(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 9,19-30)
Павле је после свог крштења, прекинуо пост и остао »неколико дана с ученицима који бејаху у Дамаску. И одмах по зборницама проповедаше Исуса да је Он Син Божји”. Смело је објављивао да је Исус из Назарета очекивани Месија, који »умре за грехе наше по Писму... и би укопан, и уста трећи дан по Писму«, и кога су после тога видели Дванаесторица и многи други. »А после свих јави се и мени, као каквом недоношчету!« (1. Коринћанима 15,3.4.8) Његови докази који су се темељили на пророчанствима били су тако убедљиви, а његови напори тако јасно праћени Божјом силом, да су Јевреји били збуњени и неспособни да му одговоре. AASer 88.1
Вест о Павловом обраћењу представљала је за Јевреје велико изненађење. Онај исти који је допутовао у Дамаск »с влашћу и заповешћу од главара свештеничких« (Дела 26,12) да хвата и прогони вернике, сада је проповедао Јеванђеље о распетом и васкрслом Спаситељу, јачајући руке онима који су већ били ученици, и стално доводећи нове обраћенике вери, којој се некада тако огорчено противио. AASer 88.2
Павле је раније био познат као ватрени бранитељ јеврејске религије и неуморни прогонитељ Исусових следбеника. Храбар, независан, истрајан, био је човек коме су таленти и образовање омогућавали да служи на скоро сваком положају. Могао је да расправља служећи се необично јасном мисли, својим разорним сарказмом остављао је противника у неповољној светлости. Јевреји су сада гледали тог младог човека, који је необично много обећавао, како се сједињује с онима, које је некада прогонио и како неустрашиво проповеда у име Исусово. AASer 88.3
Генерал, погинуо у борби, представљао би губитак за своју војску, али његова смрт не би уливала никакву додатну снагу непријатељу. Међутим, када би се неки истакнути човек придружио супротној страни, не само да би његове услуге биле изгубљене, већ би они којима се придружио стекли одлучујућу предност. Савле из Тарса, на свом путу у Дамаск, могао је лако да искуси смрт од Господње руке, и тада би велика снага изостала из редова прогонитеља. Међутим, Бог у свом провиђењу није само поштедео Савлов живот, већ га је и обратио и тако првака из редова непријатеља превео на Христову страну. Павле је као речит говорник и неумољив критичар. осим своје непоколебљиве усмерености према циљу и своје неустрашиве храбрости, имао управо особине које су биле неопходне првој Цркви. AASer 89.1
Док је Павле у Дамаску проповедао Христа, сви који су га слушали задивљено су и говорили једни другима: »Није ли ово онај што гоњаше у Јерусалиму оне који спомињаху име ово, и овде зато дође да их повезане води главарима свештеничким?” Павле им је одговарао да до ове промене вере није дошло случајно или из фанатизма, већ на основу уверљивих доказа. У свом објављивању Јеванђеља трудио се да објасни пророчанства која су се односила на Први Христов долазак. Уверљиво је доказивао да су се ова пророчанства дословно испунила у Исусу из Назарета. Темељ његове вере била је сигурна пророчка реч. AASer 89.2
Када је наставио да позива своје збуњене слушаоце »да се покају, и да се обрате Богу чинећи дела достојна покајања« (Дела 26,20), »Савле се већма сиљаше и забуњиваше Јевреје који живе у Дамаску, доказујући да је ово Христос”. Међутим, многи су отврднули своје срце, одбили да се одазову његовој вести, и ускоро је њихово чуђење због његовог обраћења заменила снажна мржња, слична оној коју су показивали према Исусу. AASer 89.3
Противљење је постало тако снажно да Павле више није могао да ради у Дамаску. Гласник са Неба наложио му је да се за неко време удаљи и он је отишао »у Арапсу« (Галатима 1,17), где је нашао сигурно уточиште. AASer 90.1
