Поглавље XXX - Карактер И Намере Папства

Протестанти сада гледају на римокатолицизам са много више благонаклоности него ранијих година. Постоји све већа равнодушност према учењима која одвајају реформаторске цркве од папске хијерархије. Све више преовлађује мишљење да, после свега, не разликујемо се толико у важним тачкама као што се сматрало, и да само мало попуштање са наше стране ће нас довести у бољи однос са Римом. Било је време када су протестанти високо ценили слободу савести која је била тако скупо плаћена. Учили су своју децу да се гнушају папства и сматрали су пријатељство са Римом неверством према Богу. Али, колико су друкчија осећања која се сада испољавају.ВБИХС 389.1

Поборници папства изјављују да је црква оклеветана, и протестантски свет је склон да прихвати ово тврђење. Многи заговарају да је неправедно судити данашњој римокатоличкој цркви по гнусним страхотама и бесмисленостима које су обележавале њену власт за време векова незнања и таме. Они оправдавају њену страшну окрутност приказујући је као резултат дивљаштва оног времена и тврде да је цивилизација променила њена осећања.ВБИХС 389.2

Зар су ови људи заборавили тврдњу о непогрешивости коју је ова охола сила истицала у току осам стотина година? Далеко од тога да напусти своју тврдњу, црква је у деветнаестом веку истиче са још већом одлучношћу него икада раније. Док Рим тврди да црква „није ни када погрешила, нити може погрешити”, како се онда може одрећи начела која су у прошлим вековима њоме управљала?ВБИХС 389.3

Папска црква се никада неће одрећи своје тврдње о непогрешивости: Она сматра да је била у праву у свему што је учинила кад је прогонила оне који су одбацили њене догме. Зар она не би поновила иста дела кад би јој се пружила прилика? Када би се уклонила ограничења која сада постављају световне власти, Рим би поново успоставио своју ранију власт, и брзо би оживела њена тиранија и прогонства.ВБИХС 390.1

Истина је да има правих хришћана у римокатоличкој заједници. Хиљаде њих у тој цркви служе Богу према светлости коју имају. Њима није дозвољен приступ Његовој Речи и зато они не распознају истину. Они никада нису увидели разлику између живе службе срца и низа уобичајених форми и церемонија. Али, Бог гледа са нежним саосећањем на ове душе које су одгајане у вери која је варљива и недовољна. Он ће учинити да зраци светлости продру кроз густу таму која их окружава. Он ће им открити истину каква је у Исусу, и они ће, ипак, заузети свој став са његовим народом.ВБИХС 390.2

Али, римокатолицизам као систем није ни данас више у складу са Христовим јеванђељем, него што је био у ма ком ранијем времену своје историје. Протестантске цркве су у великој тами, јер би, иначе, препознале знаке времена. Римска црква има далекосежне планове и методе деловања. Она се служи свим средствима да прошири свој утицај и повећа своју силу у припреми за жестоку и одлучну борбу да поново задобије контролу у свету, да поново уведе прогонство и да поништи све што је протестантизам учинио. Католицизам напредује у нашој земљи на све стране. Погледајте број њених цркава и капела. Погледајте њене колеџе и средње школе у тако великој мери потпомогнуте од протестаната. Ово треба да узнемири све оне који цене чиста начела јеванђеља.ВБИХС 390.3

Протестанти су ступили у везу са папством и потпомагали га. Чинили су компромисе и уступке које су сами паписти изненађујуће гледали и нису схватали. Људи затварају очи пред правим карактером римокатолицизма и опасностима које им прете од његове превласти. Народ наше земље треба да устане и да се одупре напредовању овог најопаснијег непријатеља грађанске и верске слободе.ВБИХС 391.1

