Поглавље VIII - Напредак Реформације

Лутеров тајанствени нестанак изазвао је запрепашћење у целој Немачкој. Са свих страна распитивали су се за њега. Чак су и његови непријатељи више били узбуђени због његове одсутности, него што би били његовом присутношћу. Кружиле су најневероватније гласине, и многи су веровали да је убијен. Настала је велика жалост, не само међу његовим добрим пријатељима, већ и међу хиљадама оних који нису заузели отворени став за реформацију. Многи су се свечано заклињали да ће осветити његову смрт.ВБИХС 151.1

Римокатолици су са ужасом видели до којег је степена нарасла мржња против њих. Иако испрва радосни због наводне Лутерове смрти, сада су желели да се сакрију од гнева народа. Они који су били бесни на њега када је био на слободи, сада, када је заробљеник, били су испуњени страхом. „Једини начин да се спасемо”, рекао је један, „јесте да запалимо своје бакље и пођемо да тражимо Лутера широм земље, док га не вратимо народу који га жели”. Царски едикт је изгледао немоћан. Папски представници били су огорчени видећи да овај едикт привлачи много мање пажње него Лутерова судбина.ВБИХС 151.2

Вести да је на сигурном, иако заробљеник, умириле су страховања људи, а то је још више изазвало њихово одушевљење према њему. Његови су се списи читали са већом ревношћу него икада раније. Све већи број људи приступао је делу храброг човека који је у тако страшним препиркама бранио Божју реч. Реформација је стално напредовала. Семе које је Лутер посејао свуда је ницало. Његова одсутност учинила је оно што његова присутност не би могла учинити. Други су радници осећали нову одговорност, сад кад је њихов велики вођа био уклоњен. Са новом вером и озбиљношћу, они су ишли напред да учине све што је у њиховој моћи, да дело које је тако племенито отпочело, не буде спречено.ВБИХС 151.3

Али, Сотона није био беспослен. Он је сада предузео оно што је предузимао и у сваком другом реформаторском покрету: обманути и уништити људе подмећући им фалсификат на место истинског дела. Као што је било лажних Христоса у првом веку хришћанске цркве, тако су устали лажни пророци у шеснаестом веку.ВБИХС 152.1

Неколицина људи, снажно дирнутих узбуђењем што је владало у верском свету, умислили су да су примили посебно откривење с неба и тврдили како су од Бога одређени да пронесу до краја реформацију коју је тек слабо отпочео Лутер. У ствари, они су рушили оно што је Лутер саградио. Одбацили су темељна начела реформације — Божју реч, као једино правило вере и живота, а на место тог непогрешивог вође ставили су променљиво, несигурно мерило личних осећања и утисака. Тим чином одбацивања великог детектора заблуде и неистине, био је отворен пут Сотони да управља умовима како му најбоље одговара.ВБИХС 152.2

Један од ових пророка је тврдио да прима упутства од анђела Гаврила. Један студент који се удружио с њим, напустио је своје студије, изјављујући да је од самог Бога примио способност да тумачи Свето писмо. И други који су по својој природи били склони фанатизму, придружили су им се. Рад ових занесењака изазвао је велико узбуђење. Лутерове проповеди свуда су пробудиле људе, где се осећала потреба за реформом, а сада су неке стварно поштене душе биле заведене тврдњама нових пророка.ВБИХС 153.1

Вође покрета вратиле су се у Витемберг и изнеле захтев Меланхтону и његовим сарадницима. Рекли су им: „Ми смо од Бога послани да учимо људе. Примили смо посебне објаве од самога Бога и зато знамо шта ће се збити. Ми смо апостоли и пророци и позивамо се на доктора Лутера да потврди истинитост наших речи”.ВБИХС 153.2

Реформатори су се зачудили и збунили. Такву ствар нису никада раније доживели и нису знали како да поступе. Меланхтон је рекао: „У тим људима заиста су необични духови, али какви су то духови? С једне стране, будимо на опрезу да не гасимо Духа Божјега, а с друге да не будемо заведени духом Сотоне”.ВБИХС 153.3

Род новог учења ускоро је постао очигледан. Умови људи су били одвраћени од Божје речи и испуњени предрасудама против ње. У школама је настала забуна. Студенти, презирући сваку суздржљивост, напустили су своје студије. Људи који су мислили да су овлашћени да оживе и управљају дело реформације, довели су га управо до самог руба пропасти. Римокатолици су сада поново стекли самопоуздање и радујући се узвикивали: „Још један ударац и све ће бити наше”ВБИХС 153.4

