Loading...
Larger font
Smaller font
Copy
Print
Contents

Велика Борба Између Христа И Сотоне

 - Contents
  • Results
  • Related
  • Featured
No results found for: "".
  • Weighted Relevancy
  • Content Sequence
  • Relevancy
  • Earliest First
  • Latest First
    Larger font
    Smaller font
    Copy
    Print
    Contents

    Поглавље II - Прогонства У Првим Вековима

    Када је Исус својим ученицима открио судбину Јерусалима и призоре свог другог доласка, прорекао је и све оно што ће Његов народ доживети од тренутка кад се Он буде од њих узнео, па све до Његовог поновног доласка у сили и слави када ће им донети избављење. Са Маслинске горе Спаситељ је видео олују која само што се није сручила на апостолску цркву, а продирући својим оком даље у будућност, назрео је жестоку буру пустошења која ће се сручити на Његове следбенике у будућим вековима таме и прогонства. У свега неколико кратких изјава, пуних страшног значења, прорекао је какав ће део владари овог света одмерити Божјој цркви. Христови следбеници морају ићи истим путем понижења, срамоте и страдања којим је прошао и њихов Учитељ. Непријатељство које је избило против Спаситеља света доћи ће до изражаја и против свих оних који буду веровали у Његово име.ВБИХС 40.1

    Историја ране цркве потврђује испуњење Спаситељевих речи. Земаљске силе и силе пакла, подигле су се против Христа у лицу Његових следбеника. Незнабоштво је предвидело да би победом јеванђеља његови храмови и олтари били сравњени са земљом, зато је прикупило све своје снаге да хришћанство уништи. Огањ прогонства се запалио. Хришћани су били лишени својих имања и истерани из својих домова, „поднели су многу борбу страдања”. „Поднели су ударце и погрде, па још и окове и тамнице.” Јеврејима 11, 36. Велики број њих запечатио је сведочанство својом крвљу. Племић и роб, богат и сиромашан, учен и необразован, били су без разлике немилосрдно убијани.ВБИХС 40.2

    Где год би потражили уточиште, Христови следбеници су били гоњени као дивље звери. Морали су да траже склониште у пустињи и усамљеним местима. Били су „у оскудици, у невољи и срамоти, којих није био достојан свет; потуцали су се по пустињама, по горама, по пећинама и по рупама земаљским.” Јеврејима 11, 37. 38. Хиљаде њих нашли су заклон у катакомбама које су допирале до Рима. Дуги ходници су били прокопани кроз земљу ради прибављања камена као материјала за огромне грађевине. Тамна и замршена мрежа ходника простирала се на километре изван градских зидова. У тим подземним склоништима Христови следбеници налазили су уточиште када су били осумњичени и гоњени, а ту су сахрањивали и своје мртве. Кад Дародавац живота пробуди оне који су се борили у доброј борби вере, онда ће многи мученици због Христа изаћи из ових мрачних пећина.ВБИХС 41.1

    Под најсвирепијим прогонством ови сведоци за Исуса сачували су своју веру неокаљаном. Иако лишени сваке удобности, далеко од сунчеве светлости, налазили су свој дом у тамним, али пријатељским недрима земље, не изустивши ниједну реч жаљења. Речима вере, стрпљења и наде храбрили су једни друге да поднесу оскудицу и невоље. Губитак ма каквог земаљског блага, није их могао нагнати да се одрекну вере у Христа. Искушења и прогонства биле су само степенице, које су их водиле ближе њиховом миру и награди.ВБИХС 41.2

    Сећали су се Учитељевих речи да треба да се радују када их буду прогонили Њега ради, јер ће бити велика плата њихова на небесима; јер су и пророке пре њих гонили исто тако. Као и Божје слуге у прошлости, многи су били „побијени не примивши избављења да добију боље васкрсење.” Јеврејима 11, 35. Толико су се радовали што су били достојни да страдају за истину, да су победоносне песме одјекивале усред праскања пламена ломача. Гледајући горе вером, видели су Христа и анђеле како се сагињу к њима, пратећи их нетремице са најдубљим интересовањем и одобравајући њихову постојаност. Са Божјег престола до њих је допирао глас: „Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота.” Откривење 2, 10.ВБИХС 42.1

