Тридесет и прво поглавље—Порука Прихваћена

(Ово поглавље засновано је на тексту у 2. посланици Коринћанима)

Павле је из Ефеса кренуо на још једно мисионарско путовање, с намером да поново посети европске градове у којима је некада радио. Док се неко време задржавао у Троади »да проповеда јеванђеље Христово«, наишао је на људе који су били спремни да слушају његове речи. »И отворише ми се врата у Господу”, писао је касније о свом раду у том граду. Али, без обзира на успешност својих напора у Троади, ту није могао дуго да остане. »Брига за све цркве«, а посебно за цркву у Коринту, тешко је притискивала његово срце. Надао се да ће у Троади срести Тита и да ће од њега сазнати како су Коринћани примили речи савета и укора које им је послао, али то се није остварило. »Не имадох мира у духу својему”, писао је касније о том свом искуству, »не нашавши Тита, брата својега!« Зато је напустио Троаду и прешао у Македонију, да би се у Филиби срео с Тимотијем.(323)AASer 230.1

Иако га је мучио немир због цркве у Коринту, Павле се, ипак, надао најбољем иако га је повремено прожимало и осећање дубоке забринутости да његови савети и препоруке неће бити погрешно схваћени. Касније је о томе писао: »Јер кад дођосмо у Македонију никаква мира немаше тело наше, него у свему беше у невољи: споља борбе, изнутра страх. Али Бог, који теши понижене, утеши нас доласком Титовим.«AASer 230.2

Међутим, овај одани весник донео му је радосну поруку да је међу верницима у Коринту дошло до сјајне промене. Многи су прихватили поуке садржане у Павловом писму и покајали се због својих грехова. Њихов живот није више био на срамоту хришћанству, већ је ширио снажан утицај у прилог практичној побожности.AASer 231.1

Апостол је пун радости, послао верницима у Коринту још једно писмо, изражавајући задовољство због промене која се догодила у њима: »Јер ако сам вас и ражалио посланицом, не кајем се, ако се и бејах раскајао!” Док га је мучио страх да ће његове речи бити презрене, понекад се кајао што им је писао тако одлучно и строго. »Али се сад радујем,« наставио је одмах, »не што бисте жалосни, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да од нас ни у чему не штетујете. Јер жалост која је по Богу доноси покајање на спасење, за које се никада не каје.” Покајање које се јавља, када божанска благодат утиче на срце доводи до признања и одбацивања греха. Такви су били родови, који су се по речима апостола, видели у животу верника из Коринта. »Јер,(324) гле, ово само што се по Богу ожалостисте, колико учини старање међу вама? Какво правдање, какву неповољност, какав страх, какву жељу, какву ревност!”AASer 231.2

Павле је већ неко време у својој души носио тежак терет одговорности за цркве - терет тако тежак да га је једва могао носити. Лажни учитељи су се трудили да поткопају његов утицај међу верницима и да наметну своје доктрине уместо еванђеоске истине. Недоумице и обесхрабрења којима је био окружен, Павле је изразио речима: »Када нам је било претешко и преко силе, тако да се нисмо надали ни живети!”AASer 231.3

Међутим, сада је бар један узрок забринутости био уклоњен. На вест да су Коринћани прихватили његово писмо, Павле је радосно узвикнуо: »Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милости и Бог сваке утехе, који нас утешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог утешава. Јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа. Ако ли смо пак у невољи, за вашу је утеху и спасење, које постаје у трпљењу тих истих страдања која и ми подносимо. И надање наше тврдо је за вас. Ако ли се утешавамо, за вашу је утеху и спасење, знајући да као што сте заједничари у нашему страдању, тако и у утеси.«AASer 231.4

Изражавајући своју радост због њиховог поновног обраћења и растења у благодати, Павле сву хвалу за ово преображавање срца и живота приписује Богу. Он одушевљено узвикује: »Али хвала Богу (325) који свагда нама даје победу у Христу Исусу и кроз нас јавља мирис познања свога на сваком месту. Јер смо ми Христов мирис Богу и међу онима који се спасавају и који гину.” У то време владао је обичај да војсковођа, који је победио у рату, приликом повратка води за собом поворку заробљеника. У таквим приликама били би одређени носиоци мириса, и док је војска победоносно корачала према дому, продорни мирис је заробљеницима осуђеним на смрт представљао мирис смрти, показујући им да се приближава време њиховог погубљења; док је оним заробљеницима који су стекли наклоност својих победника и чији ће живот бити поштеђен, то био мирис живота, који је показивао откривао да им се ближи слобода.AASer 232.1

