) То је живот који треба да откријемо болеснима, говорећи им да ако имају веру у Христа као Исцелитеља, ако сарађују са Њим, и ако буду послушни законима здравља, и ако теже да усаврше светост у Његовом страху, Он ће им дати свој живот. Када им овако представимо Христа, дајемо им силу, снагу која има вредност, јер она долази одозго. То је права наука о исцељењу тела и душе. (У потрази за бољим животом, 243.244; 1905)УКЛ 594.5
Снага и постојаност насупрот потчињеном уму. — Дисциплиновање људског бића које је ушло у разумне године мора се разликовати од обучавања неме животиње. Животињу учимо једино покорности господару. За животињу господар је и ум, и просуђивање и воља. Ова метода, понекад примењена у васпитању деце, чини их само нешто бољим од аутомата. Њихов ум, воља и савест стој е под контролом других.УКЛ 595.1
Бог није имао намеру да се на тај начин влада било чијим умом. Они који ослабљују или уништавају индивидуалност, преузимају одговорност која може имати само рђаве последице. Док су под контролом, деца могу изгледати као добро обучени војници; али кад контрола нестане, тада се види да карактеру недостаје снага и чврстина. Пошто никада нису научили да управљају собом, млади не познају никаква ограничења осим захтева родитеља и учитеља. Кад њих нестане, они не знају како да се служе својом слободом, и често се предају уживањима која их воде у пропаст. (Васпитање, 288; 1903)УКЛ 595.2
Не спутавати савест и личност. — У питањима савести душа мора остати слободна. Нико не сме да влада туђим умом, да доноси суд уместо другога или му прописује дужност. Бог свакој души даје слободу мишљења и слободу да следи своја убеђења. »Тако ће дакле сваки од нас дати Богу одговор за себе.« Нико нема право да утопи своју личност у личности другога. У свему што је повезано са начелом треба »сваки да буде увјерен за своју мисао«. (Римљанима 14, 12.5) У Христовом царству не постоји никакво угњетавање од господара, никакве принуде на одређено понашање. Небески анђели не долазе на Земљу да владају и захтевају одавање поштовања, већ као весници милости, да сарађују са људима на уздизању човечанства. (Чежња векова, 550.551; 1898)УКЛ 595.3
Људска бића не треба да спутава, злоупотребљава или присиљава људска рука. (MS 43, 1895)УКЛ 596.1
Вежбање личности. — Бог сваком човеку допушта да вежба своју личност. Ниједно људско биће не треба да утоне у друго људско биће. ... Кад бисмо опонашали пример било кога човека — па и особу којој бисмо по нашем људском суду могли приписати готово савршен карактер — то би значило да полажемо поверење у несавршено, непотпуно људско биће, неспособно да било коме другом људском бићу усади иједну јоту или титлу савршенства. (Lt 20, 1902; HC 108)УКЛ 596.2
Јединство без подчињавања личности. — Ми треба да се ујединимо. ... Али имајмо на уму да хришћанско јединство не значи да се личност једне особе треба да утопи у личности друге особе, нити да ум једнога треба да води и влада умом другог човека. Бог ниједном човеку није дао власт ни речју ни делом којој неки теже или коју захтевају.УКЛ 596.3
Бог од сваког човека захтева да буде слободан, свој, и да поштује упутства из Његове речи. (8Т 212, 1904)УКЛ 596.4
Оданост Богу насупрот оданости људима. — Ти припадаш Богу душом, телом и духом. Богу припада твој ум као и твоји таленти. Нико нема право да управља туђим умом и мисли за другог човека прописујући дужности. Постоје одређена права која припадају сваком појединцу у обављању Божје службе. Ниједан човек нема слободу да одузима ова права као што нема право да одузме живот. Бог нам је дао слободу мишљења па је наша обвеза да поштујемо своје схватање дужности. Ми смо само људска бића, а ниједно људско биће нема власт над савешћу другог људског бића.УКЛ 596.5
... Свако од нас има личност и идентитет који се не могу покорити било којем другом људском бићу. Ми смо индивидуална дела Божјих руку. (Lt 92, 1895)УКЛ 596.6
Проповедници упућују вернике Богу. — Једино Бог треба да буде Водич човекове савести. Истину треба проповедати свуда где јој се отворе врата. Божју реч треба тумачити онима који не познају истину. То је посао Божјих проповедника. Они не треба да уче људе да гледају у њих нити да теже власти над савешћу других. »Ако ли коме од вас недостаје премудрости, нека иште у Бога који даје свакоме без разлике и не кори никога, и даће му се; Али нека иште с вјером, не сумњајући ништа; јер који се сумња он је као морски валови, које вјетрови подижу и размећу. Јер такови човјек нека не мисли да ће примити што од Бога. Који двоуми непостојан је у свима путовима својијем.« (Јаков 1,5-8; Lt 26, 1907)УКЛ 597.1
Кад тело постане наша узданица. — Ми смо склони да гледамо у своје ближње и да од њих тражимо саучешће и подршку, уместо да гледамо на Исуса. У својој милости и верности, Бог често допушта да се разочарамо у оне на које полажемо своје поверење да бисмо научили како је бесмислено уздати се у човека и од тела стварати подршку. Уздајмо се у Бога потпуно, понизно и несебично. (У потрази за бољим животом, 486; 1905)УКЛ 597.2
Сотона управља умом који влада другим умовима. — Када бранимо науку о лечењу умом, ми отварамо врата кроз која ће сотона ући и преузети ум и срце. Сотона управља и умом који је покорен власти другог ума и умом који влада. Нека нам Бог помогне да разумемо праву науку о зидању на Христу, нашем Спаситељу и Откупитељу. (Lt 130, 1901; HC 109)УКЛ 597.3
Сотона не може дотакнути ум који му није покорен. — Интереси који су вам најважнији лично су под вашом влашћу. Нико их не може оштетити без вашег пристанка. Ни све сотонске легије не могу вас повредити, ако ви не отворите своју душу сотониним лукавствима и стрелама. Ваша пропаст никада неће доћи ако ваша воља на то не пристане. Ако ваш ум није загађен, ни сва загађења у околини не могу вас окаљати или опоганити. (Lt 14, 1885; HC 94)УКЛ 597.4
Сотона не може дотакнути ум или интелект ако му се не покоримо. (MS 17, 1893; 6BC 1105)УКЛ 597.5
Није вера Исуса Христа. — Прихватање истине небеског порекла доводи ум у покорност Христу. Тада се здравље душе, које настаје захваљујући примању и поштовању чистих начела, открива у речима и делима правде. Таква вера не учи да ум треба управљати умом, да једна особа представља вољу друге особе. Верници који се ослањају на такву науку можда ће на речима бити здрави у вери, али то није вера Исуса Христа. Њихова вера је вера у посао који обавља сотона. Он износи велике заблуде; чудима која чини, обмањује многе људе. Он ће тај посао обављати све чешће. Здрава Црква састоји се од здравих верника, од људи који имају лично искуство у истинској побожности. (Lt 130, 1901)УКЛ 597.6