Шесто поглавље—На Вратима Храма

(Ово поглавље засновано је на тексту у Делима 3; 4,1-31)

Христови ученици гајили су дубоку свест о својој неспособности, па су своју слабост понизно и у молитви сјединили с Његовом снагом, своје незнање с Његовом мудрошћу, своју недостојност с Његовом праведношћу, своје сиромаштво с Његовим неисцрпним богатством. Тако ојачани и оспособљени, нису оклевали да крену напред, служећи своме Учитељу.AASer 40.1

Кратко време после изливања Светога Духа, и непосредно после времена проведеног на озбиљној молитви, Петар и Јован, идући у Храм на богослужење, видели су на Красним вратима хромог човека, старог око четрдесет година, чији живот је од самог рођења био пун бола и немоћи. Тај несрећни човек дуго је чезнуо да види Исуса који би га излечио, али, био је скоро беспомоћан и далеко од места рада великог Лекара. Његове молбе коначно су покренуле неке пријатеље да га донесу до храмских врата; али, чим је стигао, сазнао је да је суровом смрћу убијен Онај у кога је полагао све своје наде.AASer 40.2

Његово разочарање пробудило је саучешће оних који су знали колико се дуго и искрено надао да ће га Исус излечити; па су га свакога дана доносили пред Храм да би му сажаљиви пролазници, могли дати неку ситницу да подмири своје потребе. Кад су Петар и Јован наишли, затражио је и од њих милостињу. Ученици су га сажаљиво погледали, а Петар је рекао: »Погледај на нас! А он гледаше у њих мислећи да ће му они што дати. А Петар рече: сребра и злата нема у мене!” Када је Петар на овај начин обзнанио своје сиромаштво, лице хромога се издужило; али је засијало надом када је апостол наставио: »Него што имам ово ти дајем: у име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи!”AASer 40.3

»И узе га за десницу и подиже. И одмах се утврдише његова стопала и глежњи. И скочивши, устаде и хођаше, и уђе с њима у цркву идући и скачући и хвалећи Бога. И видеше га сви људи где иде и хвали Бога. А знадијаху га да онај беше што милостиње ради сеђаше код Красних врата црквених, и напунише се чуда и страха за то што би од њега.«AASer 41.1

»А кад се исцељени хроми држаше Петра и Јована, навалише к њима сви људи у трем, који се зваше Соломунов и чуђаху се.” Били су запрепашћени тиме што су ученици могли да чине чуда слична онима која је Исус чинио. А ипак, ту је био човек, беспомоћни инвалид четрдесет година, који се сада радовао пуној употребљивости својих удова, слободан од сваког бола, срећан у својој вери у Исуса.AASer 41.2

Када су ученици видели запрепашћење људи, Петар им је поставио питање: »Људи Израиљци, што се чудите овоме? Или, шта гледате на нас, као да смо својом силом или побожношћу учинили да он иде?« Желео је да их осведочи да је лечење обављено у име и заслугама Исуса из Назарета, кога је Бог подигао из мртвих: »И за веру имена његова, овога, кога видите и познајете, утврди име његово; и вера која је кроза њ даде му цело здравље ово пред свима вама!«AASer 41.3

Апостоли су отворено проговорили о великом греху који су учинили Јевреји када су одбацили и убили Кнеза живота; међутим, били су врло пажљиви да своје слушаоце у очајање. »А ви свеца и праведника одрекосте се«, нагласио им је Петар,. »и испросисте човека крвника да вам поклони; а начелника живота убисте, којега Бог васкрсе из мртвих, чему смо ми сведоци.« »И сад, браћо, знам да из незнања оно учинисте, као и кнезови ваши. А Бог, како напред јави устима свих пророка својих, да ће Хрис- тос пострадати, изврши тако.” Изјавио је затим да их Свети Дух позива да се покају и обрате, и нагласио да нема наде у спасење осим милошћу Онога кога су распели. Једино вером у Њега њихови греси могу бити опроштени.AASer 41.4

