1. Поглавље—Порекло Зла

Многи, размишљајући о пореклу греха и разлогу његовог постојања, остају веома збуњени. Они виде деловање зла, и његове страшне последице које се појављују у облику јада и очаја и питају се како се све то може догађати под сувереном владавином Онога који је бескрајан по својој мудрости, сили и љубави. Пред њима је тајна коју не могу одгонетнути. Обузети сумњама и несигурношћу, постају слепи за истине које су јасно откривене у Божјој речи, за истине које су неопходне за спасење. Има и оних који би се, у својим истраживањима о постојању греха, усудили да продру и у области које им Бог никада није открио, и зато не налазе никакво решења за своје тешкоће; тако се и они међу њима, склони сумњама и ситничарењу хватају за то као изговор да одбаце текстове Светога писма. Међутим, ни друти не успевају да пронађу задовољавајуће објашњење за проблем зла, јер су традиција и погрешна тумачења засенили библијска учења о Божјем карактеру, о природи Његове владавине и начелима Његовог поступања према греху.SrPGC 15.1

Ниједно објашњење о пореклу греха не може да послужи и као разлог његовог постојања. Међутим, проблем порекла греха и његовог коначног уклањања, ипак, можемо толико разумети да потпуно схватимо величину Божје праведности и добронамерности у целокупном Његовом поступању према злу. У Писму ништа није тако јасно објашњено као чињеница да Бог ни на који начин није одговоран за појаву греха; да није било никаквог самовољног ускраћивања божанске благодати, никаквог недостатка у божанској владавини, који 6и оправдали појаву побуне. Грех је уљез, његову присутност није могуће оправдати никаквим разлогом. Он је тајанствен, необјашњив; оправдавати га значило 6и бранити га. Када 6и неки изговор за његово постојање могао да буде пронађен, грех 6и престао да буде грех. Наше једино тумачење греха је оно које постоји у Божјој речи, грех је »преступ закона«, то је изданак начела које ратује против великог закона љубави, против темеља божанске владавине.SrPGC 15.2

Пре појаве зла у целом свемиру су владали мир и радост. Све је било у савршеном складу са Створитељевом вољом. Љубав према Богу била је изнад свега, а љубав према ближњима непристрасна. Христос, Реч, Јединородни од Бога, био је једно с вечним Оцем - једно по природи, карактеру и намерама - једино Биће у целом свемиру које је могло ући у све Божје савете и намере. ^{1Улога и присутност Светога духа овде се подразумевају; писац посебно истиче улогу Сина, који је од вечности једно с Оцем, као и Свети Дух. Адвентистички хришћани, у заједници са осталим хришћанима, верују у Свето Тројство Бога - у Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа. (прим. прев)} Бог је преко Христа деловао приликом стварања свих небеских бића. »Јер кроз њега 6и саздано све што је на Небу... били престоли или господства или поглаварства или власти.” (Колошанима 1,16) Христу, као и Оцу, цело Небо било је одано.SrPGC 16.1

Закон љубави био је темељ Божје владавине, а срећа свих створених бића зависила је од њиховог савршеног усклађивања с великим начелима праведности. Бог је од свих својих створења очекивао службу из љубави - поштовање које се темељи на разумном признавању Његовог савршеног карактера. Он не ужива у изнуђеној оданости, и зато свима потврђује слободну вољу, да 6и могли да My добровољно служе.SrPGC 16.2

Међутим, једно биће је одлучило да злоупотреби ту слободу. Грех се зачео у њему, у бићу које је, после Христа, уживало највеће почасти код Бога, које је било највише по моћи и слави међу свим становницима Неба. Пре свога пада, Луцифер је био први међу херувимима заклањачима, свет и чист. »Овако вели Господ, Господ: ти си печат савршенства, пун си мудрости и сасвим си леп. Био си у Едему, врту Божјему, покривало те је свако драго камење... ти си био херувим помазан да заклањаш; и ја те поставих; ти беше на светој гори Божјој, хођаше посред камења огњенога. Савршен беше на путовима својим, од дана када се роди докле се не нађе безакоње на теби.” (Језекиљ 28,12-15)SrPGC 17.1