    Узалуд је Сотона покушавао да насиљем уништи Христову цркву. Велика борба, у којој су Исусови ученици дали своје животе, није престала када су ови верни носиоци заставе пали на свом положају. Својим поразом они су победили. Божји сарадници су били побијени, али је њихово дело непоколебљиво напредовало. Јеванђеље се даље ширило и број његових присталица се стално повећавао. Оно је продрло у крајеве који су били неприСтупачни чак и за римске орлове. Један хришћанин расправљајући са многобожачким владарима који су распиривали прогонство, рекао је: „Ви нас можете убијати, мучити, осудити... Ваша неправедност испробава нашу слабост, али ваша окрутност не користи ништа. Она је само моћни позив да придобијемо друге нашој вери. Што нас више убијате, ми бивамо све бројнији. Крв хришћана је семе.”ВБИХС 42.2

    Хиљаде и хиљаде су били бацани у затвор и убијани, али су други прилазили и заузимали њихова места. Они који су као мученици умирали за своју веру, били су сигурни у Христу и Он их је сматрао победницима. Они су се борили у доброј борби вере и примиће венац славе кад Христос буде дошао. Страдања кроз која су хришћани пролазили сјединила су их још више међусобно и с Откупитељем. Пример њиховог живота и сведочанство њихове смрти били су стални сведоци у прилог истини, и тамо где се то могло најмање очекивати, поданици Сотоне напуштали су његову службу и ступали под Христову заставу.ВБИХС 43.1

    Сотона је због тога сковао план да још успешније ратује против Божје владавине - постављајући његову заставу у хришћанску цркву. Ако буде успео да Христове следбенике превари и на тај начин проузрокује да изгубе Божју наклоност, онда ће нестати њихове силе, храбрости и непоколебљивости и тако ће лако постати његов плен.ВБИХС 43.2

    Сада се велики противник трудио да лукавством постигне оно што није могао да постигне силом. Прогонство је престало, а уместо њега појавиле су се опасне привлачности земаљског благостања и светских части. Идолопоклоници су наведени да приме део хришћанске вере, а одбацили су друге битне истине. Пристали су да признају Исуса као Божјег Сина, да верују у Његову смрт и васкрсење, али нису увиђали своје грехе, нису осећали потребу за покајањем и променом срца. Спремни да учине неке уступке са своје стране предлагали су хришћанима да и они учине то исто са своје стране и да се сви сједине на темељу вере у Христа.ВБИХС 44.1

    Сада је цркви запретила страшна опасност. Затвор, муке, ватра и мач, били су благослов у поређењу са овим. Неки хришћани су остали чврсти изјавивши да не могу да пристану ни на какав компромис. Други су закључили да би попуштањем или променом неких тачака своје вере и уједињењем са онима који су прихватили део хришћанства, то могло бити средство њиховог потпуног обраћења. Ово је био тренутак великог страха за Христове следбенике. Под плаштом привидног хришћанства, сам Сотона се увукао у цркву да би изопачио њихову веру и скренуо њихове мисли са речи истине.ВБИХС 44.2

    На крају је већина хришћана пристала да у извесној мери одступи од својих начела вере, и тако је дошло до сједињења хришћанства и многобоштва. Иако су идолопоклоници тврдили да су се обратили и ујединили са црквом, ипак су се још увек држали идолопоклонства, само што су заменили предмете свог обожавања сликама Исуса, па чак и Марије и светаца. Нечисти квасац идолопоклонства, унешен тако у цркву наставио је своје злокобно дело. Лажне науке, празноверни обреди и многобожачке церемоније ушле су у њену веру и богослужење. Када су се Христови следбеници сјединили са идолопоклоницима, хришћанска вера се покварила и црква је изгубила своју чистоту и силу. Ипак, било је хришћана који нису дозволили да буду заведени таквим обманама. Они су и даље остали верни Аутору истине и клањали се само Богу.ВБИХС 44.3

    Међу онима који тврде да су Христови следбеници, увек су постојале две групе људи. Док је једна група проучавала Спаситељев живот и искрено настојала да исправи своје мане и прилагоди се Узору, друга група је избегавала јасне и практичне истине које су разоткривале њихове заблуде. Чак и у свом најбољем стању, црква се није састојала само од верних, чистих и искрених. Наш Спаситељ је учио да они који свесно чине грех, не смеју да буду примљени у цркву; а ипак је повезао са собом људе несавршеног карактера и дао им преимућства да слушају Његову науку и гледају Његов пример, како би имали прилику да увиде своје грешке и да се поправе. Између дванаест апостола био је и један издајник. Јуда је примљен, не због мана свог карактера, већ и поред њих. Он је био повезан са ученицима да би Христовим поукама и примером могао да научи у чему се састоји хришћански карактер, и да би тако увидео своје грешке, покајао се и помоћу божанске милости очистио своју душу „покоравајући се истини”. Али, Јуда није ходао у светлости која му је милостиво обасјавала пут. Попуштајући греху, допустио је да га Сотона куша. Рђаве црте његовог карактера су надвладале. Дозволио је да његовим умом управљају силе таме, љутио се кад су критиковали његове грехе, и тако је дошао дотле да учини страшан злочин - изда свог Учитеља. Исто тако, сви они који се представљају да су побожни, а воле зло, мрзе оне који нарушавају њихов мир осуђујући њихове грехе, чим им се пружи згодна прилика, као Јуди, они ће издати оне који су их корили за њихово добро.ВБИХС 45.1