»Покајте се дакле, и обратите се да се очистите од греха својих, да дођу времена одмарања од лица Господњега«, гласно је повикао.AASer 42.1

»Ви сте синови пророка и завета који учини Бог с оцевима вашим говорећи Авраму: и у семену твоме благословиће се сви народи на земљи. Вама најпре Бог подиже сина својега Исуса, и посла га да вас благосиља да се сваки од вас обрати од пакости својих.”AASer 42.2

Тако су ученици проповедали Христово васкрсење. Многи међу онима који су их слушали као да су само чекали то сведочанство, и када су га чули, одмах су поверовали. То их је подсетило на речи које је Христос говорио и они су се придружили редовима оних који су прихватили Јеванђеље. Семе које је Спаситељ посејао, израсло је и донело род.AASer 42.3

Док су ученици говорили народу, »наиђоше на њих свештеници и војвода црквени и садукеји, и расрдише се, што они уче људе и јављају у Исусу васкрсење из мртвих«.AASer 42.4

После Христовог васкрсења свештеници су на све стране проширили лажни извештај да су ученици украли Његово тело, док су римски војници спавали на стражи. Уопште не изненађује што су били незадовољни када су чули Петра и Јована како проповедају васкрсење Онога кога су они убили. Посебно су садукеји били веома узнемирени. Сматрали су да је њихова најомиљенија доктрина у опасности, а њихов углед на коцки.AASer 42.5

Пошто се број приврженика новој вери брзо умножавао, фарисеји и садукеји су се сложили да ће њихов утицај, уколико буду дозволили да ови нови учитељи несметано делују, бити у већој опасности него онда када је Исус био на Земљи. У складу са тиме, црквени војвода, уз помоћ неколико садукеја, ухватио је Петра и Јована и одвео их у тамницу, пошто је било касно да их тога дана испитају.AASer 42.6

Непријатељи ученика нису могли да се одупру осведочењу да је Христос васкрснуо из мртвих. Докази су били сувише јаки да би могли још да сумњају. Ипак, отврднули су своја срца и одбили да се покају због ужасног дела које су учинили, када су Исуса предали на смрт. Јеврејске старешине су добиле довољно доказа да апостоли говоре и делују под утицајем божанског надахнућа, али су се ипак огорчено одупрли вести истине. Христос није дошао онако како су Га очекивали, и мада су понекад и сами били осведочени да је Божји Син, пригушили су своје уверење и разапели Га. Бог им је, у својој милости, ипак, давао нове доказе, а сада су добили нову прилику да Му се обрате. Послао је своје ученике да им кажу да су убили Кнеза живота, а преко те страшне оптужбе упутио им нови позив да се покају. Међутим, осећајући се сигурним у својој праведности, јеврејски учитељи одбили су да признају да људи који су их оптуживали да су разапели Христа заиста говоре по налогу Светога Духа.AASer 42.7

Пошто су одлучили да се доследно противе Христу, свештенике је сваки чин отпора додатно подстицао да истрају на том путу. Њихова тврдовратост тако је постајала све упорнија. То није значило да се нису могли покорити Христу, могли су, али нису хтели. Сами себи ускраћивали су спасење, не само зато што су били криви и заслуживали смрт, не само зато што су убили Божјег Сина, већ зато што су одлучили да се противе Богу. Истрајно су одбацивали светлост и гушили позиве Светога Духа. Утицај који управља синовима непослушности деловао је у њима, наводећи их да злостављају људе преко којих је Бог деловао. Злоћудност њихове побуне постајала је све очигледнија сваким чином противљења Богу и вести коју је Он објављивао преко својих слугу. Свакога дана, одбијајући да се покају, јеврејски главари изнова су устајали против Бога и припремали се да пожању оно што су посејали.AASer 43.1

