Поглавље XIII - Вилијам Милер

Један честит, поштен земљорадник који је наведен да посумња у божанску веродостојност Светог писма, али који је, ипак најискреније желео да упозна истину, био је човек од Бога изабран да објави близину Христовог другог доласка. Као и многи други реформатори и Вилијам Милер се од ране младости борио са сиромаштвом и тако научио велике поуке о раду и самоодрицању. Његов ум је био активан, добро развијен и жељан знања. Иако није уживао предност вишег школског образовања, ипак су га његова љубав према учењу и навика пажљивог размишљања као и оштрог запажања учиниле човеком здравог расуђивања и широких погледа.ВБИХС 210.1

Поседовао је беспрекоран морални карактер и завидну репутацију и био је опште цењен због свог поштења, штедљивости и добронамерности. У детињству је примао религиозне утиске, али је у раној младости запао у друштво деиста и био наведен да прихвати њихова мишљења којих се држао око дванаест година. Међутим, у тридесет четвртој години, Свети Дух је утиснуо у његово срце осећај о његовом грешном стању. Он у свом досадашњем веровању није нашао обећање о срећи иза гроба. Будућност му је изгледала тамна и тмурна. Говорећи касније о својим осећањима из овога времена рекао је:ВБИХС 210.2

„Помисао о уништењу била је хладна и обесхрабрујућа, а одговорност за грех доносила је свима сигурну пропаст. Небеса су била као бакар над мојом главом, а земља као гвожђе под мојим ногама. Вечност — шта је то? А смрт — чему она? Што сам више покушавао да то разумем, све сам мање схватао. Што сам више мислио о томе, моји закључци били су све више непоуздани. Покушавао сам да не мислим, али нисам могао да савладам своје мисли. Био сам истински несрећан, али нисам схватао разлог. Гунђао сам и жалио се, али нисам знао на шта. Знао сам да сам негде погрешио, али нисам знао где и како наћи оно што је право. Јадиковао сам, али без наде”.ВБИХС 211.1

У овом стању налазио се неколико месеци. „Изненада”, каже он, „у мој ум се живо утиснуо карактер Спаситеља. Чинило ми се да, можда, постоји једно биће, тако добро и пуно сажаљења које би могло да плати цену као откуп за наше преступе и затим спасе нас од казне за грех. Одмах сам осетио колико би морало бити драго такво биће и помислио сам како бих му се могао препустити у руке и веровати у Његово милосрђе. Али се појавило питање; како се може доказати да такво биће постоји? Пронашао сам да изван Библије не могу наћи никакав доказ о постојању таквог Спаситеља, или чак и будућег живота”.ВБИХС 211.2

Видео сам да Библија говори баш о таквом Спаситељу какав је мени потребан. Чудио сам се како може једна књига, ако није надахнута од Бога, да износи начела тако савршено прилагођена потребама палог света. Био сам приморан да признам да Свето писмо мора бити Божје откривење. Оно је постало моја радост, а у Исусу Христу сам пронашао Пријатеља. Спаситељ ми је постао први између десет хиљада, а Свето писмо које ми је раније било тамно и противречно, сада је постало „светиљка нози мојој и светлост стази мојој”. Мој ум је постао сталожен и задовољан. Нашао сам да је Господ Бог, Стена усред океана живота. Сада је Библија била главни предмет мог проучавања и могу рећи да сам је истраживао са великим дивљењем. Пронашао сам да ми ни пола тога никада није било речено. Чудио сам се зашто раније нисам видео њену лепоту и славу, и нисам схватао како сам је могао одбацити. Открио сам све за чиме сам од срца чезнуо и лек за сваки бол своје душе. Изгубио сам вољу за читање било чега другог и управио сам срце да добијем мудрост од Бога”.ВБИХС 211.3

Он је сад јавно признао своју веру у религију коју је некада презирао, али његови неверни пријатељи нису се устезали да му изнесу све оне доказе које је он сам раније тако често наводио против божанског ауторитета Светог писма. Он тада није био спреман да им одговори, али је дошао до закључка: ако је Библија Божје откривење, онда у њој не сме бити противречности и пошто је дата човеку за проучавање, мора да је прилагођена његовом разумевању. Одлучио је да сам проучи Свето писмо и утврди да ли се могу довести у међусобни склад његове привидне противречности.ВБИХС 212.1