Многи мисле да је католичка религија непривлачна и да је њено богослужење досадна и бесмислена церемонија. Они се варају. Иако се римокатолицизам заснива на превари, то није груба и невешта превара. Својим церемонијама богуслужење Римске цркве, оставља најдубљи утисак. Њена блистава раскош и свечани обреди очаравају чула људи и ућуткују глас разума и савести. Око је очарано. Предивне цркве, задивљујуће процесије, златни олтари, ковчези украшени драгуљима, одабране слике и предивне скулптуре, све то побуђује љубав према лепоти. И ухо је очарано. Музика је ненадмашна. Када зазвуче богати тонови оргуља помешани са мелодијама многих гласова, и одјекну кроз високе куполе и колонаде величанствених катедрала, ум се испуњава страхом и поштовањем.ВБИХС 391.2

Овај спољашњи сјај, раскош и церемоније који само заваравају духовну глад грехом оптерећених душа, доказ су унутрашње покварености. Христовој вери није потребна оваква раскош да би јој служила као препорука. У светлости која сија са крста, право хришћанство изгледа тако чисто и дивно да спољашња украшавања само скривају његову праву вредност. Лепота светости и кротки и смерни дух јесте оно што је пред Богом много цењено.ВБИХС 392.1

Сјајни стил није знак чистих и узвишених мисли. Највише уметничке замисли и истанчан укус често проистичу из умова који су у потпуности земаљски и чулни. Њих Сотона често употребљава да би навео људе да забораве на потребе своје душе, да изгубе из вида будућност, вечни живот, да се одврате од свог моћног Помагача и да живе само за овај свет.ВБИХС 392.2

Религија спољашњег сјаја привлачна је за непрепорођено срце. Раскош и церемоније католичког богослужења имају заводљиву очаравајућу моћ, којом су многи заведени, тако да гледају на Римску цркву као на сама врата Неба. Само они који чврсто стоје на темељу истине, чија су срца обновљена Божјим Духом, заштићени су од њеног утицаја. Хиљаде оних који немају живог искуства са Христом, биће увучени у ову превару. Обличје побожности без силе управо је оно што они желе. РимокаТолик осећа слободу да греши пошто црква тврди да има право да опрашта грехе. Ономе који воли да попушта самоме себи угодније је да се исповеди другом смртнику, него да своју душу отвори Богу. Људској природи више одговара да чини покору, него да се одрекне греха. Лакше је мучити своје тело врећом од кострети, копривама и оштрим ланцима, неголи разапети телесне жеље. Телесно срце више воли да носи тешке окове, него да прими Христов јарам.ВБИХС 392.3

Постоји упадљива сличност између римске цркве и јеврејске цркве у време Христовог првог доласка. Док су Јевреји тајно газили свако начело Божјег закона, споља су били врло строги у погледу држања његових прописа. Народ су оптерећивали разним захтевима и предањима која су чинила послушност тешком и мучном. Као што су Јевреји тврдили да поштују Закон, тако и римокатолици тврде да поштују крст. Они уздижу симбол Христових мука, а у своме животу се одричу Онога кога тај крст представља.ВБИХС 393.1

Паписти стављају крстове на своје цркве, на своје олтаре и на своју одећу. Свуда се види знак крста. Свуда се он јавно поштује и уздиже, док је Христово учење сахрањено под мноштвом бесмислених предања, лажних тумачења и строгих прописа. Спаситељеве речи упућене фанатичним Јеврејима могу се још више применити на римске вође: „Они вежу бремена тешка за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их прихвате.” Матеј 23, 4. Савесне душе се држе у сталном страху, плашене гневом осветничког Бога, док црквени великодостојници живе у раскоши и чулним задовољствима.ВБИХС 393.2

Сотона наводи на клањање сликама, призивање светаца и величање папе да би одвратио пажњу народа од Бога и Његовог Сина. Да би постигао њихово уништење, Сотона се труди да скрене њихову пажњу са Онога у коме једино могу наћи спасење. Жели да њихову пажњу скрене на нешто што би заменило Онога који је рекао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.” Матеј 11, 28.ВБИХС 394.1

