Поглавље IX - Протест Кнезова

Једно од најплеменитијих сведочанстава које је икада објављено у прилог реформације, био је протест хришћанских кнезова Немачке на сабору у Шпајеру. Храброст, вера и одлучност ових Божјих људи донеле су каснијим вековима слободу мисли и савести. Њихов протест дао је реформираној цркви назив „протестанти”; та начела су суштина протестантизма.ВБИХС 164.1

За реформацију је дошао мрачан дан, пун претњи. У царству је једно време владала верска толеранција. Божанско провиђење је обуздавало супротне елементе да би јеванђеље могло да се утврди, али Рим је сада прикупио сву своју снагу да уништи истину. У Шпајеру су паписти отворено показали своје непријатељство према реформаторима и према свима онима који су им били наклоњени. Меланхтон је рекао: „Ми смо гађење и смеће света, али Христос ће погледати доле на свој сиромашни народ и заштитиће га”. Евангелистичким кнезовима, присутним на овом сабору, било је забрањено, чак и проповедање јеванђеља у њиховим кућама. Али, народ Шпајера био је жедан Божје речи и, упркос забрани, хиљаде је долазило на јутарњу и вечерњу службу која се још увек одржавала у капели Саског изборног кнеза.ВБИХС 164.2

То је убрзало кризу. Царском одлуком сабору је објављено да резолуција која даје слободу савести проузрокује многе нереде и да је због тога цар одлучио да је укине. Овај самовољни чин изазвао је огорчење и запрепашћење евангелистичких хришћана. Један је рекао: „Христос је поново пао у руке Кајафе и Пилата”. Римокатолици су постали још необузданији. Један папски верски занесењак изјавио је: „Турци су бољи од Лутерана; јер Турци држе постове, а Лутерани их скрнаве. Ако морамо да бирамо између Светог Божјег писма и старих заблуда цркве, ми ћемо одбацити оно прво”. Меланхтон је рекао: „Сваки дан, пред пуном скупштином, Фабер баца по који нови камен против јеванђелиста”.ВБИХС 165.1

Верска толеранција била је законом успостављена, и евангелистичке државе су одлучиле да бране своја права. Лутер који се још увек налазио под проклетством вормског едикта, није могао да дође у Шпајер, али њега су заступали његови сарадници и кнезови које је Бог подигао да бране његово дело у овој опасности. Племенитог Фридриха Саског, пређашњег Лутеровог заштитника, уклонила је смрт. Али војвода Јохан, његов брат и наследник, радосно је примио реформацију; и мада мирољубив, показивао је велику енергију и храброст у свим питањима која су била од верског интереса.ВБИХС 165.2

Свештеници су захтевали да се државе које су примиле реформацију, безусловно покоре римској управи. Реформатори су с друге стране, тражили слободу која им је раније била призната. Нису желели да пристану да Рим под своју контролу поново врати државе које су тако радосно прихватиле Божју реч. Сабор је најзад изјавио да тамо где реформација још није спроведена, вормски едикт треба да се строго примењује, а да у евангелистичким државама у којима би претила опасност од побуне, нека се не уводе никакве нове реформе, нека се не проповеда о спорним питањима, нека се не спречава служба мисе и нека се не допусти ни једном римокатолику да прими лутеранство.ВБИХС 165.3

Да је ова наредба ступила на снагу, реформација се не би могла ширити у местима где још није допрла, нити би се учврстила онде где је већ постојала. Слобода говора била би забрањена. Обраћења не би била дозвољена. Од пријатеља реформације се тражило да се одмах покоре тим забранама и ограничењима. Изгледало је да се наде света гасе. Поновно успостављање римске хијерархије неизбежно би проузроковало враћање и старих злоупотреба и лако би се нашла прилика да потпуно буде уништено дело које је већ било пољуљано фанатизмом и раздорима.ВБИХС 166.1

Када се евангелистичка странка састала ради саветовања, један другог су гледали збуњено и запрепашћено. Питали су се: „Шта да чинимо?” Питања од пресудног значаја била су на коцки. Када би се руководили амбицијом и себичношћу, они би прихватили тај декрет. Њима је привидно било допуштено да држе своју веру. Зар они не би требали да буду задовољни тиме? Да ли да ступе у борбу за слободу савести целог света? Да ли да се изложе освети Рима?ВБИХС 166.2

