Поглавље X - Каснији Реформатори

Док је Лутер отварао до тада затворену Библију немачком народу, Тиндал је био подстакнут Божјим Духом да то исто учини за Енглеску. Он је био марљив студент Светог писма и неустрашиво је проповедао своја уверења, упорно изјављујући да се све науке морају испитати Божјом речју. Његова ревност је изазвала противљење паписта. Учени католички доктор који је започео разговор са њим, узвикнуо је: „Боље је бити без Божјег закона, неголи без папских”. Тиндал је одговорио: „Ја се супротстављам папи и свим његовим законима, и ако ми Бог сачува живот, учинићу да ће за неколико година, младићи који управљају плугом, боље знати Свето писмо него ви”.ВБИХС 178.1

Намера коју је имао, да се људима дају новозаветни списи на њиховом сопственом језику, сада се учврстила и он је одмах започео тај посао. Протеран из свог дома, отишао је у Лондон, и тамо је једно време радио на миру. Али, опет га је папско насиље приморало да бежи. Изгледало је као да је цела Енглеска затворена за њега, па је одлучио да уточиште потражи у Немачкој. Ту је почео да штампа Нови завет на енглеском језику. Два пута је рад био прекидан, али кад му је штампање било забрањено у једном граду, он је отишао у други. Најзад је отишао у Вормс, где је неколико година раније Лутер бранио јеванђеље пред сабором. У овом старом граду било је много пријатеља реформације и Тиндал је тамо наставио свој рад без сметњи. Ускоро је било довршено три хиљаде примерака Новог завета, а исте године изашло је и друго издање.ВБИХС 178.2

Са великом озбиљношћу и истрајношћу наставио је свој рад. Иако су енглеске власти будно чувале своје луке, ипак је Божја реч на разне начине тајно уношена у Лондон и одавде се ширила у све крајеве. Паписти су покушавали да прикрију истину, али узалуд. Једног дана бискуп Дурхама купио је од једног књижара, Тиндаловог пријатеља, целу његову залиху Библија са намером да их уништи, сматрајући да ће то много допринети да се спречи дело. Али напротив, новцем добијеним од продатих Библија купљен је материјал за ново, боље издање које, иначе, не би могло бити обелодањено. Кад је Тиндал, касније био ухапшен, понуђена му је слобода под условом да открије имена оних који су му помогли да покрије трошкове око штампања Библије. Он је одговорио како је Дурхамски бискуп учинио више него ико други, јер му је плативши високу цену за преостале књиге, омогућио да храбро настави рад.ВБИХС 179.1

Тиндал је издајством пао у руке својих непријатеља и био више месеци кажњен затвором. На крају је своју веру посведочио мученичком смрћу, али „оружје” које је он припремио омогућило је другим борцима да кроз векове наставе борбу све до наших дана.ВБИХС 179.2

У Шкотској је Јеванђеље добило поборника у личности Џона Нокса. Овај истинољубив реформатор није се бојао људи. Огањ мучеништва који је пламтео око њега, само је још више распаљивао његову ревност. Док му је тиранинова секира претећи висила над главом, чврсто је стајао, јако ударајући и на леву и на десну страну, како би уништио идолопоклонство. Држао се свог циља, молећи се и бијући битке Господње, све док се Шкотска није ослободила.ВБИХС 180.1

У Енглеској је Латимер са проповедаонице подржавао да Библију треба читати на народном језику. „Писац Светог писма”, говорио је, „јесте сам Бог и ово Писмо се одликује силом и вечношћу свог Аутора. Нема краља, ни цара који нису дужни да му се покоравају. Чувајмо се странпутица људских предања, пуних камења, корова и ишчупаног дрвећа. Допустимо да нас води прави пут Божје речи. Нас се не тиче шта су наши очеви чинили, чинимо оно што је требало да они чине”.ВБИХС 180.2

Бернс и Фрит, верни Тиндалови пријатељи, устали су да бране истину. Ридли и Крамер пошли су за њима. Ове вође енглеске реформације били су образовани људи и већина њих били су врло поштовани у римској заједници због своје ревности и побожности. До њиховог супротстављања папству дошло је зато што су упознали заблуде свете столице. Упознавши тајне Вавилона, имали су већу силу да сведоче против њега.ВБИХС 180.3

