Двадесет и девето поглавље—Порука Упозорења И Усрдне Молбе

(Ово поглавље засновано је на тексту у 1. посланици Коринћанима)

Написао је Прву посланицу Коринћанима Апостол Павле за време последњег дела свог боравка у Ефесу. Ни за кога није био толико заинтересован, ни за кога није уложио толико неуморног труда као за вернике у Коринту. Годину и шест месеци радио је међу њима, указујући им на распетог и васкрслог Спаситеља као на једини Пут спасења, позивајући их да се неограничено ослоне на преображавајућу силу Његове благодати. Пре него што ће у заједништво Цркве примити оне који су прихватили хришћанство, врло пажљиво давао им је посебне поуке о предностима и дужностима хришћанских верника, и искрено се трудио да им помогне да остану верни свом крштеничком завету.AASer 213.1

Павле је имао јасно сазнање о сукобима у које се свака душа мора упуштити у својој борби против сила зла, које се непрестано труде да је преваре и заведу, и зато се неуморно трудио да ојача и утврди младе у вери. Усрдно их је позивао да се потпуно предају Богу; јер је знао да уколико душа пропусти да се преда Богу, грех неће бити одбачен, прохтеви и страсти ће се и даље борити за превласт, а искушења узнемиравати савест.AASer 213.2

Ово предање Богу мора да буде потпуно. Свака слаба, сумњичава, измучена душа, која се потпуно преда Господу, постаје непосредно повезана са силама које је оспособљавају да победи. Небо јој тако постаје веома близу, и она добија подршку и помоћ анђела милости у сваком тренутку невоље и потребе.AASer 214.1

Верници цркве у Коринту били су окружени идолопоклонством и чулношћу најзаводљивијег облика. Док је апостол био у њиховој средини, ти утицаји имали су мало моћи над њима. Павлова чврста вера, његове ватрене молитве и озбиљне речи поуке, а изнад свега, његов богоугодан живот, помогли су им да се одрекну себе Христа ради уместо да уживају у задовољствима које доноси грех.AASer 214.2

Међутим, после Павловог одласка, настале су неповољне околности; кукољ који је непријатељ посејао, појавио се у пшеници, и ускоро почео да доноси своје зле плодове. Било је то време тешке пробе за цркву у Коринту. Апостол више није био међу њима да ојача њихову ревност и да им помогне у њиховим напорима да живе у складу са Божјом вољом, и мало помало многи су постали немарни и равнодушни, дозвољавајући својим телесним укусима и склоностима да их воде. Онај који их је тако често позивао да се држе високих идеала непорочности и поштења није више био са њима, а многи међу онима који су у време свога обраћења одбацили своје зле навике, поново су се вратили понижавајућим гресима незнабоштва.AASer 214.3

Павле је укратко писао цркви, позивајући вернике да се не друже са онима који упорно истрајавају у распуштености и неморалу; али су многи верници извртали значење апостолових речи, неозбиљно се односили према његовим порукама, и налазили изговоре да оправдају непоштовање његових савета.AASer 214.4

Црква је послала посланицу Павлу, тражећи његов савет о различитим питањима, али не говорећи ништа о страшним гресима који се догађају у њој. Међутим, Свети Дух је снажно утицао на Павла да схвати да је право стање цркве сакривено од њега и да је та посланица само покушај да из њега извуку изјаве, којима би се писци могли послужити да постигну своје циљеве.AASer 214.5

Некако у то време у Ефес су стигли припадници Хлојиног дома, хришћанске породице која је уживала велики углед у Коринту. Павле се распитао код њих о стварном стању у цркви и они су му открили да је растрзана поделама међу верницима. Раздор који се појавио у време Аполосове посете сада се веома повећао. Лажни учитељи наводили су вернике да презру Павлове савете. Еванђеоске доктрине и обреди су били изопачени. Охолост, идолопоклонство, чулност стално су расли међу онима који су некада били тако ревни у свом хришћанском животу.AASer 214.6

Када му је та слика била представљена, Павле је схватио да су се његова најгора страховања и више него остварила. Међутим, због тога није почео да се бави мислима да су његови напори доживели пораз. С болом у срцу и са много суза тражио је савет од Бога. Он лично радо би одмах посетио Коринт, ако би то био најмудрији потез. Међутим, знао је да у свом садашњем стању верници не би имали користи од његовог рада, па је зато послао Тита да припреми пут за његову посету у неко касније време. А затим, занемарујући све што је осећао о онима чије је понашање откривало тако необичну изопаченост, ослањајући своју душу на Бога, написао је цркви у Коринту једну од својих најбогатијих, најснажнијих и најпоучнијих посланица.AASer 215.1