Никада ови људи нису били у тежим околностима. Ипак су прошли кроз овај тест неокаљаних начела. Кад се рашчистила магла која је лебдела над њиховим умовима, увидели су какав би био резултат овог декрета. Да ли да својим утицајем допринесу да се поново успостави ломача и мучење? Да ли да се супротставе напредовању истине и Божјем Духу у делу позивања људи Христу? Могу ли да одбију послушност Спаситељевој заповести: „Идите по целоме свету и проповедајте јеванђеље сваком створењу”? Марко 16, 15. Да ли да пристану на то да они који би желели да се одрекну заблуда немају права на то? Усуђују ли се да, улазећи у небеско царство, спрече друге да уђу? Радије би жртвовали своје кнежевине, своје титуле, своје животе “.ВБИХС 167.1

„Одбацимо овај едикт”, рекли су кнезови. „У питањима савести већина нема никакву власт”. Посланици су изјавили да захваљујући декрету о толеранцији Немачка ужива мир, али укидање декрета испунило би царство немирима и поделама. „Државни сабор нема друго право”, рекли су они, „осим да сачува религиозну слободу до сазивања новог сабора”. Заштита слободе савести је дужност државе и ту је граница њеног ауторитета у стварима вере. Свака световна власт која покушава да одређује, или намеће верске прописе, жртвује онај принцип за који су се тако племенито борили евангелистички хришћани.ВБИХС 167.2

Паписти су одлучили да сломе оно што су називали „дрском тврдоглавошћу”. Покушали су да изазову раздор међу присталицама реформације и да застраше све оне који се још нису отворено изјаснили у њену корист. Најзад су кнезови позвани пред сабор. Они су затражили да им се да један рок, али узалуд. Они који су још увек одбијали да жртвују слободу савести и право личног мишљења добро су знали да ће убудуће бити предмет критике, осуде и прогонства. Један од реформатора је рекао: „Ми се морамо одрећи Божје речи, или ћемо бити спаљени”.ВБИХС 167.3

Краљ Фердинанд, царев заступник на сабору, видео је да ће едикт изазвати озбиљне раздоре ако не буду наговорили кнезове да га приме и подупру. Покушавао је да то постигне вештим уверавањем, знајући добро да би употреба силе учинила такве људе још одлучнијима. Преклињао је кнезове да прихвате едикт, уверавајући их да би такав чин био веома угодан цару. Али, ови верни људи познавали су један ауторитет виши од земаљских владара и мирно су одговорили: „Ми ћемо се покорити цару у свему што би могло допринети миру и прослављењу Бога”.ВБИХС 168.1

Краљ је, најзад, изјавио пред целим сабором да им не преостаје друго, него да се покоре већини. Рекавши то, напустио је скупштину не дајући реформаторима прилику да му одговоре. Узалуд су слали посланике с молбом да се врати. На њихове приговоре, једино је одговарао: „Ствар је готова, остаје једино да се покорите”.ВБИХС 168.2

Царска странка била је уверена да ће се хришћански кнезови држати Светог писма као већег ауторитета од људских наука и прописа; а знали су и да ће прихватање овог начела на крају срушити папство. Али су се заносили надом да је слабост на страни реформације, док је моћ на страни папе и цара. Да су реформатори рачунали на људску потпору, били би заиста слаби, као што су то мислили паписти. Али, иако малобројни и завађени са Римом, они су, ипак, били јаки. Против одлуке сабора позвали су се на Божју реч, а против одлуке немачког цара позвали су се на Цара над царевима и Господара над господарима.ВБИХС 168.3

Пошто је Фердинанд одбио да уважи уверење њихове савести, кнезови су одлучили, не водећи рачуна о његовој одсутности да без одлагања изнесу пред државни сабор свој протест. Састављена је свечана изјава и предата сабору: —ВБИХС 169.1

