Ученици су после Христове смрти били скоро потпуно савладани разочарањем. Њихов Учитељ био је одбачен, осуђен и разапет. Свештеници и главари презриво су изјавили: »Другима поможе, а себи не може помоћи. Ако је цар Израиљев, нека сада сиђе сад с крста па ћемо га веровати!” (Матеј 27,42) Сунце наде зашло је за ученике, а тама се спустила у њихова срца. Често су понављали речи: »А ми се надасмо да је он онај који ће избавити И зраиља!” (Лука 24,21) Усамљени и сломљена срца, сећали су се Његових речи: »Јер када се овако ради од сирова дрвета, шта ће бити од суха?” (Лука 23,31) AASer 18.1
Исус је неколико пута покушавао да ученицима прикаже будућност, али они се нису трудили да мисле о речима које им је упутио. Управо због тога Његова смрт била је за њих изненађење; касније, када су разматрали прошлост и сагледавали последице свога неверовања, били су испуњени тугоме. Када је Христос био разапет, нису веровали да ће васкрснути. Он је јасно изјавио да ће трећега дана устати, али били су толико збуњени и нису могли да схвате шта им говори. Тај недостатак у разумевању оставио их је у време Његове смрти у крајњој безнадежности. Били су горко разочарани. Њихова вера није успевала да продре кроз сенку којом је сотона замрачио њихов видик. Све им је изгледало нејасно и тајанствено. Да су поверовали Спаситељевим речима, колико мање туге доживели! AASer 18.2
Сломљени малодушношћу, болом и очајањем, ученици су се окупили у горњој соби, затворили су и закључали врата, плашећи се да ће судбина њиховог љубљеног Учитеља погодити и њих. У томе им се, Спаситељ после свог васкрсења, јавио. AASer 19.1
Четрдесет дана Христос је остао на Земљи, припремајући ученике за дело које им је предстојало, објашњавајући им оно што до тада нису успевали да схвате. Говорио им је о пророчанствима која су најављивала Његов долазак, која су говорила да ће Га Јевреји одбацити, да ће Га убити, показујући им да се свака појединост из тих пророчанстава испунила. Говорио им је да ово испуњење пророчанстава треба да прихвате као доказ да ће их сила Светога Духа пратити у свим њиховим будућим напорима. AASer 19.2
О томе читамо: »Тада им отвори ум да разумеју писмо. И рече им: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан, и да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свим народима, почевши од Јерусалима.” А онда је додао: »А ви сте сведоци овоме!« (Лука 24, 45-48) AASer 19.3
У данима које је Христос провео са својим ученицима, они су стекли ново искуство. Док су слушали свога љубљеног Учитеља како објашњава Писма у светлости свега што се догодило, њихова вера у Њега била је потпуно утврђена. Постали су толико учвршћени да су могли да кажу: »Јер знам коме веровах!« (2. Тимотију 1,12) Почели су да схватају природу и величину свога рада, да виде да свету треба да објаве истине које су им поверене. Догађаји из Христовог живота, Његова смрт и васкрсење, пророчанства која су указивала на те догађаје, тајна плана спасења, Исусова сила за опроштење греха - све су могли да посведоче и објаве свету. Требало је да проповедају Јеванђеље мира и спасења покајањем и Спаситељевом силом. AASer 19.4
Христос је својим ученицима, пре него што се вазнео на Небо, дао задатак. Казао им је да треба да буду извршиоци тестамента по коме је Он наменио свету ризнице вечнога живота. Ви сте били сведоци да сам живео животом жртвовања за свет, рекао им је. Видели све Мој труд око Израиља. Иако Мој народ није дошао к Мени и тако стекао живот, иако су Ми свештеници и главари учинили оно што су желели, иако су Ме одбацили, ипак треба да добију још једну прилику да прихвате Божјега Сина. Ви сте већ видели да сам отворено примио све оне који су дошли к мени и признали своје грехе. Онога који долази к мени ни на који начин нећу одбацити. Вама, својим ученицима, поверавам ову вест милости. Она треба да буде објављена и Јеврејима и незнабошцима - прво Израиљу, а онда свим народима, језицима и племенима. Сви који поверују треба да се окупе у једној Цркви. AASer 19.5
Еванђеоски задатак представља велику мисионарску повељу Христовог царства. Ученици искрено треба да се труде око душа, објављујући свима позив милости. Нису смели да чекају да људи дођу к њима; требало је иду људима и да им однесу своју поруку. AASer 20.1
