Поглавље XXXV - Божји Народ Избављен

Када време одређено у декрету против Божјег народа наступи, становници Земље се уједињују да истребе оне који нарушавају њихов мир. Одлучују да преко ноћи изврше одлучни напад који ће заувек ућуткати глас оних који их коре. Чекаоци у својим усамљеним скровиштима још увек моле за божанску заштиту. На све стране групе наоружаних људи, подстрекаване од чета злих анђела, припремају се за смртоносно дело. Са усклицима победе, са ругањем и проклињањем, они полазе да се баце на свој плен.ВБИХС 465.1

Али, гле, на Земљу пада густи мрак, тамнији од најтамније ноћи. Тада дуга, одсјајујући славом са Божјег престола, прелази преко небеса и изгледа као да окружује сваку групу која се моли. Гневно мноштво изненада је заустављено. Њихови подругљиви повици замиру. Заборављају на оне који су предмет њиховог убилачког гнева. Са страшним предосећањем они гледају у симбол Божјег завета и чезну да се заштите од Његовог силног сјаја.ВБИХС 465.2

Божји народ чује јасан и мелодичан глас, како говори: „Погледајте горе!, и подижући своје очи према небесима, они виде дугу обећања. Црни претећи облаци који су прекривали небески свод разишли су се, и као Стефан, они гледају нетремице у небо и виде Божју славу и Сина човечјег где седи на своме престолу. На Његовој божанској појави примећују трагове Његовог понижења, а са Његових уса на чују молбу коју упућује своме Оцу пред светим анђелима: „Хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја”. Поново се чује звучан и победоносан глас који говори: Они долазе! Они долазе! Свети, безазлени и неокаљани. „Они су одржали реч мога трпљења и ходиће међу анђелима”, а бледе, дрхтаве усне оних који су се чврсто држали своје вере изричу узвик победе.ВБИХС 465.3

Управо је поноћ када Бог исказује своју силу за избављење свог народа. Сунце излази сијајући у својој јачини. Запањујући знаци и чудеса се ређају брзо једно за другим. Зли гледају са страхом и запрепашћењем на ове призоре, док праведници са свечаном радошћу посматрају знаке свога избављења. У природи изгледа да је све изашло из свог тока. Реке престају да теку. Мрачни, тешки облаци пењу се и сударају. Усред гневних небеса је један ведар простор неописиве славе, одакле долази Божји глас као глас многих вода, говорећи: „Сврши се!”ВБИХС 466.1

Овај глас потреса небеса и Земљу. Настаје страшан земљотрес. Изгледа као да се небески свод отвара и затвара. Кроз њега изгледа као да сева слава са Божјег престола. Планине се тресу као трска на ветру, а одваљене стене падају на све стране. Чује се тутњава као од олује која долази. Море удара помамно. Чује се урлање олује као глас демона када креће на уништавање. Цела Земља се диже и надима као морски валови. Њена површина пуца. Изгледа да сами њени темељи попуштају. Планински ланци тону. Настањена острва нестају са својим живим товаром. Морске луке које су по злу постале као Содом прогутане су од разбеснелих вода. Велики грáд, „тежак око таланат” Отк 16, 21 извршава своје дело уништења. Најпоноснији градови Земље порушени су. Раскошне палате, на које су великани овога света расипали своја богатства да се прославе, распадају се у рушевине пред њиховим очима. Затворски зидови се руше, и Божји народ који је ради своје вере био држан у ропству ослобођен је.ВБИХС 466.2

Гробови су отворени, и „многи од оних који спавају у праху земаљском устају, једни на живот вечни, а други на срамоту и прекор вечни” Данило 12, 2. Сви који су умрли у вери под поруком Трећег анђела излазе из гробова прослављени да чују Божји завет мира са онима који су одржали Његов закон. А, такође, и они „који га прободоше”, који су се ругали Христовим самртним мукама и исмејавали га, и најогорченији противници Његове истине и Његовог народа, подигнути су да Га гледају у Његовој слави и да виде част која је указана оданима и послушнима.ВБИХС 467.1