Лутер је у Вартбургу чуо шта се догађа и са дубоком забринутошћу је рекао: „Увек сам очекивао да ће нам Сотона послати ово зло”. Он је разумео прави карактер тих такозваних пророка и увиђао је опасност која је претила делу истине. Противљење папе и цара није му проузроковало толику збуњеност и бригу, колико је сада осећао. Из редова тобожњих пријатеља реформације, устали су њени најгори непријатељи. Управо оне истине које су донеле мир његовом узнемиреном срцу, постале су узрок раздора у цркви.ВБИХС 154.1

У делу реформе Лутер је био гоњен Божјим Духом напред, више него што је сам мислио да иде. Он није намеравао да заузме та становишта која је заузео, или да направи тако темељне промене. Он је био само оруђе у рукама безграничне моћи, а ипак, он је често стрепио због последица свога дела. Једном је рекао: „Ако бих знао да ће моја наука да нашкоди једном једином човеку, ма колико он био незнатан и неук — што у ствари не може да буде, јер је она право јеванђеље — радије бих се десет пута суочио са смрћу, и одрекао бих је се”.ВБИХС 154.2

Сада је цео један град и то град Витемберг брзо тонуо у пометњу. Науке које је Лутер учио нису проузроковале ово зло, али широм Немачке његови непријатељи су оптуживали њега. Са горчином у души понекад се питао: „Хоће ли такав бити крај овог великог дела реформације?” Док се борио са Богом у молитви, мир је поново преплавио његово срце. „Дело није моје, већ Твоје”, рекао је, „Ти нећеш допустити да оно буде искварено празноверјем и фанатизмом”. Помисао да остане далеко изван борбе у таквој једној кризи, постала му је неподношљива. Одлучио је да се врати у Витемберг.ВБИХС 154.3

Без оклевања пошао је на овај опасан пут. Царство је прогласило да је ван закона. Непријатељи су могли слободно да му одузму живот. Пријатељима је било забрањено да му помогну, или да га штите. Царска власт предузела је најоштрије мере против његових присталица, али он је видео да је дело јеванђеља у опасности и у име Господње, још једном је кренуо у битку за истину.ВБИХС 155.1

Са великом опрезношћу и понизношћу, али, ипак, одлучан и чврст, отпочео је свој рад. „Речју”, рекао је, „морамо побити и избацити оно што је заузело место и утицај насиљем. Ја нећу употребити силу против празноверја и неверја. Нека не буде никакве присиле. Ја се залажем за слободу савести. Слобода је суштина вере”. Ступивши на проповедаоницу, са великом мудрошћу и благошћу поучавао је, опомињао и корио и силом јеванђеља вратио је заведене људе на пут истине.ВБИХС 155.2

Лутер није хтео да се састане са фанатицима узрочницима великог зла. Знао је да су то људи нагле и необуздане нарави који, иако су тврдили да су посебно просветљени с Неба, нису могли да поднесу ни најмању противречност, па чак, ни најљубазнији савет. Приписујући себи највиши ауторитет, захтевали су да се њихови захтеви признају без икаквог питања. Међутим, пошто су они захтевали разговор с њим, он је пристао да их прими и том приликом тако је успешно разоткрио њихове тежње, да су варалице сместа напустиле Витемберг.ВБИХС 155.3

Фанатизам је био неко време заустављен, али после неколико година, избио је са још већом жестином и са још страшнијим последицама. О вођама у том покрету Лутер је рекао: „За њих је Свето писмо само мртво слово, и они сви вичу, Дух! Дух! Али будите уверени да ја нећу да идем тамо, куда их води њихов дух. Нека ме Бог у својој милости сачува од цркве у којој нема никог, осим светаца. Ја желим да будем у заједници са понизнима, немоћнима, болеснима који познају и осећају своје грехе и који стално уздишу и вичу Богу из дубине својих срца, како би стекли његову утеху и подршку”.ВБИХС 156.1

Тома Минцер, најактивнији међу овим фанатицима, био је човек значајних способности, које би му, да су биле правилно усмерене, омогућиле да чини добро. Али, он није научио ни прва начела праве вере. Он је уобразио да га је Бог одредио да реформише свет, заборављајући као и многи занесењаци да са том реформом треба да отпочне од себе. Частољубиво је тежио само за положајем и утицајем и није хтео да буде други, па чак, ни одмах до Лутера. Оптуживао је реформаторе да су, заменивши папство ауторитетом Библије, успоставили само друкчији облик папства. Он се сматрао позваним од Бога да уклони зло и сматрао је да су манифестације Духа средства којима то треба да буде извршено, и да онај који има Духа, поседује праву веру, иако он, можда, никада није видео писану реч.ВБИХС 156.2

