“Заклињем те пред Богом”, Павле пише Тимотију, “и Господом нашим Исусом Христом, који ће судити живима и мртвима, доласком Његовијем и царством Његовијем: проповедај реч, настој у добро време и у невреме, покарај, запрети, умоли са сваким сношењем и учењем.” (2. Тимотију 4,1.2)EP 19.1

Ово свечано задуживање некога ко је тако равностан и веран као што је Тимотије, представља снажно сведочанство важности и одговорности рада проповедника Јеванђеља. Позивајући Тимотија да изађе пред Божју судијску столицу, Павле му заповеда да проповеда Реч, а не изреке и обичаје људи; да буде спреман да сведочи за Бога када год му се пружи прилика — пред великим скуповима и у приватном кругу, на путу и крај огњишта, пријатељима и непријатељима, било у сигурности или изложен тешкоћама и опасностима, укорима и губицима.EP 19.2

Плашећи се да ће блага и понизна природа навести Тимотија да избегава битан део свога рада, Павле га опомиње да буде веран у укоравању греха, чак да оштро укори оне који су криви за велика зла. Ипак, све то је требало да чини “са сваким сношењем и учењем”. Требало је да покаже Христово стрпљење и љубав, објашњавајући и поткрепљујући своје укоре истинама Речи.EP 19.3

Мрзети и укоравати грех, а у исто време показати саучешће и нежност с напорима да достигнемо светост срца и живота, довешће до нашег наглашенијег запажања греха и одлучнијег негодовања против њега. Морамо се чувати неприкладне оштри не према ономе који чини зло; али морамо бити пажљиви да не изгубимо из вида грех. Постоји потреба да се покаже христолико стрпљење и љубав према онима који греше, али и опасност да се покаже превелика трпељивост према његовом преступу, тако да он почне да мисли да не заслужује укор и да га одбаци као неоправдан и неправедан.EP 19.4

Јеванђеље у сваку земљу

Одговорност за душе