Густи облаци још увек прекривају небо, али с времена на време кроз њих се пробија сунце излазећи као Јеховино око освете. Жестоке муње севају са небеса увијајући Земљу у пламени огртач. Изнад страшне тутњаве громова, тајанствени и страшни гласови објављују судбину злих. Изговорене речи не разумеју сви, али лажни стражари их јасно разумеју. Они који су до малочас били тако безбрижни, тако хвалисави и пркосни, који су ликовали у својој свирепости према народу који држи Божје заповести, сада су пренеражени и дрхте од страха. Њихови јауци се чују изнад хуке природних сила. Демони признају Христово божанство и дрхте пред Његовом силом, док људи преклињу за милост и пузе у крајњем страху.ВБИХС 467.2

Када су древни пророци у светом виђењу посматрали дан Господњи рекли су: „Трубите у трубу на Сиону, и вичите на светој гори мојој, нека дрхте сви становници Земље, јер иде дан Господњи, јер је близу...А Господ ће пустити глас свој пред војском својом, јер ће око његов бити врло велик, јер ће бити силан онај који ће извршити вољу његову, јер ће дан Господњи бити велик и врло страшан, и ко ће га поднети?” Јоил 2, 1. 11. „Ридајте, јер је близу дан Господњи; доћи ће као пустош од Свемогућега.” Исаија 13, 6. „Уђи у стену и сакриј се у прах од страха Господњега и од славе величанства Његова. Поносите очи човечије понизиће се, и висина људска сагнуће се. А Господ ће сам бити узвишен у онај дан. Јер ће доћи дан Господа над војскама на све охоле и поносите и на свакога који се подиже, те ће бити понижени.” Исаија 2, 10 - 12. „Тада ће бацити човек идоле своје сребрне и идоле своје златне које начини себи да им се клања, кртицама и слепим мишевима. Улазећи у раселине камене и у пећине камене од страха Господњега и од славе величанства Његова, кад устане да потре Земљу.” Исаија 2, 20. 21.ВБИХС 468.1

Кроз пукотину у облацима сјаји звезда чији је сјај четвороструко јачи због таме која је окружује. Она вернима најављује наду и радост, а преступницима Божјег закона строгост и гнев. Они који су за Христа све жртвовали сада су сигурни, скривени као у тајности Господњег шатора. Они су искушани, и пред светом и пред онима који презиру истину, и доказали су своју верност према Ономе који је умро за њих. Дивна промена снашла је оне који су се чврсто држали своје вере пред самим лицем смрти. Они су изненада избављени од мрачне и страшне тираније људи претворених у демоне. Њихова лица, до недавно бледа, забринута и исцрпљена, сада су озарена дивљењем, вером и љубављу. Њихови гласови се подижу у радосној и победоносној песми: „Бог нам је уточиште и сила, помоћник, који се у невољама брзо налази. Зато се нећемо бојати, ако би се и земља усколебала, и горе се превалиле у срце морима. Нека бучи и кипи вода њихова, нек се планине тресу од валова њихових.” Псалам 46, 1 - 3.ВБИХС 469.1

Док се ове речи светог поверења дижу Богу, облаци се разилазе и виде се звездана небеса неизрецивог сјаја, насупрот мрачном и гневном небеском своду с обе стране. Слава неба блиста кроз притворена врата. Тада се на небу појављује рука која држи две преклопљене камене плоче. Рука отвара плоче, и тамо се откривају прописи Десет заповести, као да су писани пламеним пером. Речи су тако јасне да их сви могу читати. Сећања се буде, тама сујеверја и кривоверства нестаје из сваког ума, а десет кратких, разумљивих, ауторитативних Божјих речи, изложено је погледу свих становника Земље. Диван закон! Чудесан догађај!ВБИХС 469.2

