Поглавље XXVIII - Прва Велика Превара

Још у самом почетку људске историје, Сотона је почео да улаже напоре да превари наш род. Онај који је на Небу изазвао побуну желео је да наведе сва створења да се уједине са њим у његовом ратовању против Божје владавине. Сотонина завист и љубомора је била изазвана када је видео предиван дом приправљен за свет и срећан пар. Одмах је одлучио да проузрокује њихов пад. Да се Сотона открио у свом правом карактеру, одмах би био одбијен, јер су Адам и Ева били упозорени на овог опасног непријатеља. Али, он је потајно радио прикривајући своју намеру да би што успешније постигао свој циљ.ВБИХС 360.1

Употребивши као свог посредника змију која је тада била створење задивљујућег изгледа, обратио се Еви са питањем: „Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту?” 1 Мојсијева 3, 1. Да се Ева уздржала да ступи у разговор са кушачем, сигурно би се сачувала од Сотонине замке. Али, она се усудила да преговара са њим и пала је као жртва његовог лукавства. Тако бивају још и данас многи савладани. Они сумњају и критикују Божје захтеве и, уместо да слушају божанске прописе, прихватају људске теорије, иза којих се крију само Сотонини планови.ВБИХС 360.2

„А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: нећете ви умрети; него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло.” 1 Мојсијева 3, 2 — 5. Ева је попустила искушењу, а под њеним утицајем и Адам је био преварен. Они су поверовали речима змије да Бог није мислио онако како је рекао. Посумњали су у свог Створитеља и уобразили да он ограничава њихову слободу и да преступом Његовог закона, могу постићи већу светлост и слободу.ВБИХС 360.3

Али, да ли је Адам после пада у грех сазнао шта је смисао речи: „Јер у који дан окусиш с њега, умрећеш?” Да ли је њихово значење одговарало ономе у шта га је Сотона навео да верује: да ће постићи узвишеније стање живота? У том случају, преступ би био велико добро, а Сотона би се показао као добротвор људског рода. Међутим, Адам није схватио божанску изјаву. Бог је изјавио да ће због казне за грех, човек морати да се врати у земљу из које је узет: „Јер си прах, и у прах ћеш се вратити.” 1 Мојсијева 3, 19. Сотонине речи: „отвориће вам се очи”, показале су се истините само у овоме: пошто Адам и Ева нису остали послушни, отвориле су им се очи да увиде своју лудост. Упознали су зло, и окусили горак плод преступа.ВБИХС 361.1

Бесмртност им је обећана под условом послушности Божјим захтевима. То је било изгубљено преступом и Адам је постао подложан смрти. Он није могао пренети своме потомству оно што сам није имао; а за пали род не би било наде да није Бог, жртвовањем свога Сина, омогућио човеку бесмртност. „Јер је плата за грех смрт, а дар Божји је живот вечни у Христу Исусу Господу нашему.” Римљанима 6, 23. То се не може постићи ни на који други начин. Али, сваки човек може да добије овај непроцењиви благослов, ако испуни услове. Сви „који, устрају у добрим делима тражећи славу, част и бесмртност”, примиће „живот вечни.” Римљаним 2, 7.ВБИХС 361.2

Онај који је обећао Адаму живот у непослушности био је велика варалица. А змијине речи упућене Еви у рају: „Нећете ви умрети”, била је прва одржана проповед о бесмртности душе. Па ипак, ова изјава која се темељи једино на Сотонином ауторитету, понавља се са хришћанских проповедаоница и прихвата од већине људског рода, исто тако спремно као што су је прихватили наши први родитељи. Божанска пресуда: „Која душа згреши, она ће умрети” (Језекиља 18, 20), тумачи се као да значи: душа која згреши неће умрети, него ће вечно живети. Ми можемо само да се чудимо тој необичној заслепљености која људе чини тако лаковернима према речима Сотоне, а тако неповерљивим према Божјим речима.ВБИХС 362.1

