Човек је створен са савршено уравнотеженим умом. — Господ је човека у почетку створио честитог. Човек је био створен са савршено уравнотеженим умом, органа савршено развијених величином и снагом. Адам је био савршени тип човека. Свака функција ума била је потпуно усклађена, јер је имала своју посебну службу, а ипак су све биле међусобно зависне у погледу потпуне и одговарајуће примјене било које од њих. (3Т 72, 1872) УКЛ 351.1
Створитељ је успоставио законе ума. — Онај који је створио ум и одредио му законе, постарао се и за његов развој у складу с њима. (Васпитање, 41; 1903) УКЛ 351.2
Божји славни закони. — Постоје славни закони, који управљају светом природе, док су ствари духовног света под управом подједнако поузданих начела. Ако желимо да постигнемо жељени резултат, морамо употребити средство за постизање одређеног циља. Бог је сваком човеку одредио посао у складу с његовим способностима. Васпитањем, образовањем и практичним радом људи се оспособљавају за борбу са свим евентуалним тешким животним ситуацијама. Потребно је мудро планирање да би неко био способан да носи свој део одговорности, дошао у одговарајућу сферу и стекао потребно искуство. (9Т 221.222, 1909) УКЛ 351.3
Преступање природних закона је грех. — Стално преступање природних закона уједно је и стално преступање Божјег закона. Премоћ данас свуда присутне патње и осећања тескобе; изопаченост, изнемоглост, болести и слабоумност који данас преплављују свет, чине да је тај свет — у поређењу с оним што би могао бити и што је Бог планирао да буде — постао болница. Данашња генерација је умно, морално и телесно слаба. Сва ова несрећа накупљала се из нараштаја у нараштај будући да пали човек свесно гази Божји закон. Попуштањем изопаченим захтевима људи чине највеће и најстрашније грехе. (4Т 30, 1876) УКЛ 351.4
Преступ руши склад. — Иста сила која одржава природу делује и у човеку. Исти велики закони који воде и звезду и атом, надзиру и човеков живот. Закони који управљају радом срца подешавајући проток струје живота према захтевима тела, закони су моћног Ума који има власт над душом. Од њега произлази сав живот. Само у складу с Њим могуће је утврдити право подручје активности живота. Свим бићима, која је створио, постављен је исти услов - да се живот одржава примањем живота од Бога и води у складу са Створитељевом вољом. Прекршити Његов закон, физички, ментални или морални, значи издвојити се из склада са свемиром, унети несклад, пометњу, пропаст. (Васпитање, 99.100; 1903) УКЛ 352.1
Последица иде за узроком. — По законима које је Бог поставио у природи, узрок непогрешивом сигурношћу изазива последицу. Жетва сведочи о сетви. Овде не може бити никакве обмане. Људи могу преварити своје ближње и примити хвалу и накнаду за службу коју нису обавили. Али у природи не може бити преваре. Немарном земљораднику сама жетва изриче пресуду. Ово се у највећој мери односи и на духовну област. Зло постиже успех само привидно, а не стварно. Дете које избегава наставу у школи, младић који занемарује своје студије, трговачки помоћник или ученик у привреди који не брине о интересима свог послодавца, човек у било којем послу или занимању који је неверан својим највишим одговорностима, може замишљати да ужива неку предност све док је зло сакривено. Али није тако; он вара самога себе. Жетва живота је карактер, а он одређује судбину и за овај живот и за живот који ће доћи. (Васпитање, 108.109; 1903) УКЛ 352.2
Сила самообмане. — Сила самообмане има застрашујуће деловање на људски ум! (4Т 88, 1876) УКЛ 352.3
Ум има моћ разлучивања. — Људски ум је обдарен силом да чини разлику између добра и зла. Бог је одредио да људи не одлучују према тренутном осећању, већ на основу ваљаности доказа, брижљиво међусобно упоређених делова Писма. Да су Јевреји одгурнули своје предрасуде и да су упоређивали писано пророчанство са чињеницама кој е су обележавале Исусов живот, запазили би диван склад између пророчанства и њиховог живота и службе понизног Галилејца. (Чежња векова, 458; 1898) УКЛ 352.4
Научени умови имају више могућности да памте. — Навику немарности морамо одлучно савладати. Многи сматрају да су се довољно оправдали и за највеће пропусте ако кажу да су били заборавни. Међутим, зар немају и они, као и други, своје интелектуалне способности? Ако је тако, онда морају навикнути свој ум да памти! Грех је бити забораван, грех је бити немаран! Уколико усвојите навику немарности, лако можете занемарити и спасење своје душе и на крају установити да нисте спремни за Божје царство. (Поуке великог учитеља, 358. 359; 1900) УКЛ 353.1