    Апостоли су се сукобљавали у цркви са члановима који су се представљали побожнима, док су потајно гајили грехе. Ананија и Сапфира били су варалице, јер су тврдили да приносе целу жртву за Бога, иако су лакомо задржали један део за себе. Дух истине открио је апостолима прави карактер ових варалица и Божји судови су ослободили цркву од срамне мрље која је кварила њену чистоту. Овај очевидни доказ присутности Христовог Духа у цркви, уливао је страх лицемерима и преступницима. Они нису могли дуго да остану у заједници са онима који су били верни Христови представници у навикама и склоностима. И кад су на Христове следбенике дошла искушења и прогонства, онда су само они желели да постану Његови ученици који су били спремни да оставе све због истине. Тако, док је трајало прогонство, црква је остала, углавном, чиста. Али чим је оно престало, дошли су новообраћени који нису били потпуно искрени и посвећени и тако је Сотони отворен пут да у цркви направи своје упориште.ВБИХС 46.1

    Али, као што између Кнеза светлости и кнеза таме нема никаквог јединства, исто тако не може бити никаквог јединства ни између њихових следбеника. Када су хришћани пристали да се сједине са онима који су се само делимично обратили из многобоштва, кренули су стазом која их је све више удаљавала од истине. Сотона је ликовао што је успео да превари тако велики број Христових следбеника. Затим је употребио сву своју моћ да још више утиче на преварене, подстичући их да прогоне оне који су остали одани Богу. Нико није могао боље разумети како се треба супротставити правој хришћанској вери од оних који су некада били њени бранитељи. И ови отпали хришћани, сјединивши се са својим полунезнабожачким истомишљеницима, усмерили су своје нападе против најважнијих тачака Христове науке.ВБИХС 47.1

    Они који су хтели да остану верни, морали су да поднесу очајничку борбу да би одолели преварама и одвратностима које су биле прерушене у свештеничке хаљине и увучене у цркву. Библија није више важила као мерило вере. Наука о верској слободи жигосана је као јерес, а њени бранитељи били су омрзнути и прогоњени.ВБИХС 47.2

    После дуге и жестоке борбе, верна мањина одлучила је да прекине сваку везу са отпадничком црквом, уколико она и даље буде одбијала да се ослободи заблуда и идолопоклонства. Увидели су да је неопходно одвајање ако желе да слушају реч Божју. Нису смели да трпе смртоносне лажи и да дају пример који је могао да доведе у опасност веру њихове деце и унучади. Да би сачували мир и јединство, били су спремни да учине сваки уступак који се не би косио са оданошћу Богу; али су осећали да би мир био прескупо плаћен ако би га морали купити по цену жртвовања начела. Ако би ради очувања јединства морали да жртвују истину и правду, онда радије нека дође до раскида, па чак и борбе.ВБИХС 48.1

    Добро би било за цркву и за свет, када би начела која су одушевљавала те верне душе, опет оживела у срцима оних који тврде да су Божји народ. Постоји забрињавајућа равнодушност према учењима која представљају стубове хришћанског веровања. Све више преовладава мишљење да то, после свега, и није од битног значаја. Ово изопачавање јача руке сотонским агентима, тако да данас хиљаде њих који тврде да су Христови следбеници, гледају са наклоношћу на лажне теорије и опасне обмане, док су верни прошлих векова жртвовали своје животе да би их открили и сузбили.ВБИХС 48.2

