Поглавље XVIII - Светиња
Библијски текст који је изнад свега другог био темељ и главни стуб Адвентне вере гласи: „До две хиљаде и три стотине дана и ноћи, онда ће се светиња очистити.” Данило 8, 14. Ове речи биле су познате свима онима који су веровали у скори Господњи долазак. Хиљаде усана радосно је понављало ово пророчанство као лозинку своје вере. Сви су осећали да од догађаја предсказаних у овоме пророчанству зависе њихова најсветлија очекивања и најдраже наде. Показано је да се ови пророчки дани завршавају у јесен 1844. Заједно са осталим хришћанским светом Адвентисти су сматрали да је Земља или неки део ње, светиња и да очишћење светиње значи чишћење Земље ватром у последњем великом дану. Они су разумели да ће се ово догодити приликом Христовог другог доласка. Отуда и закључак да ће се Христос вратити на Земљу 1844.ВБИХС 266.1
Међутим, одређено време је прошло, а Господ се није појавио. Верници су знали да Божја реч не може погрешити, него да је грешка у њиховом тумачењу пророчанства. Али, где је била грешка? Многи су брзоплето пресекли чвор тешкоће, поричући да се 2300 дана завршавају 1844. Ни један разлог нису могли да дају за овакав став, осим да Христос није дошао у очекивано време. Они су тврдили да, ако се пророчки дани завршавају 1844, Христос би тада дошао да очисти светињу чишћењем Земље ватром, али пошто није дошао, ни ти дани се нису могли завршити.ВБИХС 266.2
Прихватити овај закључак значило би одрећи се некадашњег рачунања пророчких периода и цело питање увући у збрку. Било је то намерно напуштање ставова који су постигнути молитвом и озбиљним проучавањем Светог писма, мислима просветљеним Божјим Духом и срцима која су пламтела живом силом - ставова који су одолели најоштријим критикама и најогорченијем супротстављању популарних побожњака и световних мудраца, ставова који су стајали чврсто против удружених снага учености, речитости, изругивања и викања од припадника свих класа. Све ово се жртвовало да би се одржала теорија да је ова Земља светиња.ВБИХС 267.1
Бог је водио свој народ у великом Адвентном покрету. Његова сила и слава пратиле су ово дело и Он није хтео да допусти да се ово заврши у тами и разочарењу, и да се осрамоти као лажно и фанатично узбуђење. Он није могао оставити своју Реч обавијену сумњом и несигурношћу. Иако је већина Адвентиста напустила своје раније рачунање пророчког периода и порекла исправност покрета заснованог на њему, неколицина њих нису били вољни да се одрекну тачака вере и искустава која су била поткрепљена Светим писмом и посебним сведочанством Божјег Духа. Веровали су да су у свом проучавању прихватили здрава начела тумачења и да је њихова дужност да чврсто држе до сада усвојене истине и да наставе истим смером Библијског истраживања. Са озбиљном молитвом поново су испитали свој став и проучавали Свето писмо да би открили своју грешку. Пошто нису видели никакву грешку у свом објашњењу пророчких периода, били су наведени да дубље испитају предмет светиње. ВБИХС 267.2
У свом истраживању схватили су да је Мојсије саградио земаљску светињу по Божјој заповести, према узору који му је показан на гори: „Која је симболична слика за садашње време у којој се приносе дарови и жртве”. Да су та два света места била: „обличја небеских ствари”, да Христос, наш првосвештеник, је: „слуга светињама и истинитој светињи коју начини Господ, а не човек”, да „Христос не уђе у рукотворену светињу, слику оне праве светиње, него у само Небо, да се покаже сад пред лицем Божјим за нас.” Јеврејима 9, 9. 23; 8, 2; 9, 24.ВБИХС 268.1
Светиња на Небу у којој Исус служи у нашу корист, јесте велики оригинал, док је светиња коју је Мојсије саградио само копија. Бог је дао свога Духа градитељима земаљске светиње. Уметничка вештина која се приказала при изградњи светиње била је изражај небеске мудрости. Зидови су изгледали попут масивног злата и одсјајивали су на све стране светлост која је долазила од седам жижака златног свећњака. Сто са постављеним хлебовима и кадиони олтар блистали су као углачано злато. Раскошна завеса извезена сликама анђела у плавој, пурпурној и скерлетној боји сачињавала је таваницу и повећавала лепоту призора. А иза друге завесе налазила се света Шехина, видљиво откривење Божје славе, пред коју нико, осим првосвештеника није могао да уђе и остане жив. Та неупоредива лепота земаљског шатора приказивала је људском визијом славу оног небеског храма где Христос наш првосвештеник служи за нас пред Божјим престолом.ВБИХС 268.2