С изразитом јасноћом потрудио се да одговори на различита питања која је добио од цркве, и изнесе општа начела која би вернике, уколико их прихвате, поставила на већу духовну висину. Они су били у опасности, а Павле није могао да поднесе помисао да неће успети да утиче на њихово срце у једном тако критичном тренутку. Савесно им је скренуо пажњу на опасност у којој се налазе и укорио их због њихових грехова. Указао им је на Христа и покушао да поново распали ватру њихове некадашње оданости.AASer 215.2

Апостолова велика љубав према верницима у Коринту открила се у нежним поздравима које је упутио цркви. Подсетио их је на искуство које су стекли, када су се од идолопоклонства обратили обожавању правог Бога и служењу Њему. Говорио им је о даровима Светога Духа које су примили и показао да су имали предност да стално напредују у хришћанском животу, све док не достигну непорочност и светост Исуса Христа. Писао им је: »Те се у свему обогатисте кроза њ, у свакој речи и сваком разуму; као што се сведочанство Христово утврди међу вама; тако да немате недостатка ни у једноме дару, ви који чекате откривења Господа нашега Исуса Христа; који ће вас утврдити до самога краја да будете прави на дан Господа нашега Исуса Христа.«AASer 215.3

Павле је отворено проговорио и о расколу који се појавио у коринтској цркви, и позвао вернике да престану да се сукобљавају. »Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви једно говорите, и да не буду међу вама распре, него да будете утврђени у једном разуму и у једној мисли.«AASer 216.1

Апостол је дозволио себи слободу да спомене како и од кога је добио податке о подели у цркви. »Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних домашњих да су свађе међу вама.«AASer 216.2

Павле је био од Бога надахнути апостол. Истине које је откривао другима добијао је »откривењем«; а ипак му Господ није увек, у свако време, непосредно откривао стање у свом народу. Овом приликом они који су били заинтересовани за благостање цркве у Коринту и који су видели зла која су се увлачила међу њене вернике, представили стање апостолу, а путем божанског откривења које је претходно примио, он је био оспособљен да расуђује о карактеру тих збивања. Упркос чињеници да му Господ није дао никакво ново откривење у том посебном часу, они који су стварно чезнули за виделом прихватили су његову поруку као израз Христове воље. Господ му је показао тешкоће и опасности које ће се појавити у црквама, и када су се та зла стварно развила, апостол је препознао њихово деловање. Он је био постављен да брани Цркву. Он је морао да стражи над душама као онај који ће једном дати одговор Богу, и зар није било право што је обратио пажњу на извештаје о нереду и поделама у Цркви? Свакако да јесте! Укор који је послао верницима сигурно је био надахнут Светим Духом као и у свим осталим његовим посланицама.AASer 216.3

Апостол није споменуо лажне учитеље, који су покушавали да униште плод његовог рада. Због таме и поделе у цркви, мудро је избегао да их узнемирава таквим примедбама, из страха да неке од њих не окрене потпуно против истине. Он је усмерио њихову пажњу на свој рад међу њима, као на рад »мудрог градитеља”, који је положио темеље на којима су други наставили да зидају. Међутим, тиме није уздизао себе, јер је изјавио: »Јер ми смо Богу помагачи!” Није говорио о својој мудрости, већ је признавао да га је једино божанска сила оспособила да преноси поуке божанске мудрости, које ће задовољити потребе свих друштвених слојева, које ће се односити на сва времена, на сва места и на све околности.AASer 216.4

Међу озбиљнијим залима која су почела да узимају маха међу верницима у Коринту било је враћање на многе понижавајуће обичаје које су имали незнабожци. Један некадашњи незнабожац отишао је тако далеко у свом отпаду да је својим развратним понашањем прекршио чак и ниска мерила морала која су важила у незнабожачком свету. Апостол преклиње цркву да уклони из своје средине онога »који је учинио то дело«. Саветовао је цркви: »Не знате ли да мало квасца све тесто укисели? Очистите дакле стари квасац, да будете ново тесто, као што сте пресни.«AASer 217.1

Друго велико зло у цркви било је вођење парнице пред судовима између браће. Црква је имала обиље прописа који су сређивали односе међу верницима. Сам Христос дао је јасну поуку како се такви проблеми морају решавати. »Ако ли ти сагреши брат твој”, рекао је Спаситељ, »иди и покарај га међу собом и њим самим; ако те послуша добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да све речи остану на устима два или три сведока. Ако ли њих не послуша, кажи цркви; акоn ли не послуша ни цркве, да ти буде као незнабожац и цариник. Јер вам кажем заиста, што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу.” (Матеј 18,15-18)AASer 217.2