Плод са дрвета живота је имао силу да овековечи живот. Да је човеку после његовог пада био дозвољен приступ дрвету живота, он би живео вечно, и тако би грех постао бесмртан. Али, херувим са пламеним мачем чувао је „пут ка дрвету живота”, и нико од Адамове породице није смео да прекорачи ту границу и узме од рода који даје живот. Зато нема бесмртног грешника.ВБИХС 362.2

Али, после човековог пада, Сотона је заповедио својим анђелима да учине нарочите напоре да се распростани веровање у урођену човекову бесмртност; и пошто су навели људе да прихвате ову заблуду, довели су их до закључка да ће грешник живети у вечним мукама. Сада, кнез таме, преко својих оруђа, представља Бога као тиранина пуног освете и тврди да Он, све оне који му нису по вољи, баца у пакао где морају да подносе вечно Његов гнев; и док они трпе неизрециве муке и превијају се од бола у вечном огњу, њихов Створитељ гледа одозго на њих са задовољством.ВБИХС 363.1

Тако ђаво заодева у своје сопствене особине Створитеља и Добротвора људског рода. Свирепост је особина Сотоне. Бог је љубав; и све што је створио било је чисто, свето и лепо, док први велики бунтовник није донео грех. Сам Сотона је непријатељ који човека куша на грех, и онда, ако може уништи га. А када је сигуран у своју жртву, радује се пропасти коју је проузроковао. Кад би му било допуштено, он би цео људски род ухватио у своју мрежу. Да се није умешала божанска моћ, ниједан син или кћер Адамова не би му могли утећи.ВБИХС 363.2

И данас се Сотона труди да победи људе као што је победио наше прве родитеље, нарушавајући њихово поверење у свог Створитеља и наводећи их да посумњају у мудрост Његове владавине и праведност Његовог закона. Сотона и његови изасланици приказују Бога, чак горим него што су они сами, само да би оправдали своју сопствену злобу и побуну. Велика варалица покушава да свој грозни и свирепи карактер подметне нашем небеском Оцу, а сам да се покаже као онај коме је збацивањем с Неба учињена велика неправда јер није хтео да се покори једном таквом неправедном господару. Он представља пред светом слободу коју они могу да уживају под његовом благом владавином у супротности са ропством које доноси строге наредбе Јехове. На овај начин он успева да одврати душе од њихове верности Богу.ВБИХС 363.3

Како се сваком осећању љубави и милосрђа, чак и нашем смислу за праведност, супроти наука да се мртви зли муче огњем и сумпором у вечном паклу, и да се због греха почињених у току кратког земаљског живота морају мучити све дотле, док Бог постоји! Па, ипак, ово учење је углавном садржано у веровању хришћанског света. Један угледни доктор теологије је рекао: „Поглед на паклене муке увек ће повећавати блаженство светих. Видећи друге, који су исте природе и рођени под истим околностима, бачени у такве муке, док су они тако високо почашћени, схватиће колико су срећни”. Један други је рекао: „Док се одлука проклетства буде вечно извршавала над судовима гнева, дим њиховог мучења ће се вечно дизати у присуству судова милости који, уместо да и сами саосећају са овим несрећницима, рећи ће: „Амин, Алилуја! Хвалите Господа!”ВБИХС 364.1

Где су на страницама Божје речи изражена таква осећања? Они који су написали цитиране речи могу бити учени, па чак, и искрени људи, али они су преварени Сотонском лажном науком. Он их наводи да погрешно тумаче снажне изразе Светог писма, и да речима дају обележје горчине и злобе, што је својствено њему, а не нашем Створитељу.ВБИХС 365.1

Шта би постигао Бог, ако прихватимо да се он наслађује гледајући вечне муке и да ужива у јецају, вици и преклињању мучених створења које држи у ватри пакла? Зар би ови страшни јецаји могли да буду музика у ушима неизмерне љубави? Тврди се да се кажњавањем грешника вечном муком показује Божја мржња према греху који је пореметио мир и ред васионе. О, страшног ли богохуљења! Као да Божја мржња према греху је разлог да Он зло учини бесмртним! Према учењу ових теолога, непрекидно мучење, без икакве наде на милост, распаљује гнев јадних жртава, а како се тај гнев изражава у клетвама и богохуљењу, то оне непрестано повећавају терет своје кривице. Божја слава не постаје већа овим непрекидним умножавањем греха кроз бесконачне векове.ВБИХС 365.2