Настојећи да се ослободи свих предрасуда, упоређивао је, без икаквог коментара, Писмо са Писмом, служећи се при томе једино наведеним паралелним местима и конкордансом. Наставио је своје проучавање на правилан и систематски начин, почињући са књигом Постанка и читајући стих по стих није хтео да иде даље док му смисао разних стихова није био тако јасан да га више ништа није збуњивало. Ако је нашао било шта нејасно, био му је обичај да то упоређује са сваким другим текстом који би се на неки начин односио на разматрано питање. Свака реч имала је своје значење у контексту целог библијског текста и ако би се разумевање тог стиха слагало са сваким сличним стихом, он више није представљао тешкоћу. Тако је, кад би се сусрео са тешко разумљивим стихом, нашао објашњење у неком другом делу Писма. Док је проучавао, искрено се молио за божанско просветљење, да оно што се пре чинило нејасно његовом разуму, буде учињено јасним. Искусио је истинитост речи псалмисте: „Речи твоје кад се јаве просветљују и уразумљују просте.” Псалам 119, 130.ВБИХС 213.1

После две године пажљивог истраживања био је уверен да је Библија сама свој тумач, да је она систем откривених истина, тако јасно и једноставно датих, да обичан човек, макар и луд, путујући кроз њу, није могао погрешити у томе да: „Све је писмо од Бога дано, и корисно за учење, за карање, за поправљање, за поучавање у правди.” 2 Тимотијева 3, 16; да „пророштво не би од човечије воље, него научени од Светога Духа говорише свети Божји људи.” 2 Петрова1, 21; да што се написа „за нашу се науку написа да трпљењем и утехом писма над имамо.” Римљанима 15, 4.ВБИХС 213.2

Са великим занимањем проучавао је књигу пророка Данила и Откривење, користећи исте принципе тумачења као и у другим списима и пронашао је на своју велику радост, да се пророчки симболи могу разумети. Небески анђели водили су његов ум и откривали његовом разуму пророчанства која су одувек била нејасна Божјем народу. Његов труд био је награђен откривањем карике за кариком великог ланца истине. Корак по корак пратио је велике путоказе пророчанства, све док није дошао до озбиљног закључка, да ће за неколико година Син Божји доћи по други пут, у сили и слави, и да ће се догађаји повезани са тим доласком и свршетком искушавања људи, одиграти око 1843. године. ^{11Становиште Вилијама Милера и објашњење његовог разочарења, види додатак, белешка1} ВБИХС 214.1

Под дубоким утиском ових значајних истина, осетио се дужним да упозори свет. Очекивао је да ће се сусрести са противљењем безбожника, али је био уверен да ће се сви хришћани радовати надајући се сусрету са својим Спаситељем, кога су тврдили да љубе. Једино се бојао да ће многи у својој великој радости у очекивању славног ослобођења које ће ускоро наступити, прихватити ту науку не испитујући довољно Свето писмо које доказује ту истину. Зато је оклевао да своје уверење јавно изнесе како не би, ако је сам у заблуди и друге довео у заблуду. То га је подстакло да још једном провери доказе својих закључака и да пажљиво испита сваку тешкоћу која би могла да искрсне. Уверио се да сви приговори нестају пред светлошћу Божје речи, као што магла нестаје пред сунчевим зрацима. После пет година оваквог проучавања, потпуно се уверио у исправност свог становишта.ВБИХС 214.2

Сада му се новом снагом наметала дужност да и друге упозна са оним што Свето писмо, како је он веровао, јасно учи. Рекао је: „Када сам ишао на рад, у ушима ми је стално одјекивало: Иди и кажи свету у каквој се опасности налази. Следећи библијски стих непрестано ми је био у мислима: ‘Кад речем безбожнику: безбожниче, погинућеш. А ти не проговориш и не опоменеш безбожника да се прође пута својега; тај ће безбожник погинути за своје безакоње; али ћу крв његову искати из твоје руке. Ако ли ти опоменеш безбожника да се врати са свога пута, а он се не врати са свога пута, он ће погинути за своје безакоње, а ти ћеш сачувати душу своју”. Језекиља 33, 8. 9. Осећао сам, ако би безбожници били успешно опоменути, многи од њих би се покајали; а ако их не опоменем, да ће се њихова крв можда тражити из моје руке!”ВБИХС 215.1