Фанатични учитељи, препустили су се својим утисцима, називајући сваку своју мисао гласом Божјим, и као последица тога, они су одлазили у велике крајности. Неки су, чак, спалили своје Библије узвикивајући: „Слово убија, али Дух оживљава!“. Људи по природи воле нешто чудновато и све што ласка њиховој охолости, тако да су многи били спремни да приме Минцерова учења. Он је убрзо одбацио сваки ред у јавном богослужењу и изјавио да слушати кнезове значи покушавати служити Богу и Велијару.ВБИХС 157.1

Умови људи који су већ почели да збацују са себе јарам папства, такође су постали нестрпљиви под ограничењима грађанске власти. Минцерова револуционарна учења, тврдећи да имају божанско одобрење, водила су их да се отргну сваком ограничењу и дају маха својим предрасудама и страстима. Уследили су страшни призори побуна и насиља, а немачка поља су била натопљена крвљу.ВБИХС 157.2

Душевне патње које је Лутер доживео тако давно у својој ћелији у Ерфурту, сада су га обузеле двоструком снагом кад је видео да се последице фанатизма приписују реформацији. Папски великодостојници су објављивали и многи су веровали да је Лутерово учење било узрок побуне. Иако је та оптужба била без икакве основе, она је реформатору проузроковала велику невољу. Да се небеско дело, тако понижава и приказује као најнижи фанатизам, то му је изгледало теже него што је могао да поднесе. С друге стране, вође ове побуне мрзеле су Лутера, јер он, не само да се успротивио њиховом учењу и порицао њихове тврдње о божанском надахнућу, него их је, чак, прогласио и бунтовницима против грађанске власти. Да би му се осветили, прогласили су га подлим варалицом. Чинило се да је изазвао на себе непријатељство и кнезова и народа.ВБИХС 157.3

Римокатолици су се радовали очекујући брзу пропаст реформације и оптуживали Лутера, чак и за такве погрешке које је он са највећом ревношћу настојао да исправи. Фанатична странка, лажно тврдећи да се с њом неправедно поступа, успела је да придобије симпатије великог броја људи. И као што се често дешава онима који пођу странпутицом, почели су да их сматрају мученицима. Тако су управо они који су најенергичније устали против реформације, били сажаљевани и слављени као жртве свирепости и тлачења. То је било Сотонино дело, подстакнуто истим духом побуне који се прво показао на Небу.ВБИХС 158.1

Сотона стално настоји да превари људе и да их доведе дотле да грехе називају правдом, а правду грехом. Како је само успешно било његово дело! Како често верне Божје слуге бивају обасипане прекорима и критиком, само зато што неустрашиво устају у одбрану истине! Људи који су у ствари права оруђа Сотонина, бивају слављени и уздизани и, чак, сматрани мученицима, док они који би, због своје верности Богу, требало да буду поштовани и потпомагани, често остају усамљени и увек су под неком сумњом и неповерењем.ВБИХС 158.2

Лажна светост и лажно посвећење још увек обавља своје дело обмањивања. У разним облицима показује се исти дух као и у данима Лутера, одвраћајући умове од Светог писма и наводећи људе да се радије поводе за личним осећањима и утисцима, него да се покоравају закону Божјем. Ово је један од најуспешнијих Сотониних проналазака да баци љагу на чистоту и истину.ВБИХС 159.1

Лутер је неустрашиво бранио јеванђеље од напада који су долазили са свих страна. Реч Божја се показала као моћно оружје у свакој борби. Том Речју борио се против незаконито приграбљеног ауторитета папе и рационалистичке филозофије учењака, док се чврсто као стена опирао фанатизму који је настојао да се удружи с реформацијом.ВБИХС 159.2

Сваки од ових противничких елемената, одбацивао је на свој начин Свето писмо, а уздизао људску мудрост као извор верске истине и спознаје. Рационализам се клања разуму и чини га мерилом вере. Римокатолицизам тврди да папа као врховни свештеник располаже надахнућем које у непрекинутој линији долази од апостола и за сва времена је непроменљива, чиме пружа прилику свакој врсти разврата и покварености да се сакрију под плаштем апостолског овлашћења. Надахнуће које су Минцер и његови сарадници тврдили да имају, није произашло из вишег извора, него што су умишљеност маште, и његов утицај је рушио сваки ауторитет, био он људски, или божански. Право хришћанство прихвата Божју реч као велику ризницу надахнуте истине и мерило сваког надахнућа.ВБИХС 159.3