„Да ли знате”, говорио је Латимер, „ко је највреднији бискуп у Енглеској? Видим како слушате и очекујете да га именујем. Рећи ћу вам. То је ђаво. Он је увек у својој бискупији. Нећете га никад затећи беспослена. Кад год га потражите, увек је код куће, увек је за плугом. Нећете га наћи лења, то вам јемчим. Тамо где ђаво станује, његова је парола: доле са књигама, а горе са кандилима; доле Библија а горе бројаница; доле светлост Јеванђеља, а горе светлост свећа, па макар и усред поднева; доле Христов крст, а горе чистилиште које испражњава џепове; на страну бриге око одевања сиромашних и немоћних, а горе са украшавањем и кићењем ликова од дрвета и камена; доле с Богом и Његовом најсветијом речју, а горе с традицијом, људским саборима и заслепљеним папом. О, да су наши прелати тако марљиви да сеју семе добре науке, као што је Сотона марљив да сеје кукољ и плеву”.ВБИХС 180.4

Велико начело које су подржавали Тиндал, Фрит, Латимер и Ридли, био је — божански ауторитет и довољност Светог писма. Они су одбацили ауторитет папе, сабора, отаца и краљева да управљају савешћу у питањима вере. Библија је била њихово мерило и њоме су испитивали сваку науку и свако тврђење.ВБИХС 181.1

Вера у Бога и Његову Реч, давала је потпору овим светим људима када су полагали своје животе на ломачама. „Буди храбар”, довикнуо је Латимер своме пријатељу који је с њим делио мученичку смрт, пре него што је пламен ућуткао њихов глас, „Божјом милошћу, ми ћемо данас запалити у Енглеској такву бакљу, која се, верујем, никада неће угасити”.ВБИХС 181.2

Енглеска црква, следећи стопе Рима, прогонила је отпаднике од државне вере. У седамнаестом веку хиљаде је побожних пастора збачено са својих положаја. Људима је било забрањено, под претњом велике казне затвора и прогонства да присуствују било којим верским састанцима, осим оних које је одобрила црква. Оне верне душе које нису хтеле да одустану од сакупљања да би се поклонили Богу, биле су приморане да се састају у тамним пролазима, неосветљеним таванима, а по лепом времену и у шумама у пола ноћи. У дубоком заклону шуме, у храму који је начинио сам Бог, састајала су се расејана и прогоњена Божја деца да изливају своје душе у молитви и захваљивању. Међутим, и поред све своје опрезности многи су страдали због своје вере. Затвори су били пуни. Породице су биле растављене. Многи су прогнани у туђе земље. Ипак је Бог био са својим народом и прогонства нису могла ућуткати њихово сведочанство. Многи су прешли океан до Америке где су положили темељ грађанској и верској слободи која представља бедем и славу наше земље.ВБИХС 181.3

Као и у апостолске дане, прогонства су још више помогла ширењу јеванђеља. У одвратној подземној тамници препуној разузданика и преступника, Џон Буњан је удисао атмосферу неба, и ту је он написао своју дивну алегорију о путовању побожног путника из земље пропасти у небески град. Више од две стотине година овај глас из тамнице у Бедфорду, говорио је са узбудљивом силом људским срцима. Буњаново „Путовање хришћанина” и „Обилна милост”, довели су многе грешнике на пут живота.ВБИХС 182.1

Бакстер, Флавел, Алеин и други људи са талентом, образовањем и дубоким хришћанским искуством, храбро су стали у одбрану „вере која је једном предана светима”. Дело које су извршили ови људи, забрањивано и стављано изван закона од стране владара овог света, не може никада пропасти. Флавелова дела „Извор живота”, и „Метода милости”, показала су хиљадама како могу да предају своју душу Христу. Бакстеров „Преображени пастор”, послужио је на благослов многима који су желели оживљење Божјег дела, а његов „Вечни одмор светих”, упознао је многе са „одмором који још остаје Божјем народу”.ВБИХС 183.1

Сто година касније, у данима велике духовне таме, појавили су се Вајтфилд и Веслејеви као Божји носиоци светлости. Под управом званичне цркве, енглески народ је доспео у стање верског опадања које се једва разликовало од незнабоштва. Природна религија била је омиљени предмет студирања свештенства и она је обухватала већину њихове теологије. Виши сталежи ругали су се побожности и поносили су се што су изнад онога што су називали фанатизмом. Нижи сталежи су утонули у незнање и пороке, а црква није имала ни храбрости ни вере да задржи даље пропадање истине.ВБИХС 183.2

