10 - РАЗУМЕВАЊЕ

Способност расуђивања и проницљивости. — Васпитање умова је најлепши и најтежи посао који је икада поверен смртним људима. Они који раде тај посао треба да располагати јасним расуђивањем и способношћу разликовања добра и зла.УКЛ 69.1

Истинска независност ума потпуно је супротна брзоплетости и непромишљености. Ту врлину независности, која води стварању опрезног, молитвом обликованог мишљења, не треба олако запоставити, поготово док не добијемо довољно снажну потврду, доказ да нисмо у праву. Та независност сачуваће наш ум у стању смирености и непоколебљивости у окружењу најразноврснијих заблуда које преовладавају у свету она ће људе на одговорним положајима повести да свуда брижљиво траже доказе, да не буду понесени утицајем других или околине и да закључке доносе без разумног, темељног познавања свих битних околности. (3Т 104.105, 1872)УКЛ 69.2

Немилосрдан задатак. — Будући да је Небо за човека платило превисоку цену, цену Божјег драгог Сина, колико онда проповедници, учитељи и родитељи треба пажљиво да поступају с оним душама које долазе прихватају њихов утицај. Диван је посао бавити се људским умом; њему треба приступити са страхом и дрхтањем.УКЛ 69.3

Учитељи младих треба савршено да владају собом. Упропастити свој утицај према некој људској души због нестрпљења или с намером да задржимо неко достојанство и надмоћ, страшна је грешка, јер та душа због тога може бити изгубљена за Христа. Непромишљеним руковођењем, мисли младих особа могу се искварити до те мере да настала штета можда никада неће бити надокнађена. Христова вера треба да има главну улогу у васпитању и образовању младих.УКЛ 69.4

Спаситељев пример самоодрицања, љубазности и љубави пуне стрпљења, укор је нервозним проповедницима и учитељима. Тим нестрпљивим учитељима Он упућује питање: »Да ли је то начин поступања с душама за које сам Ја дао свој живот? Зар немате више уважавања према бескрајно високој цену коју сам Ја платио за њихово откупљење?« (4Т 419, 1880)УКЛ 70.1

Лекар се суочава са различитим људима. — Др треба да се труди да свакога дана дода понешто већ стеченом знању и да негује врлину учтивости и лепог понашања... Он би требало да има на уму да се у свом послу сусреће са различитим људима и да ће утисци које оставља бити пренесени и у друге крајеве ове земље и одразити се у Институт [санаторијум Battle Creek]. (3Т 183.184; 1872)УКЛ 70.2

Потребно је стрпљење и мудрост. — Проповедници треба да пазе да од оних који још увек пипају по мраку заблуде превише не очекују. Треба добро да обављају свој посао, чврсто верујући да ће Бог особама, које су у потрази за истином, подарити тајанствену, оживљавајућу силу свога Светога Духа, јер знају да ће без тога њихови напори остати безуспешни. Они треба да буду стрпљиви и мудри у опхођењу према људским умовима, размишљајући о многострукости околности које су код људи створиле тако различите црте карактера. Они се и сами морају добро чувати да се не догоди да њихово »ја« дође на прво место, а Исус остане по страни. (GW 381, 1915)УКЛ 70.3

Христова љубав крчи свој пут. — Једино Он који чита срца зна како да доведе људе до покајања. Једино Његова мудрост може да нас учини успешним у тражењу изгубљених. Ви можете остати круто се постављајући »ја сам светији од тебе«, и без обзира колико је то ваше мишљење исправно или колико су истините ваше речи; оне никада неће дирнути срце. Христова љубав изражена у речима и делима, прокрчиће свој пут ка души, онда када понављање правила или расправа не могу ништа постићи. (У потрази за бољим животом, 163; 1905)УКЛ 70.4