Луцифер је могао да сачува Божју наклоност, могао је да буде вољен и поштован од свих анђеоских чета, могао је да користи своје племените способности, да их употреби на благослов друтима и прослави свога Створитеља. Међутим, пророк каже: »Срце се твоје понесе лепотом твојом, ти поквари мудрост своју светлошћу својом.” (Језекиљ 28, 17) Луцифер је мало-помало, почео да гаји жељу за самоузвишењем. »Изједначујеш срце своје са срцем Божјим.” »А говорио си у срцу свом... више звезда Божјих подигнућу престо свој, и сешћу на гори зборној... изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с Вишњим.” (Језекиљ 28,6; Исаија 14,13.14) Уместо да се труди да Бога уздигне изнад свега и да My осигура љубав и оданост Његових створења, Луцифер је настојао да их придобије да њему самом служе и одају почаст. Завидећи на почастима које је вечни Отац указивао своме Сину, овај анђеоски кнез пожелео је да стекне власт на коју је само Христос имао право.SrPGC 17.2

Цело Небо радовало се што одсјајује Створитељевом славом и што My изриче хвалу. Док је Бог на тај начин био слављен, сви су уживали у миру и радости. Међутим, нота несклада покварила је небеску хармонију. Служење себи и уздизање себе, супротно Створитељевом плану, пробудило је злослутна предосећања у мислима оних којима је изнад свега била Божја слава. Небески савети преклињали су Луцифера. Божји Син му је представио Створитељеву величину, доброту, и праведност, и свету, непроменљиву природу Његовог закона. Бог је лично успоставио небески ред, и одступајући од њега, Луцифер ће осрамотити свога Створитеља, а себи донети пропаст. Међутим, опомене изречене у бескрајној љубави и милости, само су још више побудиле дух противљења у њему. Луцифер је дозволио да завист према Христу преовлада у њему, и зато је постао још упорнији. SrPGC 17.3

Поносан на своју славу, потхрањивао је тежњу за превлашћу. Високе почасти које су му указиване, Луцифер није ценио као дар од Бога, и оне у њему нису будиле никакву захвалност према Створитељу. Уживао је у свом сјају и узвишеном положају и желео да постане једнак Богу. Небеске чете волеле су га и поштовале. Анђели су радо извршавали његове заповести, а он је био заогрнут мудрошћу и славом више од свих осталих небеских бића. Ипак, Божји Син био је признати суверен Неба, једнак Оцу по моћи и ауторитету. Христос је учествовао у свим Божјим саветима, док Луциферу није било дозвољено да открива божанске намере. Овај моћни анђео питао се: »Зашто Христос има највишу власт? Зашто има већу част од њега, од Луцифера?«SrPGC 18.1

Напуштајући своје место у непосредној Божјој присутности, Луцифер је почео да шири дух незадовољства међу анђелима. Понашајући се тајанствено и без много речи, привремено скривајући своје праве намере под плаштем поштовања Бога, трудио се да изазове незадовољство према законима по којима су се управљала небеска бића, наговештавајући да им они намећу непотребна ограничења. Пошто је њихова природа света, тврдио је да анђели треба да слушају само наредбе своје воље. Трудио се да изазове њихово саучешће према себи, говорећи да Бог према њему неправедно поступа, јер указује највише почасти Христу. Тврдио је да жели већу моћ и част не зато да 6и уздигао себе, већ да би осигурао слободу свим становницима Неба, тако да би се на тај начин и они уздигли у више сфере постојања.SrPGC 18.2

Бог је у својој великој милости дуго подносио Луцифера. Није га уклонио с његовог узвишеног положаја чим је исказао дух незадовољства, па чак ни онда када је почео да износи лажне оптужбе пред оданим анђелима. Дуго му је било допуштено да остане на Небу. Стално му је било нуђено опроштење под условом да се покаје и покори. Напори, које само бескрајна љубав и мудрост могу надахнути, били су учињени да би га уверили да је у заблуди. Дух незадовољства никада до тада није био познат на Небу. Ни сам Луцифер у почетку није знао куда ће га ово одвести; није схватао праву природу својих осећања. Међутим, када се показало да је његово незадовољство неоправдано, Луцифер је схватио да није у праву, да су божански захтеви праведни, и да их као такве мора признати пред целим Небом. Да је тако поступио, спасао би самога себе и мноштво анђела. У то време још није потпуно одбацио своју оданост Богу. Иако је напустио свој положај херувима заклањача, ипак, да је био спреман да се врати Богу, да је признао Створитељеву мудрост, да је био задовољан местом које му је било одређено у Божјем великом плану, био би враћен на своје пређашње место. Међутим, охолост га је спречила да се покори. Тврдоглаво је бранио своје понашање, тврдио да нема потребе за покајањем и потпуно се посветио великој борби против свога Створитеља.SrPGC 18.3