Почео је износити своја гледишта приватно, кад год би имао прилику, молећи се да неки проповедник осети њихову снагу и посвети се њиховом објављивању. Али није могао одагнати уверење да је објављивање опомене његова лична дужност. У мислима су му стално одјекивале речи: „Иди, и објави то свету; њихову крв тражићу из твоје руке”. Чекао је девет година и тај терет није престао да притиска његову душу, све док 1831. године није први пут јавно изнео разлоге свог веровања.ВБИХС 215.2

Као што је Јелисије био позван да остави своје волове у пољу и прими плашт посвећења за пророчку службу, тако је и Вилијам Милер био позван да остави свој плуг и открије људима тајне Божјег царства. Са стрепњом је отпочео то дело водећи своје слушаоце корак по корак кроз пророчка раздобља до другог Христовог појављивања. При сваком напору добијао је нову снагу и храброст, јер је опажао широко интересовање које су изазвале његове речи.ВБИХС 216.1

Иако је био мало образован, он је постао мудар, зато што се повезао са Извором мудрости. Поседовао је јаку менталну снагу сједињену са истински добрим срцем, хришћанском понизношћу, мирноћом и самоконтролом. Био је човек праве вредности који је био цењен и поштован где год се ценила честитост карактера, морална особина и врлина. Био је уљудан и љубазан према свима, спреман да саслуша мишљење других и да измери њихове аргументе. Без жестине, или узбуђења, испитао је све теорије и учења Речју Божјом, и његово здраво расуђивање и интимно познавање Светог писма, оспособили су га да побије заблуду и разоткрије лаж.ВБИХС 216.2

Господ у својој великој милости не пушта судове на Земљу, а да прво не упозори становнике кроз своје слуге. Пророк Амос каже: „Јер Господ Бог не чини ништа, не откривши тајне своје слугама својим пророцима.” Амос 3, 7.212 Кад је безакоње претпотопног света покренуло Бога да излије потоп на Земљу, Он их је прво упознао са својом намером, како би они имали прилику да се одврате од својих злих путева. Током сто двадесет година одјекивало је у њиховим ушима упозорење да се покају, како се не би гнев Божји показао у њиховом уништењу. Али, порука им је изгледала као празна прича и нису јој веровали. Из неверства напредовали су ка подсмеху и презиру, исмејавали су опомену као нешто најневероватније и недостојно њихове пажње. Охрабрени у својој безбожности, они су се изругивали Божјем веснику, олако су узели његова преклињања и чак га оптужили због његовог наслућивања. Како се усуђује један човек да стоји насупрот свих великих људи Земље? Ако је Нојева вест истина, зашто је цео свет не увиди и не поверује? Тврђење једног човека насупрот мудрости хиљада! Они неће поверовати опомени, нити ће потражити уточиште у барци.ВБИХС 216.3

Ругачи су указивали на природне појаве - на непроменљиви редослед годишњих доба, на плаво небо с кога никада није падала киша, на зелена поља натапана благом ноћном росом - и викали су, „Зар он не прича бајке?” Презриво су изјавили да је проповедник правде дивљи занесењак, и наставили су још пожудније да се одају задовољствима, продужујући још упорније у својим злим путевима, него икад раније. Али, њихово неверство није спречило проречени догађај. Бог је дуго подносио њихову поквареност, дајући им довољно прилика за покајање; али у одређено време Његови су судови походили оне који су одбили Његову милост.ВБИХС 217.1

Христос изјављује да ће постојати исто неверство у вези Његовог другог доласка. Као што људи у Нојевим данима „не осетише док не дође потоп и не однесе све, тако ће”, по речима нашег Спаситеља, „бити и долазак Сина човечјега.” Матеј 24, 39. Када се такозвани Божји народ уједињује са светом, живећи као што и они живе, и придружујући им се у забрањеним задовољствима; када луксуз овога света постане луксуз цркве; када звоне свадбена звона и сви гледају у будућност очекујући још многе године светског благостања — тада, изненада као кад муња севне с небеса, доћи ће крај њиховим бљештавим замислима и варљивим надама.ВБИХС 218.1

Као што је Бог послао свог слугу да упозори свет на долазећи потоп, тако је послао и изабране веснике да објаве близину дана последњег суда. Али, као што су се Нојеви савременици подсмевали предсказивањима усамљеног проповедника правде, тако су се многи у Милеровим данима понашали према његовим речима упозорења.ВБИХС 218.2

