Četrdeset I Drugo Poglavlje—Godine Pavlove Službe

Pavle je bio neumoran radnik. Stalno je putovao iz mesta u mesto, ponekad kroz negostoljubive predele, ponekad vodom, kroz vetrove i oluje. Ničemu nije dozvoljavao da ga zaustavi u radu. Bio je Božji sluga i morao je da izvršava Njegovu volju. Rečju svojih usta i svojim pismima upućivao je poruke koje su od tada donosile pomoć i snagu Božjoj Crkvi. Nama, koji živimo pri kraju istorije ove zemlje, vest koju je objavljivao jasno govori o opasnostima koje će pretiti Crkvi, i o lažnim naukama s kojima će Crkva morati da se suoči.IO 260.1

Iz zemlje u zemlju, iz grada u grad Pavle je putovao, propovedajući Hrista i osnivajući crkve. Gde god je nalazio one koji su bili spremni da ga slušaju, trudio se da onemogući zablude i da noge ljudi i žena usmeri prema putu pravednosti. One koji su njegovim radom bili navedeni da prihvate Hrista, organizovao je u mesne crkve. Bez obzira koliko ih je malo bilo, uvek je to činio. I Pavle nije zaboravljao crkve koje je organizovao. Bez obzira koliko je mala bila crkva, uvek je bila predmet njegovog staranja i interesa.IO 260.2

Pavlov poziv zahtevao je od njega službu različitih oblika - da radi svojim rukama da bi zaradio za život, da osniva crkve, da piše poslanice već organizovanim crkvama. Međutim, ako opterećen svim tim različitim dužnostima, ipak objavljuje: „Samo ovo jedno činim!” (Filibljanima 3,13) Jedan cilj je neprestano imao pred sobom u svem svojem radu - da bude veran Hristu, koji mu se otkrio dok je još hulio na Njegovo ime i dok se još služio svim sredstvima koja su mu stajala na raspolaganju da i druge navede da hule na Njega. Jedna jedina velika svrha njegovog života bila je da služi i veliča Onoga čije ga je ime nekada ispunjavalo prezrenjem. Njegova jedina želja je bila da zadobija duše za Spasitelja. Jevreji i neznabošci su mogli ustajati na njega, mogli su ga progoniti, ali ga ništa nije moglo odvratiti od njegove namere.IO 260.3