(Ово поглавље засновано је на текстовима из 1. Петрове посланице)
У књизи Дела апостола не говори се много о последњим годинама рада апостола Петра. Познато је да је после изливања Светога Духа на дан Педесетнице, Петар дуго пребивао у Јерусалиму и да се налазио међу онима који су неуморно улагали напоре да задобију Јевреје, који су долазили на богослужења повезана с уобичајеним годишњим светковинама. AASer 368.1
Када се број верника у Јерусалиму и другим местима која су посећивали весници крста веома умножио, показало се да су способности апостола Петра од непроценљиве вредности за прву хришћанску Цркву. Утицај његовог сведочења о Исусу из Назарета, незадрживо се ширио на све стране Носио је двоструку одговорност. Давао је добро сведочанство о Месији пред неверницима, трудећи се неуморно око њиховог обраћења; али истовремено је обављао и посебно дело међу верницима, јачајући њихову веру у Христа. (514) AASer 368.2
Петар је примио позив да служи као Христов потпастир, тек када се одрекао себе и када се потпуно ослонио на божанску снагу. Пре него што се Петар одрекао Христа, Спаситељ му је упутио следеће речи: »А ти кадгод обративши се утврди браћу своју!« (Лука 22,32) Овим речима описано је широко и успешно дело које ће апостол Петар обавити у будућности за оне који ће приступити вери. Петра је његово искуство са грехом, патњама и покајањем припремило за ово дело. Све док није схватио своје слабости, није могао знати ни верникову потребу да се ослони на Христа. Усред олујних искушења, он је коначно схватио да се човек може сигурно кретати једино ако се сасвим одрекне себе и потпуно ослони на Христа. AASer 368.3
На последњем састанку који је Христос одржао са ученицима на обали мора, Петар је, три пута искушан поновљеним питањем: »Љубиш ли ме« (Јован 21,15-17), поново заузео своје место међу Дванаесторицом. Христос му је одредио и делокруг рада, требало је да пасе Господње стадо. Тако је, обраћен и прихваћен, није морао да се само труди да спасава оне који су изван Господњег тора, већ и да буде добар пастир Господњег стада. AASer 369.1
Христос је поставио Петру један једини услов за службу: »Љубиш ли ме?” То и јесте најбитнија способност. Иако је Петар могао да има све остале особине, без љубави према Христу није могао да делује као верни потпастир Божјега стада. Знање, подашност, речитост, ревност - све су то важне особине за добар рад; али без Христове љубави у срцу, дело хришћанског проповедника је узалудно, представља промашај. (515) AASer 369.2
Христова љубав није неко непостојано осећање, већ живо начело, начело које треба трајно да делује као сила у срцу. Ако су карактер и понашање потпастира у складу са истинама које проповеда, Господ ће ставити печат свог одобравања на његово дело. Пастир и стадо постаће једно, сјединиће се заједничком надом у Христа. AASer 369.3
Спаситељев начин поступања, поучио је Петра и његову браћу. Иако се Петар одрекао свога Господа, љубав коју је Исус гајио према њему никада се није поколебала. Зато је и апостол, када је касније прихватио одговорност да делује у служби речи, морао према преступницима да се односи стрпљиво, са саучешћем и љубављу која је била спремна да прашта. Сећајући се своје слабости и пораза према повереним овцама и јагањцима требало је да се понаша нежно - као што је Христос поступао према њему. AASer 369.4
Људска бића, иако и сама склона злу, имају обичај да грубо поступају према онима који су попустили искушењу или згрешили. Људи нису у стању да читају срца; они не знају његове борбе ни његов бол. Зато би требало да науче шта је то укор изречен с љубављу, ударац који рањава да би излечио, опомена која буди наду. AASer 370.1
У току целе своје службе Петар је савесно бдео над стадом које је било поверено његовом старању, и тако показао да је достојан задатка и одговорности које је добио од Спаситеља. Увек је уздизао Исуса из Назарета као Наду Израиља, као Спаситеља човечанства. Свој живот препустио реду је свог великог Учитеља. Свим средствима која су му била на располагању, трудио се да оспособи вернике за активну службу. Његов богобојазни пример и неуморан рад (516) надахнули су многе способне младе људе да се целим срцем определе за проповедничку службу. И како је време пролазило, појачаван је утицај апостола као васпитача и старешине; иако никада није одбацио своју одговорност да се посебно труди око обраћења Јевреја, он је своје сведочанство објављивао у многим земљама и многим људима ојачавао веру у Јеванђеље. AASer 370.2