Ум се прилагођава вредностима познатог.— Један од закона ума каже да се он сужава и проширује према димензијама онога што му постаје добро познато. Умне способности сигурно ће се смањити и изгубити способност схватања дубоких значења Божје речи, ако нису укључене у живо и упорно истраживање истине. (RH, 17. јул 1888; FE 127) УКЛ 353.2
Ум се прилагођава ономе чиме се бави. — Правило је да се ум полако прилагођава темама о којима смо га научили да размишља. Уколико је заузет само обичним проблемима, закржљаће и ослабити. Уколико га никада не не обавезујемо да се бави тешким проблемима, он ће после неког времена готово потпуно изгубити способност да се развија. Као васпитна снага Библија је ненадмашна. У Божјој речи ум налази теме за најдубље размишљање, за најплеменитије тежње. Библија је најпоучнија историја коју људи имају у рукама. Она извире непосредно из вечне истине, и божанска рука сачувала је њену неисквареност током свих протеклих векова. ... УКЛ 353.3
У њој се расправља о великим проблемима дужности и будућности. Она разгрће вео који раздваја видљиви од невидљивог света и даје нам прилику да сагледамо сукоб између сила добра и зла, од првог греха, све до коначне победе правде и истине; у свему се, у ствари, само открива Божји карактер. Побожно размишљање о истинама представљеним у Његовој речи доводи ум ученика у везу с Бескрајним умом. Такво размишљање не само да усавршава и оплемењује карактер, већ као неизбежну последицу има јачање и оживљавање менталних способности. (Стварање, патријарси и пророци, 596-599; 1909) УКЛ 353.4
Гледајући, ми се мењамо. — Закон наше интелектуалне и духовне природе је да се мењамо посматрањем. Ум се постепено усклађује с темама којима се бави. Ми се изједначујемо с оним што смо навикли да волимо и поштујемо. Човек се никада неће уздићи изнад свога мерила непорочности, доброте или истине. Ако је сам себи најузвишенији идеал, никада неће постићи ништа узвишеније од самога себе. Уместо тога, стално ће падати све дубље и дубље. Једино Божја благодат има у себи снагу да уздигне човека. Препуштен самоме себи, неизбежно ће падати све дубље. (Велика борба, 555; 1888) УКЛ 354.1
Закон резервне жеље. — Велика штета настаје ако изостану чврстина и одлучност. Познавала сам родитеље који су говорили: Не можеш добити ово или оно, а онда су попуштали, сматрајући да су били можда престроги, дајући детету оно што су му у први мах ускратили. Они на тај начин деци наносе неправду за цео живот. Ради се о значајном закону ума, закону који се не сме превидети, који каже да ће ум, када се жељени циљ ускраћује тако одлучно да се не оставља никаква нада, убрзо престати тежити за њим и почети да се бави другим циљевима. Међутим, све док постоји и најмања нада да се добије оно што се жели, улагаћемо напоре да то и остваримо. (ST, 9. фебруар 1882; CG 283.284) УКЛ 354.2
Осведочења очекују израз. — Божји закон каже да ће свако који верује у истину каква је у Исусу, он ће је и обзњањивати. Мисли и осведочења човека као појединца тражиће прилику да се изразе. Свако ко негује неверу и дух критиковања, ко сматра да може судити делу Светога Духа, шириће дух који га покреће. У природи је невере и супротстављања Божјој милости је да чини све да покаже своју присутност и да се чује. Ум који је покренут тим начелима увек ће се борити за своје место, бориће се за присталице. Сви који се друже с отпадником, биће прожети његовим духом који ће их нагонити да шире своја размишљања и резултате својих истраживања и схватања, која су их навела на таква истраживања. Није лако потискивати начела која покрећу наше активности. (SpT Series А, бр. 6, стр. 39, 6. јул 1896; ТМ 290.291) УКЛ 354.3
Изражавање јача мисли и осећаје. — Природни је закон да се наше мисли и осећања међусобно подстичу и јачају онолико колико им дозвољавамо да се изразе. Речи изражавају мисли, али исто је тако тачно да мисли следе речи. Ми бисмо имали више вере и већу радост, када бисмо својој вери омогућили да се више изрази, када бисмо се више радовали благословима за које знамо да смо их добили - великој Божјој милости и љубави. Ниједан језик не може да изрази, ниједан ограничен ум не може да замисли благослов који проистиче из поштовања Божје доброте и љубави. Чак и на Земљи ми бисмо могли да имамо радости слично потоку који не пресушује, зато што се напајамо водом која тече од Божјег престола. (У потрази за бољим животом, 251-253; 1905) УКЛ 354.4