Немогуће је да проценимо зло које је нането лажном науком о вечним мукама. Библијска вера пуна љубави и доброте и богата милосрђем, помрачена је сујеверјем и застрта ужасом. Кад помислимо каквим је лажним бојама Сотона насликао Божји карактер, зар да нас чуди што се људи боје и страше нашег Створитеља, па Га чак и мрзе? Ужасни појмови о Богу, раширени по свету учењем са проповедаоница, створили су хиљаде и, чак, милионе сумњалица и неверника.ВБИХС 365.3

Теорија о вечним мукама је једна од лажних учења које сачињавају вино мрзости Вавилона, којим он опија све народе. Како су Христови проповедници могли да прихвате ову лажну науку и да је објављују са проповедаоница, заиста је тајна. Они су је добили из Рима као и недељу. Истина је да су је проповедали истакнути и добри људи, али светлост о овом предмету није допрла до њих као што је допрла до нас. Они су били одговорни само за светлост која је светлила у њихово време, а ми смо одговорни за светлост која светли у нашем времену. Ако се одвратимо од сведочанства Божје речи и прихватимо лажна учења, зато што су их тако учили наши очеви, онда падамо под осуду изречену над Вавилоном; пијемо од вина његове мрзости.ВБИХС 366.1

Велики број људи којима је учење о вечним мукама неприхватљиво одлазе у супротну заблуду. Они виде да Свето писмо представља Бога као биће пуно љубави и самилости и не могу да верују да ће Он допустити да Његова створења буду бачена у вечни огањ пакла. Али, верујући да је душа сама по себи бесмртна, долазе до закључка да ће на крају сви људи бити спасени. Многи сматрају да су претње Библије одређене само зато да страхом приволе људе на послушност, а не да дословно буду извршене. На овај начин грешник може да живи себичним задовољствима, да презире Божје захтеве, па ипак, да очекује да ће на крају бити милостиво примљен. Такво учење које се ослања на Божју милост, а занемарује Његову правду, годи телесном срцу и охрабрује покварене у њиховом безакоњу.ВБИХС 366.2

Да би се показало како они који верују у свеопште спасење изврћу Свето писмо да би подупрли своја учења која уништавају душу, довољно је само навести њихове сопствене изјаве. На погребу једног младог човека који није веровао, а који је несрећним случајем погинуо, један универзалистички проповедник изабрао је као текст из Библије извештај који се односи на Давида: „Јер се утеши за Амноном што погибе” 2 Самуилова 13, 39.ВБИХС 367.1

„Често ме питају”, рекао је говорник, „каква ће бити судбина оних који са овога света одлазе у гресима, умру можда у стању пијанства, одлазе у смрт са црвеним мрљама злочина који нису опрани са њихових хаљина, или погину као овај млади човек, а који нису никада стекли неку верску спознају, или стекли било какво верско искуство. Ми смо задовољни одговором Светог писма које пружа решење за овај тежак проблем. Амнон је био веома грешан, он се није покајао, он се опио, и као пијан био убијен. Давид је био Божји пророк; он мора да је знао да ли ће на другом свету Амнону бити добро или зло. Каква су била осећања његовог срца? „Потом зажеле цар Давид отићи к Авесалому, јер се утеши за Амноном што погибе”.ВБИХС 367.2

Какав закључак можемо да изведемо из ових речи? Зар не тај, да вечно мучење у паклу није представљало део његовог веровања. Тако разумемо и ми, и овде откривамо победоносан доказ у корист угоднијих, просвећенијих и племенитијих схватања о коначној општој чистоти и миру. Давид се утешио видећи да је његов син мртав. А зашто? Зато што је пророчким оком могао да гледа у дивну будућност и да види да ће његов син, одвојен од свих искушења, ослобођен од ропства и очишћен од покварености греха, пошто се буде довољно очистио и просветлио, бити примљен у скуп узнесених и срећних духова. Његова је једина утеха била што је његов мили син узет из садашњег стања греха и невоља и отишао онамо где ће се изливати најузвишенији утицај Светог Духа у његову помрачену душу; где ће се његов дух развијати под утицајем небеске мудрости и дивног заноса бесмртне љубави и на овај начин, поставши светим, моћи ће да ужива мир и друштво небеских наследника.ВБИХС 367.3