Павле је сада био пун вере и наде. Био је сигуран да сотона неће тријумфовати над Божјим делом у Коринту и речима хвале изразио је сву захвалност свога срца. Он ће, заједно са својим сарадницима, прославити ову победу над непријатељима Христа и истине, полазећи у новој ревности да шири знање о Спаситељу. Слично тамјану, мирис Јеванђеља мора да се прошири по целоме свету. Онима који буду прихватили Христа, ова порука биће мирис живота на живот, али онима који остану упорни у свом неверовању, мирис смрти на смрт.AASer 232.2

Схватајући застрашујућу величину рада који се мора обавити, Павле је узвикнуо: »И за ово ко је вредан?” Ко ће бити способан да проповеда Христа на такав начин да Његовим непријатељима не остане ниједан оправдан разлог да презру или весника или вест (326) коју он објављује? Павле је желео да вернике осведочи у свечану одговорност еванђеоске службе. Верност у пропове- дању Речи, заједно са чистим, доследним животом, једина може да учини да напори проповедника буду угодни Богу и корисни душама. Проповедници нашег времена, дубоко свесни величине дела, заиста могу да узвикну заједно са апостолом: »И за ово ко је вредан?”AASer 232.3

Било је неких који су оптуживали Павла да је себе уздизао, пишући своје претходно писмо. Апостол се сада осврће на њих, питајући вернике цркве да ли су и они тако оценили његове побуде: »Почињемо ли се опет сами хвалити вама”, распитује се он, »или требамо као неки препоручних посланица на вас или од вас?« Верници који су се селили у нова места, често су носили писма са препорукама цркве којој су до тада припадали, али познатим проповедницима, оснивачима тих цркава, нису биле потребне такве препоруке. Верници из Коринта, који су одбацили служење идолима и прихватили веру Јеванђеља, сами су замењивали сваку препоруку која би Павлу била потребна. Њихово прихватање истине, промена до које је дошло у њиховом животу, речито сведоче о верности његовог рада и о његовом праву да их саветује, укорава и опомиње као Христов проповедник.AASer 233.1

Павле је вернике из Коринта сматрао сведочанством о својој доброј служби. Зато је и нагласио: »Јер сте ви наша посланица написана у срцима нашима, коју познају и читају сви људи, који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не (327) мастилом него Духом Бога живога, не на каменим даскама него на меснатим даскама срца.«AASer 233.2

Обраћење грешника и њихово посвећење истином, представљају најснажнији доказ проповеднику да га је Бог позвао у проповедничку службу. Докази његовог апостолства написани су на срцима нових верника, посведочени њиховим обновљеним животом, који говори да се Христос обликовао у њима, као Нада славе. Проповеднику оваква потврда његове проповедничке службе улива неслућену снагу.AASer 233.3

Христовим проповедницима и данас је неопходно исто сведочанство које је коринтска црква дала Павлу о његовом раду. Међутим, иако у наше време има много оних који проповедају, осећа се велики мањак способних, посвећених проповедника људи испуњених љубављу која је постојала и у Христовом срцу. Охолост, самопоуздање, љубав према свету, изналажење мана, огорченост, завист, све су то родови које доносе многи такозвани следбеници Христове религије. Њихов живот, потпуно супротан Спаситељевом животу, често пружа жалосно сведочанство о раду проповедника чијим напорима су се обратили.AASer 233.4

Човек не може доживети већу част него да га Бог прихвати као способног проповедника Јеванђеља. Међутим, они које је Господ благословио снагом и успехом у свом делу не хвале се тиме. Они су свесни своје потпуне зависности од Њега, знају да сами у себи немају никакве силе. Заједно са Павлом и они кажу: »Не да смо врсни од себе помислити што, као од себе, него је наша врсноћа од Бога; који и учини нас врсне да будемо слуге новоме завету!«AASer 234.1