Петар је под утицајем Светога Духа током каснијих година своје службе, одлучио да пише верницима »расејанима по Понту, Галатији, Кападокији, Азији и Витинији”. Његова писма постала су средство за буђење храброст и јачање вере оних који су пролазили кроз невоље и патње, за повратак добрим делима оних који су се због многобројних искушења нашли у опасности да престану да се ослањајуна Бога. Ова писма остављају утисак да их је написао човек у чијем срцу су Христове патње и Његова утеха оставили врло дубок траг; човек чије је биће преображено благодаћу и чија је нада у вечни живот сигурна и чврста. AASer 370.3
На самом почетку свога првог писма остарели Божји слуга одаје Богу славу и захвалност. Као да узвикује: »Благословен Бог и отац Господа нашега Исуса Христа, који нас по великој милости својој прероди за жив над васкрсењем Исуса Христа из мртвих, за наследство непропадљиво, које неће иструнути ни увенути, сачувано на небесима за вас, које је сила Божја вером сачувала за спасење, приправљено да се јави у последње време.” AASer 370.4
Овој нади у сигурно наследство на обновљеној Земљи (517), радовали су се први хришћани, чак и у време великих невоља и патњи. Петар пише: »Којему радујте се, премда сте сада мало, (где је потребно) жалосни у различитим напастима, да се кушање ваше вере, много вредније од злата пропадљивога које се куша огњем, нађе на хвалу и част и славу, када се покаже Исус Христос; којега не видевши љубите, и којега сада не гледајући но верујући га, радујете се радошћу неисказаном и прослављеном, примајући крај своје вере, спасење душама.” AASer 371.1
Апостолове речи биле су написане за поуку верницима свих узраста, и оне су посебно значајне онима који живе у време »када се приближи крај свему«. Његови укори и опомене, његове речи вере и храбрости, неопходне су свакој души која жели да своју веру одржи чврстом све до краја (Јеврејима 3,14). AASer 371.2
Апостол је покушао да прикаже верницима колико је важно да свој ум сачувају од лутања забрањеним областима, или да своје снаге троше на безначајне теме. Они који не желе да падну као плен сотониних замки, морају пажљиво чувати прилазе својој души; морају престати да читају, гледају или слушају оно што може да их наведе на нечисте мисли. Уму се не сме дозволити да се бесциљно бави сваком темом коју му предлаже непријатељ душе. Срце мора да буде брижљиво чувано, јер ће иначе зла из спољног света пробудити зла изнутра и душа ће одлутати у таму. Зато Петар пише: »Љубазни, запрегнувши бедра својега ума будите трезни, и зацело се надајте благодати која ће вам се принети кад дође ( 518) Исус Христос... не владајући се по првим жељама у својему незнању; него по свецу који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу. Јер је писано: будите свети, јер сам ја свет!« AASer 371.3
»Проводите време својега живљења са страхом, знајући да се пропадљивим сребром и златом не искуписте из сујетнога свога живљења, које сте видели од отаца; него скупоценом крвљу Христа као безазлена и пречиста јагњета; који је одређен још пре постања света, а јавио се у последња времена вас ради, који кроз њега верујете Бога који га подиже из мртвих и даде му славу да би ваша вера и надање било у Бога.« AASer 371.4
Када би се само сребром и златом могло купити спасење људи, како би то лако остварио Онај који каже: »Моје је сребро и моје је злато!« (Агеј 2,8) Међутим, само се драгоцена крв Божјега Сина може откупити преступника. План спасења утемељен је на жртви. Апостол Павле пише: »Јер знате благодат Господа нашега Исуса Христа да, богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите.« (2. Коринћанима 8,9) Христос је дао себе за нас да би нас могао откупити од сваког безакоња. Узвишени благослов спасења, »дар Божји је живот вечни у Христу Исусу Господу нашему«. (Римљанима 6,23) AASer 372.1
Петар наставља: »Душе своје очистивши у послушању истине Духом за братољубље недволично (519), од чиста срца љубите добро један другога.« Божја реч - Истина - представља канал преко кога Господ приказује свој Дух и своју моћ. Послушност Речи доноси тражени род »љубите добро један другога”. Ова љубав је рођена на Небу и надахњује човека узвишеним побудама и покреће га на несебична дела. AASer 372.2