Овим мислима желимо да изразимо да ми верујемо да небеско спасење не зависи ни од чега што ми можемо да учинимо у овоме животу, нити од неке садашње промене срца, нити од садашње вере или вероисповести”.ВБИХС 368.1

Тако овај тобожњи Христов проповедник понавља лаж коју је изрекла змија у рају: „Нећете ви умрети...него ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови”. Он тврди да ће најодвратнији грешници — убице, лопови и браколомци — бити спремни да после смрти уђу у бесмртно блаженство.ВБИХС 368.2

А одакле овај изопачитељ Светога писма изводи свој закључак? Из једне једине реченице која изражава Давидову покорност вољи провиђења. Његова душа „зажеле отићи к Авесалому, јер се утеши за Амноном што погибе”. Пошто је оштрина његовог бола временом била ублажена, његове мисли су се обратиле од мртвог сина ка живоме који је побегао у туђу земљу из страха пред праведном казном због злочина. И ово је за њега доказ да је родоскрвни и пијани Амнон пренет у место блаженства одмах после смрти, да би се тамо очистио и припремио за заједницу са безгрешним анђелима. Заиста је ово угодна бајка, погодна да задовољи телесно срце! Ово је Сотонина властита наука и она има много успеха. Зар да нас онда чуди што са оваквим учењем расте и поквареност? Зар не постоји потреба да се искрено боримо за веру једном предану светима.ВБИХС 368.3

Поступак овог једног лажног учитеља илуструје поступак многих других. Из датог текста се издваја неколико речи Светога писма које би у много случајева показале да је њихов смисао сасвим супротан тумачењу које им се даје; и ти одвојени стихови се изврћу и употребљавају као доказ за учења која нису заснована на Божјој речи. Сведочанство наведено као доказ да је пијани Амнон на Небу је закључак који је у очигледној противречности са јасним и одређеним изјавама Светога писма, да ни једна пијаница неће наследити Божје царство. На овај начин неверници и скептици претварају истину у лаж. И мноштво је било преварено овим лажним тврдњама, и успавано у колевци телесне сигурности. Кад би било истина да душе свих људи у часу смрти одлазе одмах у Небо, онда бисмо радије желели смрт него живот. Многи, заведени овим веровањем, учинили су крај своме животу. Кад их савладају бриге, тешкоће и разочарања, изгледа им лакше да прекину танку нит живота и да се вину у милину вечног света.ВБИХС 369.1

Бог је у својој Речи дао обиље доказа да ће казнити преступнике свога Закона. Погледајмо похођење Његових судова над анђелима који су одбацили свој првобитни положај, над становицима претпотопног света, над људима Содоме, над неверним Израиљем. Њихова историја је записана нама за поуку.ВБИХС 370.1

Да видимо шта нас даље Библија учи о безбожнима и непокајанима које овај универзалиста премешта на Небо као свете и срећне анђеле.ВБИХС 370.2

„Ја сам Алфа и Омега, први и последњи. Ја ћу жедноме дати из извора живе воде забадава”. Ово обећање важи само за оне који су жедни. Само они који осећају потребу за водом живота и траже је по цену губитка свега другога, добиће је. „Који победи добиће све, и бићу му Бог, и он ће бити мој син.” Откривење 21, 6. 7. И овде су, такође, постављени услови. Да бисмо наследили све, морамо се супротставити греху и победити га.ВБИХС 370.3

„Ниједан блудник, или нечист, или тврдица који је идолопоклоник неће имати удела у царству Христа и Бога.” Ефесцима 5, 5. „Мир имајте са свима и тежите за светошћу, без овога нико неће видети Господа.” Јеврејима 12, 14. „Благо онима који творе заповести Његове, да им буде власт над дрветом живота, и да уђу на врата у град. А напољу су пси и врачари и блуници и крвници и идолопоклоници и сваки који љуби и чини лаж.” Откривење 22,14. 15.ВБИХС 370.4

