Не можемо читати побуде. — Имај на уму да не можеш читати срца. Ти не знаш какве су побуде покренуле поступке које ти сматраш погрешнима. Многи људи нису добили право васпитање и њихов карактер није просветљен; они су тврди и незграпнији, изгледају круто у сваком погледу. Ипак, Христова милост може их преобразити. Такве никада не одбацуј; никада их не уводите у обесхрабрење или очај говорећи им: »Разочарао си ме и зато ти нећу ни покушати помоћи.« Неколико на брзину изговорених изазовних речи — тачно оно што по људском мишљењу заслужују — могу пресећи утицај који треба да повеже њихово и наше срце. УКЛ 639.1
Доследан живот, стрпљење и истрајност, дух који изазови не избацују из равнотеже, увек је најуверљивији доказ и најсвечанији позив. Ако си имао прилике и предности које нису имали други, имај то на уму и буди увек мудар, пажљив и благ учитељ. УКЛ 639.2
Желиш ли да у воску остане јасан, снажан отисак печата, тада печатом нећеш непажљиво, на брзину, силом ударати по воску; напротив, печат ћеш на меки восак положити пажљиво и мирно и чврсто га притискати, све док под печатом восак не отврдне. На сличан начин поступај и с људским душама. Тајна снаге хришћаниновог утицаја је његова сталност, а он зависи од постојаности твог испољавања Христовог карактера. Помози онима који су запали у заблуду говорећи им о својим искуствима. Када си учинио озбиљне погрешке, покажи како су ти стрпљење, доброта и спремност, за помоћ од твојих сарадника донели охрабрење и наду. (TSS 116,117, 1900; CSW 100.101) УКЛ 639.3
Борба против силе која заробљава тело, душу и ум. — Напетост, каква се никада раније није могла видети, захвата свет. Задовољства, стицање новца, борба за власт, као и борба за опстанак, страховитом силом заокупљају тело, ум и душу. Бог проговара усред ове неразумне јурњаве. Он нас позива да се повучемо у самоћу и разговарамо с Њиме. »Утолите и познајте да сам Ја Бог.« (Псалам 46,10; Васпитање, 260) УКЛ 639.4
Лечење духовних проблема. — Овај свет је пространа болница, али Христос је дошао да лечи болесне, да објави ослобођење сотониним робовима. У Њему је било здравља и снаге. Он је давао свој живот болеснима, невољнима, онима којима су владали зли духови. Није вратио ниједног који је дошао да прими Његову исцељујућу силу. Знао је да су они који су Га молили за помоћ сами на себе навукли болест; па ипак није одбио да их исцели. А када је чудотворна моћ ушла у ове јадне душе, оне су постале свесне греха и многе су биле излечене од своје духовне, као и од телесних болести. Јеванђеље још увек поседује исту силу, па зашто данас нисмо сведоци истих резултата? (Чежња векова, 823; 1898) УКЛ 640.1
Људи као анђеоске руке. — Људска оруђа су руке небеских оруђа, јер у својој практичној служби небески анђели користе људске руке. Људска оруђа као руке помоћнице треба да буду отворене за знање и могућности небеских бића. Када се удружимо са тим свемогућим силама, ми уживамо предности њиховог вишег образовања и искуства. На тај начин постајемо судеоници у божанској природи и из својег живота уклањамо себичност, а дарују нам се посебни таленти за пружање помоћи једни другима. То је небески начин примене силе спасења. (6Т 456.457, 1900) УКЛ 640.2
Људски и божански удео у време борбе и сукоба. — Господ људском оруђу увек даје посао. Овде је на делу сарадња божанског и људског. Имамо, дакле, човека који је послушан примљеном божанском светлу. Да је Савле рекао — Господе, ја уопште нисам склон поштовању Твојих тачних упутстава ни изградњи свог спасења, да је Господ и десет пута послао светло да обасја Савла, све би било бескорисно. УКЛ 640.3
Човеков удео је да сарађује с божанским. Реч је о најокрутнијем, најоштријем сукобу који наступа у тренутку велике човекове одлуке да своју вољу и живот покори Божјој вољи и Божјем животу, ослањајући се на милостиве утицаје који су га пратили током целог његовог дотадашњег живота. Човек мора почети да мења склоности: »Јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините.« (Филибљанима 2,13) Карактер ће одлучити о природи одлуке и деловања. То деловање није у складу с осећањима или склоношћу, него с познатом вољом нашега Оца који је на Небу. Следите и поштујте вођство Светога Духа. (Lt 135,1898) УКЛ 640.4