Божји гнев није усмерен против непокајаних грешника само због грехова које су учинили, већ и зато што су, када су били позвани да се покају, одлучили да наставе да се противе, да понављају грехе из прошлости као знак да одбацују светлост која им је понуђена. Да су се јеврејски главари покорили осведочавајућем утицају Светога Духа, било би им опроштено; међутим, они су одлучили да не попусте. На исти начин грешник, својим истрајним противљењем, ставља сам себе у положај да Свети Дух не може да утиче на њега.AASer 43.2

Ана и Кајафа, заједно са осталим црквеним достојанственицима, дан после излечења хромога одржали су суђење и наредили да се затвореници изведу пред њих. У тој истој просторији и пред некима од истих тих људи, Петар се срамно одрекао свога Господа. То му се јасно вратило у сећање, када се појавио пред судом који ће му изрећи пресуду. Сада је добио прилику да поправи свој кукавички чин.AASer 44.1

Они међу окупљенима који су се сећали улоге коју је Петар имао на суђењу своме Учитељу, замишљали су да се он и сада може застрашити претњама смрћу и тамницом. Међутим, Петар који се одрекао Христа у Његовој највећој невољи, био је нагао и самопоуздан и веома се разликовао од Петра који је сада био изведен да буде испитан пред Синедрионом. После свога пада Петар се обратио. Више није био охол и хвалисав, већ скроман; више се није ослањао на себе. Био је пун Светога Духа и уз помоћ те силе био је одлучан да уклони мрљу свога отпада тиме што ће прославити име Онога кога се некада одрекао.AASer 44.2

Све до тада свештеници су избегавали да спомену Исусово распеће и васкрсење. Међутим, сада, да би извршили своју намеру, били су присиљени да испитују оптужене на који начин су излечили хромог просјака: »Каквом силом или у чије име учинисте ви ово”, упитали су их.AASer 44.3

Петар је светом смелошћу и у сили Духа, је неустрашиво одговорио: »Да је на знање свима вама и свему народу Израиљеву, да у име Исуса Христа Назарећанина, којега ви распесте, којега Бог подиже из мртвих, стоји овај пред вама здрав. Ово је камен који ви зидари одбацисте, а постаде глава од угла; и нема ни у једноме другом спасења. Јер нема другога имена под небом данога људима којим бисмо се ми могли спасти.«AASer 44.4

Ова храбра одбрана запрепастила је јеврејске главаре. Претпостављали су да ће апостоли бити преплашени и збуњени, када буду изведени пред Синедрион. Међутим, уместо тога, ови сведоци су говорили као што је Христос говорио, с уверљивошћу која је ућуткала њихове противнике. У Петровом гласу није било ни трага страха, док је посведочио за Христа: »Ово је камен који ви зидари одбацисте, а постаде глава од угла!«AASer 44.5

Петар се овде послужио изреком која је свештеницима била позната. Пророци су говорили о одбаченом камену; а и сам Христос је, док је једном приликом разговарао са свештеницима и старешинама, изјавио: »Зар нисте никада читали у Писму: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла; то би од Господа и дивно је у вашим очима. Зато вам кажем да ће се од вас узети царство Божје, и даће се народу који његове родове доноси. И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне сатрће га.” (Матеј 21,42-44)AASer 45.1

Док су слушали храбре апостолове речи, »дивљаху се, а знадијаху их да беху са Исусом«.AASer 45.2

Познат је запис о томе да апостоли после Христовог преображења, када је тај дивни призор нестао испред њихових очију, »никога не видеше до Исуса сама”. (Матеј 17,8). »Само Исус«, у овим речима крије се тајна живота и снаге, чиме је била обележена историја прве Цркве. Када су ученици први пут чули Исусове речи, осетили су потребу за Њим. Они су Га потражили, нашли и следили. Били су са Њим у Храму, за столом, на падини брега, у пољу. Били су као ученици с учитељем; свакодневно су примали од Њега поуке о вечној истини.AASer 45.3

