Педесет и друго поглавље — Непоколебљив До Самог Краја

(Ово поглавље засновано је на текстовима из 2. Петрове посланице)

У свом другом писму, које је упутио онима који су заједно с њиме »примили једну часну веру«, Петар објашњава божански план усавршавања хришћанског карактера и каже:AASer 379.1

»Благодат и мир да вам се умножи познавањем Бога и Христа Исуса, Господа нашега. Будући да су нам све божанствене силе његове, које требају к животу и побожности, дароване познањем онога који нас позва славом и добродетељу, кроз које се нама дароваше часна и превелика обећања, да њих ради имате део у Божјој природи, ако утечете од телесних жеља овога света.”AASer 379.2

»И на само ово окрените све старање своје да покажете у вери својој добродетељ, а у добродетељи разум, а у разуму уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав. Јер, кад је ово у вама и множи се, (529) неће вас оставити лене нити без плода у познању Господа нашега Исуса Христа.”AASer 379.3

Ове речи пуне поука, одзвањају кључним звуцима победе. Апостол представља верницима лествице хришћанског напредовања, на којима свака пречага означава усавршавање у познавању Бога. Нема предаха у пењању овим лествицама. Вера, добра дела, знање, умереност, стрпљивост, побожност, братска љубав и љубав уопште представљају пречаге на тим лествицама. Ми се спасавамо, пењући се пречагу по пречагу, приближавајући се корак по корак висинама Христовог идеала за нас. Тако нам Он постаје мудрост, и праведност, и посвећење и откупљење.AASer 379.4

Бог је свој народ позвао у славу и врлину и те особине показаће се у животу свих оних који се истински повежу са Њим. Када постану учесници у овом небеском дару, верници треба да иду даље, према савршенству, јер их је »сила Божја вером сачувала за спасење«. (1. Петрова 1,5) Богу је на славу када своје врлине поклања својој деци. Он чезне да људи и жене остваре највише идеале; када се вером ухвате за Христову силу, када се ослоне на Његова чврста обећања, када затраже да се испуне на њима, када с неодољивом упорношћу траже силу Светога Духа, добиће савршенство у Њему.AASer 380.1

Када буде примио веру Јеванђеља, верник тој вери треба да дода »добродетељи« свога карактера, да тако очисти своје срце и припреми свој ум за стицање знања о Богу. Ово познавање Бога представља темељ (530) сваког правог васпитања и сваке истинске службе. Оно је и једина стварна заштита против искушења; једино оно може учинити да неко по свом карактеру постане сличан Богу. Када упозна Бога и Његовог Сина Исуса Христа, верник добија све што треба »к животу и побожности”. Ономе који чезне да стекне Божју праведност неће бити ускраћен ниједан добар дар.AASer 380.2

Христос је рекао: »А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинога Бога и кога си послао, Исуса Христа.” (Јован 17,3) И пророк Јеремија изјављује: »Мудри да се не хвали мудрошћу својом, ни јаки да се не хвали снагом својом, ни богати да се не хвали богатством својим. Него ко се хвали, нека се хвали тиме што разуме и познаје мене да сам ја Господ који чиним милост и суд и правду на земљи, јер ми је то мило, говори Господ!” (Јеремија 9,23.24) Људски ум једва може да схвати ширину, дубину и висину духовног образовања онога који стекне ово знање.AASer 380.3

Нико не би смео да пропустити да у области своје личности стекне, савршенство хришћанског карактера. Христова жртва омогућила је сваком вернику да прими све што припада »к жи- воту и побожности”. Бог нас позива да достигнемо мерило савршенства и ставља нам Христов карактер као пример. Спаситељ је у свом људском телу, достигавши савршенство сталним одупирањем злу, показао да људска бића, у сарадњи са Божанством, могу већ у овом животу изградити савршенство карактера. То је божански доказ да и ми можемо постићи потпуну победу. (531)AASer 380.4

Вернику је приказана изванредна могућност да буде сличан Христу, да буде послушан свим начелима Закона. Међутим, сам по себи, човек је потпуно неспособан да постигне то стање. Светост, за коју Божја реч тврди да је човек мора имати да би могао да буде спасен, настаје као последица деловања божанске благодати, док се он понизно покорава дисциплини и утицају Духа истине, који обуздава. Човекова послушност може да буде савршена подржана једино тамјаном Христове праведности, која сваком делу послушности додаје божански миомирис. Хришћанинов задатак је да истраје у својим напорима да савлада сваку своју ману. Он непрестано треба да се моли Спаситељу да излечи болести његове грехом поремећене душе. Он нема ни мудрости ни снаге да извојује победу; мудрост и снага долазе од Господа и Он их даје онима који скрушено и у понизности свога срца траже помоћ од Њега.AASer 381.1