Када истина постане трајно животно начело, душа се препорађа »не од семена које труне, него од онога које не труне, речју живога Бога, која остаје довека”. Ово новорођење је исход прихватања Христа као Божје Речи. Када се деловањем Светога Духа божанске истине утисну у срце, јављају се нова схватања, а снаге, до тада успаване, буде се да сарађују с Богом. AASer 372.3
Тако је било са Петром и његовим пријатељима, апостолима. Христос је истину открио свету. Преко Њега је непропадљиво семе - Божја реч - било посејано у људско срце. Међутим, многе најдрагоценије поуке великог Учитеља биле су изговорене пред људима који их тада нису разумели. Када је после Његовог вазнесења, Свети Дух вратио у сећање ученика Његове поуке и учења, њихова успавана чула су се пробудила. Значење тих истина обасјало је њихов ум као ново откривење, а истина, чиста и непромењена, нашла је своје место. Тада је прекрасно искуство Његовог живота постало и њихово. Реч је сведочила преко њих, преко људи које је Он сам одабрао, и они су објавили моћну истину: »И Реч постаде тело и усели се у нас... (520) пуно благодати и истине.” »И од пуности његове ми сви узесмо благодат за благодаћу.« (Јован 1,14.16) AASer 372.4
Апостол је позвао вернике да проучавају Света писма, да би се, правилно разумевајући њихове поуке, могли добро припремити за вечност. Петар је знао да ће у животу сваке душе, која ће на крају победоносно завршити своју борбу против зла, ипак бити тренутака збуњености и брига, али био је свестан да ће правилно схватање Писма оспособити таквог верника да се сети Божјих обећања, њима утеши своје срце и ојача своју веру у Свемогућега. AASer 373.1
Зато је изјавио: »Јер је свако тело као трава, и свака слава човечија као цвет травни; осуши се трава и цвет њезин отпадне, али реч Господња остаје довека. А ово је реч што је објављена међу вама. Одбаците дакле сваку пакост и сваку превару и лицемерје и завист и сва опадања, и будите жељни разумнога и правога млека, као новорођена деца, да у њему узрастете за спасење, јер окусисте да је благ Господ.” AASer 373.2
Многи верници којима је Петар упутио ово писмо, живели су међу незнабошцима, и много је зависило од тога хоће ли остати верни свом високом звању. Апостол их зато подсећа на велике предности које имају као следбеници Исуса Христа. Он им овако поручује: »А ви сте изабрани род, царско свештенство, свети народ, народ добитка, да објавите добродетељи онога који вас дозва из таме к чудноме виделу своме, који негда не бејасте народ, а сада сте народ Божји; који не бејасте помиловани, а сад сте помиловани:” (521) AASer 373.3
»Љубазни, молим вас као дошљаке и госте, да се чувате од телесних жеља, које војују на душу. Авладајте се добро међу незнабошцима, да би за оно за што вас опадају као злочинце, видевши ваша добра дела, хвалили Бога у дан похођења.« AASer 373.4
Апостол је јасно описао како се верници морају односити према грађанским властима: »Будите дакле покорни свакој власти човечјој, Господа ради, ако цару као господару, ако ли кнезовима као његовим посланицима за освету злочинцима, а за хвалу добротворима. Јер је тако воља Божја да добрим делима задржавате незнање безумних људи, као слободни, а не као да бисте имали за покривач пакости, него као слуге Божје. Поштујте свакога, браћу љубите, Бога се бојте, цара поштујте.” AASer 373.5
Онима који су се као робови, налазили у подређеном положају Петар саветује да остану послушни својим господарима »са сваким страхом... не само добрима и кроткима, него и злима”. Овако објашњава своје речи: »Јер је ово угодно пред Богом ако Бога ради поднесе ко жалости, страдајући на правди. Јер каква је хвала ако за кривицу муке трпите? Него ако добро чинећи муке трпите, ово је угодно пред Богом. Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за нас, и нама остави углед да идемо његовим трагом; који греха не учини, нити се нађе превара у устима његовим; који не псова када га (522) псоваше, не прети кад страда, него се ослањаше на онога који право суди; који грехе наше сам изнесе на телу својему на дрво, да за грехе умремо и за правду живимо; којега се раном исцелисте. Јер бејасте као изгубљене овце, које немају пастира; но сада се обратисте пастиру и владици душа својих.« AASer 374.1
