(Ово поглавље заснивано је на тексту у Делима 2,1-39)
Када су се ученици са Маслинске горе вратили у Јерусалим, људи су их гледали, очекујући да на њиховим лицима запазе израз жалости, збуњености и пораза, али могли су видети само радост и победу. Ученици се нису више жалили због изневерених нада. Они су видели васкрслог Спаситеља, а речи Његовог опроштајног обећања непрестано су одјекивале у њиховим ушима. AASer 25.1
Послушни Христовој заповести, чекали су у Јерусалиму да се испуни Очево обећање - да се излије Свети Дух. Нису чекали беспослено. Извештај каже да су били »једнако у цркви, хвалећи и благосиљајући Бога«. (Лука 24,53) Окупљали су се, такође, да изнесу своје молбе Оцу у име Исусово. Знали су да имају представника на Небу, заступника код Божјег престола. Пуни свечаног страхопоштовања сагињали су се у молитви, понављајући обећање: »Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете у оца у име моје, даће вам. До сада не искасте ништа у име моје; иштите и примићете, да радост ваша буде испуњена.” (Јован 16,23.24) Све више и више пружали су руку вере, подржану моћним доказом: »Христос Исус, који умре, па још и васкрсе, који је с десне стране Богу, и моли се за нас.« (Римљанима 8,34) AASer 25.2
Док су чекали испуњење обећања, ученици су понизили своја срца у правом покајању и признавали своје неверовање. Када су призивали у сећање, речи које им је Христос упутио пре своје смрти, потпуније су схватили њихово значење. Истине које су биле потиснуте из њиховог сећања сада су се вратиле у њихове мисли, и они су их понављали једни другима. Приговарали су једни другима што су погрешно разумели Спаситеља. Као у некој процесији, призор за призором из Његовог узвишеног живота, ређали су се пред њима. Док су размишљали о Његовом чистом, светом животу, осећали су да никакав напор не би био сувише превелик, ниједна жртва претешка, када би својим животом могли посведочити о благости Христовог карактера. О, када би могли још једном да проживе протекле три године, мислили су, како би се друкчије понашали! Када би само могли да још једном виде свога Учитеља, колико би се озбиљније трудили да Му покажу како Га дубоко воле, и колико им је искрено жао што су Га икада ожалостили једном речју или делом неверства! Међутим, утеху им је пружала помисао да им је све опроштено. Зато су одлучили да ће, колико год им то буде могуће, надокнадити своје неверовање тиме што ће Га храбро признати пред светом. AASer 26.1
Ученици су се озбиљно молили да стекну способност да се сусрећу с људима и да им у свакодневним разговорима упућују речи које ће грешнике доводити Христу. Одбацивши сваку неслогу, сваку жељу за влашћу, повезивали су се везама хришћанског заједништва. Приближавали су се све више Богу и док су то чинили боље су схватали величину предности коју су имали из присне заједнице са Христом. Жалост је обузимала њихово срце, док су се сећали колико пута су рањавали Његово срце спорошћу свог схватања, својом неспособношћу да разумеју поуке које им је, њиховог добра ради, покушавао да пренесе. AASer 26.2
Ови дани припреме били су и дани дубоког испитивања срца. Ученици су осетили своју духовну потребу и жарко се молили Господу за свето помазање које ће их припремити за дело спасавања душа. Нису тражили благослов само за себе. Били су заузети одговорношћу да спасавају душе. Схватали су да Јеванђеље мора бити објављено свету и зато су тражили снагу коју им је Христос обећао. AASer 26.3
У временима патријараха утицај Светога Духа често се показивао на врло очигледан начин, али никада у свој својој величини. Сада, слушајући Спаситељеве речи, ученици су се молили за тај дар, док је на Небу Христос додао своје посредовање. Затражио је дар Духа да би га могао излити на своје ученике. AASer 27.1
»И када се наврши педесет дана, беху заједно сви апостоли једнодушно. И у један пут постаде хука с неба као дување силнога ветра и напуни сву кућу где сеђаху.« AASer 27.2