Немогуће је описати страх и очајање оних који су газили свете Божје захтеве. Господ им је дао свој закон. Они су могли са њиме да упореде свој карактер и упознају своје мане док је још било прилике за покајање и поправљање. Али, они су, да би осигурали наклоност света, уклонили Његове прописе и учили друге да их преступају. Покушали су да присиле Божји народ да оскврни Његову суботу. Сада су они осуђени оним законом који су презрели. Са страшном јасноћом увиђају да немају никаквог изговора. Они су изабрали коме ће служити и коме ће се клањати. „Тада ћете се обратити и видећете разлику између праведника и безбожника, између онога који служи Богу и онога који му не служи.” Малахија 3, 18.ВБИХС 470.1

Непријатељи Божјег закона, од проповедника, па све до најмањег међу њима, добијају сада ново схватање о истини и дужности. Сувише касно увиђају да је субота из четврте заповести печат живога Бога. Сувише касно увиђају праву природу свог лажног дана одмора и песковитог тла на коме су зидали. Сада им је јасно да су се борили против Бога. Верски учитељи су водили душе у пропаст тврдећи да их воде ка вратима раја. Све до дана коначног обрачуна неће бити познато колико је велика одговорност људи на светим положајима и како су страшне последице њихове неверности. Само у вечности моћи ћемо да правилно проценимо губитак ма и једне једине душе. Страшна ће бити судбина онога коме ће Бог рећи: Иди од мене, зли слуго!ВБИХС 470.2

Божји глас чује се са неба, објављујући дан и час Исусовог доласка и проглашава вечни завет са својим народом. Као тресак најјачег грома проламају се Његове речи земљом. Божји Израиљ стоји и слуша очима упртим горе. Њихова лица су обасјана Његовом славом и сијају као лице Мојсијево када је сишао са Синаја. Зли не могу да гледају у њих. И када је благослов изречен над онима који су поштовали Бога држећи Његову суботу светом, зачу се снажан усклик победе.ВБИХС 471.1

Убрзо се на истоку појављује мали црни облак, величине око пола човечије руке. То је облак који окружује Спаситеља и који из далека изгледа као да је увијен у мрак. Божји народ зна да је то знак Сина човечјега. У свечаној тишини они нетремице гледају у њега како се приближава Земљи, постајући све светлији и славнији, све док не постане велики бели облак, чије подножје сјаји као огањ који прождире, а изнад њега је дуга завета. Исус иде напред као моћан победник. Са песмама победе бескрајна пратња светих анђела прати Га на његовом путу. Небески свод изгледа испуњен сјајним бићима, „десет хиљада по десет хиљада, и хиљаде хиљада”. Ниједно перо не може да ослика, ниједан људски ум не може да замисли славу овог призора. Када живи облак дође још ближе, сви могу јасно да виде Исуса. Он не носи трнову круну, већ на Његовом светом челу почива круна славе. Његово лице светли као подневно сунце. На Његовој хаљини и бедру написано је име: „Цар над царевима и Господар над господарима.”ВБИХС 471.2

Пред Њим свако лице бледи и на оне које је Бог одбацио, пада тама очајања. Праведни узвикују дршћући: „Ко може опстати?” Песма анђела престаје, и настаје период страшне тишине. Тада се чује Исусов глас који говори: „Моја милост вам је довољна.” Лица праведника су осветљена, и радост испуњава свако срце. Анђели опет почињу да певају све гласније и гласније, док се још увек приближавају Земљи.ВБИХС 472.1

Цар над царевима се спушта на облаку, окружен огњеним пламеном. Земља дрхти пред Њим, небеса су савијена као свитак, а свака планина и свако острво су покренути са својих места. Псалмиста каже: „Иде Бог наш, и не ћути; пред Њим је огањ који прождире, око Њега је бура велика. Дозива небо озго и земљу, да суди народу своме. Скупите ми свеце моје, који су учинили са мном завет на жртви. И небеса огласише правду његову, јер је тај судија Бог”.ВБИХС 472.2