Сотона се стално труди да погрешно представи Божји карактер, природу греха и прави исход велике борбе. Извртањем чињеница он заслепљује умове људи и придобија их као своја оруђа у рату против Бога. Због изопачених појмова о божанским особинама, многобожачки народи су били наведени да верују да су људске жртве потребне за стицање наклоности божанства. Тако су почињене страшне суровости под разним облицима идолопоклонства. Римска црква, уједињујући многобоштво са хришћанством и, слично многобоштву, погрешно приказујући Божји карактер, прибегла је не мање окрутним и страшним поступцима. У данима римске превласти, постојале су справе за мучење које су служиле за присиљавање људи да прихвате њена учења. Постојала је ломача за оне који се нису слагали са њеним захтевима. Било је много покоља о којима смртници никада неће дознати. Великодостојници цркве научили су од Сотоне, свог учитеља, да измисле таква средства која ће проузроковати највеће могуће муке, а да при томе њихове жртве, ипак, остану у животу. Овај паклени поступак се понављао до крајње границе човекове издржљивости, све док људска природа није попустила у борби, а мученик поздрављао смрт као драгог ослободитеља.ВБИХС 394.2

Таква је била судбина оних који су се противили Риму. Своје присталице црква је дисциплиновала разним казнама као што су бичевање, гладовање и све могуће телесне казне. У настојању да осигурају наклоност Неба, покајници су кршењем природних закона, кршили Божје законе. Били су поучавани да раскину везе које је Бог дао човеку да би улепшао и благословио његов живот на Земљи. По гробљима се налазе милиони жртава које су провеле своје животе у узалудним настојањима да угуше своје природне тежње, да потисну као нешто грешно пред Богом, све мисли и осећања наклоности према својим ближњима.ВБИХС 395.1

Ако желимо да разумемо Сотонину крајњу окрутност исказивану стотинама година, и то не међу онима који нису никада чули о Богу, него у самој средини хришћанства, треба само да погледамо на историју римокатолицизма. И кад видимо како Сотона успева да се преруши и оствари своје дело преко вођа цркве, онда можемо боље да разумемо зашто он има тако велику одвратност према Библији. Ономе који чита Библију, Бог ће открити своју милост и љубав. Он ће видети да Бог не ставља на људе ни један од ових тешких терета. Све што Он тражи јесте смерно и понизно срце, скрушен и послушан дух.ВБИХС 395.2

Христос нам у своме животу није дао пример да људи и жене треба да се затворе у самостане да би се тако оспособили за Небо. Никада није учио да љубав и саосећање треба да се угушују. Спаситељево срце је пуно љубави. Што се човек више приближи моралном савршенству, то су његова осећања јача, његово запажање греха оштрије, а његово саучешће према невољнима дубље. Папа тврди да је Христов заменик, али какве сличности има његов карактер са Спаситељевим? Да ли је Христос икада слао људе у затвор, или на мучење зато што му нису указали поштовање као цару Неба? Да ли се икада чуо Његов глас како осуђује на смрт оне који Га нису прихватили? Кад су Га људи у једном самарјанском селу презрели, апостол Јован је био испуњен гневом и тражио: „Господе! Хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истреби, као и Илија што учини?” Исус је са сажаљењем погледао на свог ученика и укорио његов оштар дух рекавши: „Син човечији није дошао да погуби душе човечје, него да сачува.” Лука 9, 54. 56. Какве ли разлике између духа који је показао Христос и духа његовог такозваног заменика.ВБИХС 396.1