Верници из Коринта који су изгубили из вида овај једноставни савет, Павле је упутио потпуно јасне речи савета и укора. Упитао их је: »Сме ли који од вас, кад има тужбу на другога, ићи на суд неправеднима, а не светима? Не знате ли да ће свети судити свету? Када ћете, дакле, ви свету судити, нисте ли вредни судити мањим стварима? Не знате ли да ћемо анђелима судити, а камоли стварима овога света? А ви кад имате тужбе за ствари овога света, узмите за судије оне које у цркви не броји нико ни у што! На срамоту вашу говорим: зар нема међу вама ниједнога мудра који може расудити међу браћом својом? Него се брат с братом суди, и то пред невернима! И то је већ врло срамно да имате тужбе међу собом. Зашто радије не прегорите штету? Него ви сами чините неправду и штету; па још браћи! Или не знате да неправедници неће наследити царства Божјега?”AASer 217.3

Сотона се непрестано труди да унесе неповерење, отуђење и злобу међу припаднике Божјег народа. Ми ћемо често бити у искушењу да мислимо да су наша права повређена, иако немамо никаквог стварног разлога за таква осећања. Они чија је љубав према сопственој личности јача од љубави према Христу и Његовом делу, стављаће своје интересе на прво место и прибегаваће скоро сваком средству да их заштите и сачувају. Чак и многе који изгледају као савесни хришћани њихова охолост и самољубље спречавају да се насамо обрате онима о којима мисле да су у заблуди, да у Христовом духу разговарају са њима и да се заједнички моле једни за друге. Када сматрају да су их браћа повредила, неки ће се, уместо да се држе Спаситељевог правила обратити и судовима.AASer 218.1

Хришћани не треба да се обраћају грађанским судовима да уз њихову помоћ решавају проблеме који се јављају међу верницима у Цркви. Такве проблеме треба да решавају сами међу собом, или уз помоћ Цркве и у складу са Христовим поукама. Чак и када би неправда могла да се догоди, следбеници кроткога и понизнога Исуса радије ће сами претрпети »штету« него да пред свет изнесу грехе своје браће у Цркви.AASer 218.2

Парнице међу браћом срамота су за дело истине. Хришћани који један против другога одлазе пред судове, излажу Цркву порузи њених непријатеља и помажу силама таме да победе. Они изнова рањавају Христа и излажу Га јавној срамоти. Занемарујући ауторитет Цркве, показују презир према Богу, који је Цркви дао ауторитет.AASer 218.3

Павле се у овој Посланици Коринћанима труди да прикаже Христову силу која треба да их сачува од зла. Знао је да ће они, уколико се подложе условима који су им објављени, постати јаки у сили Свемогућега. Да би помогао верницима да се ослободе робовања греху и постигну савршену светост у страху Господњем, Павле их позива да прихвате захтеве Онога коме су посветили свој живот у време свога обраћења. Зато им је поручио: »И нисте своји... Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога у телесима својим и у душама својим, што је Божје!”AASer 218.4

Апостол јасно описује последице које нестају када се неко одврати од живота у непорочности и светости и прихвати покварене незнабожачке обичаје: »Не варајте се; ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци... ни лупежи, ни лакомци, ни пијанице, ни кавгаџије, ни хајдуци царства Божјега неће наследити.« Преклињао је вернике да савладају своје страсти и прохтеве. Питао их је: »Или не знате да су телеса ваша црква Светога Духа који живи у вама, којега имате од Бога!”AASer 219.1

Иако је располагао изузетним умним способностима, Павле је показао да у његовом животу делује још једна много ређа мудрост, која му је даровала брзину схватања и топлину срца, која га је доводила у чвршћи додир с ближњима, чинећи га способним да разбуди њихову бољу природу и да их надахне тежњом за узвишенијим животом. Његово срце било је испуњено искреном љубављу према верницима у Коринту. Чезнуо је да их види како изграђују унутрашњу побожност, која ће их учврстити против искушења. Знао је да ће се на сваком кораку свог хришћанског пута суочавати са сотонином зборницом и да ће свакога дана морати да учествују у сукобима. Мораће да се чувају непријатељевог неприметног прикрадања, одбацивањем старих навика и непрепорођених склоности, стално стражећи у молитви. Павле је знао да се са много молитава и сталном будношћу може достићи виши ниво хришћанства, и то је покушавао да уреже у њихове мисли. Међутим, знао је да им је такође у Христу распетоме понуђена сила довољна да обрати душу, сила коју је Бог тако и прилагодио да их може оспособити да се одупру свим искушењима која доноси зло. Са вером у Бога као својим оклопом, и са Његовом речју као својим убојитим оружјем, биће снабдевени унутрашњом силом која ће их оспособити да одбаце све непријатељеве нападе.AASer 219.2

Верницима из Коринта било је неопходно дубље духовно искуство. Они још нису потпуно схватили шта значи видети Његову славу и бити преображен из карактера у карактер. Они су угледали тек прве зраке ране зоре те славе. Павлова жеља је била да буду испуњени сваком пунином Божјом, трудећи се да упознају Онога чији је долазак припремљен као зора, и да се и даље уче од Њега, све док не дођу у пуну подневну светлост савршене еванђеоске вере.AASer 219.3