У свом раду за протестантске цркве Вилијам Милер и његови сарадници наишли су на дух мржње и противљења који је био само незнатно мање жесток од оног који је Лутер искусио од Рима. Кроз римокатолике у Лутерово време и кроз протестанте у Милерово време, прихваћене су и поштоване бајке, лажне теорије, људске форме и обичаји, уместо учења Речи истине. У шеснаестом веку Римска црква је забрањивала Свето писмо људима; у деветнаестом веку када су Библије свуда раширене као јесење лишће, протестантске цркве уче да један важан део Свете Речи — и то онај део који износи на видело истине, нарочито важне за наше време — је запечаћен и неразумљив.ВБИХС 218.3

Проповедници и народ објавили су да пророчанства Данила и Јована представљају збирку тајни коју нико не може разумети, или објаснити. Али, сам наслов књиге Откривење, противречи овим тврђењима: „Откривење Исуса Христа које даде њему Бог да покаже слугама својим што ће скоро бити, и показа, пославши по анђелу својему слузи својему Јовану; који сведочи реч Божју и сведочанство Исуса Христа, и шта год виде. Благо ономе који чита и онима који слушају речи пророштва и држе што је написано у њему, јер је време близу.” Откривење 1, 1 - 3.ВБИХС 219.1

Пророк каже: „Благо ономе који чита” — има неких који неће да читају — благослов није за њих. „И онима који слушају” — има, такође, неких који одбијају да слушају све што се тиче пророчанстава; благослов није за ову врсту људи. „И који држе што је написано у њему” — — многи не примају опомене и савете Откривења. Ниједан од таквих нема право на обећани благослов. Сви они који презиру садржај пророчанстава, и ругају се свечаним симболима датим у њима, сви који одбијају да реформишу свој живот и да се припреме за долазак Сина човечјег, остаће без благослова.ВБИХС 219.2

Како се пред надахнутим сведочанствима проповедници усуђују да уче да је Откривење тајна коју људски ум не може да објасни? Она је откривена тајна, отворена књига. Проучавање Откривења упућује мисли на Данилова пророчанства и обоје представљају најважнију поуку дату од Бога људима, у погледу догађаја који ће се збити на завршетку историје света.ВБИХС 220.1

Јовану су били откривени дубоки и узбудљиви призори о искуству цркве. Он је видео стање, опасности, сукобе и коначно избављење Божјег народа. Он бележи завршне поруке које треба да пожању земаљску жетву — снопове жита за небеску житницу, а свежњеве плеве за ватру последњег дана. Откривене су му веома важне ствари, нарочито за последњу цркву, да би они који се буду обратили од заблуде ка истини били упућени у погледу опасности и сукоба који су пред њима. Нико не треба да буде у тами у погледу догађаја који долазе на Земљу.ВБИХС 220.2

Одакле онда оволико раширено незнање у погледу једног важног дела Светог писма? Зашто ово опште опирање истраживању његових учења? То је резултат промишљених напора кнеза таме да би прикрио од људи оно што разоткрива његове обмане. Из тог разлога је Христос — Откровитељ, предвидео рат који ће се водити против проучавања Откривења и изрекао благослов за све оне који читају, слушају и држе речи пророчанства.ВБИХС 220.3

Они који су веровали да је Адвентни покрет од Бога ишли су напред као Лутер и његови сарадници, са својим Библијама у рукама и са неустрашивом непоколебљивошћу суочили су се са противљењем великих светских учитеља. Многи од којих је народ очекивао упутства у духовним стварима показали су непознавање и Писма и силе Божје. Али, ипак, њихово велико непознавање учинило их је још одлучнијим. Пошто нису могли подржати свој став Писмом, били су принуђени да се позову на изреке, учења људи и предања отаца.ВБИХС 221.1

Али, бранитељи истине прихватали су само Божју реч као једино сведочанство. „Библија и само Библија” била је њихова лозинка. Слабост свих аргумената изнесених против њих открила је Адвентистима снагу темеља на којем су стајали. А у исто време то је разљутило њихове противнике који су, из потребе за јачим оружјем, прибегли личном вређању. Озбиљни доктори теологије ругали су се Вилијаму Милеру као неуком и слабом противнику зато што је објаснио виђења Данила и Јована, и жигосали су га као човека луцкастих идеја, коме су визије и снови хоби. Најочигледније тврдње о библијским чињеницама, којима се није могло супроставити, среле су се са узвицима: јерес, незнање, глупост, дрскост.ВБИХС 221.2