„И цареви земаљски, и бољари, и богати, и војводе, и силни, и сваки роб, и сваки слободњак сакрише се по пећинама и камењарима горским; и говорише горама и камењу: падните на нас, и сакријте нас од лица онога што седи на престолу, и од гнева Јагњетова. Јер дође велики дан гнева Његова, и ко може остати?” Отк. 6, 15 - 17.ВБИХС 472.3

Подругљиво исмејавање је престало. Лажљиве усне су ућуткане. Умукла је звека оружја и ратна вика „у граји и одело у крв уваљано”. Исаија 9, 5. Ништа се сада не чује, осим гласа молитве и звука плача и нарицања. Са усана оних који су се до недавно ругали, отима се узвик: „Јер дође велики дан гњева Његова, и ко може опстати?” Зли се моле да падну на њих радије горске стене, него да сусретну Онога кога су презрели и одбацили.ВБИХС 472.4

Они који су се ругали Христу у Његовом понижењу налазе се у тој гомили. Са неодољивом снагом долазе им у сећање речи Мученика када је на заклињање поглавара свештеничког свечано изјавио: „Одселе ћете видети Сина човечјега где седи с десне стране Силе, и иде на облацима небеским.” Матеј 26, 64. Сада Га они гледају у Његовој слави, и још ће Га видети како седи са десне стране Силе.ВБИХС 473.1

Они препознају глас који продире до ушију мртвих. Колико пута их је Његов благ и нежан глас позивао на покајање. Колико пута су га чули у дирљивим молбама пријатеља, брата, Откупитеља! Онима који су одбацили Његову милост не може бити ниједан други глас тако тежак и пун осуде као Онај који је тако дуго преклињао: „Вратите се, вратите се, јер зашто да мрете?” О, кад би то за њих био глас непознатога! Исус каже: „Што звах, али не хтесте, пружах руку своју, али нико не мари, него одбацисте сваки савет мој, и карања мојега не хтесте примити.” Приче 1, 24. 25. Овај глас буди сећања која би они хтели радо да избришу — презрене опомене, одбијене позиве и нецењена преимућства.ВБИХС 473.2

Они који су се ругали Његовој тврдњи да је Син Божји, сада су неми. Ту је охоли Ирод који се подсмевао Његовом царском имену и заповедио војницима који су се ругали да Га крунишу као цара. Ту су они исти људи који су безбожничким рукама ставили на Њега пурпурну одору, на Његово свето чело ставили трнов венац, а у Његове руке које се нису опирале, подругљиву палицу, и клањали се пред Њим уз богохулно изругивање. Људи који су ударали и пљували Кнеза живота сада се крију од Његовог продорног погледа и покушавају да побегну од неподношљиве славе Његовог присуства. Они који су Његове руке и ноге приковали клиновима, и војник који је пробо Његова ребра, гледају ове знаке са страхом и грижом савести.ВБИХС 473.3

Са ужасном јасноћом сећају се свештеници и законици догађаја на Голготи. Са језом и ужасом сећају се како су сотонском радошћу вртели главама и добацивали му: „Другима поможе, а себи не може помоћи. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо га веровати. Он се уздао у Бога: нека му помогне сад, ако му је по вољи.” Матеј 27, 42. 43.ВБИХС 474.1

Живо се присећају Спаситељеве параболе о виноградарима који су одбили да предају своме господару род винограда који су злостављали његове слуге и Његовог Сина убили. Сећају се, такође, и речи које су сами изговорили: Господар винограда „злочинце ће злом смрти поморити”. У греху и казни ових неверних људи свештеници и старешине виде свој сопствени поступак и своју личну праведну осуду. И сада се подиже крик самртне агоније. Гласније од узвика: „Распни га! Распни га!” који је одзвањао улицама Јерусалима, разлеже се страшан и очајнички јаук: Он је Син Божји! Он је прави Месија! Они покушавају да побегну од присуства Цара над царевима. Узалуд покушавају да се сакрију у дубоким пећинама земље, које су настале услед поремећаја елемената у природи.ВБИХС 474.2