    Први хришћани били су заиста један посебан народ. Њихово беспрекорно понашање и непоколебљива вера представљали су стални укор који је нарушавао мир грешника. Иако малобројни, без богатства, положаја и почасних титула, они су свуда, за оне који су чинили зло представљали страх и трепет, где год су њихов карактер и њихова вера били познати. Зато су их грешници мрзели као што је безбожни Каин мрзео Авеља. Они који су желели да се ослободе ограничавања Светог Духа, убијали су Божји народ, из истог разлога због којег је Каин убио Авеља. Из истог разлога су Јевреји одбацили и разапели Спаситеља - јер су чистота и светост Његовог карактера били стални укор њиховој себичности и покварености. Од Христових дана, па све до данас, Његови верни ученици изазивали су мржњу и противљење оних који воле путеве греха и иду њима.ВБИХС 48.3

    Како се онда јеванђеље може назвати поруком мира? Када је Исаија прорекао рођење Месије, дао му је име „Кнез мира”. Када су анђели објавили пастирима Месијино рођење, певали су над равницом Витлејема: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља.” Лука 2, 14. Постоји привидна противречност између ових пророчких изјава и Христових речи: „Нисам дошао да донесем мир, него мач.” Матеј 10, 34. Али, исправно схваћена оба ова израза су у савршеном складу. Јеванђеље је порука мира. Хришћанство је наука која, ако се прими и послуша, шири мир, склад и срећу по целој Земљи. Христова вера, све оне који прихватају њена учења, уједињује у присно братство. Исусова је мисија била да помири људе с Богом и на тај начин ближње међу- собно. Али највећи део света је под контролом Сотоне, најогорченијег Христовог непријатеља. Јеванђеље приказује људима принципе живота који су у потпуној супротности са њиховим навикама и жељама, зато они устају против њега. Они мрзе, чистоту која открива и осуђује њихове грехе, зато прогоне и уништавају све оне који проповедају његова праведна и света начела. У том смислу - што узвишене истине које оно доноси изазивају мржњу и борбу - јеванђеље се назива мачем.ВБИХС 49.1

    Тајанствено провиђење које допушта да рука злих прогони праведне, било је узрок велике збуњености за многе слабе у вери. Неки су чак спремни да одбаце поверење у Бога зато што Он дозвољава да зли напредују, а да најбољи и најчеститији буду мучени и тлачени од њихове окрутне силе. Како то, питају се неки, да онај који је праведан, милостив и неограничен у моћи, трпи такву неправду и насиље? То је питање које се не тиче нас. Бог нам је дао довољно доказа о својој љубави, и ако ми не разумемо Његове путеве, то не треба да буде узрок да сумњамо у Његову доброту. Није ли Спаситељ рекао својим ученицима, видевши унапред сумње које ће узнемирити њихове душе у данима кушања и таме: „Опомените се речи које вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене изгнаше и вас ће изгнати.” Јован 15, 20. Исус је поднео нас ради, више него што би ико од његових следбеника могао пострадати од окрутности злих људи. Они који су позвани да поднесу муке и мученичку смрт, иду само стопама Божјег драгог Сина.ВБИХС 50.1

    „Не касни Господ с обећањем.” 2 Петрова 3, 9. Он не заборавља и не занемарује своју децу, али Он дозвољава злима да открију свој прави карактер, да не би нико ко жели да испуњава Његову вољу, био у заблуди у погледу њиховог карактера. Праведни поново долазе у пећ невоље како би били очишћени и да би својим примером уверили друге у стварност вере и побожности и да би њихово постојано држање осудило неверне и безбожне.ВБИХС 51.1

    Бог допушта да зли напредују и покажу своје непријатељство према Њему, да би, кад буду напунили меру свог зла, сви могли видети Његову праведност и милост у њиховом потпуном уништењу. Дан Његове освете се приближава, када ће сви који су газили Његов закон и тлачили Његов народ, примити праведну плату за своја дела. Тада ће свака окрутност и неправда учињена према Божјим верним слугама, бити кажњена као да је учињена самом Христу.ВБИХС 51.2

    Али, постоји једно још важније питање које би требало да привуче пажњу данашњих цркава. Апостол Павле изјављује да: „сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени.” 2 Тимотијева 3, 12. Зашто онда изгледа да је прогонство скоро престало? Једини разлог је тај што се црква прилагодила мерилима света, па не изазива никакво противљење. Вера наших дана више нема онај чист и свет карактер који је обележавао хришћанску веру у време Христа и његових апостола. Хришћанство је тако популарно у свету само због духа компромиса са грехом, због тога што се на велике истине Божје речи гледа тако равнодушно и што има тако мало животне побожности у цркви. Чим дође до оживљавања вере и силе ране цркве, дух прогонства опет ће оживети и огањ прогонства ће се поново распалити.ВБИХС 51.3

    Larger font
    Smaller font
    Copy
    Print
    Contents