Уз саосећање и љубав. — Нису сви људи способни да укоре оне који су у заблуди. Они не познају мудрост и правилно поступање, истовремено »љубећи милост«. Они не увиђају потребу за љубављу и благим саосећањем који покривају с доследно укоравање. Неки су увек непотребно окрутни не осећајући потребу да поступе по савету апостола: »Тако разликујући једне милујте, а једне страхом избављајте и из огња вадите...« (Јуда 22.23; 3Т 269.270,1873)УКЛ 70.5

Човек којим владају страсти не треба да ради с умовима. — Изостанак чврсте вере и способности расуђивања о светим вредностима треба сматрати довољним разлогом да некоме буде ускраћена могућност рада у Божјем делу. На исти начин и нагла нарав, грубо и дрско понашање откривају да онај чије су то особине не треба да добије место на ком ће морати да одлучује о тешким питањима која се тичу Божјег дела.УКЛ 71.1

Човеку којим владају страсти не треба омогућити да ради око људских умова. Њему се не може поверити решавање питања којима се одлучује о онима које је Христос откупио по бескрајној цени. Ако почне управљати људима, такав човек ће вређати и рањавати њихове душе не располажући истанчаним осећањем и тихом осетљивошћу која долази као дар Христове милости. Његово срце мора бити омекшано, покорено Божјим Духом; камено срце није постало месно. (SpT Series A, бр. 5, стр. 18, 1896; ТМ 261)УКЛ 71.2

Савет једном литерарном еванђелисти. — У овом послу присутно је више тешкоћа него у другим гранама пословног живота, али научене лекције и стечена умешност и дисциплинованост оспособиће те за неке друге области и активности у којима можеш служити људима. Они који своју лекцију рђаво науче, а немарно грубо приступају људима, исту одсутност умешности и стручности показали би и у опхођењу с људима, када би почели да раде у проповедничком делу. (Manual for Canvassers, стр. 41,42, 1902.; CM 34)УКЛ 71.3

Суочавање с наглошћу, нестрпљењем, охолошћу и самоувереношћу. — Рад око људских умова представља посао који је икада био поверен смртним људима, па је зато учитељима стално потребна помоћ Божјега Духа да би свој посао могли да раде како ваља. Међу младима који похађају школу показаће се велика шароликост карактера и васпитања. Учитељ ће се сусретати с наглим, нестрпљивим, охолим, себичним и самовољним младим особама. Неки од тих младих живели су у окружењу у ком су трпели ограничавања и окрутност, што је у њима обликовало дух тврдоглавости и пркоса. Друге су претерано благи родитељи држали као кућне љубимце, допуштајући им да се понашају према својим склоностима. Погрешке су им стално праштали, све док им карактер није постао изобличен. (CT 264, 1913)УКЛ 71.4

Потребно је стрпљење, умешност и мудрост. — Да би учитељ успешно радио с тако различито постављеним умовима, он мора да покаже велику умешност и осетљивост вођења, али и чврстину управљања. У свом послу често ће бити сведок изражавања одбојности, па чак и мржње према добрим правилима живота и понашања. Неки ће показати велику сналажљивост у избегавању казни, док ће други показати лакоумну равнодушност према последицама преступа. Све ће ово захтевати стрпљење, обзирност и мудрост од оних којима је поверено васпитавање тих младих људи. (CT 264, 1913)УКЛ 71.5

Понашање које може оставити непоправљиве ожиљке. — Учитељ може имати довољно образовања и знања из предмета које предаје, али да ли се поуздано може знати да он располаже умешношћу и мудрошћу за рад око људских умова? Ако у срцима предавача не станује Христова љубав, они нису погодни за ношење озбиљних одговорности које се поверавају онима који васпитавају младе. Будући да и сами немају више васпитање, они не знају како треба поступати у уздизању људских умова. Њихова непокорна срца боре се за власт; према томе, поверити незреле умове и карактере деце таквом васпитању, значило би оставити на уму ожиљке од удараца који можда никада неће бити уклоњени. (CT 193, 1913)УКЛ 72.1