„Ми протестујемо овим писмом, пред Богом нашим јединим Створитељем, Бранитељем, Откупитељем и Спаситељем који ће нам једном бити судија, као и пред свим људима и створењима, да ми, себе ради и свога народа ради, не дајемо никакав пристанак, нити на било који начин подржавамо предложени декрет у било чему што противречи Богу, Његовој речи, нашој савести и спасењу наших душа...Ми не можемо да признамо да, када Свемогући Бог позове једног човека к Његовом познању, да тај човек нема слободу да прими то познање. Нема правог учења, осим онога које се придржава Божје речи. Господ забрањује учење неког другог веровања. Свето писмо мора да се објашњава помоћу других јаснијих његових текстова и тако је ова Света књига лако разумљива хришћанину у свему што му је потребно и дата је да просвећује. Зато смо одлучили, Божјом милошћу, да сачувамо чисто проповедање Његове речи, онако како се налази у списима Старога и Новога завета, не додајући ништа. Ова Реч је једина истина. Она је поуздано правило науке и живота, она не може да погреши, ни да превари. Онај који зида на овом темељу стајаће насупрот свих сила пакла, а све људске таштине које се противе њој, пашће пред Божјим лицем. Зато одбацујемо јарам који нам се намеће”.ВБИХС 169.2

Остављен је дубок утисак на сабор. Већина је била испуњена чуђењем и узнемиреношћу због смелости протестаната. Будућност им је изгледала бурна и несигурна. Раздори, свађе и крвопролића изгледали су им неминовни. Али, реформатори сигурни у праведност своје ствари и уздајући се у десницу свемогућег Бога, били су испуњени храброшћу и одлучношћу.ВБИХС 170.1

Протест је одбацио права грађанским владарима да доносе законе у стварима које се тичу душе и Бога, изјавивши заједно са пророцима и апостолима: „Већма се треба покоравати Богу неголи људима”. Он је, такође, одбацио самовољни ауторитет цркве и поставио непогрешиво начело да свако људско учење треба да се потчини Божјим пророчанствима. Протестанти су одбацили јарам људске превласти и уздигли Христа као највишег у цркви и Његову реч као најузвишенију на проповедаоници. Сила савести је уздигнута изнад државе и ауторитет Светог писма изнад видљиве цркве. Протестанти су још више потврдили своје право да слободно износе своја уверења о истини. Они неће само веровати и покоравати се Божјој речи, него и проповедати оно што она износи и порицали су право свештеницима и световној власти да их у томе спречавају. Протест у Шпајеру био је свечана изјава против религиозне нетрпељивости и одлучна одбрана права сваког човека да може служити Богу по својој савести.ВБИХС 170.2

Декларација је направљена. Она се урезала у памћење хиљаде њих и записана је у небеске књиге, одакле је никакви људски покушаји не могу избрисати. Цела евангелистичка Немачка примила је овај протест као израз своје вере. Свако је у овој изјави видео обећање о једном новом и бољем времену. Један од кнезова рекао је протестантима у Шпајеру: „Нека вас Свемогући, који вам је дао милост да га признате отворено, слободно и без страха, сачува у тој хришћанској одлучности до дана вечности”.ВБИХС 171.1

Да је реформација, постигавши известан успех, пристала да се прилагоди приликама да би задобила наклоност света, изневерила би Бога и саму себе, и тако би постала узрок сопствене пропасти. Искуство ових раних реформатора садржи поуку за све будуће векове. Сотонина тактика против Бога и његове Речи није се променила; он се још увек противи као и у шеснаестом веку да Божја реч буде правило живота. И у нашим данима постоји велико одступање од Библијске науке и њених прописа и зато је потребно да се вратимо великом протестантском начелу — Библија и само Библија треба да је правило вере и дужности. Сотона још увек ради кроз свако средство којим може управљати да уништи верску слободу. Антихришћанска сила коју су протестанти у Шпајеру одбацили, сада са обновљеном снагом настоји да успостави своју изгубљену врховну власт. Иста непоколебљива оданост Божјој речи коју су показали реформатори у оно доба кризе за реформацију, једина је нада за реформу данас.ВБИХС 171.2