Вајтфилд и браћа Веслеј били су припремљени за свој рад дугим и дубоким личним осведочењем о свом сопственом изгубљеном стању, и да би били способни да све поднесу као добри Христови војници, требало је да прођу кроз огњену пећ ругања, подсмевања и прогонства и то како на универзитету, тако и кад су ступили у службу. Њихови безбожни другови назвали су њих и мали број њихових симпатизера подругљивим надимком „методисти”, именом које се данас сматра часним, именом једне од највећих верских заједница у Енглеској и Америци.ВБИХС 183.3

Као чланови Енглеске цркве били су веома одани њеном начину богослужења, али Господ им је у својој Речи показао један виши идеал. Свети Дух гонио их је да проповедају Христа и то Христа распетог. Сила Вишњег пратила је њихов рад. Хиљаде њих су се увериле у истину и истинско обраћење. Било је потребно да се ове овце заштите од грабљивих вукова. Али, Веслеј није мислио да оснује нову цркву, већ их је организовао као методистички савез.ВБИХС 184.1

Ови проповедници су наилазили на тешко и тајанствено противљење од стране државне цркве, али Бог је у својој мудрости тако управљао догађајима да је реформа почела изнутра. Да је дошла споља, не би продрла баш онде где је била тако потребна. Али, пошто су проповедници пробуђења били црквени људи и радили у крилу цркве, где год им се пружала прилика, истина је могла да нађе приступ и тамо где би јој иначе врата остала затворена. Неки од свештеника били су отрежњени из своје моралне омамљености и постали су ревни проповедници у својим парохијама. Цркве које су биле окамењене формализмом пробудиле су се на духовни живот.ВБИХС 184.2

Људи са разним даровима обављали су дело које им је поверено. Они се нису слагали у свакој тачки науке, али су сви били гоњени Божјим Духом и сједињени у намери да придобију душе за Христа. Разлике између Вајтфилда и браће Веслеј претиле су неко време да доведу до расцепа, али пошто су се научили кротости у Христовој школи, узајамна попустљивост и милосрђе су их помирили. Нису имали времена да се препиру док су свуда владале заблуде и преступи, а грешници срљали у пропаст. Заједно су радили и заједно су се молили и њихово пријатељство је јачало док су сејали семе јеванђеља у иста поља.ВБИХС 185.1

Слуге Божје су морале да иду неравним путем. Утицајни и образовани људи употребили су све своје силе против њих. После неког времена, многи свештеници су показали отворено непријатељство и врата цркава била су затворена чистој вери и онима који су је објављивали. Свештеничка хајка, оптужујући их са проповедаонице, подстрекивала је елементе таме, незнања и безакоња. Чудом Божје милости Џон Веслеј је више пута умакао смрти. Кад се гнев светине дигао против њега и кад је изгледало да је немогуће да се избави, један анђео у људском облику стао је поред њега, гомила је узмакла и Христов слуга је отишао неповређен са места опасности.ВБИХС 185.2

Методисти тих раних дана — како народ, тако и проповедници — подносили су поруге и прогонства, како од чланова цркве, тако и од отворених неверника који су били разјарени против њих. Извођени су пред судове који су то били само по имену, јер правда није имала места у судницама оног времена. Често су трпели насиље од својих прогонитеља. Руља је ишла од куће до куће, уништавајући покућства и добра, пљачкајући шта год је хтела и зверски злостављала људе, жене и децу. У неким случајевима су преко јавних огласа позивани они који би желели да учествују у разбијању прозора и пљачкању методистичких кућа, да се сакупе у одређено време на одређеном месту. Ово отворено гажење људских и божанских закона, остало је некажњено. Систематски су били прогоњени сви они чија је једина кривица била што су настојали да обрате грешнике од пута пропасти и да их доведу на пут светости.ВБИХС 186.1