Потребна је изузетна способност разликовања. — Господ ми је на много начина и у различитим приликама показао с колико пажње треба поступати с младима — да је за опхођење с људским умовима потребна изузетна способност разликовања. Свако ко је укључен у васпитање и образовање младих, треба да живи врло близу Великог Учитеља да би могао примити од Његовог духа и начина рада. Њима су потребне лекције које ће утицати на њихов карактер и посао. (GW 333,1915)УКЛ 72.2

Лични однос има кључно значење. — Лични чинилац је битан приликом сваког правог поучавања. Христос је као Учитељ појединачно поучавао људе. Управо је у личним сусрету и дружењу обучио Дванаесторицу. Управо је у четири ока, често пред само једним слушаоцем, давао своје најдрагоценије савете. Поштованом рабину приликом ноћног разговора на Маслинској гори, презреној жени на Сихарском студенцу, отворио је своје најбогатије ризнице зато што је код тих слушалаца открио премчиво срце, отворен ум и осетљив дух. Чак ни мноштво које се често тискало за Његовим стопама за Христа није било неразлучива маса људских бића. Он је непосредно говорио сваком уму и обраћао се сваком срцу. Посматрао је лица својих слушалаца, запажао озареност на лицу, брзе и одобравајуће погледе, који су му говорили да је истина продрла у душу; у Његовом срцу као одговор зазвучала би струна саосећајне радости. (Васпитање , 231; 1903)УКЛ 72.3

Претеривање у послу онеспособљава за рад са другима. — Сами учитељи треба да посвете одговарајућу пажњу законима здравља да би властите снаге сачували у најбољем могућем стању и да би, примером и речју, могли да изврше прави утицај на своје ученике. Учитељ чије су телесне снаге већ ослабљене болешћу или прекомерним радом, треба да би посвети посебну пажњу законима живота. Треба да одвоји време за рекреацију. Изван својих професионалних обвеза у школи, он не би смео да преузима никакве обавезе које би га оптеретиле телесно или умно и тако његов нервни систем избаце из равнотеже. У таквом стању он не би био способан за рад око људских умова; не би се могао поставити исправно ни према себи ни према својим ученицима. (CTBH 83, 1890; FE 147)УКЛ 73.1

Разумевање различитих потреба. — Показано ми је да лекари у нашем Институту [санаторијум у Бетл Крику] треба да буду људи вере и духовности. Они треба да узму Бога за своје поуздање. Многи од оних који долазе у Институт, грешним попуштањем властитим захтевима на себе су навукли болести готово свих врста.УКЛ 73.2

Овакви људи не заслужују разумевање какво иначе често захтевају. Лекари тешко могу посветити време и снагу управо оваквим људима, ослабљеним телесно, умно и морално.УКЛ 73.3

Постоје, међутим, и људи који су, својим незнањем, живели у условима непоштовања природних закона. Они су неумерено радили и неумерено јели, јер је у њиховом окружењу владао такав обичај. Неки су поднели много од стране многих лекара, али нису доспели да бољих резултата, већ напротив, до знатно горих. Гледано на дуже стазе, они су растрзани између посла, друштва и властите породице. И сада су, као у своје последње уточиште, дошли у здравствени Институт, с неком избледелом надом у излечење.УКЛ 73.4

Таквим је људима потребно разумевање. С њима треба поступати врло пажљиво; треба повести рачуна о томе да им се јасно прикажу закони њиховог бића и живота да би, када престану да их газе и почну владати собом, могли себе поштедети страдања и болести — казне за гажење природних закона. (3Т 178, 1872)УКЛ 73.5

Истину не треба истицати у свим приликама. — Врло је мало оних који у световном друштву у коме се крећу нешто значе, људи који се руководе филозофијом световног човека — који ће допустити да им неко износи чињенице о њима самима. Истину, дакле, не треба говорити у свим приликама. Показаће се погодно време и прилика за говорење, у тренуцима када речи неће нанети повреду. Од лекара не треба тражити да превише раде чиме би се изморио њихов нервни систем, јер су то околности које нису погодне у условима када треба смиривати болеснике, када треба повољно утицати на њихов нервни систем помажући им да постигну ведрину и радосно расположење. (3Т 182, 1872)УКЛ 74.1