Римска црква се сада приказује свету као мирољубива. Она покушава да оправда извештај о својим страшним суровостима. Заоденула се у одећу налик Христовој, али се није променила. Свако начело папства које је постојало у прошлим вековима, постоји и данас. Учења успостављена у најмрачнијим столећима, још увек се држе. Нека се нико не вара! Папство које су протестанти сада тако спремни да пригрле и поштују је оно исто које је владало светом у данима реформације када су Божји људи устали, по цену свог живота, да објаве његово безакоње. Она има исту охолост и дрскост да присваја право да господари над царевима и владарима и захтева преимућства која има само Бог. Њен дух сада није ништа мање окрутан и деспотски, него што је био онда када је газила људску слободу и убијала свеце Вишњега.ВБИХС 396.2

Папство је управо оно што је пророчанство објавило да ће бити — отпадништво последњег времена. Део његовог плана је да покаже карактер који ће најбоље извршити његову намеру. Али, испод променљивог изгледа камелеона, оно скрива непроменљиви отров змије. „Ми нисмо дужни да одржимо задату реч и обећања јеретицима”, каже оно. Хоће ли ова сила чија се историја у току хиљаду година писала крвљу светаца, сада бити призната као део Христове цркве?ВБИХС 397.1

Не истиче се без разлога да је католицизам сада готово као протестантизам. Догодила се промена, али не код римокатолика, већ код протестаната. Католицизам, заиста, личи на протестантизам који сада постоји; али тај протестантизам је далеко од оног који је био у данима Кранмера, Ридлеја, Нокса и других реформатора.ВБИХС 397.2

Док су протестантске цркве тражиле наклоност света, лажно милосрђе им је заслепило Они не виде да није правилно веровати да из свакога зла излази добро, и као неминовна последица тога, они ће на крају веровати да из свакога добра излази зло. Уместо да бране веру „која је једном дата светима”, они се сада извињавају Риму због свог неповољног мишљења о њему и моле за опроштај због своје слепе ревности.ВБИХС 398.1

Велики број људи, чак и они који на римокатолицизам не гледају са наклоношћу, не схватају опасност од њене силе и утицаја. Многи истичу да је интелектуална и морална тама која је владала за време средњег века, повољно утицала на ширење његових догми, сујеверја и угњетавања и да већа просвећеност новог доба, свеопшта раширеност знања и све већа слобода у верским питањима чине немогућим да поново оживи нетрпељивост и тиранија. Сама помисао да ће такво стање постојати у ово просвећено доба наишла је на подсмех. Истина је да над овом генерацијом светли велика духовна, морална и верска светлост. Са отворених страница свете Божје Речи изливена је на свет небеска светлост. Али, треба запамтити да што је већа светлост дарована, то је већа и тама оних који је изврћу, или одбацују.ВБИХС 398.2

Проучавање Библије уз молитву показало би протестантима прави карактер папства и навело их да га се гнушају и клоне. Али, људи се сматрају тако мудрима да не осећају потребу да понизно траже од Бога да их води у истину. Иако се хвале својом просвећеношћу, ипак не познају ни Свето писмо, ни силу Божју. Они морају нечим да умире своју савест и они траже оно што је најмање духовно и што изискује најмање понижења. Оно што они желе јесте да забораве на Бога, али да изгледа као да Га се још сећају. Папство је врло погодно да изађе у сусрет жељама таквих људи. Оно је приправљено за две групе људи које обухватају скоро цео свет — оне који желе да буду спасени својим личним заслугама и оне који хоће да буду спасени у својим гресима. Ту је тајна његове моћи.ВБИХС 398.3

Дан велике духовне таме показао се погодним за успех папства. Али, још ће се показати да је и дан велике духовне светлости исто тако погодан за његов успех. У прошлим вековима, када су људи били без Божје Речи и без познавања истине, њихове очи су биле заслепљене и хиљаде њих је пало у мреже, јер нису видели замке које су им биле постављене. У овом покољењу има много њих чије су очи заслепљене бљеском људских шпекулација, такозваном „лажном науком”. Они не опажају замку и падају у њу као да су заслепљени. Бог је одредио да се интелектуална снага сматра Створитељевим даром и да се употребљава у служби правде и истине. Али, када се умне способности претерано поштују и положе на олтар Сотони да буду употребљене у служби лажне религије, тада разум може да учини већу штету него незнање.ВБИХС 399.1