Било је знакова да су протестанти у опасности. Исто тако било је и знакова да је божанска рука испружена да штити верне. Отприлике у то време Меланхтон је пожуривао свог пријатеља Гринеуса, улицама Шпајера према Рајни, наваљујући на њега да се што пре пребаци преко реке. Гринеус, сав запањен, желео је да зна разлог свог изненадног бега. Меланхтон му је испричао: „Један старац озбиљног и свечаног изгледа, мени непознат, појавио се испред мене и рекао ми: „За који тренутак, доћи ће овде судски чиновник послат од Фердинанда да ухапси Гринеуса”. На обали Рајне Меланхтон је чекао, док нису воде раздвојиле његовог омиљеног друга, од оних који су тражили његов живот. Кад га је угледао на другој обали рекао је: „Он је истргнут из чељусти оних који су жедни невине крви”.ВБИХС 172.1

Гринеус је био у присном односу с једним водећим католичким учитељем, али запрепашћен једном његовом проповеди, он му је пришао и замолио га да се више не бори против истине. Паписта је прикрио свој гнев, али је одмах отишао краљу и добио од њега овлашћење да може да ухапси протестанта. Када се Меланхтон вратио својој кући, рекли су му да су после његовог одласка, претражили кућу од крова до темеља, тражећи Гринеуса. Он је био сигуран да је сам Бог спасио његовог пријатеља пославши свог светог анђела да га опомене.ВБИХС 172.2

Било је потребно да се реформација изнесе пред великане земље на још величанственији начин. Краљ Фердинанд је одбио да саслуша евангелистичке кнезове, али њима је била дата могућност да своју ствар изнесу пред царем и окупљеним достојанственицима цркве и државе. Да би смирио несугласице које су узнемиравале царство, Карло V је сазвао сабор у Аугсбургу, изјавивши да има намеру да му лично председава. Тамо су позване и протестантске вође.ВБИХС 173.1

Реформацији су претиле велике опасности, али њени браниоци предали су свој случај Богу и заветовали су се да ће одлучно бранити Јеванђеље. Одлучили су да сабору представе своју веру, једним систематским излагањем својих погледа, поткрепљеним доказима из Светог писма; а задатак је био поверен Лутеру, Меланхтону и њиховим сарадницима. Овако припремљено признање, протестанти су прихватили као тумачење своје вере и сакупили су се да на тај важан документ ставе своја имена. Било је то свечано и тешко време. Реформатори су се бојали да се њихова ствар не помеша са политичким питањима. Сматрали су да реформација не треба да врши ни један други утицај, осим оног који произилази из Божје речи. Када су хришћански кнезови приступили да потпишу своју вероисповест, Меланхтон се умешао и рекао: „На теолозима и свештеницима је да предлажу ове ствари, а ауторитет великих људи ове земље сачувајмо за нешто друго”. „Боже сачувај”, рекао је Јохан Саски, „да ме ви искључите. Ја сам одлучан да испуним своју дужност без обзира на своју круну. Ја желим исповедати Господа. Мој кнежевски шешир и плашт ми нису толико драги колико крст Исуса Христа”. Рекавши то, ставио је свој потпис на документ. Један други кнез, узимајући у руке перо, рекао је: „Ако то тражи част Исуса Христа, готов сам одрећи се свог имања и свог живота. Радије ћу се одрећи својих поданика и своје кнежевине, радије ћу отићи из своје домовине са штапом у руци, него да прихватим другу науку него што је ова коју садржи ова изјава”. Таква је била вера и неустрашивост ових Божјих људи.ВБИХС 173.2

Најзад је дошао час да изађу пред цара. Карло V, седећи на свом престолу, окружен изборним кнезовима и војводама примио је протестантске реформаторе. Било је прочитано признање њихове вере. У овој скупштини јасно су биле изнесене истине јеванђеља и откривене заблуде папске цркве. С правом је тај дан назван „највећим даном реформације и једним од најславнијих у историји хришћанства и човечанства”.ВБИХС 174.1