Говорите о Божјој сили. — Када вас неко упита како се осећате, не трудите се да кажете нешто жалосно да бисте примили саучешће. Немојте говорити о недостатку своје вере, о својој туги и патњама. Кушач се радује када чује такве речи. Када говорите о суморним темама, величате њега. Сотонска сила може да нас савлада ако се дуго бавимо њом. Често му се предајемо у руке, тиме што говоримо о његовој сили. УКЛ 641.1
Уместо тога говоримо о великој Божјој сили да бисмо спојили све своје интересе са Његовим. Говоримо о неупоредивој Христовој сили и причајмо о Његовој слави. Цело Небо занима се за наше спасење. Божји анђели, хиљаде хиљада и десет хиљада пута десет хиљада, опуномоћени су да служе онима који ће наследити спасење. Они нас чувају од зла и одбијају силе таме које желе да нас униште. Зар онда немамо (254) разлога да сваког тренутка будемо захвални, захвални чак и онда када се на нашем путу појаве привидне тешкоће? (У потрази за бољим животом, 253.254; 1905) УКЛ 641.2
Не говорите о негативним осећањима. — Ако се не осећате безбрижно и радосно, немојте говорити о својим осећањима. Немојте бацати сенку на живот других. Хладна, сунцем необасјана вера никада неће душе привући Христу. Она их одвлачи од Њега у сотонске мреже које је разапео за ноге оних који лутају. Уместо да размишљате о својим обесхрабрењима, помислите на силу на коју полажете право у Христово име. Нека се ваша машта држи невидљивих вредности. Нека ваше мисли буду управљене доказима велике Божје љубави према вама. Вера може да издржи искушење, да се одупре напасти, да храбро поднесе разочарања. Исус живи као наш Правобранилац. Нама припада све што Његово посредовање обезбеђује. (У потрази за бољим животом, 488; 1905) УКЛ 641.3
Осмеси и ведре речи. — Ако гледамо на ведру страну живота, ми ћемо наћи довољно разлога да будемо ведри и срећни. Ако другима упућујемо осмехе, осмијеси ће нам бити узвраћени; ако говоримо љубазне, ведре речи, оне ће и нама бити упућене. УКЛ 641.4
Ако су суморни и потиштени, као да сматрају да су без пријатеља, хришћани стварају погрешан утисак о вери. понекад се чује мишљење да је ведрина против достојанства хришћанског карактера, али је то погрешно. Цело Небо је у знаку радости. (ST, 12. фебруара 1885) УКЛ 641.5
Ведрина осветљава стазу. — Дужност је сваког појединца да негује ведрину уместо да ствара тугу и невоље. Многи на тај начин не само што западају у несрећу, него својој нездравој машти жртвују здравље и срећу. У њиховој околини има нечега што им не годи па су њихова лица стално намргођена, што јасније од речи изражава незадовољство. УКЛ 642.1
Ова осећања потиштености наносе велику штету њиховом здрављу, јер ометањем процеса пробаве, спречавају правилну исхрану. Жалост и страх не могу уклонити ниједну невољу, него само учинити велико зло. Зато је ведрина и нада, која осветљава стазу других, »живот онима који их налазе и здравље свему телу њихову«. (ST, 12. фебруар 1885; ML 153) УКЛ 642.2
Време јела и осећања. — Научите сами шта треба да једете, која врста хране најбоље исхрањује ваше тело, а онда се управљајте према упутствима разума и савести. За време јела одбаците бригу и тешке мисли. Не будите у журби, него једите полако, будите ведри, срца испуњеног захвалношћу према Богу за све Његове благослове. Затим, не бавите се умним радом одмах после јела. Умерено се бавите телесним активностима и дајте мало времена желуцу да отпочне свој рад. (GW 241.242, 1892; CH 565) УКЛ 642.3
Заблуда омета ширење ума. — Ум у коме је заблуда једном заузела место, никада се не може слободно ширити за истину, чак ни после истраживања. Старе теорије тражиће своје место. Разумевање истинитих, узвишених и посвећујућих тема биће нејасно. Празноверне мисли ући ће у ум и помешати се с истинитим мислима и увек ће деловати понижавајуће. УКЛ 642.4
Хришћанско знање носи печат недостижне надмоћи у свему што се односи на припрему за будући, бесмртни живот. Оно читаоца Библије и верника, примаоца скупоценог блага истине, одваја од скептика и људи који верују у поганску филозофију. УКЛ 642.5