После Спаситељевог вазнесења, свест о божанској присутности, пуној љубави и светлости, и даље их је пратила. Била је то лична присутност. Исус, Спаситељ, који је ходао и разговарао и молио се с њима, који је изговарао речи утехе и наде њиховим срцима, био је, док је порука мира још била на Његовим уснама, узет од њих на Небо. И док су Га анђеоске кочије односиле од њих, Његове речи допрле су до њихових ушију: »Ево, ја сам с вама у све дане, до свршетка века!” (Матеј 28,20) Он се вазнео на Небо у лику човека. Они су знали да је Он пред Божјим престолом, да је и даље њихов Пријатељ и Спаситељ; да се Његова осећања нису променила; да ће се заувек изједначавати са напаћеним људским родом. Знали су да Он пред Богом износи заслуге своје крви, да показује своје рањене руке и ноге као подсећање на цену коју је платио за своје откупљене; та мисао их је јачала да издрже укор Њега ради. Њихово јединство са Њим било је сада јаче него у време када је лично био са њима. Христова светлост љубав и сила који је био у њима блистала је из њих и преко њих, тако да су људи били задивљени.AASer 45.4

Христос је свој печат ставио на речи које је Петар изговорио у своју одбрану. Одмах поред ученика, као уверљив сведок, стајао је човек који је био чудесно излечен. Појава тог човека, који је само неколико сати пре тога био беспомоћни инвалид, и коме је сада било поклоњено савршено здравље, додавала је својим сведочанством тежину Петровим речима. Свештеници и главари остали су неми. Били су немоћни да побију Петрове речи, али су и даље били одлучни у намери да зауставе проповедање које су чинили ученици.AASer 46.1

Христово завршно чудо - васкрсење Лазара - запечатило је одлуку свештеника да се ослободе Исусових речи и Његових узвишених дела, којима је скоро онемогућио њихов утицај у народу. Разпели су Га; али сада су били суочени са уверљивим доказом да нису успели да зауставе појаву чуда учињених у Његово име, нити објављивање истине коју је Он проповедао. Цео Јерусалим већ је био узбуђен излечењем узетога и апостолским проповедањем.AASer 46.2

Да би сакрили своју збуњеност, свештеници и главари су заповедили да апостоле изведу да би се међусобно могли посаветовати. Одмах су се сложили да би било бескорисно тврдити да човек није био излећен. Били би срећни да су чудо могли прикрити лажима; али је то било немогуће, јер је учињено усред дана, пред мноштвом људи, и о њему су већ хиљаде биле обавештене. Осећали су да морају зауставити деловање апостола, јер ће Исус у противном задобити мноштво следбеника. Затим ће и сами пасти у немилост и бити оптужени да су убили Божјега Сина.AASer 46.3

Али, упркос својој жељи да побију ученике, свештеници се нису усудили да учине нешто више него да им само запрете најстрожим казнама уколико наставе да говоре и раде у Исусово име. Још једном су их позвали пред Синедрион и заповедили им да не говоре нити уче у Исусово име. Међутим, Петар и Јован су одговорили: »Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо неголи Бога? Јер ми не можемо не говорити што видесмо и чусмо!«AASer 46.4

Свештеници би врло радо казнили ове људе због њихове непоколебљиве верности свом светом звању, али су се плашили наро- да, »јер сви хваљаху Бога за оно што се беше догодило”. И тако, уз поновљене претње и препоруке, ослободили су апостоле.AASer 46.5