Ум има способност избора. — Бог нам је дао моћ избора; на нама је да је примењујемо. Ми не можемо изменити своје срце, ми не можемо да надгледамо своје мисли, своје побуде, своја осећања. Ми не можемо сами да се очистимо и оспособимо за службу Богу. Међутим, можемо да одаберемо службу Богу, можемо да Му предамо своју вољу; тада ће Он радити у нама да хоћемо и делујемо у складу са Његовом вољом. На тај начин цела наша природа биће стављена под Христов надзор. (У потрази за бољим животом, 176; 1905) УКЛ 355.1
Кушач нас никада не може приморати да чинимо зло. Он не може да управља умовима ако се не покоре његовом надзору. Воља мора да пристане, вера мора да се одрекне свога поуздања у Христа, пре него што сотона примени своју силу на нама. Међутим, свака грешна жеља коју гајимо пружа му упориште. Свака тачка у којој не постижемо божанско мерило представља отворена врата кроз која може ући да нас куша и уништи. Сваки пропуст или пораз са наше стране даје му прилику да приговара Христу. (Чежња векова, 125; 1898) УКЛ 355.2
Човек као слободно морално биће. — Да би ојачао бунтовни дух у срцима људи, прогласио је да је Бог неправдан јер је дозволио да човек преступи Његов Закон. »Ако је већ знао какав ће бити исход, зашто је дозволио да човек буде стављен на пробу, да сагреши, и тако навуче на себе сву ову беду и смрт«, говорио је лукави кушач. ... УКЛ 355.3
Хиљаде и хиљаде људи све до данас понављају исту бунтовну оптужбу против Бога. Не желе да схвате да би Бог, одузевши човеку могућност да слободно одлучује, лишио своје створење права које му као разумном бићу припада и претворио га у обични аутомат. Бог не жели силом да покорава човекову вољу. Човек је створен као слободно морално биће. Као и становници свих осталих светова, и он је морао да буде изложен проби послушности; али никада није био у прилици да је морао да се покори злу. Никад није био изложен искушењу или злу коме се није могао одупрети. Бог се за њега тако обилно постарао да никада није морао да буде побеђен у сукобу са сотоном. (Стварање, патријарси и пророци, 331.332; 1898) УКЛ 355.4
Садашњост утиче на будуће одлуке. — Твоја целокупна будућност биће под утицајем добра или зла, према путу који сада изабереш. (Lt 41, 1891) УКЛ 356.1
Предност охрабривања самопоуздања. — Бог никада није предвидио да иједан људски ум буде под потпуном влашћу другог ума. ... Они који себи поставе циљ да њихови ученици увиде и схвате да се сила захваљујући којој они могу постати људи чврстих начела, оспособљени за сваку улогу у животу — налази у њима самима, најкориснији су и трајно најуспешнији учитељи. У очима немарног посматрача њихов посао можда се неће показати као најпробитачнији нити ће бити оцењен онако високо као посао учитеља који умове и вољу својих ученика држи својим потпуним ауторитетом, али будућност живота његових ученика показаће плодове оног бољег система образовања и васпитања. (3Т 134, 1872) УКЛ 356.2
Yм препуштен себи постаје слаб. — Умне способности треба развијати до најдаљих граница; треба их јачати и оплемењивати бављењем духовним истинама. Ако допустимо уму да се готово у целости бави незнатним и ситним вредностима из свакидашњег живота, он ће, зависно од једног између својих непромењивих закона, постати слаб и површан, лишен духовне силе. (5Т 272, 1885) УКЛ 356.3
Предрасуде онемогућавају просветљење. — Они који допуштају да предрасуде омету њихов ум да не прими истину, не могу примити божанско просветљење. Осим тога, када неко изнесе одређено библијско виђење, многи не питају да ли је то тачно и у сагласности с Божјом речју, већ ко то заступа. Тако они не прихватају тумачење ако не долази баш оним каналом који њима одговара. Они су толико задовољни личним схватањима да не желе да истражују библијске доказе с намером да нешто науче, него одбацују и само занимање због својих предрасуда. (GW 125.126, 1893; ТМ 105.106) УКЛ 356.4
Срећа зависи од усаглашености с Божјим законима. — Закон љубави био је темељ Божј е владавине, а срећа свих створених бића зависила је од њиховог савршеног усклађивања с великим начелима праведности. Бог је од свих својих створења очекивао службу из љубави - поштовање које се темељи на разумном признању Његовог савршеног карактера. Он не ужива у изнуђеној оданости, и зато свима потврђује слободну вољу, да би могли да Му добровољно служе. (Велика борба, 493; 1888) УКЛ 356.5