У животу свих оних који одбацују истину има тренутака када се савест пробуди, када сећање износи мучне успомене на лицемеран живот, а душу мучи узалудно кајање. Али, шта је то према грижи савести оног дана када „дође чега се бојите”, када „погибао ваша као олуја дође.” Приче 1, 27. Они који су желели да униште Христа и Његов народ, сада су сведоци славе која почива на њима. Усред своје страхоте они чују гласове светих у радосном славопоју како узвикују: „Гле, ово је Бог наш, Њега чекасмо, и спашће нас.” Исаија 25, 9.ВБИХС 475.1

Усред љуљања земље, севања муња и тутњаве громова глас Сина Божјег позива свете који спавају. Он гледа на гробове праведника и тада подижући своје руке према небу, узвикује: „Пробудите се, пробудите се, пробудите се ви који спавате у праху и устаните!” По свој дужини и ширини земље, мртви ће чути тај глас и они који га чују оживеће. И цела земља ће одзвањати од корака веома велике војске из сваког племена, колена, језика и народа. Они излазе из тамнице смрти, обучени бесмртном славом, кличући: „Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, гробе, победа?” 1 Коринћанима 15, 55. И живи праведници и васкрсли свети сједињују своје гласове у дуг, радостан поклич победе.ВБИХС 475.2

Сви излазе из својих гробова исти по расту као кад су били сахрањени. Адам који стоји међу васкрслим мноштвом је висок и величанственог изгледа. По расту само мало нижи од Божјег Сина. Његов стас показује упадљиву супротност према људима каснијих генерација; ту се види колико се људски род дегенерисао. Али, сви устају из свог последњег дубоког сна у свежини и снази вечне младости. У почетку човек је био створен по Божјем обличју, не само по карактеру, него и облику и изгледу. Грех је изопачио божанску слику у човеку и скоро је избрисао. Али, Христос је дошао да опет успостави оно што је изгубљено. Он ће преобразити наше понижено тело и обликовати га према свом дивном телу. Смртно, пропадљиво тело лишено лепоте, некада опогањено грехом, постаје савршено, лепо и бесмртно. Све мане и недостаци су остављени у гробу. Искупљени носе лик свог Господа. О дивног ли откупљења о коме се дуго говорило, дуго му се надало, размишљало са нестрпљивим ишчекивањем, али никада потпуно разумело.ВБИХС 476.1

Живи праведници су преображени „уједанпут, у тренућу ока”. На Божји глас они су били прослављени, сада су учињени бесмртнима. И са васкрслим светима су узети да сусретну свог Господа у ваздуху. Пријатељи које је смрт дуго растављала опет су сједињени да се више никада не растану. Малу децу свети анђели доносе у наручје њиховим мајкама, и заједно са песмама радости, они се узносе ка Божјем граду.ВБИХС 476.2

Са сваке стране бојних кола од облака налазе се крила, а под њима су живи точкови, и како се бојна кола крећу нагоре, точкови узвикују: „Свет”, и крила како они померају вичу: „Свет”, и пратња анђела узвикује: „Свет, свет, свет је Господ Бог Сведржитељ!” И народ Божји кличе: „Алилуја!”, док се кола крећу ка Новом Јерусалиму.ВБИХС 477.1

Пре уласка у свети град свеци су распоређени у празан четвороугаоник, са Исусом у средини. Он висином надмашује и свете и анђеле. Негову величанствену појаву и љупко лице могу видети сви који се налазе у квадрату. На главе победника, Спаситељ својом десницом ставља круну славе. За сваког светог има једна круна која носи Његово име и натпис: „Свет Господу”. Свакој руци се даје победничка палма и блистава харфа. А онда, на знак анђела који даје тон, свака рука вешто дотиче жице на харфи и сваки глас се подиже у захвалној молитви.ВБИХС 477.2