Све способности његовог блиставог ума биле су сада посвећене делу преваре, напору да задобије саучешће анђела који су били под његовим заповедништвом. Христос га је упозорио и посаветовао, и ту чињеницу је изопачио да 6и послужила његовим издајничким циљевима. Онима с којима га је повезивало дубоко поверење, говорио је да је погрешно оцењен, да његово мишљење није поштовано, и да ће његова слобода ускоро бити ограничена. Од погрешног приказивања Христових речи прешао је на изостављање истине и чисте лажи, оптужујући Божјег Сина за намеру да га понизи пред становницима Неба. Потрудио се, такође, да покрене лажне спорове између себе и Богу оданих анђела. Све оне које није успео да заведе и потпуно привуче на своју страну, оптуживао је да су равнодушни према интересима небеских бића. Оне који су остали верни Богу оптуживао је да чине управо она дела која је он сам чинио. Да 6и доказао оптужбу да је Бог неправедан према њему, прибегавао је искривљавању Створитељевих речи и дела. Створио је правила да збуњује анђеле вештим вођењем расправа које су се бавиле Божјим намерама. Све што је било једноставно заогртао је велом тајанствености, и својим лукавим изопачавањем препуштао дејству сумње и најјасније Господње изјаве. Његов високи положај, блиска веза са божанском владавином давао је већу тежину његовим излагањима и многе је навео да му се прикључе у побуни против ауторитета Неба.SrPGC 19.1

Бог је у својој мудрости допустио Сотони да настави своје дело, све док се дух незадовољства није преобразио у отворену побуну. Било је неопходно да се његови планови потпуно развију, тако да сви могу видети њихову праву природу и намере. Луцифер, као помазани херувим, био је високо уздигнут, небеска бића веома су га волела, а његов утицај на њих био је изузетно снажан. Божја власт је обухватала не само становнике Неба, већ и свих светова које је Он створио, и зато је Сотона помишљао да ће, уколико небеске анђеле привуче на своју страну, моћи да превари и друте светове. Вешто је приказивао своју страну проблема, служећи се извртањем чињеница и преваром да би осигурао остварење својих циљева. Његова способност да учини превару била је врло велика, и тако сакривајући се иза плашта лажи, стицао је предност. Чак ни одани анђели нису успевали да потпуно проникну у његов карактер или да виде куда води његово дело.SrPGC 20.1

Сотона је уживао веома високе почасти, сва његова дела су била тако обавијена тајанственошћу да је анђелима било врло тешко објаснити праву природу његовог деловања. Уколико се потпуно не развије, грех неће изгледати тако злоћудан какав јесте. Све до тада грех се није појављивао у Божјем свемиру и света бића нису имала никаквог сазнања о његовој правој природи и злоћудности. Она нису могла да замисле страшне последице одбацивања Божјег закона. Сотона је у почетку прикривао своје деловање лажно изражавајући своју оданост Богу. Тврдио је да жели да унапреди Божју част, чврстину Његове владавине и добро свих становника Неба. Док је у мислима анђела који су му били подређени, распиривао незадовољство, вешто се претварао да покушава да стиша њихову узнемиреност. Када је захтевао да спроведу неке промене у реду и законима Божје владавине, чинио је то под изговором да су неопходне за очување склада на Небу.SrPGC 20.2