Апостол је затим позвао и жене које су прихватиле веру да буду честите у разговорима и скромне у одевању и понашању: »Ваша лепота да не буде споља у плетењу косе, и ударању злата и облачењу хаљина, него у тајноме човеку срца, у једнакости кроткога и тихога духа, што је пред Богом многоцено.” AASer 374.2
Поука се односи на вернике свих времена. »И тако дакле по родовима њиховим познаћете их.” (Матеј 7,20) Унутрашње украшавање кротким и тихим духом има непроценљиву вредност. У животу истинског хришћанина спољашње украшавање је увек у складу са унутрашњим миром и светошћу. Христос је рекао: »Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе и узме крст свој и иде за мном.” (Матеј 16,24) Самоодрицање и жртвовање су обележја хришћаниновог живота. Да је и њихов укус обраћен, видеће се према одевању свих оних који иду путем, који је Господ одредио својим откупљенима. AASer 374.3
Добро је волети лепоту и чезнути за њом; али Господ очекује да пре свега желимо највишу лепоту, ону која никада неће пропасти. Никакво спољашње украшавање не може се по вредности или привлачности упоредити с »кротким и тихим духом”, »са свилом (523) чистом и белом” (Откривење 19,14), коју ће носити сви свети са Земље. Та одећа учиниће да прекрасно изгледају и да буду омиљени овде, а у вечности ће им послужити као улазница у палату вечнога Владара. Његово обећање гласи: »Ходиће са мном у белима, јер су достојни!” (Откривење 3,4) AASer 374.4
Гледајући пророчким очима у будућност - опасна времена с којима ће се суочити Хришћанска црква, апостол позива вернике да се покажу чврсти у невољама и патњама. Зато им пише: »Љубазни, не чудите се врућини која вам се догађа за кушање ваше, као да вам се што ново догађа!” AASer 375.1
Невоље су део предмета васпитања који се предаје у Христовој школи, васпитања које треба да очисти Божју децу од троске световности. Управо зато, што Бог води своју децу, она се суочавају са мучним искуствима. Невоље и препреке представљају Његове изабране методе дисциплиновања, а уједно су и услов који је Он поставио за постизање успеха. Онај који чита срце сваког човека познаје његове слабости боље него што их сам лично може знати. Он зна да неки од њих имају способности које, ако буду правилно усмерене, могу послужити за унапређење Његовог дела. Он у свом провиђењу ставља те особе у различите положаје и излаже их различитим околностима да би могле да открију мане које су им до тада остале непознате. Он им даје прилику да савладају своје недостатке и да се припреме за службу. Често дозвољава да се ватре невоља распламсају да би се успешно очистили. AASer 375.2
Бог се непрестано стара за своје наследство. Он не дозвољава да Његова деца буду изложена било каквим невољама осим онима које су неопходне (524) за њихово садашње и будуће добро. Он ће очистити своју Цркву, као што је и Христос очистио Храм за време своје земаљске службе. Све што Он дозволи да као проба и кушање дође на Његову децу, долази да би стекла дубљу побожност и већу снагу и тако могла увећати победе крста. AASer 375.3
У Петровом искуству било је времена када је био неспреман да сагледа улогу крста у Христовом делу. Када је Спаситељ својим ученицима најавио своје скоре патње и своју смрт, Петар је узвикнуо: »Боже сачувај! То неће бити од тебе!” (Матеј 16,22) Самосажаљење, које човека не чини спремним за заједништво с Христом у Његовим патњама, навело је Петра да се овако огласи. За овог ученика то је представљало горку лекцију, лекцију који је учио врло споро - Христов пут на Земљи је пут патње и понижења. Међутим, изложен врелини ужарене пећи, морао је да је научи. И сада, када је његов лик који је уливао животност, био повијен под теретом година и рада, могао је да напише: »Љубазни! Не чудите се врућини која вам се догађа за кушање ваше, као да вам се што ново догађа! Него се радујте што страдате с Христом, да бисте, када се јави слава његова, имали радост и весеље!« AASer 375.4
Обраћајући се црквеним старешинама и говорећи о одговорностима које имају као потпастири Христовог стада, апостол пише: »Пасите стадо Божје, које вам је предато, и надгледајте га, не силом, него драговољно, и по Богу, нити за неправедне добитке, него из добра срца; нити као да владате народом, него бивајте углед стаду. И када 8525) се јави Поглавар пастирски, примићете венац славе који неће увенути.« AASer 376.1