Прави проповедник обавља дело свога Учитеља. Он је (328) свестан важности свога рада, схвата да са Црквом и са светом одржава исти однос какав је Христос одржавао. Он неуморно ради да грешнике поведе племенитијем, узвишенијем животу, тако да могу стећи награду обећану победницима. Његове усне очишћене су живим угљем са олтара и он зато уздиже Христа као једину Наду грешника. Они који га слушају знају да се ватреним, успешним молитвама, приближио Богу. Свети Дух је починуо на њему, његова душа прожета је животодавним, небеским огњем и он је у стању да духовно упоређује са духовним. Њему је удељена сила да руши сотонина утврђења. Срца се сламају његовим објављивањем Божје љубави и многи су наведени да питају: »Шта да чиним да добијем живот вечни?«AASer 234.2

»За то имајући ову службу као што бисмо помиловани, не досађује нам се. Него се одрекосмо тајнога срама да не живимо у лукавству, нити да изврћемо реч Божију, него јављањем истине да се покажемо свакој савести човечијој пред Богом. Ако ли је пак покривено јеванђеље наше, у онима је покривено који гину. У којима Бог света овога ослијепи разуме неверника, да им не засветли видело јеванђеља славе Христове, који је обличје Бога, који се не види. Јер себе не проповедамо, него Христа Исуса Господа, а себе саме ваше слуге Исуса Господа ради. Јер Бог који рече да из таме засветли видело, засветли у срцима нашима на светлост познања славе Божије у лицу Исуса Христа.” (2. Коринћанима 4,1-6) (329)AASer 234.3

Тако је апостол уздигао божанску благодат и милост, оличене у светом залогу који му је поверен као Христовом проповеднику. Божјом преобилном милости, он и његова браћа одржали су се у тешкоћама, невољама и опасностима. Своју веру и учење никада нису обликовали да би задовољили жеље својих слушалаца, нити су прећутали истине неопходне за спасење да би своје учење учинили привлачнијим. Истину су објављивали једноставно и јасно, молећи се Богу да увери и обрати душе. Трудили су се да своје понашање ускладе са својим учењем, тако да се сама истина препоручује савести сваког човека.AASer 235.1

»Али, ово благо имамо«, наставља апостол, »у земљаним судовима да премноштво силе буде од Бога, а не од нас.« Бог је своју истину могао да објави преко безгрешних анђела, али то није био Његов план. Изабрао је људска бића, људе оптерећене несавршенством, као оруђа за извршење својих планова. Непроценљиво благо било је стављено у земљане судове. Преко људи Његови благослови требало је да се пренесу свету. Његова слава преко њих је требало да засија у тами греха. Обављајући службу љубави, требало је да се сретну и са грешнима и са сиромашнима и да их поведу према крсту. У свом целокупном раду сву славу и част и хвалу требало је да припишу Ономе који је изнад свега и над свима.AASer 235.2

Павле је говорећи о свом искуству, нагласио да бирајући да служи Христу није био покренут себичним побудама, јер је његов животни пут био препун невоља и искушења. »У свему имамо невоље”, написао је Коринћанима, »али нам се не досађује; збуњени смо, али не губимо наду,(330) прогоне нас, али нисмо остављени, обаљују нас, али не гинемо и једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов на телу нашему покаже.«AASer 235.3

Павле је подсетио своју браћу да су као Христови гласници и он и његови сарадници непрестано у опасности. Тешкоће кроз које су пролазили поткопале су њихову снагу. Павле дословно пише о томе: »Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртноме телу нашему. Зато, дакле, смрт влада у нама, а живот у вама.” Трпећи физичке патње због одрицања и тешкога рада, ови Христови проповедници изједначавали су се са Христом у Његовој смрти. Међутим, оно што је доприносило смрти у њима доносило је духовни живот и здравље Коринћанима, који су веровањем у истину постајали учесници у вечном животу. Имајући све ово у виду, Исусови следбеници морају пажљиво да се труде да својим немаром и недостатком љубави не увећају терет и невоље радника у Божјем делу.AASer 235.4

Павле наставља: »Имајући, пак, онај исти дух вере као што је написано: веровах, зато говорих; ми верујемо зато и говоримо!” Пошто је био потпуно уверен у стварност истине која му је била поверена, Павла ништа није могло да наведе да преварно рукује Божјом речју или да прикрива уверења своје душе. Никада није желео да стиче богатство, част или уживање прилагођавајући се мишљењу света. Иако је био у сталној опасности да мученички умре за веру коју је проповедао Коринћанима, није се плашио, јер је знао да ће Онај који је умро и васкрснуо и њега подигнути из гроба и извести пред Оца.(331)AASer 236.1

