Поглавље XII - Бог Указује Част Понизнима

Они који су примили велике благослове Реформације, нису наставили стазом на коју је Лутер тако племенито ступио. С времена на време неколико верних људи устајало је да објаве нове истине и разоткрију дуго неговане заблуде. Али, већина је као Јевреји у Христове дане, или паписти у Лутерово доба, била задовољна да верује као што су њихови очеви веровали и живе као што су и они живели. Зато се религија наново дегенерисала у формализам, а празноверја и заблуде које би биле уклоњене да је црква наставила да ходи у светлости Божје речи, задржале су се и неговале. Тако је дух реформације постепено угушен; све док се и у протестантским црквама није појавила, скоро исто тако велика потреба за реформом, као што је то било и у Римској цркви у време Лутера. Постојало је исто духовно мртвило, исто уважавање људског мишљења, исти светски дух, исто замењивање учења Божје речи људским теоријама. Охолост и расипност били су гајени под плаштом религије. Цркве су се исквариле уједињујући се са светом. Тако су деградирана велика начела за која су Лутер и његови сарадници толико урадили и због њих толико претрпели.ВБИХС 202.1

Када је Сотона видео да није успео да прогонством уништи истину, поново је прибегао истом плану компромиса који је довео до великог отпада и формирања римске цркве. Он је навео хришћане да се сједине, сада не са паганима, него са онима који су се служењем богу овога света, доказали као идолопоклоници. Сотона више није могао да ускрати Библију људима — она је свима била доступна, али је навео хиљаде да прихвате погрешна тумачења и неосноване теорије, не истражујући Свето писмо за себе да сазнају истину. Он је изопачио учења Библије, а предања која су упропастила милионе, пустила су дубоко корење. Црква је подупирала и бранила ова предања, уместо да се бори за веру једном предату светима.ВБИХС 202.2

И док су били сасвим несвесни свог стања и опасности, црква и свет су се убрзано приближавали најсвечанијем и најзначајнијем раздобљу у историји Земље — раздобљу откривења Сина човечијег. Већ су знаци које је сам Христос обећао — Сунце помрачено по дану и Месец по ноћи— објавили да је Његов долазак близу. Кад је Христос упутио своје следбенике на ове знаке, Он је прорекао, такође, стање световности и отпадништва и упозорио на последице оне који одбијају да се пробуде из своје „немарљиве безбрижности”. „Имаш име да си жив, а мртав си...Ако ли не узастражиш, доћи ћу на тебе као лупеж, и нећеш чути у који ћу час доћи на тебе.” Откривење 3, 1. 3.ВБИХС 203.1

Онај који зна крај од почетка и који је надахнуо пророке и апостоле да пишу будућу историју цркава и народа, спремао се да изврши другу реформу сличну оној у Лутеровим данима. Господ је подигао људе да истражују Његову Реч, испитају темељ на којем је хришћански свет градио и покрену озбиљно питање: Шта је истина? Градимо ли на стени, или на несигурном песку?ВБИХС 203.2

Бог је видео да многи од Његовог такозваног народа, нису градили за вечност; и у својој бризи и љубави послао им је вест опомене, како би их пробудио из њиховог мртвила и припремио за долазак њиховог Господа. Опомена није могла да буде поверена ученим докторима теологије, или популарним проповедницима јеванђеља. Да су они били верни стражари који су марљиво и с молитвом истраживали Писмо, знали би које је време ноћи. Пророчанства Данила и Јована открила би им велике догађаје који су требали да се одиграју. Да су верно следили већ дату светлост, била би им послата звезда небеског сјаја да их води у сваку истину.ВБИХС 204.1

У време првог Христовог доласка, свештеници и књижевници Светога града којима су била поверена Божја пророчанства, могли су препознати знаке времена и објавити долазак Обећаног. Михејево пророчанство означило је место Његовог рођења. Михеј 5, 2. Данило је најавио време Његовог доласка. Данило 9, 25. Бог је поверио ова пророчанства јеврејским вођама; зато се нису могли оправдати што нису знали и објавили народу да је Месијин долазак близу. Њихово незнање било је последица грешне немарности.ВБИХС 204.2

Бог није послао своје гласнике у царске палате на скупове филозофа, или у рабинске школе, како би обзнанио предивну чињеницу да ће се ускоро појавити на Земљи Откупитељ људи. Јевреји су подизали споменике убијеним пророцима Божјим, док су својом послушношћу великим људима Земље, одавали почаст слугама Сотоне. Обузети својим частољубљем и борбама за положај и власт међу људима, сасвим су изгубили из вида божанске почасти које им је понудио Цар Неба.ВБИХС 205.1

Са каквим је дубоким и смерним занимањем требало да јеврејске вође истражују место, време и околности највећег догађаја у историји света — долазак Сина Божјег да изврши спасење човека! О, зашто народ није стражио и чекао како би могао бити међу првима који ће пожелети добродошлицу Откупитељу света! Али, гле, у Витлејему два уморна путника из назаретских брда, пролазе целом дужином уске улице до источног краја града, узалуд трагајући за местом одмора и склоништем за ноћ. Ниједна врата нису отворена да их приме. У бедној надстрешници припремљеној за стоку, најзад су нашли уточиште и тамо је рођен Спаситељ света.ВБИХС 205.2