Свети Дух се спустио на ученике који су се молили и чекали, спустио се тако обилно да је испунио свако срце. Бесконачни се силно открио својој Цркви. Изгледало је као да је тај утицај столећима био ограничаван и да се сада цело Небо радује што може да на Цркву излије богатство благодати Светога Духа. Под утицајем Светога Духа, речи покајања и признања мешале су се с песмама хвале због опроштених греха. Чуле су се речи захваљивања и пророковања. Цело Небо пригнуло се да види и прослави мудрост неупоредиве, несхватљиве љубави. Пуни дивљења, апостоли су узвикнули: »У томе је љубав!« Прихватили су понуђени дар. И шта се догодило? Мач Духа, тек наоштрен силом и окаљен муњама с неба, просекао је свој пут кроз неверовање. Хиљаде су се обратиле у један дан. AASer 27.3
»Боље је за вас да ја идем«, рекао је Исус својим ученицима, »јер ако ја не идем, утешитељ неће доћи к вама, ако ли идем, послаћу га к вама.” »А када дође он, Дух истине, упутиће вас на сваку истину, јер неће од себе говорити, него ће говорити што чује, и јавиће вам што ће бити унапредак.« (Јован 16,7.13) AASer 27.4
Христово вазнесење на Небо било је знак да ће Његови следбеници добити обећани благослов. То је требало да причекају пре него што се прихвате свога посла. Када је прошао кроз небеска врата, Христос је био посађен на престо окружен обожавањем анђела. Чим је ова церемонија била обављена, Свети Дух се спустио на ученике у обилној мери и Христос је заиста био прослављен славом коју је од целе вечности имао у Оца. Изливање Духа на дан Педесетнице било је небеско обавештење да је свечано увођење у звање Откупитеља било обављено. Он је у складу са својим обећањем, послао свога Светога Духа са Неба својим следбеницима као доказ да је Он, као Свештеник и Цар, примио сву власт и на Небу и на Земљи, и да је постао Помазаник над својим народом. AASer 27.5
»И показаше им се раздељени језици као огњени; и седе по један на свакога од њих. И напунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше те говораху.” Свети Дух, у облику огњених језика, починуо је на окупљенима. Ово је био знак дара који је био изливен на ученике, дара који им је омогућио да течно говоре језицима с којима до тада нису били упознати. Појављивање огња означило је ватрену ревност којом ће апостоли радити и силу која ће пратити њихово дело. AASer 28.1
»А у Јерусалиму стајаху Јевреји људи побожни из свакога народа који је под небом.« Јевреји су се у току свог расејања разишли по скоро свим крајевима настањеног света, ау свом изгнанству научили су да говоре различитим језицима. Многи од ових Јевреја овом приликом нашли су се у Јерусалиму, и учествовали у верским светковинама које су тада биле прослављање. Сваки познати језик био је заступљен међу окупљенима. Ова језичка разноликост представљала је велику сметњу објављивању Јеванђеља; зато је Бог на чудесан начин надокнадио овај недостатак који су имали апостоли. Свети Дух је за њих учинио оно што сами ни у току целог живота не би успели да учине. Сада су могли да објављују еванђеоске истине, савршено се служећи језиком људи међу којима су радили. Овај чудесни дар био је снажан доказ свету да њихов рад носи печат Неба. Он тога времена језик апостола је био чист, једноставан и тачан, било да су говорили својим или неким страним језиком. AASer 28.2
»А кад постаде овај глас, скупи се народ, и смете се: јер сваки од њих слушаше где они говоре његовим језиком. И дивљаху се и чуђаху се говорећи један другоме: нису ли ово све Галилејци што говоре? Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили?« AASer 28.3
Свештеници и главари у великој мери били су разгневљени овим величанственим збивањима, али нису се усуђивали да дају маха својој злоби, јер су се плашили да ће се изложити гневу народа. Они су погубили Назарећанина; а овде су сада присутне Његове слуге, необразовани људи Галилејци, који су на свим тада познатим језицима објављивали истину о Његовом животу и служби. Свештеници, одлучни да ову чудесну способност протумаче на неки свакодневни природан начин, изјавили су да су ученици пијани, да су се напили новога вина припремљеног за светковину. Поједине незналице у народу прихватили су ову изјаву као истиниту, док су други, мудрији, знали да је то лаж; а они који су звали различите језике посведочили су да се ученици врло тачно служе сваким од њих. AASer 28.4