Бог је објавио људима свој карактер: „Господ, Господ, Бог милостив, жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и истином који исказује милост хиљадама, прашта безакоње и неправде и грехе, који не правда кривога.” 2 Мојсијева 34, 6. 7. Власт и ауторитет божанске владавине биће употребљени да угуше побуну, али, ипак, ће све манифестације у извршавању праведне казне бити у потпуној сагласности са карактером Бога који је милостив, пун стрпљења и доброте.ВБИХС 371.1

Бог не присиљава ничију вољу или схватање. Он жели да Га створења његових руку љубе, јер је достојан љубави. Он хоће да Га слушају зато што су осведочени у Његову мудрост, праведност и великодушност. И сви који правилно схватају ове особине љубиће Га јер су лепотом Његовог карактера привучени к Њему.ВБИХС 371.2

Начела љубазности, милосрђа и љубави како их је наш Спаситељ учио и примером показао, копија су Божје воље и Његовог карактера. Христос је рекао да Он није проповедао ништа друго, осим оног што је примио од свога Оца. Начела божанске владавине у потпуном су складу са Спаситељевим налогом: „Љубите непријатеље своје”. Бог врши своју правду над злима за добро свемира, па чак и над онима који су похођени његовим судовима он би их радо усрећио кад би то могао учинити у складу са законима своје владавине и правдом свог карактера. Он их окружује знацима своје љубави, пружа им познање свога закона и прати их понудама своје милости. Али, они презиру Његову љубав, укидају Његов закон и одбацују Његову милост. Непрестано примају његове дарове, али срамоте свог Дародавца. Мрзе Бога јер знају да се Он гнуша на њихове грехе. Господ дуго трпи њихову изопаченост, али на крају ће доћи пресудан час када ће бити одлучена њихова судбина. Хоће ли Он тада привући ове бунтовнике на своју страну? Хоће ли их приморати да чине Његову вољу?ВБИХС 371.3

Они који су изабрали Сотону за свог вођу, и којима је управљала његова сила, нису спремни да ступе у Божју присутност. Охолост, превара, разврат и окрутност укоренили су се у њиховом карактеру. Зар они могу ући у Небо да вечно живе са онима које су на Земљи мрзели и презирали? Истина неће никада бити угодна варалици; кротост неће никада задовољити охоле и поносите; чистота не годи блуднику, а несебична љубав није привлачна себичноме. Судбина злих је одређена њиховим властитим избором. Њихово искључење с Неба је својевољно, и оно је правично.ВБИХС 372.1

Као некада воде потопа, тако огањ великог дана објављује Божју пресуду да су зли непоправљиви. Они немају склоности да се потчине божанском ауторитету. Њихова се воља навикла на противљење, и кад је њихов живот завршен, сувише је касно да се ток њихових мисли управи у супротном правцу, сувише касно да се од преступа окрену послушности, и од мржње ка љубави.ВБИХС 372.2

Из милости према свету, Бог је у Нојево време уништио његове зле становнике. Из милости је уништио покварене становнике Содома. Кроз обмањујућу Сотонину силу, безаконици задобијају симпатије и дивљење, и тако стално наводе друге на побуну. Тако је било у данима Ноја, као и у време Аврама и Лота. Тако је и у нашим данима. Бог ће из милости према свемиру на крају уништити оне који одбацују Његову милост.ВБИХС 373.1

Учење о вечном мучењу нема никакве потврде у Библији. У Откривењу Јован описује будућу радост и славу откупљених, и изјављује да је чуо сваки глас на Небу и на Земљи, како даје славу Богу. Неће бити никаквих изгубљених бића у паклу чији би се крици мешали с песмама спасених.ВБИХС 373.2