Зато је и рекао: »Јер је све вас ради, да благодат умножена изобилује хвалама на славу Божју.« Проповедајући Јеванђеље апостоли нису тежили да себе уздигну. Жеља да спасу душе наводила их је да свој живот посвете овом делу. Иста жеља их је одржала да не престану да улажу напоре, када би им запретила опасност или би се суочили с патњама.AASer 236.2

»Зато нам се не досађује«, каже Павле, »но ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан.« Павле је осетио снагу непријатеља, али, иако се његова физичка снага трошила, он је и даље верно и неустрашиво објављивао Христово Јеванђеље. Пошто је ставио на себе све делове Божјег оклопа, овај херој крста је кренуо напред у битку. Његов ведри глас објављивао је да ће победнички завршити борбу. Усмеравајући свој поглед према награди која је очекивала верне, победоносно је узвикнуо: »Јер наша лака садашња брига доноси нам вечну и од свега претежнију славу, нама, који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види, јер је оно што се види за време, а оно што се не види, вечно!”AASer 236.3

Веома озбиљан и дирљив је апостолов позив браћи у Коринту да још једном размотре неупоредиву љубав свога Откупитеља. О томе он пише: »Јер знате благодат Господа нашега Исуса Христа да, богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите!« Ви знате висину са које је сишао, дубину понижења до које се спустио. Када је једном кренуо путем самоодрицања и жртве, држао се (332) њега све док није жртвовао свој живот. За њега није било починка од престола све до крста.AASer 237.1

Павле се посебно задржавао на свакој тачки, трудећи се да они који буду читали његову посланицу потпуно схвате немерљиву величину понижења које је Спаситељ претрпео због њих. Представљајући Христа, док је још био једнак Богу и заједно са Њим примао обожавање анђела, апостол наставља да прати Његов пут све док се није спустио у најдубљи понор понижења. Павле је био уверен да ће верници, уколико буду могли да схвате величину жртве коју је принело Величанство Неба, успети да протерају сваку себичност из свог живота. Показао им је зато како се Божји Син одрекао своје славе, добровољно се подвлашћујући захтевима људске природе, и како је затим понизио себе и постао слуга, послушан све до смрти, »а смрти крстове” (Филибљанима 2,8), да би грешног човека могао да уздигне из дубине срама у небеске висине наде и радости.AASer 237.2

Када у светлости крста, проучавамо божански карактер запажамо милост, нежност и опраштање сједињене с непристрасношћу и праведношћу. На престолу видимо Онога који на својим рукама, ногама и слабинама носи ожиљке патњи које је претрпео да би човека помирио са Богом. Видимо Оца, који се не може ограничити, који живи у светлости којој се не може приступити, и који нас, ипак, прима захваљујући заслугама свога Сина. Облак освете који нам је претио бедом и очајањем, у светлости крста наједном на себи открива божански натпис: Живи, грешниче, живи! Ви, душе које се кајете, које верујете, живите! Ја сам платио откупнину!AASer 237.3

Размишљајући о Христу крећемо се (333) обалама неизмерне љубави. Када покушамо да опишемо ту љубав, језик нас издаје. Док разматрамо Његов живот на Земљи, Његову жртву за нас, Његово дело на Небу као нашег Заступника, станове које припрема онима који Га воле, можемо једино да узвикнемо: О, дубино и висино Христове љубави! »У овом је љубав не да ми показасмо љубав к Богу, него да Он показа љубав к нама, и посла Сина својега да очисти грехе наше!” »Видите какву нам је љубав дао Отац, да се деца Божја назовемо и будемо!” (1. Јованова 4,10; 3,1)AASer 237.4

Ова љубав као посвећени огањ пламти на олтару срца сваког правог Христовог ученика. Ова Божја љубав преко Христа открила се на Земљи. Његова деца овде на Земљи својим беспрекорним животом треба да представе ову љубав. Тако ће грешници бити доведени до крста да угледају Јагње Божје. (334)AASer 238.1