Да би се одбранио од оптужби свештеника, Петар је истакао да је ова способност непосредно испуњење Јоиловог пророчанства у коме је проречено да ће се таква сила спустити на људе да би их припремила за посебно дело. »Људи Јудејци и ви сви који живите у Јерусалиму! Ово да вам је на знање и чујте речи моје«, рекао је, »јер ови нису пијани као што ви мислите, јер је тек трећи сат дана! Него је ово оно што каза пророк Јоило: и биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа својега на свако тело, и прорећи ће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видеће утваре и старци ваши сниће снове; јер ћу на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излити од Духа својега, и прорећи ће.” AASer 29.1
Петар је јасно и силно посведочио о смрти и васкрсењу Исуса Христа: »Људи Израиљци, послушајте речи ове: Исуса Назарећанина, човека од Бога потврђена међу вама силама и знацима и чудесима које учини Бог преко њега међу вама, као што и сами знате. Овога... приковасте и убисте; којега Бог подиже, раздрешивши свезе смртне, као што не беше могуће да га оне држе.« AASer 29.2
Петар се није позивао на Христова учења да би доказао своје речи, јер је знао да су предрасуде његових слушалаца тако велике да његове речи о томе не би биле утицајне. Уместо тога, говорио им је о Давиду, кога су Јевреји сматрали једним од патријараха свога народа. »Јер Давид говори за њега”, нагласио је, »Господа једнако гледах пред собом: јер је с десне стране мене да се не помакнем: зато се развесели срце моје, и обрадова се језик мој, па још и тело моје почиваће у нади; јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац твој види труљење... AASer 29.3
Људи браћо! нека је слободно казати вам управо за старешину Давида и да умре и укопан би, и гроб је његов међу нама до овога дана.” Он, дакле, »говори за васкрсење Христово да се не остави душа његова у паклу, ни тело његово виде труљења. Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо сви ми сведоци!” AASer 29.4
Цео призор био је веома занимљив. Замислите људе како долазе са свих страна да чују ученике како сведоче о истини која је у Исусу. Они се гурају, испунили су Храм. Свештеници и главари су ту, мрачни израз презира и злобе и даље је на њиховим лицима, њихова срца и даље су испуњена огорченом мржњом према Исусу, њихове руке и даље нечисте и упрљане проливеном крвљу разапетог Откупитеља света. Мислили су да ће затећи апостоле притиснуте страхом од сурове руке насиља и убиства, али затекли су их ослобођене од сваког страха и надахнуте силом Светога Духа, како силно објављују божанство Исуса из Назарета. Слушали су их како смело изјављују да је Онај, кога су недавно понижавали, исмејавали, сурово ударали и на крају разапели, Кнез живота, сада уздигнут и постављен с десне стране Богу. AASer 30.1
Неки између оних који су сада слушали апостоле активно су учествовали у осуди и смрти Исуса Христа. Њихови гласови мешали су се са гласовима рабина који су захтевали Његово распеће. Када су Исус и Варава стајали пред њима у судници и када је Пилат упитао: »Кога хоћете да вам пустим«, узвикнули су: »Не овога, него Вараву!” (Матеј 27,17; Јован 18,40) Када им је Пилат предао Исуса, говорећи: »Узмите га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривице!« »Ја нисам крив у крви овога праведника!” - они су повикали: »Крв његова на нас и нашу децу!” (Јован 19,6; Матеј 27,24.25) AASer 30.2
Сада су слушали ученике који говоре да је човек кога су разапели био Божји Син. Свештеници и главари су задрхтали. Осведочење и страх обузели су људе. »А кад чуше, ражали им се у срцу и рекоше Петру и осталим апостолима: шта ћемо чинити, људи браћо?« Међу онима који су слушали апостоле било је оданих Јевреја, који су били искрени у својој вери. Сила која је пратила говорникове речи уверила их је да је Исус заиста био Месија. AASer 30.3
»А Петар им рече: покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење греха; и примићете дар Светога Духа. Јер је за вас обећање и за децу вашу, и за све даљње које ће год дозвати Господ Бог наш.« AASer 30.4