Бог је у свом поступању према греху могао да се послужи једино праведношћу и истином. Сотона је могао да употреби и средства кој има Бог није могао да располаже - ласкањем и преваром. Он је покушао да измени Божју реч, да погрешно представи Његов план владавине пред анђелима, тврдећи да Бог није праведан када становницима Неба намеће законе и прописе, и да тражећи покорност и послушност од својих створења само покушава да се још више уздигне. Зато је било неопходно показати становницима Неба, али и свих друтих светова, да је Божја владавина праведна, а Његов закон савршен. Сотона се трудио да себе представи као биће које покушава да унапреди благостање свемира. Управо зато су сви морали да препознају прави карактер узурпатора и његове стварне циљеве. Сотона је морао да добије довољно времена да се разоткрије својим безбожним делима.SrPGC 20.3

Раздор који је својим деловањем изазвао на Небу, Сотона је приписао Божјем закону и Његовој владавини. Све зло је према његовим речима било последица божанске управе. Тврдио је да само жели да усаврши Господња правила и да је зато неопходно да добије прилику да покаже природу својих захтева, да прикаже деловање промена божанских закона које је предлагао. Само његово дело морало је да га осуди. Од самог почетка тврдио је да није бунтовник. Цео свемир морао је да види да је варалица разобличен.SrPGC 21.1

Бескрајна мудрост није уништила Сотону, чак и онда када је било одлучено да више не може остати на Небу. Пошто је служба из љубави једино прихватљива пред Богом, оданост Његових створења мора да почива на осведочењу у Његову праведност и добронамерност. Становници Неба и осталих светова, пошто нису били оспособљени да схвате природу или последице греха, не 6и у уништењу Сотоне препознали деловање Божје праведности и милости. Да је он био одмах уклоњен, они 6и Богу служили из страха уместо из љубави. Утицај варалице не 6и био потпуно избрисан, нити би дух побуне био потпуно уклоњен. Зло је морало да добије прилику да сазри. За добро целог свемира у свим безбројним вековима, Сотони је отворена прилика да потпуније развије своје идеје, да сва створена бића у правој светлости сагледају све његове оптужбе против божанске владавине, да Божја праведност и Његова милост, али и непроменљивост Његовог закона, никада више не буду доведени у сумњу.SrPGC 21.2

Сотонина побуна требало је да, током свих будућих векова, послужи као поука свемиру, да буде трајно сведочанство о природи и страшним последицама греха. Последице сотонине владавине, њен утицај и на људе и на анђеле, требало је да открију плодове одбацивања божанског ауторитета; да потврде да је уз постојање Божје владавине и Његовог закона нераскидиво повезано благостање свих бића која је Он створио. Тако је требало да историја овог страшног покушаја побуне послужи као трајна заштита свим светим бићима, да их сачува од погрешног схватања природе преступа, да их спречи да учине грех и претрпе његове последице.SrPGC 22.1

Све до самог краја сукоба на Небу, велики узурпатор наставио је да оправдава себе. Када је било објављено да заједно са свим својим присталицама мора да буде протеран из боравишта блажених, вођа побуњеника дрско је изразио свој презир према Створитељевом закону. Поновио је своје тврђење да анђелима није потребно никакво надгледање, да им мора бити дозвољено да следе прохтеве своје воље, јер ће им она увек служити као сигуран водич. Оптужио је божанска правила као ограничавање слободе и изјавио да ће се трудити да Закон буде укинут, и да тако, слободне од свих ограничења, небеске чете могу достићи узвишеније, славније постојање.SrPGC 22.2

Сотона и његове чете кривицу за своју побуну једнодушно су приписали Христу, изјављујући да се никада не 6и побунили да нису били укорени. И тако, пркосни и упорни у свом вероломству, узалудно се трудећи да оборе Божју владавину, a ипак богохулно тврдећи да су невине жртве насилничке власти, велики бунтовник и његове присталице коначно су били прогнани с Неба.SrPGC 22.3

Исти дух који је покренуо побуну на Небу и даље подстиче побуну на Земљи. Сотона је према људима наставио да води исту политику коју је водио према анђелима. Његов дух сада влада у синовима непослушности. Слично њему, и они покушавају да оборе ограничења Божјег закона и људима обећају слободу преступањем његових одредаба. Укоравање греха и даље изазива дух мржње и отпора. Када Божје поруке и опомене стигну до савести људи, Сотона их наводи да се оправдавају и траже одобравање за своје грешно понашање. Уместо да исправе своје заблуде, они незадовољство усмеравају према онима који их укоравају, као да су они једини узрок свих тешкоћа. Од времена праведног Авеља, па све до нашег времена, оваквим духом дочекивани су сви који су се усудили да укоре и осуде грех.SrPGC 22.4

