За време последњег суђења Павлу пред Нероном, император је био тако дубоко дирнут снагом апостолових речи да је одложио пресуду, па није ни ослободио ни осудио оптуженог Божјег слугу. Међутим, императорова злоба против Павла ускоро је опет стекла превласт. Очајан због своје немоћи да заустави напредовање и ширење хришћанске религије, чак и у свом царском дому, одлучио је да погуби Павла чим буде нашао одговарајући изговор. И заиста, није дуго потрајало и Нерон је објавио своју одлуку којом је апостола осудио на мученичку смрт. Пошто као римски грађанин није могао бити мучен, осуђен је да му се одруби глава. AASer 364.1
Павле је потајно одведен на место погубљења. Само је малој групи гледалаца било дозвољено да присуствују том призору; његови крвници, уплашени ширином и снагом његовог утицаја, помислили су да би многи могли примити хришћанство уколико присуствују његовој смрти. Међутим, чак су и груби војници, који су га пратили (509) и слушали његове речи, остали запрепашћени гледајући га како ведро, чак радосно корача у сусрет смрти. Некима, који су посматрали његово мучеништво, и пратили његов дух опраштања својим убицама и његово непоколебљиво поуздање у Христа све до последњег тренутка, послужили су као мирис живота на живот. Неки су прихватили Спаситеља кога је Павле проповедао и касније својом крвљу запечатили своју веру. AASer 364.2
Све до последњег тренутка, Павлов живот потврдио је истинитост речи које је написао Коринћанима: »Јер Бог који рече да из таме засветли видело, засветли у срцима нашима на светлост познања славе Божје у лицу Исуса Христа. Али, ово благо имамо у земљаним судовима, да премноштво силе буде од Бога, а не од нас. У свему имамо невоље, али нам се не досађује; збуњени смо, али не губимо наду; прогоне нас, али нисмо остављени; обарају нас, али не гинемо. И једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов на телу нашему покаже.” (2. Коринћанима 4,6-10) Његова способност да издржи није потицала од њега, већ ју је добијао од присутности и помоћи божанског Духа који је испуњавао његову душу и сваку његову мисао доводио у покорност Христу. Пророк је изјавио: »Ко се тебе држи, чуваш га једнако у миру, јер се у тебе узда!” (Исаија 26,3) Небески мир који се истицао на Павловом лицу задобио је многе душе за Јеванђеље. AASer 365.1
Павле је носио атмосферу Неба. Сви који су се дружили са њим осећали су утицај његовог јединства (510) са Христом. Чињеница да је у свом животу примењивао истине које је проповедао, давала је убедљиву снагу његовом проповедању. Ту се и крије сила истине. Несрачунати, несвесни утицај посвећеног живота представља најубедљивију проповед, која се може одржати у прилог хришћанству. Доказ, чак и када је необорив, може изазвати противљење; али, богоугодан пример има снагу којој се нико не може потпуно одупрети. AASer 365.2
Апостол је у својој бризи за оне које ће ускоро оставити да се сами боре са предрасудама, мржњом и прогонством, скоро изгубио из вида своје страдање. Покушавао је да охрабри и ојача малу групу хришћана, који су га пратили до места погубљења, говорећи им да страда правде ради. Уверавао их је да ништа неће изостати од онога што је Господ обећао својој окушаној и верној деци. За неко време можда ће бити у тешкоћама због многобројних искушења на која ће доживети; можда ће им недостајати земаљска утеха, али могу храбрити једни друге, сећајући се Божјих обећања и говорећи: »Јер знам коме веровах, и уверен сам да је кадар аманет мој сачувати за дан онај!” (2. Тимотију 1,12) Ускоро ће проћи ноћ невоља и патњи и онда ће гранути радосно јутро мира и савршеног дана. AASer 365.3
Апостол је гледао у оно што га чека, не са несигурношћу или страхом, већ радосном надом и чежњивим ишчекивањем. Када је стао на место свога мучеништва није видео мач крвника или земљу која ће за неколико (511) тренутака примити његову крв; већ је тога летњег дана подигао поглед према плавом небу и према престолу Свемогућега. AASer 366.1
Тај човек вере гледао је лестве из Јаковљевог виђења, лестве које су представљале Христа, који је повезао Небо и Земљу, ограниченог човека са бескрајним Богом. Његова вера ојачала је када је схватио како су се патријарси и пророци ослањали на Онога који је и њему био Утеха и Ослонац и за кога ће и он дати свој живот. Од тих светих људи који су из столећа у столеће сведочили за своју веру, он је пратио уверавања да је Бог истинит и веран. Своје пријатеље апостоле који су, се проповедањем Јеванђеља суочили са верским лицемерјем и незнабожачким сујеверјем, прогонствима и презиром, који нису марили ни за свој живот само да би могли високо уздигнути видело крста усред мрачног лавиринта неверства - и њих је слушао како сведоче за Исуса као Божјег Сина, као Спаситеља света. Са мучилишта, са ломача, из тамница, из понора и пећина земаљских, допирали су до његових ушију победнички покличи мученика. Он је слушао сведочење непоколебљиве душе, која, иако одбачена, измучена и прогоњена, пружа неустрашиво и свечано сведочанство о својој вери, говорећи: »Знам коме веровах!« Сви они су, дајући свој живот за веру, објавили свету да је Онај у кога су се уздали способан да им осигура потпуно спасење. AASer 366.2
Откупљен Христовом жртвом, опран од греха у Његовој крви, одевен у одећу Његове праведности, Павле је сведочио самоме себи да је његова душа драгоцена у очима његовог Откупитеља. Његов живот је био сакривен са Христом у Богу и он је ( 512) остао дубоко уверен да је Онај који је победио смрт у стању да сачува и оне који су Му поверени као свети залог. Његов ум ухватио се за Спаситељево обећање: »И ја ћу га васкрснути у последњи дан!” (Јован 6,40) Његове мисли и наде биле су усредсређене на Други долазак његовог Господа. И када се мач крвника спустио и сенка смрти покрила мученика, његова последња мисао била је посвећена будућности, као што ће то бити и његова прва мисао после великог пробуђења, да сретне великог Дародавца живота, који ће га добродошлицом дочекати да уђе у радост благословених. AASer 366.3
Много је столећа протекло откако је остарели Павле дао свој живот као сведок у прилог Божје реч и сведочанства Исуса Христа. Ниједна верна рука за будуће нараштаје није забележила последње призоре из живота овог светог човека, али је Надахнуће сачувало за нас његово предсмртно сведочанство. Његов глас као звук трубе одјекује кроз векове, храбрећи својом неустрашивошћу хиљаде сведока за Христа и побуђујући у хиљадама ожалошћених срца одјек победоносне радости: »Јер ја се већ жртвујем и време мога одласка наста. Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах. Даље, дакле, мени је приправљен венац правде, који ће ми дати Господ у дан онај, праведни судија, али не само мени, него и свима који се радују његову доласку!« (2. Тимотију 4,6-8) (513) AASer 367.1