Многе цркве су биле отворене за непријатеље Адвентне вере, док су биле затворене за њене пријатеље. Мишљење које је изразио доктор Ек у погледу Лутера, сада је надахнуло проповеднике и народ да одбију да слушају Адвентисте. Папски првак је рекао: „Изненађен сам понизношћу и скромношћу којом часни доктор Лутер наступа супротстављајући се сам, преузвишеним оцима, тврдећи тако да о овим стварима зна више од узвишених бискупа, сабора, доктора и универзитета. Било би несумњиво изненађујуће да је Бог сакрио истину од тако много светаца и мученика, све до појаве часног оца”. Тако су учили велики и мудри људи у Нојевим данима, тако су умовали противници Вилијама Милера, а тако и надаље умују они који се супротстављају објави Адвентне вере и заповестима Божјим.ВБИХС 221.3

Када је Лутер био оптужен да проповеда новотарије, изјавио је: „Ово нису новотарије што ја проповедам, већ тврдим да су доктрине хришћанства изгубили из вида они, чија је нарочита дужност била да их сачувају — учени и бискупи. Заиста несумњам да је истина, ипак, пронашла место у неколицини срца... Сиромашни земљорадници и једноставна деца данас више разумеју о Исусу Христу него папа, бискупи, или доктори”. Када је Вилијам Милер био оптужен за не показивање обзира према докторима теологије, он је показао на Реч Божју као на мерило којим се морају испитати сва учења и теорије. И знајући да је истина на његовој страни, он је неустрашиво наставио свој рад.ВБИХС 222.1

У свако доба, Бог је позивао своје слуге да подигну своје гласове против заблуда и греха који су преовладавали у мноштву. Ноје је позван да сам стоји и опомиње претпотопни свет. Мојсије и Арон су били сами насупрот цара, принчева, врачара, мудраца и египатског мноштва. Илија је био сам када је сведочио против отпадничког цара и одметнутог народа. Данило и његови другови стајали су сами насупрот наредбама моћног владара. Обично се већина нађе на страни заблуде и лажи. Чињеница да доктори теологије имају свет на својој страни, није доказ да су на страни истине и Бога. Широка врата и широки пут привлаче мноштво, док уска врата и узан пут тражи само неколицина.ВБИХС 222.2

Када би проповедници и народ стварно желели да знају истину, они би поклонили Адвентном учењу озбиљну и Богоугодну пажњу коју оно захтева и видели би да је оно у складу са Писмом. Да су се ујединили са њеним заступницима у њиховом раду, као последица настало би такво буђење Божјег дела, какво свет није никада видео. Као што су Вајтфилд и браћа Веслеј, били нагнани Духом Светим, да пробуде формалне и светољубиве цркве свог времена, тако је и Вилијам Милер био покренут да објави Христов долазак и потребу за припремом. Његов једини преступ био је што је отворио свету „најпоузданију пророчку реч”, како каже апостол Петар, „и добро чините што пазите на њу као на видело које светли у тамном месту.” 2 Петрова 1, 19. Он је износио истину људима, не грубо, већ блаже и уверљивије него што су то чинили други реформатори.ВБИХС 223.1

Противљење са којим се суочио било је врло слично ономе које су искусили браћа Веслеј и њихови сарадници. Нека се данашње популарне цркве сете, да су људи које у својим сећањима они поштују, претрпели исту мржњу, презир и злоупотребу, и од штампе и са проповедаонице, као и Вилијам Милер.ВБИХС 223.2

Зашто је учење и проповедање о другом Христовом доласку тако непријатно црквама? Када је Исус објавио својим ученицима да се мора одвојити од њих, рекао је: „Идем да вам приправим место. И кад одем и приправим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да и ви будете где сам ја.” Јован 14, 2. 3. Када се вазнео са Маслинске горе, милостиви Спаситељ, предвидео је усамљеност и жалост својих следбеника, па им је послао анђеле да их теше и обећао да ће опет доћи лично, исто као што је и отишао на Небо. Док су ученици стајали пажљиво гледајући горе како би погледом ухватили последњи пут онога кога су волели, њихова пажња била је привучена речима: „Људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо.” Дела 1, 11. Њихова нада је опет оживела због анђеоске вести. Ученици „вратише се у Јерусалим са великом радошћу и бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога.” Лука 24, 52, 53. Они се нису радовали зато што се Исус одвојио од њих и што су остављени да се боре са невољама и искушењима света, него због анђеоског обећања да ће Он поново доћи.ВБИХС 224.1