Истим погрешним представљањем Божјег карактера, којим се служио на Небу, говорећи да је Бог окрутан и насилан, Сотона и људе наводи на грех. Када у томе успе, изјављује да су божанска неправедна ограничења навела људе да погреше, исто онако као што су њега навела на побуну.SrPGC 23.1

Међутим, вечни Бог овако описује свој карактер: »Бог милостив, жалостив, спор на гнев, и обилан милосрђем и истином, који чува милост тисућама, прашта безакоња и неправде и грехе, који не правда кривога.« (2. Мојсијева 34,6.7)SrPGC 23.2

Бог је изагнавши Сотону са Неба, прогласио своју праведност и сачувао част свога престола. Међутим, када је човек згрешио попустивши преварама отпалог духа, Бог је доказао своју љубав дајући свога јединороднога Сина да умре за грешни род. У служби помирења показан је Божји карактер. Моћни доказ пружен на крсту показао је целом свемиру да се грешно понашање за које се Луцифер одлучио, ни на који начин не може приписати Божјој владавини.SrPGC 23.3

У сукобу између Христа и Сотоне, у раздобљу Спаситељеве земаљске службе, био је разобличен карактер великог варалице. Ништа тако успешно није искоренило симпатије које су небески анђели и становници целог оданог свемира још гајили према Сотони, као његово окрутно понашање према Откупитељу света. Дрска богохула којом је захтевао да му се Христос поклони, охола смелост којом је Христа одвео на врх горе и на највишу кулу Храма, подмукла намера када Га је наговарао да скочи са те велике висине, неуморна злоба којом Га је прогонио из места у место и подстицао срца свештеника и народа да одбаце Његову љубав и коначно повичу: »Распни га! Распни га”, све то изазвало је чуђење и гнушање свемира.SrPGC 23.4

Сотона је покренуо свет да одбаци Христа. Кнез зла послужио се свом својом снагом и лукавством да уништи Исуса, схватио је да Спаситељ својом милошћу и љубављу, својим саучешћем и нежношћу пуном сажаљења, у ствари представља свету Божји карактер. Сотона је оспоравао сваки захтев који је постављао Божји Син, служио се људима као својим оруђима да Спаситељев живот испуни страдањима и жалошћу. Лукавства и лажи којима је покушавао да спречи Исусово дело, мржња коју су ширили синови непослушности, сурове оптужбе против Онога чији је живот био испуњен беспримерном добротом, све то проистицало је из дубоко укорењене осветољубивости. Пригушене ватре зависти и злобе, мржње и освете, распалиле су се против Божјег Сина на Голготи, док је цело Небо испуњено немим ужасом посматрало призор.SrPGC 24.1

Када је велика Жртва била принесена, Христос се вазнео у висине, одбијајући обожавање анђела, све док није упутио захтев: »Хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја; да виде славу моју коју си ми дао, јер си имао љубав к мени пре постања света.« (Јован 17,24) А онда, пун неизрециве љубави и силе, одјекнуо је одговор с Очевог престола: »Да му се поклоне сви анђели Божји!« (Јеврејима 1,6) Никаква мрља није остала на Исусу. Његово понижење је престало, Његова жртва је довршена, и Њему је било даровано име које је изнад сваког другог имена.SrPGC 24.2

Сотонина кривица сада је остала без изговора. Он је показао свој прави карактер варалице и убице. Исти дух којим је владао синовима људским, који су били под његовом влашћу, показао би се и на Небу да му је било дозвољено да управља његовим становницима. Он је тврдио да 6и преступ Божјег закона донео слободу и одушевљење, али сви су схватили да су последице таквог понашања само окови и понижење.SrPGC 24.3

