Loading...
Larger font
Smaller font
Copy
Print
Contents
  • Results
  • Related
  • Featured
No results found for: "".
  • Weighted Relevancy
  • Content Sequence
  • Relevancy
  • Earliest First
  • Latest First
    Larger font
    Smaller font
    Copy
    Print
    Contents

    Поглавље 5—ПРИЗНАЊЕ ГРЕХА

    „Ко крије преступе своје, неће бити cpeћaн, а ко их признаје и оставља, добиће милост.” (Приче 28, 13.)SC 26.1

    Услови под којима добијамо опроштење од Бога једноставни су, праведни и разумни. Бог не захтева од нас да патимо да би нам опростио наше грехе. Нису потребна дугачка и тешка ходочашћа нити мучна испаштања да бисмо стекли наклоност Створитеља неба и земље и ослободили се својих грехова. Сваки који призна и напусти своје грехе добиће помиловање.SC 26.2

    Апостол пише: „Исповедајте, дакле, један другоме грехе и молите се Богу један за другога, да оздрављате.” (Јаков 5, 16.) Признајте Богу своје грехе, који једини може да их опрости, а ваше погрешке један другоме. Ако си своме пријатељу или суседу учинио какву непријатност, можда си га увредио, онда мораш да му признаш своју неправду. Његова је дужност да ти од срца опрости. Потом мораш тражити опроштење од Бога, јер је особа коју си увредио Божја својина, а ти си се огрешио и према Ономе који је његов Створитељ и Избавитељ. Такав ћe се случај изнети пред јединог праведног Посредннка, нашег великог Поглавара свештеничког, „који је у свачему искушан као и ми, осим греха”. (Јевр. 4, 15.) Он има милосрђа према нашим слабостима и може да нас избави од сваке неправде.SC 26.3

    Они који још нису понизили своја срца пред Богом признавањем својих грехова нису испунили ни први услов за пријем. Ако се још нисмо искрено покајали, ако нисмо у дубокој понизности скрушеним и сломљеним срцем признали своје грехе и са одвратношћу их напустили, онда се још никад нисмо озбиљно потрудили да добијемо опроштење на- ших греха. Само онда ћемо се измирити са Богом ако то озбиљно тражимо. Једини разлог што још нисмо добили опроштење грехова, јесте тај што још нисмо понизили своја срца и нисмо испунили услове Речи истине. Свето писмо нас довољно упућује што се тиче овог предмета. Признавање греха, било јавно или приватно, мора да буде без присиљавања, слободно, од своје воље. Оно не сме да се тражи од оних који још нису свесни ужаса греха. Наше признање доспеће до престола милости ако је потекло из наше унутрашњости. Давид каже: „Господ је близу оних који су скрушена срца и помаже онима којн су смерна духа.” (Пс. 34, 18.)SC 26.4

    Право признање има увек нарочито обележје: оно обухвата одређене грехе. Има греха који су такве природе да се могу признати само Богу, а има и таквих које морамо признати нашим ближњима, који су због недостатка наше љубави морали претрпети многе неправде. Даље, има греха који имају општи значај. Ови морају да се признају јавно. Али сва признања треба да буду одређена и јасна и чак да именујемо грехе које смо учинили.SC 27.1

    За Самуилово време, Израиљци су отпали од Богa. Они су морали сносити последице својих греха. Изгубили су веру у Бога, познање његове снаге и мудрости, којима управља судбином народа, и поверење у његову моћ, којом штити и води своје дело. Одвратили су се од великог Владара свемира и чезнули су за начином владавине суседних народа. Пре но што су могли повратити изгубљени мир, признали су искрено и јасно своје грехе: „Јер додасмо к свима гресима својим зло иштући себи цара.” (1. Сам. 12, 19.) Баш овај грех је био опај који су морали признати. Ова неблагодарност тиштила је њихова срца и одвајала их од Бога.SC 27.2

    Бог не прима признање греха које није праћено правим покајањем и реформом. Мора се променити цео наш живот; треба да избацимо из њега све што се не допада Богу. To је последнца правог кајања због учињених греха. Наше дужности представљене су нам јасно и разговетно следећим речима: „Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу.” (Ис. 1, 16. 17.) „И врати безбожпик залог, и враги што је отео и стане ходити по уредбама животнима не чинећи безакоња, доиста ће бити жив, нећe умрети.” (Јез. 33, 15.) Апостол Павле каже о по- кајању: „Јер гле, опо само што се по Богу ожалостисте, колико побуди старање међу вама! Какво правдање, какву ревност, какав страх, какву врућу жељу, какво такмичење, какву осуду! У свему показасте се да сте чисти у делу. (2. Кор. 7, 11.) SC 27.3

    Али ако је грех убио моралну свест, грешник више није свестан својих погрешака и не може видети величину својих греха. Ако се не потчини потпуно утицају Светога Духа, остаће једним делом слеп према учињеним гресима. Тада његово признање није искрено нити озбиљно. За сваки грех он налази оправдање и објашњава да не би то урадио да га нису на то нагнале извесне прилике.SC 28.1

    Кад су Адам и Ева окусили од забрањеног пдода, обузео их је стид и страх. Прва им је мисао била како да оправдају свој грех, да би избегли казну која им је претила. Када их је Бог позвао на одговорност, Адам је покушао да један део кривице баци на Бога и други део на своју жену: „Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.” А жена баца грех на змију: „Змија ме превари, те једох.” (1. Мојс. 3, 12. 13.) Овим су хтели казати Богу: Зашто си створио змију? Зашто си је пустио у рај? — Овим су хтели Бога да учине одговорним за свој грех. Свако самооправдање потиче од оца лажи и јавља се код свих синова и кћери Адамових. Оваква признања нису последица утицаја Светога Духа и зато нису пријатна Богу. Право покајање учи човека да сам сноси свој грех и да га призна без лажи и лицемерства. Као онај јадни цариник, који није смео ни свој поглед да подигне ка небу, узвикнуће и он: „Боже, буди милостив мени грешноме!” Сви који овако признају свој грех оправдаће се и добиће опроштење греха, јер ће Христос својом крвљу оправдати сваку душу која се каје.SC 28.2

    Примери правог покајања и понизности, које налазимо у Божјој речи, износе нам признање у коме нема оправдања греха или покушаја ублаживања кривице. Павле не покушава да сакрије нити да улепша или умањи своје грехе, него их износи сасвим јасно: „Као што и учиних у Јерусалиму; и многе од светих ја затварах у тамнице, примивши власт од главара свештеничких; и кад их убијаху, пристајах на суд. И по свим зборницама мучећи их често, нагоњах их да хуле на Исуса, и одвише мрзећи на њих гоњах их чак и до туђих градова.” (Дела 26, 10. 11.) Он се не устручава да каже: „Исус Христос дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја.” (1. Тим. 1, 15.)SC 28.3

    Скромно и сломљено срце, испуњено правим покајањем, зна да цени Божју љубав и величину жртве на Голготи.Као што син признаје кривицу свом љубљеном оцу, тако исто душа која се искрено каје признаје Богу своје грехе. „Ако признајемо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе наше и очисти нас од сваке неправде.” (1. Jов. 1, 9.)SC 29.1

    Larger font
    Smaller font
    Copy
    Print
    Contents