Прошло је тек неколико година од када је монах из Витемберга стајао сам пред државним сабором у Вормсу. Сада су на његовом месту стајали најплеменитији и најмоћнији кнезови царства. Лутеру је било забрањено да дође у Аугсбург, али он је био присутан својим речима и молитвама. „Ја се веома радујем”, писао је он, „што сам доживео овај час кад је Христос јавно уздигнут од стране тако угледних исповедника вере, на овом славном скупу”. Овде се испунило оно што је Писмо казало: „говорићу о откривењима твојим пред царевима”.ВБИХС 175.1

У Павловим данима, Јеванђеље за које је он био у оковима, било је објављено кнезовима и племићима царског града. Тако је и у овој прилици, оно што је цар забранио да се проповеда са проповедаонице, било објављено у палати, оно што су многи сматрали као незгодно да слушају слуге, слушали су са чуђењем великаши и господари царства. „Краљеви и великаши били су слушаоци, крунисани кнезови били су проповедници, а проповед је била величанствена Божја истина”. „Од апостолских дана”, каже један писац, „није било већег дела, ни величанственијег исповедања Исуса Христа”.ВБИХС 175.2

„Све што су Лутерани рекли — истина је, и ми не можемо то порећи”, рекао је један папски бискуп. „Можете ли разумним доказима оборити вероисповест коју су саставили кнез и његови савезници?, запитао је други доктора Ека. „Списима апостола и пророка — не”, гласио је одговор, „али списима отаца сабора, могу”. „Схватам дакле”, одговорио је испитивач, „Лутерани су утемељени на Светом писму, а ми смо изван њега”. Неки од немачких кнезова били су придобијени за реформирану веру. Сам цар је изјавио да су протестантски наводи, права истина. Њихова вероисповест била је преведена на многе језике, проширена у целој Европи и многи су је милиони у каснијим нараштајима признали као свој израз вере.ВБИХС 175.3

Божји верни градитељи нису радили сами. Док су „власти силе и зли духови на високим местима” склопили савез против њих, Господ није напустио свој народ. Да су њихове очи биле отворене, могли су видети исто толико јасне знаке Божје присутности и помоћи, као што је то дато једном старом пророку. Када је Јелисијев слуга показао своме господару непријатељску војску која их је опколила и спречавала сваку могућност бекства, пророк је молио: „Господе, отвори му очи да види” (2 Царевима 6, 17.) И гле, гора беше пуна бојних кола и огњених коња, небеске чете су стајале да бране Божјег човека. Исто тако су анђели бдили над радницима у делу реформације. Бог је заповедио његовим слугама да граде и никаква противничка сила није могла да их отера од зидова.ВБИХС 176.1

Из тајног места молитве дошла је сила која је уздрмала свет великом реформацијом. Тамо, у светом поуздању, положиле су слуге Божје своје ноге на стену Божјих обећања. За време борбе у Аугсбургу, Лутер је сваки дан, најмање три сата провео у молитви и то у време које је било најповољније за учење. У тајности своје собе, могло се чути како излива своју душу пред Богом речима пуним обожавања, страха и наде, као да разговара са пријатељем. „Ја знам да си ти наш Отац и Бог”, рекао је, „и да ћеш ти расути прогонитеље своје деце, јер си ти заједно с нама у опасности. Цела ова ствар је твоје дело и ми смо га отпочели само зато што си нас ти приморао. Одбрани нас дакле, о Оче!” Меланхтону који је био потиштен од терета брига и страха, писао је: „Милост и мир у Христу! У Христу кажем, а не у свету. Амин! Мрзим, све већом мржњом, твоју претерану забринутост која те тако тешко нагриза. Ако је дело неправедно, оставимо га; а ако је праведно, зашто да сумњамо у обећања Онога који нам налаже да мирно спавамо? Христос неће напустити дело правде и истине. Он живи и влада; чега онда да се бојимо?”ВБИХС 176.2

Бог је чуо вапаје својих слугу. Он је дао кнезовима и свештеницима милост и храброст да одбране истину насупрот владавини таме овога света. Господ каже: „Ево, ја стављам у Сиону камен угаони, изабрани и скупоцени, и ко у њега верује неће се постидети”. (1 Петрова 2, 6) Протестантски реформатори су градили на Христу и врата паклена нису их могла надвладати.ВБИХС 177.1