Сотонине лажне оптужбе против божанског карактера и владавине показале су се у правој светлости. Оптуживао је Бога да тежи да се узвиси и да због тога захтева покорност и послушност од својих створења, изјављивао је да је Створитељ захтевао самоодрицање од свих, иако сам није показивао спремност на самоодрицање нити је поднео икакву жртву. Сада је свима постало јасно да је Владар свемира за спасење грешног и палог рода принео највећу жртву коју љубав може принети: »Јер Бог беше у Христу и свет помири са собом, не примивши им греха њихових, метнувши у нас реч помирења.” (2. Коринћанима 5,19) Луцифер је, својом тежњом за чашћу и превлашћу, то се могло брзо увидети, отворио врата греху, док је Христос, да 6и уништио грех, понизио самога себе и постао послушан до саме смрти.SrPGC 24.4

Бог је показао своју одвратност према побуни. Цело Небо је видело како се открила Његова праведност, и приликом осуде упућене Сотони и приликом откупљења човека. Уколико је Божји закон непроменљив, изјављивао је Луцифер, онда се казна по том Закону не може опростити, и зато сваки преступник заувек мора да изгуби Створитељеву наклоност. Тврдио је да је грешни род остављен изван домашаја откупљења и да је тако постао његов законити плен. Међутим, Христова смрт представља необориви долаз у прилог човеку. Казна коју је Закон прописивао пала је на Онога који је био једнак Богу, а човек је могао слободно да прихвати Христову праведност и покајањем и понизношћу да победи, исто онако као што је Божји Син победио сотонску силу. Тако је Бог остао праведан, и оправдао све оне који верују у Исуса.SrPGC 25.1

Међутим, Христос није дошао на ову Земљу да страда и умре само зато да 6и откупио човека. Он је дошао да »учини закон великим и славним«. (Исаија 42,21) He само зато да би становници овога света могли да поштују Закон онако како треба да буде поштован, већ и да свим световима у свемиру покаже непроменљивост Божјег закона. Да су његови захтеви могли да буду занемарени, Божји Син не би морао да приноси свој живот као жртву помирницу за преступ. Христова смрт то необориво доказује. Жртва на коју је бескрајна љубав навела Оца и Сина, да би грешници могли да буду откупљени, показује целом свемиру - ничим осим овим планом помирења то не 6и могло бити постигнуто - да праведност и милост представљају темељ Закона и Божје владавине.SrPGC 25.2

Завршно раздобље суда откриће чињеницу да грех заиста није имао никакво оправдање. Када Судија целе Земље буде упитао Сотону: »Зашто си се побунио против Мене, зашто си отимао поданике Мога царства«, зачетник зла неће моћи да пронађе никакав изговор. Сва уста биће затворена, све бунтовничке чете остаће без речи.SrPGC 26.1

Крст на Голготи, који представља доказ да је Закон непроменљив, објављује целом свемиру да је плата за грех смрт. Спаситељев последњи узвик: »Свршено је”, одјекнуо је као посмртно звоно Сотони. Велики сукоб, који је тако дуго вођен, тада је био одлучен и постало је сигурно и коначно уклањање греха. Божји Син је прошао кроз врата гроба, да »смрћу сатре онога који има државу смрти, то јест ђавола«. (Јеврејима 2,14) Жеља за узвишењем навела је Луцифера да каже: »Више звезда Божјих подигнућу престо свој... изједначићу се с Вишњим.” Бог изјављује: »Обратићу те у пепео на земљи... и неће те бити довека!” (Исаија 14,13.14; Језекиљ 28,18.19) Када буде дошао »дан који гори као пећ, сви ће поносити, сви који раде безбожно, бити стрњика, и упалиће их дан који иде, вели Господ над војскама, и неће им оставити ни корена ни гране”. (Малахија 4,1)SrPGC 26.2

Цео свемир биће сведок природе и последица греха. Његово потпуно уништење, које је, да се догодило у самом почетку, могло да заплаши анђеле и осрамоти Бога, сада ће одбранити Његову љубав и потврдити Његову част пред свемиром пуним бића која радосно испуњавају Његову вољу и у чијим срцима влада Божји закон. Зло се никада више неће појавити. Божја реч каже: »Неће се два пута подигнути погибао!« (Наум 1,9) Божји закон, коме је Сотона приговарао и тврдио да представља јарам ропства, биће поштован као »закон слободе”. Опробана и окушана створења никада више неће изневерити завет оданости Ономе чији се карактер потпуно показао пред њима као несхватљива љубав и бескрајна мудрост.SrPGC 26.3