На оптужбе подизане против њега и његових другова, Џон Веслеј је рекао: „Неки тврде да је наука ових људи лажна, погрешна и занесењачка, да је нова и до сада нечувена; да су квекери, фанатици и паписти. Сва ова тврђења су већ сасечена у корену, јер је непобитно доказано да је свака грана овог учења, тачно учење Светог писма, како га тумачи наша сопствена црква. Према томе, ако је Писмо истинито, ово учење не може бити лажно, ни погрешно. Други кажу: њихово учење је сувише строго, они чине пут к Небу претерано уским. И ово је, заиста, првобитни приговор, неко време скоро и једини, и он представља скривену основу за хиљаде других који се појављују у разним облицима. Али, зар они пут у Небо чине ишта ужим, него што га је учинио наш Господ и његови апостоли? Зар је њихова наука строжа од Библије? Размотримо неколико јасних стихова: ‘Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом мишљу својом, свом душом својом и свом снагом својом и ближњега својега као самога себе!’ Лука 10, 27. ‘За сваку празну реч коју људи изговоре даће рачун на дан суда’ Матеј 12, 36. ‘Било да једете, или пијете, или што друго чините, чините све на славу Богу’ 1 Коринћанима 10, 31. Ако је њихово учење строже од овога онда их треба укорити, али ви сте у својој савести осведочени да то није тако. Може ли неко да буде за једну јоту мање тачан, а да тиме не изопачи Божју реч? Може ли се управитељ Божјих тајни наћи веран, ако проневери један део светог блага? Не; он не може ништа да умањи, ништа да ублажи, он је приморан да објави свим људима: ‘Ја не могу Свето писмо снизити према вашем укусу. Ви се морате уздићи до њега, или ћете заувек пропасти’. Популарни узвикују: ‘Ови људи немају милосрђа!’ Да ли им заиста недостаје милосрђе? У ком погледу? Зар они не хране гладне и не одевају голе? Не, — не у томе; у том погледу им ништа не недостаје, него су они немилосрдни у свом расуђивању: мисле да се нико неће спасти ако не иде њиховим путем”.ВБИХС 186.2

Слични су и данашњи аргументи против оних који проповедају истине Божје речи за ово време.ВБИХС 187.1

Међу реформаторима цркве, част треба да се дâ онима који су стајали у одбрану једне истине која је била игнорисана, чак, и код протестаната — онима који су подржавали правоснажност четврте заповести и обавезност Библијске суботе. Када је реформација разагнала таму која је почивала на целом хришћанском свету, они који су држали суботу донели су светлост многим земљама. Популарни историчари су најнеправедније поступали према оној групи хришћана који су поштовали суботу. Жигосани су као полујевреји, или обележавани као празноверни и фанатични. Аргументи које су износили из Писма у доказивању своје вере наилазили су на изговор онда, као и данас, са речима: Свети Оци! стара предања, ауторитет цркве.ВБИХС 188.1

Лутер и његови сарадници извршили су племенито дело за Господа, али будући да су изашли из Римске цркве где су веровали и заступали њена учења, није се могло очекивати да ће распознати све њене заблуде. Њихов је посао био да раскину окове Рима и дају Библију свету, али постојале су важне истине које нису открили и значајне заблуде којих се нису одрекли. Већина њих је наставила да празнује недељу и друге папске празнике. Они заиста нису сматрали да недеља поседује божански ауторитет, али су веровали да треба да буде држана као опште прихваћени дан богослужења.ВБИХС 188.2

Међутим, неки између њих су празновали суботу као четврту заповест. Таква је била вера и пракса Карлстата, а било је и других који су се ујединили с њим. Џон Фрит који је био Тиндалов сарадник у превођењу Библије и мученик за своју веру, овако каже у погледу суботе: „Јевреји имају Божју реч за доказ своје суботе, јер је она још увек седми дан и заповеђено им је да држе седми дан светим. А ми немамо Божју реч за нас, већ против нас, јер не држимо седми дан као што то Јевреји чине, већ први дан, који Божји закон није наредио”.ВБИХС 188.3

Сто година касније Џон Траск је признао обавезу праве суботе и користио реч и перо у њену одбрану. Ускоро је позван да положи рачуне прогонитељској сили енглеске цркве. Он је изјављивао да је Свето писмо довољно као водич праве вере и тврдио је да грађанске власти не смеју управљати савешћу у стварима које се тичу спасења. Он је изведен на суђење пред озлоглашени суд „Звездани дом” где се одржала дуга расправа у погледу суботе. Траск није хтео да одустане од савета и заповести Божјих да би послушао људске заповести. Осуђен је на бичевање по табанима на стубу срама и после тога утамничен. Ова окрутна казна је извршена и после неког времена његов дух је сломљен. Претрпео је патње у затвору годину дана и онда се одрекао. О, да је издржао, добио би круну мученика!ВБИХС 189.1