Пред откупљеним мноштвом је свети град. Исус широм отвара бисерна врата, и народ који је одржао истину улази у њега. Тамо они виде Божји рај, Адамов дом, док још није згрешио. Тада се чује глас дивнији од сваке музике коју је икада чуло смртно ухо: „Ваша борба је завршена!” Спаситељево лице зрачи неизрецивом љубављу док поздравља откупљене у „радости њиховог Господара”.ВБИХС 477.3

Тамо се изненада ваздухом пролама радостан узвик обожавања. Два Адама само што се нису сусрела. Божји Син стоји са раширеним рукама да дочека оца нашег рода — биће које је Он створио, које је сагрешило против свога Створитеља и због чијег греха Спаситељ носи знаке распећа. Када Адам угледа трагове страшних клинова, он не пада на груди свога Господа, него се понизно баца пред Његове ноге узвикујући: „Достојно, достојно је Јагње што је заклано!” Спаситељ га нежно подиже и управља његову пажњу на Едем из којег је тако дуго био изгнан.ВБИХС 477.4

После његовог изгнанства из Едема, Адамов живот на Земљи био је испуњен тугом. Сваки увели лист, свака принесена жртва, свака мрља на лепом лицу природе, свака мрља у човековом карактеру, подсећала га је стално на његов грех. Страшан је био бол кајања када је видео како се безакоње умножава и када је на своје опомене добијао као одговор само пребацивање да је узрок греху управо он. Са стрпљивом понизношћу подносио је, скоро хиљаду година, казну свога преступа. Искрено се кајао за свој грех и уздао се у заслуге обећаног Спаситеља, и умро је у нади на васкрсење. Божји Син је искупио човеков неуспех и пад, и сада Адам, кроз дело помирења опет добија своју прву власт.ВБИХС 478.1

Изван себе од радости, он посматра дрвеће које му је некада пружало радост — исто дрвеће са којега је брао воће када је уживао у савршенству невиности и светости. Види лозе које су неговале његове руке, исто цвеће које је некада са љубављу гајио. Његов ум схвата стварност овог призора; разуме да је то заиста обновљени Едем, само сад још много лепши него када је из њега био изгнан. Спаситељ га води до дрвета живота, бере диван плод и нуди му да једе. Он гледа око себе и види мноштво из своје спасене породице како стоје у Божјем рају. Тада полаже своју сјајну круну пред Исусове ноге и бацивши се на његове груди, загрли Откупитеља. Он додирује златну харфу и небеским сводом одјекује победоносна песма: „Достојно, достојно је Јагње што је заклано и опет живи!” Адамова породица прихвата мелодију и полажући своје круне пред Спаситељеве ноге, сви се клањају пред Њим обожавајући Га.ВБИХС 478.2

Ово поновно сједињавање посматрају анђели који су плакали када је Адам пао и радовали се када се Исус, после свог васкрсења, вазнео на Небо, отворивши излаз из гроба свима који ће веровати у Његово име. Сада они гледају довршено дело откупљења, и сједињују своје гласове у песми захвалности.ВБИХС 479.1