Као што је светиња на Земљи имала два дела: светињу и светињу над светињама, тако и у светињи на Небу постоје два света места. Ковчег у коме се налази Божји закон, кадиони олтар и други предмети за службу који се налазе у светињи на Земљи, такође су копија небеске светиње. Апостолу Јовану је у светом виђењу било допуштено да уђе у Небо и тамо је видео свећњак и кадиони олтар и како се „отворила црква Божја на небу”. Опазио је, такође, „ковчег завета.” Откривење 4, 5; 8, 3; 11, 19.ВБИХС 269.1
Тако су они који су истраживали овај предмет нашли непобитан доказ о постојању светиње на Небу. Мојсије је начинио земаљску светињу према узору који му је Бог показао. Павле изјављује да је овај узор била права светиња која је на Небу. Јован сведочи да ју је видео на Небу.ВБИХС 269.2
У небеском храму, у Божјем месту пребивања, Његов престо је установљен на правди и суду. У светињи над светињама је Његов закон — велико мерило правде по коме ће се цело човечанство испитати. Ковчег завета у коме се чувају плоче закона, покривен је поклопцем милости, пред којим Христос износи заслуге своје крви у корист грешника. Овако је представљено сједињење правде и милости у плану људског откупљења. Ово сједињење могла је замислити само неизмерна мудрост, а извршити, једино, неизмерна моћ. То је сједињење које испуњава цело Небо дивљењем и поштовањем. Херувими који са страхопоштовањем гледају на поклопац милости у земаљској светињи представљају занимање којим небеска војска посматра дело откупљења. Ово је тајна милости у коју анђели желе да завире — да Бог може бити праведан док правда покајаног грешника и обнавља свој однос са палом људском расом; да се Христос понизио да би безбројно мноштво извукао из бездана пропасти и обукао их у чисте хаљине своје правде да би се могли сјединити са анђелима који никада нису пали и заувек пребивати у Божјем присуству.ВБИХС 269.3
На крају 2300 дана, 1844. године, ни једна светиња није постојала на Земљи већ много векова. Према томе, изјава: „до две хиљаде и три стотине дана и ноћи, онда ће се светиња очистити”, мора да се односи једино на небеску светињу. Али, зар је небеској светињи потребно чишћење? Вративши се опет Светом писму, ученици пророчанства су схватили да чишћење није представљало одстрањивање физичке нечистоће, јер се то вршило крвљу и, према томе, мора бити очишћење од греха. Апостол овако каже: „Било је дакле потребно да се слике небеских стварности овако чисте, (крвљу животиња), а саме небеске стварности бољим жртвама од ових (штавише драгоценом Христовом крвљу).” Јеврејима 9, 23. Да би даље стекли више знања о чишћењу приказаном у пророчанству, било је неопходно разумети службу небеске светиње. Ово се могло научити само из службе у земаљској светињи, јер Павле каже да свештеници који су своју службу обављали у земаљској светињи, служили су „слици и сенци небеских ствари.” Јеврејима 8, 5.ВБИХС 270.1
Служба земаљске светиње састојала се из два дела. Свештеници су сваки дан служили у светињи, док је поглавар свештенички једном годишње обављао у светињи над светињама нарочито дело помирења за очишћење светиње. Дан за даном покајани грешник је доносио своју жртву на врата шатора. Стављајући руке на главу жртве, признавао је грехе и на овај начин је симболично пренео грехе са себе на невину жртву. Затим је животиња заклана и крв или месо свештеник је унео у светињу. Тако је грех сликовито пренесен у светињу. Тако се обављало дело преко целе године. Стално преношење греха у светињу је захтевало да се још једна служба одржи да би се греси уклонили. На десети дан седмог месеца, првосвештеник би ушао у унутрашњи део или у светињу над светињама, где је под смртном казном био забрањен улаз у неко друго време. Чишћењем светиње испуњен је пун круг годишњих служби.ВБИХС 271.1
На велики дан помирења, два јарца су била довођена на врата шатора и за њих се бацао ждреб: „један ждреб Господу, а други ждреб Азазелу”. Јарац на кога је пао ждреб за Господа, био је заклан као жртва за грех народа. Свештеник је његову крв однео иза завесе и њоме попрскао по поклопцу милости и пред њим. „И тако ће очистити светињу од нечистота синова Израиљевих и од преступа њихових у свим гресима њиховим. Тако ће учинити и у шатору од састанка који је међу њима усред нечистота њихових.” 3. Мојсијева 16, 8. 16.ВБИХС 271.2