Ученици треба да обављају своје дело у Христово име. Свака њихова реч и свако њихово дело треба да усмерава пажњу на Његово име, које располаже животодавном моћи којом грешници могу да буду спасени. Њихова вера мора да буде усредсређена на Онога који је извор милости и силе. У Његово име треба је да износе своје молитве Оцу, и тада ће добити одговор. Исто тако треба да крштавају у име Оца, Сина и Светога Духа. Христово име је њихова лозинка, њихова значка посебности, њихово јединство, ауторитет за њихово деловање, извор њиховог успеха. У Његовом царству неће бити признато ништа што не носи Његово име и Његов потпис. AASer 20.2
Када је Христос рекао својим ученицима, да иду напред у Његово име и прикупите као Цркву све који верују, јасно им је указао да је неопходно да остану једноставни и скромни. Њихов утицај на добро биће већи, ако у њиховом понашању не буде разметања и показивања Ученици су морали да говоре исто тако једноставно као што је Христос говорио. У срца својих слушалаца треба да урежу поуке којима их је Он научио. AASer 20.3
Христос није рекао својим ученицима да ће њихово дело бити лако. Он им је открио велики савез сила зла које су устале против њих. Они ће морати да се боре »с поглаварствима и властима, и с управитељима таме овога света, с духовима пакости испод неба«. (Ефесцима 6,12) Међутим, неће бити остављени да се боре сами. Уверавао их је да ће бити с њима; и ако с вером буду ишли напред, корачаће под заштитом Свемогућега. Позвао их је да буду смели и јаки; јер ће Неко моћнији од анђела бити у њиховим редовима - Војвода војске небеске. Он је обавио потпуну припрему за обављање њиховог рада и узео на себе одговорност за његов успех. Све док буду слушали Његову реч, све док буду радили заједно с Њим, неће доживети неуспех. Идите свим народима, заповедио им је. Идите све до најудаљенијег краја настањеног света и будите сигурни да ћу чак и тамо бити са вама. Радите са вером и поверењем, јер никада неће доћи време мога одрицања од вас, Бићу увек са вама, помагаћу вам да обавите своју дужност, водићу вас, тешићу вас, посвећиваћу вас, крепићу вас, чинићу вас успешним, док будете изговарали речи које ће привлачити пажњу људи на Небо. AASer 20.4
Христова жртва за човека била је потпуна и савршена. Услови помирења били су испуњени. Дело ради кога је дошао на овај свет било је обављено. Он је задобио царство. Он га је изборио од сотоне и постао наследник свега. Налазио се на путу да седне на Божји престо, да прими хвалу небеских чета. Одевен неограниченом влашћу, дао је својим ученицима налог за рад: »Идите дакле и научите све народе крстећи их ва име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедао; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин!” (Матеј 28,19.20) AASer 21.1
Христос је непосредно пре него што ће се раставити од својих ученика, још једном јасно објавио природу свога царства. Подсетио их је на оно што им је већ раније говорио о њему. Рекао им је да нема намеру да на овом свету успоставља неко пролазно царство; да није одређен на влада као земаљски монарх на Давидовом престолу. Када су га ученици запитали: »Господе, хоћеш ли сада начинити царство Израиљево?« Он је одговорио: »Није ваше знати времена и лета која отац задржа у својој власти!” (Дела 1,6.7) Није било неопходно да даље погледају у будућност, него што им је омогућавало откривење које им је дао. Њихов посао је био да објаве вест Јеванђеља. AASer 21.2
Христова видљива присутност ускоро ће бити ускраћена ученицима, али зато добиће нову, већу количину силе. Силу Светога Духа очекивали су да добију у потпуности, да их она запечати за њихово дело. Спаситељ је рекао: »И гле, ја ћу послати обећање оца својега на вас, а ви седите у граду јерусалимскоме док се не обучете у силу с висине.” (Лука 24,49) »Јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго после ових дана.” »Него ћете примити силу када сиђе Дух Свети на вас, и бићете ми сведоци и у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и тја до краја земље.« (Дела 1,5.8) AASer 21.3
Спаситељ је знао да никакав доказ, ма колико логичан, неће омекшати тврда срца, нити пробити кору световности и себичности. Он је знао да Његови ученици морају примити небеску способност;; да ће Јеванђеље бити успешно једино онда када га буде објављивало срце које је постало топло и усне које су постале речите живим познањем Онога који је Пут, Истина и Живот. Дело поверено ученицима захтева велику делотворност; јер се против њих подигла дубока и снажна плима зла. Опрезан, одлучан вођа заповеда силама таме, а Христови следбеници могу се борити за оно што је право једино ако им Бог и Његов Свети Дух притекну у помоћ. AASer 22.1