У покретима који сада напредују у овој земљи да за институције и коришћење цркве осигурају подршку државе, протестанти иду стопама паписта. Шта више, они отварају врата папству да оно у протестантској Америци поново задобије превласт коју је изгубило у Старом свету. А то што овом покрету даје још већи значај јесте чињеница да је његов главни циљ који је разматран — присилно светковање недеље, обичај који потиче од Рима, и за који он тврди да је знак његовог ауторитета.ВБИХС 399.2

Дух папства — дух прилагођавања светским обичајима, поштовање људских предања изнад Божјих заповести — продире у протестантске цркве и наводи их да изврше исто дело уздизања недеље које је папство урадило пре њих. Да ли читалац жели да разуме средства која ће бити употребљена у сукобу који долази? Он треба само да проучи извештај о средствима која је Рим употребљавао за исти циљ у прошлим вековима. Да ли жели да зна како ће уједињени паписти и протестанти поступати са онима који одбацују њихове догме? Нека обрати пажњу на дух који је Рим испољавао према суботи и њеним бранитељима.ВБИХС 400.1

Царски едикти, људски сабори, црквене наредбе подупрте од стране световних власти, били су кораци помоћу којих је пагански празник добио почасни положај у хришћанском свету. Прва јавна мера принудног светковања недеље био је закон прописан од Констатина 321. године после Христа — две године пре него што је прихватио хришћанство. Овај едикт је захтевао од становника градова да се одмарају у „часни дан сунца”, али сељацима је допуштено да обављају своје пољске радове. Иако је ово био у почетку многобожачки закон, цар га је наметнуо после свог формалног прихватања хришћанства.ВБИХС 400.2

Пошто се царска наредба није показала довољно јаком да замени божански ауторитет, римски бискуп је убрзо после тога недељи доделио титулу „Господњи дан”. Један други бискуп који је, такође, тражио наклоност кнезова и био велики Констатинов пријатељ и ласкавац, изнео је тврдњу да је Христос пренео суботу на недељу. Као доказ за ову нову науку није наведено ни једно једино сведочанство Светога писма. „Свете хаљине” у које је лажна субота одевена била је човекова сопствена израда, и она је служила да охрабри људе да газе Божји закон. Сви који су хтели да их свет поштује, прихватили су овај популарни празник.ВБИХС 401.1

Када се папство учврстило, дело уздизања недеље се наставило. Неко време народ је обављао земљорадничке послове недељом кад није био у цркви, док је субота још увек била сматрана седмим даном. Али, постепено и сигурно, промена је остварена. Онима који су имали црквене дужности било је забрањено да се недељом баве грађанским споровима. Убрзо затим, људима свих сталежа под претњом новчане казне за слободне, а казном шибања за робове, наређено је да се недељом уздржавају од свакодневног посла. Касније је наређено да ће богати бити кажњени конфискацијом половине свога имања, а ако остану упорни у преступању недеље, да буду начињени робовима. Нижи сталежи били су кажњавани доживотним протеривањем.ВБИХС 401.2

Говорило се и о чудесима која су се догађала у корист те заповести. Између осталог спомињало се и то да се једном сељаку који је у недељу хтео да оре њиву, комад гвожђа чврсто забио у руку када је њиме чистио плуг, и морао је да га носи свуда са собом две године „на своју велику бол и срамоту”.ВБИХС 402.1