Они који заузимају положај потпастира морају пажљиво бдети над Господњим стадом. То не сме да буде диктаторска будност, већ старање које храбри, јача и подиже. Служба речи значи много више од држања проповеди, јер означава озбиљан, лични рад. Црква на Земљи састављена је од погрешивих људи и жена, за које је потребно уложити много стрпљивог, напорног рада да би се обучили и дисциплиновали за рад који ће бити прихватљив у овом животу, а у будућем животу крунисан славом и бесмртношћу. Потребни су пастири - верни пастири - који неће ласкати Божјем народу, нити ће грубо поступати према њему, већ ће га хранити хлебом живота, људи који ће у свом животу свакодневно осећати благотворни утицај Светога Духа и гајити снажну, несебичну љубав према онима за које раде. AASer 376.2
Потпастир треба да буде врло осетљив, пун такта, када буде позван да се суочи са отуђеношћу, огорченошћу, завишћу и љубомором у цркви; у Христовом Духу он се мора трудити да уради стање. Проповедник треба не само својим настојањем са проповедаонице, већ и својим личним радом, да упућује савесне опомене, да укорава грех, да исправља неправде. Залутала душа може да приговара вести која јој је упућена, Божји слуга може да буде погрешно процењен и критикован. Тада треба да се сети: »А која је премудрост одозго она је најпре чиста, а потом мирна, кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова, без хатера и нелицемерна. (526) А плод правде у миру сеје се онима који мир чине.” (Јаков 3,17.18) AASer 376.3
Задатак проповедника Јеванђеља је »да открије свима што је служба тајне од постања света сакривене у Богу”. (Ефесцима 3,9) Ако онај који се прихвати овога посла изабере пут најмање жртве, ако се задовољи једино проповедањем, а дело личне службе препусти некоме другоме, његов рад неће бити угодан Богу. Душе за које је Христос умро пропадају због тога што нико не улаже правилно усмерен, лични труд око њих. Онај који се прихвати службе Речи, а није спреман да улаже лични труд који захтева брига око стада, погрешно је схватио свој позив. AASer 377.1
Прави пастир надахнут је духом самопожртвовања. Он заборавља на себе да би могао чинити »дела Божја«. Проповедајући Реч и радећи с људима у њиховим домовима, он упознаје њихове потребе, тугу и невоље; и заједно с великим Носиоцем терета, учествује у њиховим патњама, теши их у њиховим невољама, утољава глад њихове душе, задобија њихово срце за Господа. Небески анђели стоје у овом раду уз проповедника, тако да се и он лично усавршава и просветљује у истини која га умудрује за спасење. AASer 377.2
Поучавајући вернике који су обављали значајне дужности у Цркви, апостол је нагласио нека општа начела којих се морају држати сви који припадају заједници Цркве. Млађи припадници стада били су позвани да следе пример својих старешина (527) у показивању хришћанске понизности: »Тако ви млади слушајте старешине; а сви се слушајте међу собом, и стеците понизност, јер се Бог поноситима супроти, а пониженима даје благодат. Понизите се дакле под силну руку Божију, да вас повиси кад дође време. Све своје бриге баците на њ, јер се он брине за вас. Будите трезни и пазите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Браните се од њега тврђом у вери.” AASer 377.3
Петар је тако писао Цркви у време када је била изложена посебним невољама. Многи хришћани су већ учествовали у Христовим мукама, а ускоро је и цела Црква морала да прође кроз раздобље страшног прогонства. У раздобљу од неколико кратких година многи међу онима који су обављали службу учитеља и старешина у Цркви морали су да положе свој живот за Јеванђеље. Ускоро ће се у Цркви појавити и »вуци грабљиви који неће штедети стада”. Међутим, ништа од свега тога није смело да обесхрабри оне који су све своје наде полагали у Христа. Петар је речима охрабрења и добре воље покушао да мисли верника од садашњих невоља и будућих патњи скрене на »наследство непропадљиво, које неће иструнути ни увенути«. Ватрено се молио: »А Бог сваке благодати, који вас позва на вечну своју славу у Христу Исусу, он да вас, пошто мало пострадате, саврши, да утврди, да укрепи, да утемељи. Њему слава и држава у век века. Амин!” (528) AASer 377.4