После свог повратка из Вартбурга, Лутер је довршио свој превод Новог завета и ускоро после тога предато је јеванђеље немачком народу на његовом језику. Овај превод, примили су са великом радошћу сви који су волели истину, а они који су се определили за традиције и заповести људске, одбацили су га са презиром.ВБИХС 160.1

Свештеници су се узнемирили при помисли да ће од сада и обичан народ моћи да расправља са њима о прописима Божје речи и да ће се тако открити њихово незнање. Оружја њиховог телесног расуђивања била су немоћна против духовног мача. Рим је употребио сав свој ауторитет да би спречио ширење Светог писма, али декрети, анатеме и мучења су се показали узалуднима. Што су више осуђивали и забрањивали Библију, то је већа била чежња народа да дозна шта она у ствари учи. Сви који су могли да читају, ревно су проучавали Божју реч за себе. Они су је носили са собом и читали, и нису били задовољни, све док велики део нису научили напамет. Видећи с каквом благонаклоношћу је био примљен Нови завет, Лутер је одмах отпочео с преводом Старог завета и објављивао га је у деловима, како је који био довршен.ВБИХС 160.2

Лутерови списи били су једнако добродошли у селу као и у граду. Ноћу су сеоски учитељи на глас читали малим групама окупљеним око огњишта. Код сваког оваквог напора, понеко се осведочио у истину и примивши реч, са радошћу је радосну вест преносио другима.ВБИХС 161.1

Тако су се испуниле надахнуте речи: „Речи твоје кад се јаве, просветљују и уразумљују просте.” Псалам 119, 130. Проучавање Светог писма учинило је промену у умовима и срцима људи. Папска власт је држала своје поданике под гвозденим јармом незнања и понижења. Сујеверно поштовање форми савесно је чувано, али у свој тој служби мало су суделовали срце и разум. Лутерово проповедање износило је јасне истине Божје речи, затим сама Реч, стављена у руке обичног народа, подигла је његове успаване снаге и очистила и оплеменила, не само његову духовну природу, него је и разуму дала нову снагу и одважност.ВБИХС 161.2

Могли су се видети људи свих сталежа како са Библијом у руци бране учења реформације. Паписти који су проучавање Светог писма препустили свештеницима и монасима, сада су их позивали да иступе и побију нова учења. Али не познавајући ни Писма, ни силе Божје, свештеници и монаси, били су потпуно поражени пред онима које су прогласили необразованима и јеретицима. „На несрећу”, рекао је један католички писац, „Лутер је своје следбенике уверио да њихова вера мора да се темељи искључиво на Светоме писму”. Народ се масовно сакупљао да слуша како људи скромног образовања бране истину и о њој расправљају са ученим и речитим теолозима.ВБИХС 161.3

Срамно незнање ових великих људи показало се кад су њихови аргументи били побијени једноставним учењем Божје речи. Жене и деца, радници и војници, боље су познавали Свето писмо од учених доктора и свештеника.ВБИХС 162.1

Када је римско свештенство видело како се њихова паства смањује, позвали су у помоћ судије и на сваки могући начин покушавали да поврате своје слушаоце. Али, људи су у новим учењима нашли оно што је испуњавало потребе њихових душа и окренули су се од оних који су их тако дуго хранили безвредним љускама празноверних обреда и људских предања.ВБИХС 162.2

Кад се распалило прогонство против учитеља истине, они су се држали Христових речи: „А кад вас протерају у једном граду, бежите у други.” Матеј 10, 23. Светлост је свуда продирала. Бегунци би понегде нашли отворена гостољубива врата где би боравили и они су проповедали Христа понекад у цркви, или ако би им то било забрањено, онда у приватним кућама, или под ведрим небом. Свако место где би се нашао неко спреман да слуша, налазио се посвећени храм. Истина објављена са таквом енергијом и сигурношћу, ширила се неодољивом снагом.ВБИХС 162.3

Узалуд су у помоћ позиване црквене и грађанске власти да сломе ,,кривоверје”. Узалуд су се служиле тамницама, мучењем, ватром и мачем. Хиљаде су верника запечатили крвљу своју веру, па, ипак, је дело ишло напред. Прогонство је допринело још већем ширењу истине, а фанатизам који је Сотона настојао да с њом сједини, само је помогао да се јасније могла уочити разлика између сотонског дела и дела Божјег.ВБИХС 163.1