Касније је папа дао упутство да свештеник у својој парохији опомиње оне који преступају недељу и тражи од њих да иду у цркву и да се моле, да не би навукли велику несрећу на себе и своје суседе. Један црквени сабор изнео је доказ који се од тога времена тако често наводио, да недеља мора да буде дан одмора, јер људи који су радили тог дана били су погођени громом. „Очигледно је”, говорили су свештеници „колико је велико Божје негодовање због њиховог презирања овог дана”. Тада је упућен позив да свештеници, проповедници, цареви, кнезови и сви верници „уложе највеће напоре и сву бригу да се овоме дану поново врати част и да убудуће буде побожније светкован због угледа хришћанства.ВБИХС 402.2

Пошто су се одлуке црквених сабора показале недовољним, затражено је од световних власти да издају наредбу која ће у народ утерати страх и приморати га да се недељом уздржи од рада. На једном синоду одржаном у Риму, поново су потврђене са још већом силом и свечаношћу све раније одлуке, затим су прикључене црквеном закону и помоћу грађанских власти наметнуте готово читавом хришћанском свету.ВБИХС 402.3

Поред свега тога, недостатак библијских доказа у прилог држања недеље био је узрок велике забуне. Народ је оспоравао право својим учитељима да одбаце јасну Јеховину изјаву: „А седми дан је субота Господа Бога твојега”, да би поштовали дан сунца. Да би надокнадио недостатак библијских доказа, Сотона је припремио лукаво средство. Један ревни бранилац недеље који је крајем дванаестог века посетио цркве у Енглеској, наишао је на отпор код верних сведока истине. Његов труд је био безуспешан, те је за неко време напустио Енглеску да би пронашао неки бољи доказ којим би наметнуо своје учење. Кад се вратио, имао је оно што му је било потребно, и у свом каснијем раду он је наишао не велики успех. Са собом је донео свитак папира за који је тврдио да је од самог Бога, а који је садржавао потребну заповест за светковање недеље и застрашујуће претње за непокорне. Овај драгоцени спис — исто тако бедни фалсификат као и сама установа коју је подупирао — тврдило се да је пао с неба и да је нађен у Јерусалиму на олтару светога Симеуна, на Голготи. Понтифексова палата у Риму била је извор одакле је он произашао. Ради пораста моћи и напретка цркве, папска хијерархија је у свим вековима сматрала законитим да се служи преварама и фалсификатима.ВБИХС 403.1

Овај свитак је забрањивао рад од деветога сата, тј. од три сата у суботу после подне, па све до изласка сунца у понедељак. Тврдило се да је истинитост овог списа потврђена многим чудесима. Причало се да су људи који су радили у том времену били погођени парализом. Један млинар који је покушао да меље своје жито видео је да уместо брашна тече бујица крви, а млинарски точак није се окретао упркос јаке водене струје. Једна жена која је ставила тесто у пећ нашла га је непеченог када га је извадила, иако је пећ била јако ужарена. Једна друга жена која је спремила тесто да га пече у суботу у три сата после подне, али је, ипак, одлучила да га остави до понедељка, нашла је, следећег дана, да је божанска сила начинила од теста хлебове и испекла их. Један човек који је у суботу после три сата поподне пекао хлеб приметио је, када га је идућег јутра преломио, да из њега тече крв. Оваквим бесмислицама и празноверним измишљотинама настојали су браниоци недеље да установе њену светост.ВБИХС 403.2

У Шкотској и Енглеској осигурано је веће поштовање недеље тиме што је с њом спојен један део старе суботе. Али, време које се захтевало да се држи светим — разликовало се. Изречен је закон „да се субота има сматрати светом од дванаест сати у подне”, и да ниједан човек од тога часа, па до понедељка ујутро, не сме обављати световне послове.ВБИХС 404.1

Али, и поред свих напора да се утврди светост недеље, сами паписти јавно су признали божански ауторитет суботе и људско порекло установе која ју је истиснула. У шеснаестом веку папски сабор јасно је изјавио: „Нека се сви хришћани сећају да је седми дан Бог посветио, и да су га прихватили и светковали, не само Јевреји, него и сви који су тврдили да поштују Бога; иако смо ми хришћани променили њихову суботу у дан Господњи”. Онима који су мењали божански закон, није био непознат карактер њиховог дела. Они су се свесно уздигли изнад Бога.ВБИХС 404.2