Петар је овим осведоченим људима нагласио да су одбацили Христа, јер су били преварени од стране свештеника и главара; и да Га, уколико наставе да траже савете од тих људи, уколико буду чекали да Га они прихвате, пре него што се сами усуде да то учине, никада неће ни прихватити. Ти моћни људи, иако су се чинили побожним, тежили су само за световним богатством и славом. Нису били спремни да дођу Христу и да приме светлост. AASer 31.1
Под утицајем овог небеског просветљења, Писма која је Христос објаснио ученицима појавила су се пред њима у сјају савршене истине. Вео који им није дозвољавао да сагледају до краја све оно што је било укинуто, сада је био уклоњен, па су могли јасно да схвате циљ Христове мисије и природу Његовог царства. Могли су снажно да говоре о Спаситељу; и док су својим слушаоцима откривали план спасења, многи су били уверени и осведочени. Традиција и сујеверје, којима су их научили свештеници, били су избрисани из њихових мисли, тако да су прихватили Спаситељева учења. AASer 31.2
»Који, дакле, радо примише реч његову крстише се; и пристаде у тај дан око три хиљаде душа.” AASer 31.3
Јеврејске старешине претпостављали су да ће се Христово дело завршити Његовом смрћу; али, уместо тога, били су присиљени да прате величанствене призоре на дан Педесетнице. Слушали су ученике, наоружане силом и снагом до тада непознатом, како проповедају Христа, и како своје речи подупиру знацима и чудесима. У Јерусалиму, тврђави јудаизма, хиљаде су отворено признавале своју веру у Исуса из Назарета као у Месију. AASer 31.4
Ученици су били запрепашћени и пуни радости због величине ове жетве душа. Они нису посматрали ово чудесно окупљање као последицу својих напора; схватили су да су искористили рад другог Човека. Још од Адамовог пада, Христос је својим изабраним слугама поверавао семе своје Речи, да га сеју у људска срца. Он је током свога живота на овој Земљи посејао семе истине и залио га својом крвљу. Обраћење које се догодило на дан Педесетнице било је резултат тог сејања, жетва Христовог рада, која је открила силу Његовог учења. AASer 31.5
Докази које су пружали апостоли, иако јасни и уверљиви, сами по себи не би могли да уклоне предрасуде које су се одупирале толиким чињеницама. Међутим, Свети Дух је својом божанском снагом осведочио људе. Речи апостола биле су као оштре стреле Свемогућега, у осведочавању људи у њихову страшну кривицу коју су учинили када су одбацили и разапели Господа славе. AASer 31.6
Христос је за време обучавања навео ученике да осете своју потребу за Светим Духом. Поуке које им је давао Свети Дух коначно су их оспособиле и они су почели да обављају своје животно дело. Више нису били незналице ни необразовани. Више нису били ни група независних духова или нескладних, међусобно супротстављених личности. Њихове наде нису више биле усмерене световној величини. Били су »једнодушни«, »једно срце и једна душа« (Дела 2,46; 4,32). Христос је испуњавао њихове мисли; унапређивање Његовог царства било је њихов циљ. Умом и карактером постали су слични своме Учитељу, а људи »знадијаху их да беху с Исусом« (Дела 4,13) AASer 32.1
Педесетница им је донела небеско просветљење. Истине које нису могли да разумеју док је још Исус био са њима сада су им постале јасне. Испуњени вером и поуздањем, које до тада нису познавали, прихватили су учења свете Речи. Њихова вера више се није питала да ли је Исус Божји Син. Знали су да је Он, иако одевен у људски облик, заиста Месија, и то своје искуство преносили су свету с поверењем које се темељило на уверењу да је Бог с њима. AASer 32.2
Исусово име могли су са сигурношћу да изговарају; па зар није Он њихов Пријатељ и старији Брат? Успоставили су уску везу са Христом, као да су већ седели са Њим у небеским местима. Тим пламеним речима износили су своје замисли, док су сведочили за Њега! Њихова срца била су препуна добре воље, тако дубоке, тако далекосежне, да су били спремни да иду до краја света и сведоче о Христовој сили. Били су испуњени дубоком жељом да унапреде дело које је Он започео. Схватали су величину свога дуга према Небу и одговорности свога рада. Оснажени силом Светога Духа, ишли су напред пуни ревности да умноже победу крста. Свети Дух их је оживљавао и говорио преко њих. Христов мир сијао је с њиховог лица. Посветили су свој живот Њему и Његовој служби, а цео њихов изглед сведочио је да су се потпуно и без остатка предали Њему. AASer 32.3