„Јер је плата за грех смрт, а дар Божји је живот вечни у Христу Исусу Господу нашему.” Римљанима 6, 23. Док је живот наследство праведника, смрт је плата злих. Казна која прети није само привремена смрт коју сви људи подносе, него је то друга смрт која је насупрот вечног живота. Бог не може спасити грешника у његовим гресима, али Он изјављује да ће зли, после претрпљене казне због својих греха, бити као да их никада није ни било. Надахнути писац каже: „Погледаћеш на место његово, а њега нема.” Псалам 37, 10. Као последица Адамовог греха, смрт је прешла на цео људски род. Сви без разлике одлазе у гроб. Али, захваљујући плану спасења, сви ће изаћи из својих гробова. Онда ће они који нису осигурали себи опроштење за грехе, морати да приме казну за преступ. Они ће трпети казну различиту по трајању и јачини „према делима својим”, и коначно завршити у другој смрти. Покривени срамотом, они ће потонути без наде у вечни заборав.ВБИХС 373.3

На заблуди о урођеној бесмртности заснива се учење о свесном стању мртвих после смрти — учење које се, као и оно о вечним мукама, противи учењу Светога писма, логици разума и нашим осећањима човечности. Према овој популарној вери, откупљени на Небу су упознати са свим што се догађа на Земљи, а посебно са животима пријатеља које су оставили за собом. Али, како би мртвима могло бити извор радости да буду очевици греха који су починили њихови вољени и да их гледају како подносе жалости, разочарања и животне бриге? Колико би од небеског блаженства уживали они који би лебдели над својим пријатељима на Земљи? И како је крајње одбојно веровање да чим дах напусти тело, душа непокајаног се одмах предаје пакленом огњу! Какав ужасан страх морају да претрпе они који виде своје пријатеље како неприпремљени одлазе у гроб да би ушли у вечност јада и греха! Ове мучне мисли отерале су многе у лудило.ВБИХС 374.1

Шта каже Свето писмо о овом предмету? Давид изјављује да човек није у свесном стању за време смрти: „Изиђе из њега дах, и врати се на Земљу своју: тај дан пропадну све помисли његове. ” Псалам 146, 4. Соломун сведочи исто: „Јер мртви не знају ништа...И љубави њихове, и мржње њихове, и зависти њихове нестало је; и више немају дела нигда ни у чему што бива под сунцем. Јер нема рада, ни мишљења, ни знања, ни мудрости у гробу у који идеш.” Проповедник 9, 5. 6. 10.ВБИХС 374.2

Кад је живот Језекиљи као одговор на његову молитву био продужен за петнаест година, захвални цар је хвалио Бога за Његову велику милост. У тој песми он нам наводи разлог зашто се толико радује: „Јер неће гроб тебе славити, неће те смрт хвалити, и који сиђу у гроб не надају се твојој истини. Живи, живи, они ће те славити као ја данас: отац ће синовима јављати истину твоју.” Исаија 38, 18. 19. Популарна теологија представља умрле праведнике на Небу, где у блаженству славе Бога бесмртним језиком. Али, Језекиља није видео у смрти такву дивну могућност. Са његовим речима слаже се и сведочанство Псалмисте: „Јер мртви не спомињу тебе; у гробу ко ће те славити? „Неће те мртви славити Господе, они који сиђу онамо где је тишина.” Псалам 6, 5; 115, 17.ВБИХС 375.1

Петар, говорећи кроз Светог Духа, на дан Педесетнице је рекао: „Људи, браћо, нека је слободно казати вам управо за старешину Давида да умре и укопан би, и гроб је његов међу нама до овога дана. јер Давид не изиђе на небеса.” Дела 2, 29. 34. Чињеница да Давид остаје у гробу све до васкрсења доказује да праведници не иду на Небо кад умру. Само васкрсењем, и на темељу чињенице да је Христос васкрсао, Давид може на крају да седне с десне стране Богу.ВБИХС 375.2

Павле објављује: „Јер ако мртви не устају, ни Христос не уста. А ако Христос не уста, узалуд вера ваша: Још сте у гресима својим. Дакле, и они који помреше у Христу, изгибоше.” 1 Коринћанима 15, 16 — 18. Ако су током четири хиљаде година праведни одлазили директно у Небо приликом смрти, како је Павле могао рећи да, ако нема васкрсења, онда и „они који помреше у Христу, изгибоше”?ВБИХС 376.1