Павле је и ту, у пустињској усамљености, имао довољно прилике за тихо проучавање и размишљање. Смирено је разматрао своја искуства из прошлости и продубљивао дело покајања. Тражио је Бога свим својим срцем, и није починуо док није постао сигуран да је његово покајање прихваћено и његови греси опроштени. Чезнуо је да Исус сигурно буде с њим у његовој будућој служби. Ослобађао је своју душу предрасуда и традиција које су до тада обликовале његов живот, и примао поуке са Извора истине. Исус је разговарао са њим и утврђивао га у вери, изливајући на њега богату меру мудрости и благодати. AASer 90.2
Када човекове мисли ступе у заједницу са Божјим мислима, ограничено с Неограниченим, тада се утицај тог сусрета на тело, на ум и на душу једва може проценити. Тај сусрет осигурава највише образовање. То је Божји посебни метод развитка. »Сложи се с Њим” (О Јову 22,21),. то је Његова порука човечанству. AASer 90.3
Свечани налог који је био пренесен Павлу у току разговора с Ананијом притискао је Павлове груди све већом тежином. Када је, одговарајући на речи: »Савле брате, прогледај«, Павле први у животу угледао лице тог оданог човека, Ананија му је, надахнут Светим Духом, упутио речи: »Бог отаца наших изабра те да познаш вољу његову и да видиш праведника и да чујеш глас из уста његових: да му будеш сведок пред свим људима за ово што си видео и чуо! И сада, што оклеваш? Устани и крсти се, и опери се од греха својих, призвавши име Господа Исуса!« (Дела 22,13-16) AASer 90.4
Ове речи биле су у складу са речима самога Исуса Христа, који је, када је зауставио Павла на путу у Дамаск, лично изјавио: »Него устани и стани на ноге своје, јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео и што ћу ти показати, избављајући те од народа јеврејскога и од незнабожаца, којима ћу те послати, да им отвориш очи да се обрате од таме к виделу и од области сотонине к Богу, да приме опроштење греха и достојање међу освећенима вером мојом!« (Дела 26,16-18) AASer 90.5
Док је у свом срцу размишљао о овим речима, Павле је све јасније схватао природу свога позива да буде »вољом Божјом позвани апостол Исуса Христа«. (1. Коринћанима 1,1) Позив који је добио долазио је »ни од људи, ни кроз човека, него кроз Исуса Христа и Бога Оца.« (Галатима 1,1) Величина дела које је стајало пред њиме навела га је да се прихвати проучавања Светога писма да би могао да проповеда Јеванђеље »не премудрим речима, да не изгуби силу крст Христов”, »него у доказивању Духа и силе«, да вера свих који слушају »не буде у мудрости људској, него у сили Божјој«. (1. Коринћанима 1,17; 2,4.5) AASer 91.1
Док је проучавао Писма, Павле је схватио »да нема ни много премудрих по телу, ни много силних ни много племенитих, него што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јако; и што је неплеменито пред светом и уништено, изабра Бог и што није да уништи оно што јесте, да се не похвали ниједно тело пред Богом”. (1. Коринћанима 1,26-29) Павле је тако, посматрајући мудрост света у светлости крста, одлучио »да не зна што међу вама осим Исуса Христа, и тога распета” .(1. Коринћанима 2,2) AASer 91.2
Током целе своје касније службе, Павле никада није губио из вида Извор своје мудрости и снаге. Слушајмо га, како после много година и даље изјављује: »Јер је мени живот Христос!« (Филибљанима 1,21) Затим поново: »Јер све држим за штету према преважноме познању Исуса Христа, Господа својега, којега ради све оставих, и држим све да су трице, само да Христа добијем, и да се нађем у њему, не имајући своје правде која је од закона, него која је од вере Исуса Христа, правду која је од Бога у вери; да познам њега и силу васкрсења његова и заједницу његових мука, да будем налик на смрт његову.” (Филибљанима 3,8-10) AASer 91.3
