Dani opasnosti

Bili su to opasni dani za Hristovu Crkvu. Zaista je ostalo malo vernih ljudi koji su uzdizali Hristovu zastavu. Iako istina nije bila ostavljena bez svedoka, ipak je ponekad izgledalo da će zabluda i sujeverje potpuno preovladati, i da će istinska religija biti proterana sa lica zemlje. Ljudi su izgubili iz vida evanđelje, dok su se umnožavala formalna ispoljavanja religije, i vernici savijali pod teretom strogih zahteva.IO 279.3

Učili su ih ne samo da na papu gledaju kao na svoga posrednika pred Bogom već i da se oslanjaju na svoja dela kao na žrtvu pomirenja za greh. Dugačka hodočašća, dela pokore, obožavanje relikvija, podizanje crkava, svetilišta i oltara, davanje velikih svota novca Crkvi - ta i mnoga druga dela bila su im nametana da bi se umilostivio Božji gnev i osigurala Njegova naklonost; kao da je Bog sličan čoveku, koji se ljuti za svaku sitnicu ili umiruje darovima ili delima pokore.IO 279.4

Sledeća stoleća su svedočila o stalnom umnožavanju doktri nalnih zabluda, koje su se širile iz Rima. Čak i pre samog uspostavljanja papinstva, učenja neznabožačkih filozofa su primana s pažnjom i širila su svoj uticaj u Crkvi. Mnogi od onih koji su se izdavali za obraćene ljude prianjali su uz načela svoje paganske filozofije i nisu samo nastavljali da je proučavaju, već su i druge nagovarali na to, proglašavajući njeno poznavanje sredstvom za širenje uticaja među neznabošcima. I tako su se ozbiljne zablude uvlačile u hrišćansku veru. Najistaknutija među njima bila je teorija o urođenoj besmrtnosti ljudske duše i o njenom svesnom postojanju posle smrti. Ova doktrina je postavila temelj na kojemu je Rim izgradio zazivanje svetaca i obožavanje Device Marije. Odatle potiče i zabluda o večnim paklenim mukama nepokajanih, koja je vrlo rano ugrađena u rimsku veru.IO 280.1

Time je pripremljen put za uvođenje još jedne izmišljotine paganstva, koju je Rim nazvao čistilištem, i kojom se služio da zastrašuje lakoverno u sujeverno mnoštvo. Ova jeres je služila i kao potvrda da postoji mesto mučenja, u kojemu duše onih koji nisu zaslužili večno prokletstvo treba da pretrpe kaznu za svoje grehe i iz kojega će, kada budu očišćene od svakog bezakonja, biti primljene u nebo.IO 280.2

Bila je potrebna još jedna izmišljotina da bi se omogućilo Rimu da iskoristi strahovanja i pogreške svojih pripadnika. Ovu prazninu popunilo je učenje o oproštajnicama. Potpuno oproštenje greha, prošlih, sadašnjih i budućih, oslobađanje od svih muka i nametnutih kazni, bilo je obećano onima koji se priključe pontifeksovim ratovima za širenje njegove zemaljske teritorije, za kažnjavanje njegovih neprijatelja, za istrebljenje onih koji su se usuđivali da odbace njegovu duhovnu vrhovnu vlast. Ljude su učili da plaćanjem novčanih priloga Crkvi mogu sebe osloboditi greha ili svoju dušu ili dušu umrlih prijatelja izvući iz čistilišta. Ovakvim sredstvima je Rim punio svoje riznice i održavao svoju raskoš, obilje i poroke takozvanih predstavnika Onoga koji nije imao gde glavu svoju položiti.IO 280.3

Biblijski obred Gospodnje Večere bio je zamenjen idolopokloničkim obredom mise. Sveštenici su tvrdili da svojim nemuštim mrmljanjem mogu pretvoriti obični hleb i vino u stvarno telo i u stvarnu krv Isusa Hrista. Sa bogohulnom drskošću oni su otvoreno tvrdili da imaju vlast „da stvaraju svoga Stvoritelja”. Od svih hrišćana se zahtevalo, pod pretnjom smrtne kazne, da izražavaju veru u tu užasnu, bogohulnu jeres. Oni koji su to odbijali bili su prepuštani lomačama.IO 281.1

Podnevna svetlost papinstva bila je istovremeno i moralna ponoć sveta. Sveto pismo je bilo skoro nepoznato, ne samo vernicima, već i sveštenicima. Kao i nekadašnji fariseji, prelati su mrzili svetlost koja bi otkrila njihove grehe. Božji zakon, merilo pravednosti, bio je uklonjen, pa su mogli da koriste svoju moć bez ikakvih ograničenja, pa su se bez ograničenja i predavali porocima. Prevare, lakomstvo, raskalašnost su preovladavali. Ljudi se nisu ustručavali ni od kakvog zločina kojim bi mogli da steknu bogatstvo ili položaj. Palate papa i prelata bile su poprište najraskalašnijih gozbi i najstrašnijeg razvrata. I neki od vladajućih pontifeksa bili su krivi za zločine tako odvratne da su i svetovni vladari pokušavali da te crkvene velikodostojnike skinu s prestola kao monstrume nedostojne da na njemu ostanu. Stolećima nije bilo nikakvog napretka u obrazovanju,umetnosti ili civilizaciji. Moralna i intelektualna paraliza zahvatila je hrišćanstvo.IO 281.2