Пре него што је напустио своје ученике, Исус им није рекао да ће они ускоро доћи к Њему: „Идем да вам приправим место”, рекао је, „и кад отидем и приправим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи.” Јован 14, 2. 3. А Павле нам даље говори да ће „сам Господ са заповешћу, с гласом арханђеловим, и с трубом Божјом сићи с Неба; и мртви у Христу васкрснуће најпре; а потом ми живи који смо остали, заједно с њима бићемо узети у облаке на сусрет Господу на небо, и тако ћемо свагда с Господом бити”. И онда додаје: „Тако утешавајте један другога овим речима.” 1. Солуњанима 4, 16 — 18. Како је велика разлика између ових речи утехе и оних наведених од стране проповедника универзалиста! Они су тешили ожалошћене пријатеље уверавањима да је умрли, ма колико био грешан, чим је издахнуо, био примљен међу анђеле. Павле упућује своју браћу на будући Христов долазак када ће окови гроба бити раскинути, и када ће „мртви у Христу” устати на вечни живот.ВБИХС 376.2

Пре него што ико може да ступи у станове блаженства, негов случај мора бити испитан, и његов карактер и његова дела морају доћи на испит пред Бога. Свима ће се судити према извештају написаном у књигама, и свако ће примити плату према делима својим. Овај суд се не врши у часу смрти. Запазите Павлове речи: „Јер је поставио дан у који ће судити васиономе свету по правди преко човека кога одреди, и даде свима веру васкрснувши га из мртвих.” Дела 17, 31. Овде апостол јасно каже да је за суд свету одређено једно посебно време, тада још у будућности.ВБИХС 377.1

Јуда указује на исти период: „И анђеле који не држаше својега старешинства, него оставише свој стан чува у вечним оковима под мраком за суд великога дана”, а затим наводи речи Еноха: „Гле иде Господ с хиљадама светих анђела својих да учини суд свима.” Јуда 6. 14.ВБИХС 377.2

15. Јован каже да је видео „мртваце мале и велике где стоје пред Богом, и књиге се отворише...и суд примише мртваци, као што је написано у књигама, по делима својим.” Откривење 20, 12.ВБИХС 377.3

Али, ако мртви већ уживају блаженство Неба, или се превијају у огњу пакла, зашто је потребан будући суд? Учења Божје Речи о овим важним питањима нису ни нејасна ни противречна. Њих могу разумети и неуки људи. А који искрени ум може видети било мудрост или праведност у овој теорији о награђивању одмах после смрти? Хоће ли праведници после испитивања њиховог случаја на суду примити похвалу: „Добро, слуго добри и верни!... уђи у радост господара својега”, када се налаЗе у његовом присуству већ много векова? Хоће ли зли бити позвани с места где се муче да приме пресуду Судије целе Земље: „Идите од мене проклети у огањ вечни?” Матеј 25, 41. Каквог ли страшног ругања! Срамне ли оптужбе против мудрости и праведности Божје!ВБИХС 377.4

Нигде у Светом писму не налази се тврдња да у тренутку смрти праведни одлазе по своју награду, а зли по своју казну. Патријарси и пророци нису оставили овакво тврђење. Христос и његови апостоли нису о томе дали никакав наговештај. Библија јасно учи да умрли не иду после смрти у Небо, него да они спавају до васкрсења. Истог дана када се прекине сребрно уже и чаша се златна разбије престају све мисли човекове. Они који силазе у гроб су у тишини. Они не знају више ни о чему што се догађа под сунцем. Блаженог ли мира за уморне праведнике! За њих је време, било кратко или дуго, само један тренутак. Они спавају, и Божја труба ће их пробудити у славну бесмртност. Када умрли праведници буду позвани из свог дубоког сна, наставиће да мисле управо тамо где су њихове мисли биле прекинуте. Последње осећање било је самртни страх, последња мисао да подлежу сили гроба. Кад буду васкрсли из гроба, њихова прва радосна мисао одјекнуће у победоносном усклику: „Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, гробе, победа?”ВБИХС 378.1