Док су Петар и Јован били у затвору, други ученици, знајући злобу Јевреја, непрекидно су се молили за своју браћу, уплашени да ће се поновити суровости испољене према Исусу. Чим су апостоли изашли из затвора, потражили су остале ученике и обавестили их о томе како је испитивање завршено. Радост верника била је велика. »А они кад чуше, једнодушно подигоше глас к Богу и рекоше: Господе Боже, ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима; који устима Давида, слуге својега, рече: зашто се буне незнабошци и народи измишљају празне речи? Састаше се цареви земаљски и кнезови се сабраше уједно на Господа и на Христа његова. Заиста се сабраше у овоме граду на светога сина твојега Исуса, којега си помазао, Ирод и Понтије Пилат, с незнабошцима и с народом Израиљевим, да учине што рука твоја и савет твој напред одреди да буде.”AASer 47.1

»И сад, Господе! погледај на њихове претње и дај слугама твојим да говоре са сваком слободом реч твоју, и пружај руку своју на исцељивање и да знаци и чудеса бивају именом светога сина твојега Исуса.”AASer 47.2

Ученици су се молили да добију већу снагу за дело службе, јер су схватили да ће се суочити с истим одлучним противљењем с којим се Исус суочавао, док је био на Земљи. И док су се њихове сједињене молитве уздизале према Небу, одговор је стигао. Место на коме су се налазили затресло се и они су опет добили силу Светога Духа. Њихова срца испунила су се храброшћу, поново су пошли да проповедају Божју реч по Јерусалиму. »И апостоли с великом силом сведочаху за васкрсење Господа Исуса Христа«, а Господ је на несвакидашњи начин благосиљао њихове напоре.AASer 47.3

Начело које су ученици тако неустрашиво заступали, када су одговарали на заповест да више не говоре у име Исуса Христа и када су казали: »Судите је ли право да вас већма слушамо него ли Бога«, представља исто начело за које су се следбеници Јеванђеља залагали у данима реформације. Када су се немачки кнезови 1529. године окупили на Сабору у Шпајеру, био им је објављен царев декрет којим је била ограничена верска слобода и забрањено сваko даље ширење доктрина реформације. Изгледало је као ће свака нада света бити покопана. Хоће ли кнезови прихватити декрет? Да ли светлост Јеванђеља треба да буде ускраћена мноштву које се још налази у тами? На коцки су била значајна питања за цео свет. Они који су прихватили реформисану веру одржали су састанак и њихова једногласна одлука је гласила: »Одбацимо овај декрет. У питањима савести већина нема власти.” (Мерле д’Аубигне, Хистору оф тхе Реформатион, б. 13, цх. 5)AASer 47.4

Ово начело и ми у наше дане треба да чврсто уздигнемо. Застава истине и верске слободе коју су тако високо уздигли оснивачи еванђеоске Цркве и Божји сведоци у столећима која су протекла од тада, сада је, у овом последњем сукобу, поверена нама. Одговорност за овај велики дар почива на онима које је Бог благословио познањем своје Речи. Ми треба да прихватимо ту Реч као највиши ауторитет. Ми треба да признајемо људску власт као установу по божанском избору, и да учимо да је послушност власти, у оквиру њених законских овлашћења, наша света дужност.. Међутим, када се њени захтеви сукобе са божанским захтевима, морамо бити послушни Богу, а не људима. Божја реч мора бити призната као ауторитет који стоји изнад људских закона. Правило »тако рече Господ« не сме се гурнути у страну због »тако рече Црква” или »тако рече држава«. Христова круна мора бити уздигнута изнад дијадема световних владара.AASer 48.1

Од нас се не захтева да одбацујемо ауторитете. Наше речи, било изговорене или написане, морају бити пажљиво размотрене, да не бисмо били стављени у ред са онима који су изговорили нешто што би могло да изгледати супротно закону и реду. Ми не смемо да кажемо или да учинимо нешто чиме бисмо непотребно затворили себи пут. У Христово име треба да идемо напред, заступајући истине које су нам поверене. Ако нам људи забране да обављамо тај посао, онда треба, као некада треба да поставимо питање: »Судите је ли право пред Богом да вас слушамо већма неголи Бога? Јер ми не можемо не говорити што видесмо и чусмо!«AASer 48.2