Дело преображавања из несветости у светост је трајно дело. Бог, из дана у дан, ради на човековом посвећењу, а човек треба да сарађује са Њим, улажући истрајне напоре да развије правилне навике. Он треба да додаје благодат благодати; док човек ради у складу са начелом додавања, Бог за њега ради према начелу умножавања. Наш Спаситељ је увек спреман да саслуша и услиши молитву скрушеног срца, а благодат и мир умножавају се Његовим верним следбеницима. Он им радосно даје благослове, неопходне у борби против зала која им прете.AASer 381.2

Има људи који покушавају да се попну лествицама хришћанског напредовања; али за време пењања почињу да се уздају у људску снагу, и ускоро губе из вида Исуса, (532) Зачетника и Свршитеља своје вере. Последица је неуспех - губитак свега што су постигли. Заиста се налазе у жалосном стању они који су, уморни од путовања, дозволили непријатељу своје душе да им одузме хришћанске врлине, које су почеле да се развијају у њиховом срцу и животу. Апостол изјављује: »А ко нема овога слеп, је и пипа заборавивши очишћење од старих својих греха!«AASer 381.3

Апостол Петар је стекао дуго искуство на духовном подручју. Његова вера у Божју моћ да може спасти, јачала је из године у годину све док се није потпуно уверио да не постоји могућност да не успе онај који се напредујући у вери пење пречагу за пречагом, стално напред и стално навише, све до последње пречаге на лествицама које допиру до небеских врата.AASer 382.1

Петар је годинама верницима наглашавао потребу да стално расту у благодати и у познавању истине; сада, знајући да ће ускоро бити позван да претрпи мученичку смрт за своју веру, још једном је обратио њихову пажњу на драгоцене предности које су пружене сваком вернику. У пуној сигурности своје вере, остарели апостол позива своју браћу да остану чврсти у свом хришћанском животу. Он их скоро преклиње: »Зато, браћо, постарајте се још већма да своју службу и избор утврдите; јер чинећи ово нећете погрешити никад, јер вам се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и спаса Исуса Христа.” Ово је заиста драгоцена сигурност! Славна нада пружена је вернику, који у вери напредује према висинама хришћанског савршенства. (533)AASer 382.2

Апостол зато наставља: »Зато се нећу оленити опомињати вам једнако ово, ако и знате и утврђени сте у овој истини; јер мислим да је право докле сам год у овом телу да вас будим опомињањем, знајући да ћу скоро тело своје одбацити као што ми каза и Господ наш Исус Христос. А трудићу се свакојако да се и по растанку мојему можете опомињати овога.«AASer 382.3

Апостол је заиста био у стању да говори о Божјим намерама за човечанство, јер је за време земаљске службе Исуса Христа често гледао и слушао оно што се односило на Божје царство. Зато овако подсећа вернике: »Јер вам не показасмо силе и доласка Господа нашега Исуса Христа по приповеткама мудро измишљеним, него смо сами видели славу његову. Јер он прими од Бога оца част и славу када дође к њему такав глас: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи. И овај глас ми чусмо где сиђе с неба када бејасмо с њиме на светој гори.”AASer 382.4

Ипак, без обзира што овако убедљиво звучи овај доказ сигурности наде верника, Петар сматра да је сведочење пророка још убедљивији доказ, који потврђује и чврсто укорењује веру свих. Он каже: »И имамо најпоузданију пророчку реч, и добро чините што пазите на њу као на видело које светли у тамноме месту, докле дан не осване и даница (534) се не роди у срцима вашима. И ово знајте најпре да ниједно пророштво књижевно не бива по своме казивању; јер никада пророштво не би од човечије воље, него научени од Светога Духа говорише свети Божији људи.«AASer 383.1

Док »најпоузданију пророчку реч” уздиже као сигурног водича у временима пуним опасности, апостол свечано указује Цркви на заставу лажног пророштва коју ће уздизати »лажни учитељи” који ће подмукло уносити »јереси погибли и одрицаће се господара”, Исуса Христа. Ови лажни учитељи, који ће се појавити у самој Цркви и које ће многи међу браћом у вери сматрати правим учитељима, за апостола су као »безводни извори, и облаци и магле које прогоне ветрови, за које се чува мрак тамни заувек”. Петар о њима каже: »Буде им последње горе од првога; јер им беше боље да не познаше пута правде, неголи кад познаше да се врате натраг од свете заповести која им је предана!«AASer 383.2