Христос је позвао своје ученике да своје дело започну у Јерусалиму. Тај град био је место на коме се догодила Његова задивљујућа жртва за људски род. У Њему је Он у људском облику, ходао и разговарао са људима, а само је неколико од њих схватило колико се Небо приближило Земљи. Ту је био осуђен и разапет. У Јерусалиму је живело мноштво људи који су потајно веровали да је Исус из Назарета наречени Месија, али и много оних које су завели свештеници и поглавари. Таквима је Јеванђеље морало бити проповедано. Они су морали да буду позвани на покајање. Узвишена истина да се само преко Христа може стећи опроштење греха, морали су да им објасне. И управо у време када је, у последњих неколико седмица, цео Јерусалим био покренут узбуђујућим догађајима, проповедање ученика ће оставити најдубљи утисак. AASer 22.2
Исус је у току своје службе, непрестано понављао својим ученицима да морају бити једно с Њим у Његовом делу ослобађања света из ропства греха. Када је слао Дванаесторицу, а после тога и Седамдесеторицу да објављују царство Божје, говорио им је да су дужни да другима објаве оно чему их је научио. Током свог рада, обучавао их је да раде појединачно, да шире своје дело, а када се њихов број буде умножио, да коначно стигну до најудаљенијих делова Земље. Последња поука коју је дао својим следбеницима гласила је да им је поверена Радосна вест спасења намењена свету. AASer 22.3
Када се приближило време да се узнесе своме Оцу, Христос је одвео своје ученике до Витаније. Ту је застао, а они су се окупили око Њега. С рукама које су биле испружене да дају благослов, као да жели да их увери у своју заштитничку бригу, Он се полако подизао из њихове средине. »И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на Небо.” (Лука 24,51) AASer 23.1
Док су ученици гледали према небу да последњим погледом испрате свога Господа, који се уздизао, Он је се укључио у раздрагане редове небеских анђела. Док су га пратили до небеских дворова, ови анђели су победнички певали: »Царства земаљска, појте Богу, попевајте Господу, који седи на небесима небеса исконских!... Дајте славу Богу, величанство је његово над Израиљем и сила његова на облацима!” (Псалам 68,32-34) AASer 23.2
Ученици су и даље жељно гледали према Небу, када, »два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који и рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо!” (Дела 1,10.11) AASer 23.3
Обећање о Христовом другом доласку требало је да остане свеже у мислима Његових ученика. Исти Исус кога су видели да се узноси на Небо, поново ће доћи да узме к себи оне који овде доле обављају Његову службу. Исти глас који им је рекао: »Гле, ја сам с вама у све дане до свршетка века«, изрећи ће им добродошлицу и у небеском царству. AASer 23.4
Као што је првосвештеник, приликом церемонијалне службе, скидао своју првосвештеничку одећу и служио у белој ланеној одећи обичног свештеника; тако је и Христос одложио своју царску одећу, прихватио човеков лик и принео жртву, Он сам као свештеник, Он сам као жртва. И као што је првосвештеник, пошто је обавио своју службу у Светињи над светињама, излазио пред окупљено мноштво у својој првосвештеничкој одећи; тако ће и Христос доћи још једном, одевен у неупоредиву белину, »као што не може белиља убелити на Земљи”. (Марко 9,3) Он ће доћу у својој слави и у слави свога Оца, а све анђеоске чете пратиће га на том путу. AASer 23.5
Тако ће се испунити обећање које је Христос дао својим ученицима: »Опет ћу доћи и узећу вас к себи!” (Јован 14,3) Оне који су га волели и који су га чекали, Он ће крунисати славом, чашћу и бесмртношћу. Праведни покојници изаћи ће из својих гробова, а они који су остали живи биће узети заједно с њима у сусрет Господу на Небо. Они ће чути Исусов глас, лепши од било које музике, која је икада допрла до ушију смртника, како им говори: Ваша борба је завршена. »Ходите, благословени оца мојега, примите царство које вам је приправљено од постања света!« (Матеј 25, 34) AASer 24.1
Ученици су се заиста могли радовати, надајући се повратку свога Господа! AASer 24.2