„И метнувши Арон обе руке своје на главу јарцу живоме, нека исповеда над њим сва безакоња синова Израиљевих и све преступе њихове у свим гресима њиховим и метнувши их на главу јарцу нека га да човеку спремном да га истера у пустињу. И јарац ће однети на себи безакоња њихова у пустињу.” 3. Мојсијева 16, 21. 22. Јарац за Азазела се није више вратио у Израиљев логор, а човек који га је одвео морао је да опере себе и своје хаљине пре него што се врати у логор.ВБИХС 272.1
Цела церемонија била је одређена да остави утисак на Израиљце о светости Бога и Његовој одвратности према греху и да им покаже да не могу доћи у додир са грехом, а да се не упрљају њиме. Од сваког човека захтевало се да преиспитује своју душу док се обавља служба помирења. Сви послови су остављени и цела заједница Израиља провела је дан у свечаној понизности пред Богом, у молитви, посту и дубоком испитивању срца.ВБИХС 272.2
Важне истине које се односе на помирење могу се научити из симболичне службе. Замена је прихваћена уместо грешника, али грех није био уништен крвљу жртве. Овим је само био предвиђен начин како ће грех бити пренесен у светињу. Приношењем крви грешник је признао ауторитет закона, исповедио своју кривицу због преступа и изразио своју жељу за опроштењем кроз веру у Откупитеља који долази. Али, он тиме још није био потпуно ослобођен од проклетства Закона. На дан помирења, првосвештеник, узимајући жртву заједнице, ушао је у светињу над светињама са крвљу ове заједничке жртве и покропио по поклопцу милости, директно изнад Закона, да удовољи његовим захтевима. Тада је као посредник узео грехе на себе и изнео их из светиње. Положивши руке на главу живог јарца, признао је над њим све грехе и тако их је са себе симболички пренео на јарца. Јарца су затим отерали и тако се сматрало да су заувек греси одвојени од народа.ВБИХС 272.3
Оваква служба била је „слика и сен небеских ствари”. Што се чинило у симболичној служби на Земљи, чини се у стварности у служби на Небу. После свог вазнесења наш Спаситељ је отпочео своје дело као наш Првосвештеник. Павле каже: „Јер Христос не уђе у рукотворену светињу која је само слика праве, него у само Небо, да се покаже сад пред лицем Божјим за нас.” Јеврејима 9, 24. У складу са симболичном службом, Он је отпочео своју службу у светињи на крају пророчких дана — 1844, као што је прорекао пророк Данило, Он је ушао у Светињу над светињама да изврши последњи део свог свечаног рада, чишћење светиње.ВБИХС 273.1
Како су у старо време греси народа били сликовито пренесени у земаљску светињу путем крви жртве, тако су и наши греси уистину пренесени у небеску светињу Христовом крвљу. И као што је сликовито чишћење земаљске светиње извршено одстрањивањем греха који су је оскрнавили, тако и право чишћење небеске светиње ће се извршити одстрањивањем, или брисањем греха који су тамо записани. Потребно је прегледати записане књиге да би се одредило ко је покајањем и вером у Христа стекао право да прими у своју корист Његово помирење. Чишћење светиње зато обухвата дело истражног суда. Ово дело мора се извршити пре Христовог доласка да избави свој народ. Јер кад Он дође, Његова плата иде са Њим „да дâ свакоме по делима његовим.” Откривење 22, 12.ВБИХС 274.1
Тако су они који су следили напредну светлост пророчке речи, видели, да уместо доласка на земљу на крају 2300 дана, 1844. године, Христос је тада ушао у светињу над светињама небеске светиње, у присутности Божјој да изврши коначно дело помирења, припрему за свој долазак.ВБИХС 274.2
Увидели су, такође, и то да је жртва за грех указивала на Христа као жртву. Да је поглавар свештенички представљао Христа као посредника, док је јарац за Азазела представљао Сотону, узрочника зла, на кога ће на крају бити стављени греси искрених покајника. Кад је поглавар свештенички путем крви жртве за грех, одстранио грехе из светиње, положио их је на Азазела. Када Христос, на крају своје службе буде својом крвљу одстранио грехе свога народа из небеске светиње, положиће их на Сотону који при извршењу суда мора сносити коначну казну. Јарац за Азазела био је отеран у пустињу, да се више никад не врати у друштво Израиљаца. Тако ће Сотона заувек бити прогнан из Божје присутности и Његовог народа и биће уништен у коначном уништењу греха и грешника.ВБИХС 274.3