Они који заиста љубе Спаситеља, не могу, а да не поздраве са радошћу вест утемељену на Божјој речи, да онај на коме почива сва њихова нада у вечни живот поново долази, не да би био вређан, презрен и одбачен као приликом Његовог првог доласка, него да у сили и слави избави свој народ. Објава Христовог доласка сада треба да буде велика, радосна вест, као што је била и пастирима Витлејема. Не може бити уверљивијег доказа да су се цркве одвојиле од Бога, него што су љутина и мржња коју је изазвала ова вест послата са Неба.ВБИХС 224.2

Они који не љубе Спаситеља, желе да Он не дође и радо примају сведочанство неверних слугу: „Неће мој господар још за дуго доћи.” Матеј 24, 48. Док одбијају да истражују Писма, како би се уверили да ли је то тако, они прихватају сваку бајку која ће долазак Христов одгодити у далеку будућност, или га учинити духовно испуњеним у разорењу Јерусалима, или да се то догађа приликом смрти.ВБИХС 225.1

Упорно је Вилијам Милер тражио да му, ако је његово учење лажно, то докажу из Светог писма. У писму, упућеном хришћанима свих цркава, он је писао: „Шта смо ми то веровали, а што нам није заповеђено да верујемо речју Божјом коју ви и сами признајете за правило, и то једино правило наше вере и живота? Шта смо то урадили да нас тако отровно оптужите, не само са проповедаоница већ и преко штампе? Шта вам је дало право да нас, Адвентисте, искључите из ваших цркава и заједница? Ако грешимо, молимо вас, покажите нам где смо погрешили. Покажите нам из Речи Божје да смо у заблуди. Довољно смо имали поруга; оне нас не могу никад уверити да смо погрешили. Једино Реч Божја може изменити наше погледе. Наши су закључци промишљено и уз молитву донешени, уз доказе из Светог писма”.ВБИХС 225.2

После извесног времена тврдио је: „Поштено сам одмерио приговоре који су изнесени против ових ставова, али нисам видео никакве аргументе подржане Писмом, који према мом мишљењу обезвређују моју позицију. Не могу никако, савести своје ради, одустати од тражења мога Господа, или од саветовања мојим ближњима, кад имам прилику да буду припремљени за тај догађај”.ВБИХС 226.1

У писму једном пријатељу и блиском сараднику он је говорио овако: „Не видим да би оштетило моје ближње, чак и под претпоставком да се догађај неће одиграти у одређено време, јер је заповеђено од нашег Спаситеља да га очекујемо, да стражимо и да будемо спремни. Тада, ако бих икако могао у складу с речју Божјом, наговорити људе да верују распетог и васкрслог Спаситеља који долази, осећам да би то допринело њиховој вечној доброти и срећи. Ни на крај памети ми није да узнемиравам наше цркве, проповеднике, црквене издаваче, или да одступам од најбољих библијских коментара, или препоручених правила за проучавање Писма. Чак ни до данас, моји противници нису могли показати где сам одступио од ма којег правила постављеног од наших старих стандардних писаца протестантске вере. Ја сам само тумачио Писмо у сагласности са његовим правилима”.ВБИХС 226.2

Уместо аргумената из Писма, противници Адвентне вере, радије су изабрали подсмех и поруге. Непромишљени и безбожни, охрабрени ставом религиозних учитеља, обратили су се погрдним епитетима, простим и богохулним шалама, у свом напору да обаспу увредама Вилијама Милера и његов рад. Седокоси човек који је напустио свој удобан дом, да о свом трошку путује од града до града и од села до села, радећи без престанка да представи свету свечану опомену близине суда, био је жигосан као фанатик, лажов и шпекулантски варалица.ВБИХС 226.3

Време, средства и таленти коришћени су у клеветању и оцрњавању Адвентиста, побуђујући предрасуде против њих и излажући их јавном презиру. Проповедници су били заокупљени сакупљањем штетних извештаја, бесмислених и злобних измишљотина и делили их са проповедаоница. Озбиљни су напори уложени да би се људски умови одвратили од теме о Другом доласку. Али, настојећи да униште Адвентизам, популарни проповедници су поткопали веру у Божју реч. То се чинило да се покаже како је грех проучавати пророштва која се односе на Христов долазак и крај света, и такво проучавање је нешто чега би се људи морали стидети. Ово учење је људе начинило неверним и многи су себи узели слободу да ходе у својим сопственим пожудама. Тада су творци зла, за све то оптуживали Адвентисте.ВБИХС 227.1