Небески анђели су видели славу коју је Син Божји делио са Оцем пре него што је постојао свет, и унапред се са великим занимањем радовали Његовом појављивању на Земљи, као најрадоснијем догађају за све људе. Анђели су били послати да однесу радосне вести онима који су били спремни да их приме и који би их радосно објавили становницима Земље. Христос се понизио узевши на себе људску природу. Он треба да претрпи бесконачну тежину бола док буде полагао своју душу као цену за грех. Ипак, анђели желе да се, чак, и у свом понижењу Син Свевишњег појави пред људима у достојанству и слави која доликује Његовом карактеру. Хоће ли се велики људи Земље окупити у главном граду Израела да поздраве Његов долазак? Хоће ли га легије анђела представити скупу чекалаца?ВБИХС 205.3

Један анђео посећује Земљу како би видео ко је спреман за добродошлицу Исусу, али не примећује никакав знак очекивања. Не чује ни један глас хвале, или тријумфа да је близу доба Месијиног доласка. Анђео неко време лебди изнад изабраног града и изнад храма где се вековима откривала Божја присутност, али, чак, и ту је иста равнодушност. Свештеници, у својој раскоши и гордости, приносе оскрнављене жртве у храму. Фарисеји држе народу гласне говоре и изговарају хвалисаве молитве на угловима улица. Нема доказа да очекују Христа и нема припреме за Кнеза живота.ВБИХС 206.1

Изненађен, небески весник се управо спрема да се са срамним извештајем врати на Небо, кад открива групу пастира који ноћу чувају своја стада и који посматрају звездано небо размишљајући о пророчанствима, о Месији који треба да дође на Земљу и чезну за доласком Откупитеља. То је скуп којем може да буде поверена небеска порука. Изненада појави им се анђео Господњи и објави им радосну вест. Небеска слава преплављује целу пољану; безбројно мноштво анђела се појави и као да је радост сувише велика да би је могао објавити само један небески весник, мноштво гласова запевало је песму коју ће једног дана певати спашени из свих народа: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља”.ВБИХС 206.2

О, колико велика поука је ова дивна историја о Витлејему! Како она укорава нашу неверност, гордост и лицемерје. Како нас она упозорава да пазимо, како не би нашом злочиначком равнодушношћу, такође пропустили да разликујемо знаке времена и због тога да не познамо дан нашег похођења. „Онима који Га чекају” Христос ће се „други пут јавити без греха на спасење.” Јеврејима 9, 28.ВБИХС 207.1

Исус шаље свом народу вест опомене како би их припремио за свој долазак. Пророку Јовану откривено је завршно дело у великом плану откупљења човека. Јован види анђела „где лети посред неба, који имаше вечно јеванђеље да објави онима који живе на земљи и свакоме племену и језику и колену и народу и говораше великим гласом: Бојте се Бога и подајте му славу, јер дође час суда његова; и поклоните се ономе који је створио небо и земљу и море и изворе водене.” Откривење 14, 6. 7.ВБИХС 207.2

Анђео представљен у пророчанству који објављује ову вест, симболизује класу верних људи, који послушни утицајима Божјег духа и учењима Његове речи, објављују ову опомену становницима Земље. Ова вест се није могла поверити верским вођама народа. Они су пропустили да сачувају своју везу са Богом и одбацили су светлост са Неба. Због тога нису убројани међу оне које описује апостол Павле: „Али ви, браћо, нисте у тами да вас дан као лупеж застане. Јер сте ви сви синови видела и синови дана: нисмо ноћи ни таме.” 1 Солуњанима 5, 4. 5.ВБИХС 207.3

Стражари на зидовима Сиона треба први да прихвате вест о Спаситељевом доласку, први да подигну свој глас како би објавили да је Он близу, први да опомену људе да се припреме за Његов долазак. Али они су почивали сањајући о миру и сигурности, док је народ спавао у својим гресима. Исус је видео да је његова црква као неродно смоквино стабло, прекривено обилним лишћем, а, ипак, без драгоценог плода. Постојало је хвалисаво држање религиозних форми, док је дух праве понизности, покајања и вере — који једини може да пружи службу прихватљиву за Бога — недостајао. Уместо духа милосрђа, показивали су охолост, формализам, хвалисање, себичност, окрутност. Отпадничка црква затворила је своје очи пред знацима времена. Бог је није напустио, није Он одступио од своје верности, него је она одступила од Њега и одвојила се од Његове љубави. Пошто она није испунила дате услове, ни Бог није испунио обећања која јој је дао.ВБИХС 208.1

Љубав према Христу и вера у Његов долазак постала је хладна. То је сигурна последица немарљивости у поштовању и унапређењу светлости и предности које Бог даје. Уколико црква не буде следила Његово отворено провиђење, прихватајући сваки зрак светлости, обављајући сваку откривену дужност, вера ће се неизбежно дегенерисати у држање форме, а дух живе побожности ће нестати. Ова истина се више пута понављала у историји цркве. Бог тражи од свог народа дела вере и послушности која одговарају додељеним благословима и предностима. Послушност захтева жртву и подразумева крст. Зато, толико пута, такозвани Христови следбеници нису хтели да приме светлост са Неба и као Јевреји у старо доба, нису знали време свог похођења. Лука 19, 44. Због њихове охолости и неверства, Господ их је заобишао и открио своју истину људима понизнијег живота који су послушали сву светлост коју су добили.ВБИХС 208.2