Траскова супруга је, такође, држала суботу. За њу су чак и њени непријатељи изјављивали да је жена обдарена многим врлинама на које би се сви хришћани требали угледати. Она је била учитељица у школи, призната по марљивости и запажена по својој бризи за сиромахе. „Ово”, говорили су њени непријатељи, „она извршава због своје савести, јер верује да мора доћи једног дана на суд због свега што је учинила у телу. Одлучила је да не следи уобичајено правило, радије ће радити против, него за свој лични интерес”. Ипак се за њу тврдило да поседује дух неупоредиве упорности у придржавању личних схватања која су је кварила. У ствари, она је одлучила да се покори Божјој речи, а не људским традицијама. На крају је ова племенита жена ухваћена и бачена у тамницу. Њена оптужба била је да је учила само пет дана у седмици и одмарала се у суботу, пошто се знало да је то чинила због послушности према четвртој заповести. Она није била оптужена за злочин; мотив њеног поступка био је једини разлог оптужбе.ВБИХС 189.2

Њени прогонитељи су је често посећивали и употребљавали своја најлукавија уверења да је наведу да се одрекне своје вере. Као одговор, она их је молила да докажу из Писма да је она у заблуди, и ако је недеља заиста свети дан, та се чињеница мора налазити у Божјој речи. Узалуд је тражила Библијско сведочанство. Наговарали су је да угуши своја уверења а да поверује да је истинито оно што тврди црква.ВБИХС 190.1

Није хтела да купи слободу порицањем истине. Божја обећања су поткрепила њену веру: „Гле, ђаво ће неке од вас стављати у тамницу да се искушате. Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота.” Откривење 2, 10. Скоро шеснаест година ова немоћна жена трпела је невоље и велике муке као затвореник. Само Божја књига може посведочити шта је претрпела током тих мучних година. Верно је сведочила за истину; њено стрпљење и храброст нису клонули све док је смрт није ослободила.ВБИХС 190.2

Њено име је, као злобно, искључено на Земљи, али је почашћено у небеским књигама. Она је убројана међу оне који су били прогнани, клеветани, искључени, ухапшени и мучени „којих не беше достојан свет”. „Ти ће ми бити благо, вели Господ над војскама, у онај дан кад ја учиним.” Малахија 3, 17.ВБИХС 191.1

Господ је у свом провиђењу сачувао историју неколицине који су патили због своје послушности четвртој заповести; али има много оних о којима свет не зна ништа, а који су због исте истине поднели прогонство и мученичку смрт. Они који су угњетавали ове Христове следбенике називају се протестантима, али они су се одрекли основног начела протестантизма — Библија и само Библија, као правило вере и живота. Сведочанство Писма, они су с презиром одбацили. Овај дух још увек живи и он ће све више и више расти што будемо ближи крају времена. Они који светкују библијску суботу, чак и сада су од већег дела хришћанског света, проглашавани као својеглави и тврдоглави, и није далеко време када ће се поново показати дух прогонства против њих.ВБИХС 191.2

У седамнаестом веку, у Енглеској, било је неколико цркава које су држале суботу, а било је и стотине светковатеља суботе расејаних по целој држави. Кроз њихов рад, ова истина је рано посејана у Америци. Мање од пола века, после искрцавања путника до Плимута, светковатељи суботе из Лондона, послали су једног између себе да подигне заставу суботње реформе у новом свету. Овај мисионар је држао, да су Десет заповести, онако како су предате на гори Синај, моралне и непроменљиве и да је сила Антихриста која је смишљала да „промени времена и законе”, изменила суботу са седмог на први дан. У Њупорту, Роуд Ајланд, неколицина чланова цркве је прихватила ово гледиште, ипак, остајући још неколико година у цркви са којом су претходно били повезани. На крају су се појавиле тешкоће између поштовалаца суботе и светковатеља недеље, и они први били су приморани да изађу из цркве, како би на миру могли држати свети Божји дан. Убрзо после тога они су се удружили у једну организацију, формирајући тако прву цркву оних који светкују суботу у Америци. Ови светковатељи суботе су себи ласкали да могу да буду послушни четвртој заповести и у исто време да остану повезани са онима који поштују недељу. Био је то благослов за њих и за касније генерације, што се такав савез није могао одржати. Јер да се он наставио, то би на крају проузроковало да се светлост свете Божје суботе угаси у мраку.ВБИХС 191.3