Припадници Веслеја су се суочили са сличним оптужбама од лењих, безбожних проповедника који су стално спречавали њихов рад и настојали да униште њихов утицај. Они су били жигосани као немилосрдни, оптужени су за гордост и таштину, зато што нису поштовали популарне учитеље свога времена. Оптужени су за скептицизам, неуредан живот и презирање ауторитета. Џон Веслеј је неустрашиво вратио ове оптужбе онима који су их измислили, показујући да су они сами одговорни за ова зла за која су оптуживали Методисте. На сличан начин могу и оптужбе против Адвентизма бити побијене.ВБИХС 227.2

Велика борба између истине и заблуде водила се из векова у векове, још од човековог пада. Бог и анђели и сви који су се сјединили с њима позивали су и подстицали људе на покајање и светост, док су се Сотона, његови анђели и људи надахнути његовим духом, супротстављали сваком напору корисном за спасење палог рода. Вилијам Милер је уздрмао Сотонино царство и велики непријатељ, није само настојао да сузбије резултате вести, него и да уништи самога весника. Док је Вилијам Милер износио практичну примену истина Писма својим слушаоцима, подигао се гнев такозваних хришћана против њега, исто као што се гнев Јевреја подигао против Христа и његових апостола. Чланови цркве побудили су ниже слојеве и у неколико случајева непријатељи су смишљали да му одузму живот док би напуштао место састанка. Али, свети анђели били су у мноштву, и један анђео у људском облику, узео је за руку Господњег слугу и безбедно га извео од побеснеле руље. Његов посао још није био завршен и Сотона и његови изасланици били су осујећени у својој намери.ВБИХС 228.1

Упоређујући своја очекивања са резултатима на који је религиозни свет, у ствари, прихватио његове проповеди, Вилијам Милер је рекао: „Истина је, али не и чудно, иако смо упознати са стањем и корупцијом садашњег доба, наишао сам на велико противљење са проповедаоница и од такозване религиозне штампе. Ја сам био средство које је кроз проповедање Адвентне науке потпуно показало да су, не мали број наших теолошких учитеља, прикривени неверници. Не могу ни за тренутак поверовати како је негирање васкрсења, или Христовог повратка на Земљу, или будућег судњег дана, ништа мање безбожно сада, него што је то било у дане безбожне Француске. А, опет, ко још не зна да су ове ствари постале тако уобичајене на проповедаоницама и у штампи? И која од ових питања нису јавно оспоравана са наших проповедаоница и од писаца и издавача јавних новина?ВБИХС 229.1

Заиста смо запали у чудна времена. Очекивао сам, наравно, да ће учења о Христовом брзом доласку наићи на противљење безбожника, богохулника, пијанаца, коцкара и сличних, али нисам очекивао да ће се проповедници јеванђеља и професори теологије на јавним местима ујединити са горе описаним карактерима у исмејавању озбиљног учења о другом доласку. Многи који нису били професори теологије мени су потврдили ове чињенице и рекли да су се запањили гледајући тај призор.ВБИХС 229.2

То су неке од последица које су настале проповедањем овог озбиљног и узнемирујућег учења, међу фарисејима данашњег времена. Да ли је могуће да су такви проповедници и чланови послушни Богу, и да се моле и страже за Његово славно појављивање, док се у исто време придружују овим ругачима у њиховим несветим и безбожним примедбама? Ако Христос заиста дође, где ће се они наћи? И какав ће страшан рачун положити у том ужасном часу!”ВБИХС 229.3

Много је Божјих слугу који трпе противљење и прекоре од својих савременика. Сада, као и у време нашег Спаситеља, људи граде гробнице и певају хвале мртвим пророцима, док прогањају живе веснике Свевишњега. Безбожници и неверни су презрели Вилијама Милера, али његов утицај и рад су били благослов овом свету. Његовим проповедањем хиљаде се грешника обратило. Залутали су се вратили на прави пут и многи су били наведени да проучавају Писмо и пронађу у њему лепоту и славу која је до тада била непозната.ВБИХС 230.1