Држите се речи »Писано је«. Избаците из свог ума опасне, наметљиве теорије које ће, ако их подупиремо, држати ум заточен, а човек неће постати ново створење у Христу. Ум се мора стално ограничавати и чувати. Он за храну мора добијати само оно што ће јачати његово верско искуство. (MS 42, 1904; ММ 89) УКЛ 642.6
Божанска сила, једина нада за успешну промену. — Права реформа не може се извршити без божанске силе. Људске препреке природним и стеченим склоностима само су пешчани спруд против бујице. Ми не можемо да се одупремо искушењима која наваљују на нас, споља и изнутра, све док Христов живот не постане животодавна сила у нашем животу. (У потрази за бољим животом, 130; 1905) УКЛ 643.1
Сила небеских оруђа мора се удружити с људским. То је једини начин да будемо успешни. (Lt 34, 1891) УКЛ 643.2
Немојмо се бавити личним осећањима. — Није мудро да гледамо себе и проучавамо своја осећања. Ако то чинимо, непријатељ ће нам приказати тешкоће и искушења која слабе веру и разарају храброст. Пажљиво испитивање личних осећања и препуштање тим осећањима значи гајити сумње и ухватити се у замку невоља. Свој поглед треба да скренемо са себе на Христа. (У потрази за бољим животом, 249; 1905) УКЛ 643.3
Негативна осећања мења Божји Дух. — Обузимајући људско срце, Божји Дух преображава живот. Ми одбацујемо грешне мисли, одричемо се злих дела, а на место гнева, зависти и свађе долазе љубав, понизност и мир. Радост замењује тугу, а лице одражава небеску радост. Нико не види руку која подиже терет нити гледа светло које се спушта из небеских дворова. Благослов долази кад се душа вером покори Богу. Тада сила коју ниједно људско око не може видети ствара ново биће по Божјем обличју. (RH, 19. новембра 1908; ML 46) УКЛ 643.4
Потреба за великом мудрошћу. — Предузимање лечења болести изазваних стањем ума захтева велику мудрост. Рањеном и болесном срцу, обесхрабреном уму, потребно је благо поступање. ... Једино нежним саосећањем могуће је помоћи овој врсти болесника. Лекар најпре мора да стекне њихово поверење, па тек тада треба да им укаже на Великог Лекара. Ако се њихова вера може управити према Правом Лекару, и ако могу да имају вере да је Он на себе преузео случај, то ће донети олакшање уму и често дати здравље телу. (У потрази за бољим животом, 244; 1905) УКЛ 643.5
Христова благост у поступању према људском уму. — Христос своју корист поистовјећује с коришћу човечанства. Посао који носи божанску пуномоћ испољава Исусов дух, открива Његову љубав, Његову пажњу и Његову благост у поступању према људском уму. Шта би све људима било откривено када би завеса била повучена, а они могли видети резултате свог рада и заузимања за заблуделе којима је требало мудро прићи да не би скренули с пута! »Зато ослабљене руке и ослабљена кољена исправите, И стазе поравните ногама својима, да не сврне што је хромо, него још да се исцијели.« (Јеврејима 12,12.13; SpT Series А, бр. 3, стр. 9.10, 3. август 1894; ТМ 184.185) УКЛ 643.6
Струја животодавне енергије. — У целокупном Христовом делу исцељивања открила се сила љубави и само ако вером суделујемо у тој љубави, бићемо оруђа у Његовом делу. Ако занемаримо да се божанском везом повежемо са Христом, струја животодавне силе не може обилним токовима тећи од нас ка свету. (Чежња векова, 825; 1898) УКЛ 644.1
Једини извор трајног мира.— Постоји само један Извор трајног мира и правог одмора за дух. О томе је и Христос говорио када је рекао: »Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити.« (Матеј 11,28) »Мир вам остављам; мир свој дајем вам: не дајем вам га као што свет даје.« (Јован 14,27) Овај мир није нешто што Он даје одвојено од Себе. Он је у Христу и ми можемо да га примимо само примањем Њега. (У потрази за бољим животом, 247; 1905) УКЛ 644.2
Нека Његово искуство буде наше искуство. — У Христу је вапај људског рода допирао до Оца бесконачне милости. Као човек упућивао је молитве Божјем престолу, док се Његова људска природа није испунила струјом небеске силе која треба да спаја људско и божанско. Непрекидном везом примао је живот од Бога, да би могао пружити живот свету. Његово искуство мора да постане и наше искуство. (Чежња векова, 363; 1898) УКЛ 644.3