Неколико година касније основана је црква у Њу Џерсију. Један ревни светковатељ недеље, пошто је укорио једнога који је радио на тај дан, замољен је да докаже веродостојност недеље из Писма. Трагајући за тим, он је уместо тога нашао божанску заповест о светковању седмог дана и одмах почео да га светкује. Његовим радом је нарасла црква светковатеља суботе.ВБИХС 192.1

После тог времена рад се постепено проширио, све док хиљаде њих нису почеле да светкују суботу. Међу баптистима седмог дана у овој земљи било је људи познатих по свом таленту, учености и побожности. Они су извршили једно велико и добро дело док су двеста година стајали у одбрану древне суботе.ВБИХС 193.1

У овом веку је неколицина њих заузела узвишенији став о овој истини, један од њих је Елдер Ј. В. Мортон. Његови радови и списи у прилог суботе, многе су привели њеном светковању. Он је био послан као мисионар на Хаити од стране реформираних пресбитеријанаца. До његових руку је дошло једно од суботарских издања, и кад је пажљиво проучио тај предмет, он је постао осведочен да четврта заповест захтева светковање седмог дана — суботе. Не чекајући да узме у обзир своје личне интересе, одмах је одлучио да послуша Бога. Вратио се кући и обзнанио своју веру. Осуђен је због јереси и искључен из Реформне Презбитеријанске цркве, а да му није било допуштено ни да изложи разлоге за своје становиште.ВБИХС 193.2

Поступак презбитеријанског сабора у осуђивању Елд. Мортона без икаквог саслушања, доказ је духа нетрпељивости који још увек постоји, чак и међу онима који за себе тврде да су протестантски реформатори. Бесконачни Бог, чији је престо на Небу, спушта се да би се обратио свом народу: „Дођите сада, и хајдемо заједно да расуђујемо” Исаија 1, 18. Али слаби, погрешиви људи поносито одбијају да расуђују са својим ближњим. Они стоје спремни да осуде оног који прихвата ма коју светлост, коју они нису прихватили — као да се Бог собом заклео да ником неће дати више светлости, него што је њима дао. Ово је поступак који следе противници истине у сваком добу. Они заборављају изјаву Писма: „Светлост се расипа на праведника” Псалам 97, 11. „А пут је праведнички као светло видело које све више светли док не буде прави дан.” Соломун 4, 18. Жалосно је кад народ, тврдећи да су реформатори, престану са реформацијом.ВБИХС 193.3

Ако би такозвани хришћани пажљиво и с молитвом упоредили своја гледишта са Писмом, стављајући на страну сву поноситост мишљења и тежњу за превлашћу, бујица светлости би се просула на цркве које сад лутају кроз таму лажног учења. Господ открива свом народу њихова лажна учења и недостатке карактера, том брзином коју они могу да поднесу. Од века до века Он је подизао људе и оспособљавао их да обаве једно посебно дело, потребно у њихово време. Али, никоме од њих није поверио сву светлост која је требало да буде дата свету. Мудрост не умире с њима. Божја воља није била да рад реформе престане с Лутеровим животом. Није била Његова воља да смрћу браће Веслеј, хришћанска вера постане укалупљена. Дело реформе је прогресивно. „Иди напред” — је заповест нашег великог Вође, — напред до победе.ВБИХС 194.1

Нећемо бити прихваћени и почашћени од Бога радећи исти посао који су радили наши очеви. Ми не освајамо место које су они освојили у развијању истине. Да бисмо били прихваћени и признати као што су они били, ми морамо увећати светлост која сија над нама, као што су они увећали светлост која је сијала над њима; морамо радити као што би они радили када би данас живели. Лутер и браћа Веслеј били су реформатори у свом времену. Наша је дужност да наставимо дело реформе. Ако занемаримо и не обазиремо се на светлост, она ће постати тама; степен таме биће пропорционалан степену одбачене светлости.ВБИХС 195.1

Пророк каже да ће се у последњим данима знање умножити. Постоје нове истине које треба да буду откривене понизним истраживачима. Учења Божје речи морају да се ослободе заблуда и празноверја којима су била оптерећена. Учења која нису потврђена Светим писмом су се опширно проповедала и многи су их искрено прихватили; али кад се истина открије, свакоме постаје дужност да је прихвати. Они који допусте да их светски интереси, тежња за популарношћу, или охолост свог мишљења, раставе од истине, мораће да дају одговор Богу за своју немарност.ВБИХС 195.2