Христ разуме. — Он који је узео на себе људску природу, зна да саосећа у патњама људског рода. Христ познаје сваку душу и нарочите потребе и искушења те душе, али Он зна и све околности које озлеђују и збуњују дух. Његова рука је испружена у милостивој нежности према сваком детету које пати. Они који највише пате, уживају да своје невоље и тешкоће положимо пред Његове ноги и да их ту оставимо. (У потрази за бољим животом, 249; 1905)УКЛ 74.2

Разумевање отвара блиски однос са Христом. — Добра дела су плод који Христос очекује да донесемо — благе речи, дела доброчинства, нежну бригу за сиромашне, за оне који су у оскудици и невољи. Када срца саосећају са срцима оптерећеним разочарањем и болом, када рука даје онима који су у оскудици, када одевамо голе, када позовемо странца у своју дневну собу и дамо му место у свом срцу, анђели су врло близу, док на Небу одзвања звук одобравања за наша дела.УКЛ 74.3

Свако дело праведности, милости и доброчинства ствара музику на Небу. Отац са свог престола посматра оне који чине та дела милосрђа и слаже их заједно са својим најдрагоценијим благом. »Ти ће ми бити благо, вели Господ над војскама, у онај дан кад ја учиним, и бићу им милостив.« (Малахија 3,17) Свако дело милосрђа учињено онима који су у невољи, који страдају, сматраће се као да је учињено самом Исусу. Када притекнеш у помоћ сиромашнима; када саосећаш с онима који су прогнани и потлачени; када пружиш руку пријатељства сирочету, доћи ћеш у блискији однос с Исусом. (2Т 25, 1868)УКЛ 74.4

Христос позива на благост и саосећање. — Истинско разумевање ближњих треба да постане знак који ће одвајати оне који љубе Бога и боје Га се од оних који презиру Његов Закон. Како је велико Христово саосећање које је показао када је дошао на овај свет да положи свој живот као жртву за већ изгубљени свет! Његова религија водила је у обављање истинског здравствено-мисионарског дела. Он лично је био сила излечења. »Милости хоћу, а не прилога«, говорио је. Ово је мерило према коме је велики Учитељ истине раздвојио истинску од лажне вере. Бог очекује од својих здравствених мисионара да раде пуни благости и саосећања, онако како би Христос радио да се налази на нашем свету. (SpT ММ 8, 1893; ММ 251)УКЛ 74.5

Збир животне среће. — Неговани ум велико је благо; ипак, без благог утицаја саосећања и посвећене љубави такав ум не достиже своју највећу вредност. У речима и поступцима намењеним другима, ми морамо показати узорну благост и обзирност. Ми можемо показати хиљаду малих пажњи у облику пријатељских речи и погледа који ће сведочити о хришћанској љубави, погледа који ће нам бити и узвраћени. Занемарујући своје ближње, безосећајни хришћани показују да нису у заједници са Христом. Немогуће је бити у заједници с Христом, а истовремено бити нељубазан према другима и газити њихова права. Многи чезну за пријатељским саосећањем.УКЛ 75.1

Бог је свакоме од нас дао својствен идентитет, који се не може утопити ни у чији идентитет. Ипак, наше личне особине много ће се мање истицати ако смо заиста Христови и ако је Његова воља и наша воља. Наш живот треба да буде посвећен добру и срећи других, као што је био и Спаситељев. Ми треба да стекнемо навику заборављања на себе, увек тражећи прилике — чак и у малим стварима — да покажемо захвалност за љубазности које су нам показали други, да орасположимо друге и да делима благости, доброте и скромних малих поступака из којих зрачи љубав олакшамо и уклонимо њихове патње и терете. Ови знаци пажње и учтивости који почињу у нашој породици шире се изван нашег породичног круга и доприносе стварању животне среће, док нас, с друге стране, занемаривање тих малих ствари доводи до животне горчине и патњи. (3Т 539,540, 1875.)УКЛ 75.2