Петар гледајући у будућност све до краја времена, надахнуто описује околности у свету непосредно пре Другог доласка Исуса Христа. О томе овако пише: »И ово знајте најпре да ће у последње дане доћи ругачи који ће живети по својим жељама и говорити: где је обећање доласка његова? Јер откако оци помреше све стоји тако од почетка створења.” Међутим, »када реку: мир је и нема се шта бојати, онда ће изненада напасти на њих погибао!« (1. Солуњанима 5,3) Ипак, сви неће бити ухваћени у непријатељеве замке. Када се буде приближио крај свему што је на Земљи, биће (535) верних који ће бити у стању да препознају знаке времена. Док ће се велики број такозваних верника својим делима одрећи своје вере, преостаће Остатак који ће остати веран све до краја.AASer 383.3

Петар је у свом срцу сачувао живу наду у Христов повратак и зато је уверавао Цркву у сигурно испуњење Спаситељевог обећања: »Идем да вам приправим место... опет ћу доћи и узећу вас к себи!” (Јован 14,2.3) Прогоњеним вернима Христов долазак, можда се чинио као догађај из далеке будућности, па их апостол због тога храбри: »Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни, него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање. Али ће доћи дан Господњи као лупеж ноћу, у који ће небеса с хуком проћи, а стихије ће се од ватре распасти, а земља и дела што су на њој изгореће.«AASer 383.4

»Кад ће се дакле све ово раскопати, каквима треба вама бити у светом живљењу и побожности, чекајући и желећи да буде скорије долазак Божјега дана, којега ће се ради небеса спалити и раскопати, и стихије се од ватре растопити? Али, чекамо по обећању његову ново небо и нову земљу, где правда живи.«AASer 384.1

»Зато, љубазни, чекајући ово, старајте се да вас он нађе чисте и праве у миру. И трпљење Господа нашега држите за спасење; као што вам и љубазни наш брат Павле по даној му премудрости писа (536)... А ви дакле љубазни, знајући напред, чувајте се да преваром безаконика не будете одведени с њима, и не отпаднете од своје тврђе; него напредујте у благодати и у познању Господа нашега и спаса Исуса Христа.«AASer 384.2

Петру је према Божјем провиђењу, било дозвољено да своју службу заврши у Риму. Император Нерон је заповедио да Петар буде бачен у тамницу у исто време када је и Павле последњи пут био затворен. Тако су два остарела апостола, која су годинама радила далеко један од другога, добила прилику да своје последње сведочанство за Христа дају управо у метрополи ондашњег света, да на тлу престонице пролију своју крв као семе бескрајне жетве светаца и мученика.AASer 384.3

Петар се од времена, када је поново био примљен у службу пошто се одрекао Христа, неустрашиво суочавао са опасностима и показивао примерну храброст у проповедању о разапетом, васкрслом и узнетог Спаситељу. Док је лежао у својој ћелији, сетио се речи које му је Христос упутио: »Заиста, заиста ти кажем: кад си био млад, опасивао си се сам и ходио си куда си хтео; а кад остариш, ширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда нећеш!« (Јован 21,18) Овим речима Исус је објавио свом ученику начин његове смрти, па је чак прорекао и ширење његових руку на крсту.AASer 384.4

Петар, као Јеврејин и странац, био је осуђен да буде бичеван и разапет на крст. Суочавајући се са овом застрашујућом смрћу, апостол се сетио свога великог греха који је учинио одричући се Христа у часу Његовог суђења. Некада тако неспреман да призна (537) крст, сада је био срећан да положи свој живот за Јеванђеље, осећајући једино да је за њега, који се одрекао свога Господа, превелика част да умре на исти начин као и његов Учитељ. Петар се искрено покајао због овог свог греха и Христос му је опростио, што је и показао дајући му частан задатак да пасе овце и јагањце Његовог стада. Међутим, Петар никада није могао да опрости себи. Чак ни помисао на агонију у последњим страшним тренуцима није могла изагнати горчину његове жалости и кајања. Као последњу милост, замолио је своје крвнике да га прикују на крст главом надоле. Захтев је био прихваћен и умро је велики апостол Петар на тај начин. (538)AASer 385.1