Јасан приказ политике Рима према онима који поштују суботу дат је у дугом и крвавом прогонству Валденжана. Други су подносили слична страдања због своје верности према истој истини. Усред мрака средњег века свет је изгубио из вида и заборавио на хришћане централне Африке. Током многих векова они су уживали слободу вере. Али, најзад, Рим је дознао за њихово постојање и владар Абисиније је ускоро био заведен да призна папу као Христовог намесника. Дошло је и до других уступака. Изашла је наредба која је под претњом најстрожих казни забрањивала светковање суботе. Папска тиранија је ускоро постала тако тежак јарам да су Абисинци одлучили да га скину са свог врата. После страховите борбе римокатолици су били протерани са њихових поседа и стара вера је поново успостављена. Цркве су опет уживале своју слободу и никада више нису заборавиле поуку коју су научиле у погледу преваре, фанатизма и деспотске силе Рима. Биле су задовољне својом усамљеношћу, непознате осталом хришћанском свету.ВБИХС 405.1

Афричке цркве су светковале суботу као што ју је светковала папска црква пре свог потпуног отпада. Док су светковале седми дан покоравајући се Божјој заповести, афричке цркве су се уздржавале од рада и недељом, у складу са обичајима цркве. Кад је задобио врховну власт, Рим је погазио Божју суботу да би узвисио свој дан одмора, али цркве у Африци скривене скоро хиљаду година, нису учествовале у овом оптаду. Кад су доведене под власт Рима, биле су приморане да напусте праву суботу и да светкују лажни дан одмора. Али, чим су постигле своју независност, опет су се вратиле послушности четвртој заповести.ВБИХС 405.2

Ови записи из прошлости јасно показују непријатељство Рима према правој суботи и њеним браниоцима као и средства која користи за поштовање установе коју је сам успоставио. Божја реч учи да ће се ови призори поновити када се буду паписти и протестанти удружили да уздигну недељу. ^{10Види додатак, белешка 8.} (Откривење 13, 11. 12) Скоро четрдесет година реформатори суботе су износили ово сведочанство свету. У догађајима који се сада одигравају, види се брзи напредак испуњења пророчанства. Постоји исто тврђење о божанском ауторитету за светковање недеље и исти недостатак библијског доказа као и у данима папске превласти. Тврђење да Божји судови походе људе због њиховог преступања њедељног одмора, поновиће се. То тврђење је већ почело.ВБИХС 406.1

Римска црква је чудесна у својој проницљивости и лукавству. Она може да прочита шта ће бити. Она чека своје време јер види да јој протестантске цркве исказују поштовање тиме што прихватају лажну суботу и што се спремају да примене она иста средства која је она сама применила у прошлости. Они који одбијају светлост истине још ће тражити помоћ од ове самозване непогрешиве силе да уздигну установу која потиче од ње. Није тешко претпоставити како ће она спремно доћи да помогне протестантима у овом послу. Ко зна боље од папства како се поступа са онима који су непослушни цркви?ВБИХС 406.2

Хришћански свет ће упознати шта је у ствари римокатоличанство кад буде превише касно да се избегне његова замка. Оно тихо израста у силу. Његова учења врше свој утицај у законодавним скупштинама, у црквама и срцима људи. Широм света оно подиже своје високе и огромне грађевине у чијим ће се тајним подземним просторијама поновити његова пређашња прогонства. Оно потајно и неприметно учвршћује своје снаге да подупре своје сопствене циљеве када дође време за његов ударац. Све што оно жели јесте погоднији положај, а то ће му се ускоро дати. У блиској будућности ми ћемо видети и осетити шта је основна намера Рима. Ко год буде веровао и слушао Божју реч, поднеће ругање и прогонство.ВБИХС 407.1