Павле се из Арабије »опет вратио у Дамаск« (Галатима 1,17) и смело је проповедао у име Исуса Христа. Неспособни да се одупру мудрости његових доказа, »договорише се Јевреји да га убију«. Дању и ноћу пажљиво су чували градска врата да би осујетили сваки његов покушај да побегне. Међутим, ова криза покренула је ученике да се усрдно обрате Богу и коначно »ученици га узеше ноћу и спустише преко зида у котарици”. (Дела 9,25) AASer 91.4
Павле је после бекства из Дамаска, Павле је, око три године после свога обраћења, отишао у Јерусалим. Основни циљ који је желео да постигне овом посетом био је, како је сам касније изјавио, »да види Петра”. (Галатима 1,18) Када је стигао у град у коме је некада био тако добро познат као »Савле прогонитељ«, »огледаше да се прибије уз ученике; и сви га се бојаху, јер не вероваху да је ученик«. Било им је тешко да поверују да један тако ревносни фарисеј, човек који се толико трудио да уништи Цркву, може да постане искрени Исусов следбеник. »А Варнава га узе и доведе к апостолима и каза им како на путу виде Господа и како му говори и како у Дамаску слободно проповеда име Исусово.« AASer 92.1
Апостоли су га прихватили као једнога од својих, када су то чули. Ускоро су имали довољно доказа о веродостојности његовог хришћанског искуства. Будући апостол незнабожаца налазио се сада у граду у коме су живели многи његови некадашњи сарадници, и управо је чезнуо да тим јеврејским старешинама да објасни пророчанства о Месији, пророчанства која су се испунила Спаситељевим доласком. Павле је био потпуно сигуран да су ти учитељи у Израиљу, с којима је некада био тако добро познат, исто тако искрени и поштени као што је он. Међутим, погрешно је проценио дух ове своје јеврејске браће, и његова нада у њихово брзо обраћење била је осуђена на горко разочарање. Иако је слободно проповедао у име Господа Исуса и говорио и препирао се с Грцима, људи који су стајали на челу јеврејске Цркве одбили су да поверују, па су чак гледали да га убију. Жалост је обузела његово срце. Био је потпуно спреман да жртвује свој живот уколико би на тај начин довео неке до познања истине. Постиђено је размишљао о активној улози коју је имао приликом Стефановог мучеништва и сада, с дубоком жељом да уклони мрљу која је стајала на лажно оптуженом мученику, покушао је да одбрани истину за коју је Стефан дао свој живот. AASer 92.2
Оптерећен бригом за оне који су одбијали да поверују, Павле се молио у Храму, и као што је касније посведочио, добио виђење; један небески весник појавио се пред њим и рекао: »Похити те изађи из Јерусалима, јер неће примити сведочанства твојега на мене!” (Дела 22,18) AASer 92.3
Павле је био склон да остане у Јерусалиму, и да се суочи са противљењем. Повлачење му је изгледало као кукавичко дело у тренутку, када би остајањем могао бити у прилици да осведочи бар неке од тврдовратих Јевреја у истинитост еванђеоске поруке, чак и у случају да се остајањем изложи губитку живота. У складу са том одлуком, одговорио је: »Господе, и сами знају да сам ја метао у тамнице и био по зборницама оне који те верују. И када се проливаше крв Стефана, сведока твојега, и ја стајах и пристајах на крв његову и чувах хаљине оних који га убијаху!« Међутим, то није било у складу са Божјом намером да Његов слуга непотребно не излаже свој живот опасности, па је небески гласник одговорио: »Иди, јер ћу ја далеко да те пошљем у незнабошце!” (Дела 22,1921) AASer 93.1
Када су сазнали за ово виђење, браћа су убрзали Павлов тајни излазак из Јерусалима, јер су се плашили да ће бити убијен. »А кад разумеше браћа, сведоше га у Ћесарију и отпустише га у Тарс.” Павлов одлазак умирио је за једно време оштро противљење Јевреја, и Црква је ушла у раздобље мира, у коме су многи обраћеници повећали број верника. AASer 93.2