Спаситељеви изабраници били су васпитавани и поучавани у школи искушења. Они су на Земљи ходали уским стазама. Били су прочишћени у пећи невоље. Ради Исуса су подносили противљење, мржњу и клевете. Они су Га следили кроз мучне сукобе; подносили су самоодрицање и искусили горка разочарења. Из свог сопственог мучног искуства упознали су зло греха, његову моћ, његов терет кривице, његову беду и са одвратношћу гледају на њега. Свест о неизмерној жртви која је принесена за њихово оздрављење чини их малима у њиховим сопственим очима и испуњава њихова срца захвалношћу и хвалом коју они који никада нису пали не могу разумети. Они много љубе јер им је много опроштено. Пошто су били учесници Христових патњи, достојни су да буду учесници у Његовој слави. Божји наследници дошли су из колиба, тамница, са губилишта, са планина, из подземних пећина, и морских дубина. Али, они нису више немоћни, мучени, раштркани и угњетавани. Од сада ће увек бити са Господом. Сада стоје пред престолом, одевени у скупоцене хаљине, какве никада нису носили ни најугледнији људи на земљи. Крунисани су дијадемама славе, какве нису никада стављене на чела земаљских монарха. Дани бола и плача заувек су прошли. Цар славе је обрисао сузе са свих лица; уклоњен је сваки узрок жалости. Под лелујавим палминим гранама одјекују сада јасне милозвучне и складне песме захвалности. Сви гласови прихватају мелодију, док небеским сводом одјекује химна: „Спасење Богу нашем, који седи на престолу и Јагњету!” А сви небески становници одговарају додајући: „Амин, благослов и слава и премудрост и хвала и част и сила и јачина Богу нашему вавек века.” Откр. 7, 10. 12.ВБИХС 479.2

Тема откупљења тек се почела разумевати. Нашим ограниченим разумом можемо најпажљивије посматрати срамоту и славу, живот и смрт, праведност и милост које су се сусреле на крсту, па ипак, ни највећим напором наших менталних снага не можемо да схватимо његово потпуно значење. Дужина и ширина, висина и дубина откупљујуће љубави тек су нејасно схваћене. План спасења неће откупљени потпуно схватити ни онда када буду гледали као што су виђени, и када буду познали као што су познати; али кроз вечна времена њиховом задивљеном и усхићеном уму непрестано ће се откривати нове истине. Иако је дошао крај земаљским бригама, патњама и искушењима, и узрок тога уклоњен, Божји народ ће увек имати јасно и право разумевање о цени њиховог спасења.ВБИХС 480.1

Христов крст ће бити наука и песма откупљених кроз сву вечност. У прослављеном Христу гледаће распетог Христа. Никада се неће заборавити да је Онај који је могао заповедати свим силама природе, који је, једном речју, могао позвати моћне анђеле да испуне Његову вољу и изврше освету над Његовим непријатељима — Божји миљеник, Величанство неба — поднео увреде и смрт, да би грешници могли бити откупљени. То што је Створитељ свих светова, судија свих људи, оставио своју славу и понизио се из љубави према човеку, заувек ће побуђивати чуђење и дивљење свемира. Док спасени из свих народа посматрају свог Откупитеља и на Његовом лицу виде вечну славу Очеву, док гледају Његов престо који је основан од вечности и знају да Његовом царству нема краја, отима им се песма усхићења: „Достојно, достојно је Јагње које је заклано, те нас је помирило са Богом својом драгоценом крвљу”.ВБИХС 481.1

Тајна крста објашњава све друге тајне. У светлости која сија са Голготе, Божје особине које су нас испуњавале страхом и поштовањем, изгледају тако лепе и привлачне. Милост, нежност и очинска љубав сједињују се са светошћу, праведношћу и силом. Док посматрамо величанство Његовог високог и узвишеног престола, видимо Његов карактер у Његовим милостивим поступцима и схватамо, као никада раније, значај тог драгог ословљавања: „Оче наш”.ВБИХС 481.2

Видеће се да Онај који је неизмеран у мудрости није могао да начини ниједан други план за наше спасење, осим да жртвује свога Сина. Награда за ову жртву је радост што ће Земљу населити октупљена, света, срећна и бесмртна бића. Резултат Спаситељевог сукоба са силама таме је радост откупљених, на славу Бога кроз сву вечност. Вредност људске душе је тако велика да је Отац добио задовољење за плаћену цену, а и сам Христос је задовољан гледајући плодове своје велике жртве.ВБИХС 482.1