Поглавље VII - Лутер Пред Државним Сабором

На престо Немачке ступио је нови цар, Карло V, и изасланици Рима су пожурили да владару честитају и приволе га да своју власт употреби против реформације. С друге стране, изборни кнез Саски, коме је Карло у великој мери дуговао своју круну, молио је цара да ништа не предузима против Лутера док га не саслуша. Цар је на тај начин дошао у тежак положај и неприлику. Паписте је једино могао задовољити царски декрет којим се Лутер кажњава смрћу. Изборни кнез је одлучно изјавио да ни његово царско величанство, нити ико други, није доказао да су реформаторови списи побијени, зато он тражи да се доктору Лутеру да гарантно писмо, да би се могао бранити пред судом учених, побожних и непристрасних судија.ВБИХС 125.1

Пажња свих странака била је сада управљена на сабор немачких држава који је сазван у Вормсу убрзо после ступања Карла V на престо. Народни сабор је требало да размотри важна политичка питања, али је све изгледало неважно у поређењу са случајем монаха из Витемберга. Карло је претходно наредио изборном кнезу да Лутера доведе са собом на сабор, обећавши му своју заштиту и слободу да расправља о спорном питању са меродавним особама. Лутер је нестрпљиво очекивао да ступи пред цара. Његово здравље је тада било погоршано, ипак је писао из борном кнезу: „Ако не могу да дођем здрав у Вормс, нека ме пренесу тамо болесног какав јесам. Јер, ако ме цар зове, не смем да сумњам да ме зове сам Бог. Ако намеравају да против мене употребе силу, што је вероватно, јер ме не зову да би били поучени, ја своју ствар предајем у Божје руке. Још увек живи и влада Онај који је тројицу Израиљаца избавио из огњене пећи. Ако не буде Његова воља да ме спаси, мој живот не вреди много. Побринимо се само да јеванђеље не буде изложено презиру безбожника и пролијмо радије своју крв у његову одбрану, него да им допустимо да тријумфују. Ко зна да ли ће више мој живот, или моја смрт, послужити спасењу моје браће? Од мене можете очекивати све, осим бекства и одрицања. Бежати не могу, а још мање, одрећи се”.ВБИХС 125.2

Вест да ће Лутер доћи на сабор у Вормс изазвала је у граду велико узбуђење. Алеандер, папски изасланик, коме је специјално био поверен задатак да сузбије реформацију, веома се узнемирио и разбеснео. Видео је да ће резултат бити катастрофалан за папску ствар. Водити истрагу о случају који је папа већ осудио, значило би не уважавати папин ауторитет. Плашио се да би снажни и речити докази овог човека могли одвратити многе кнезове од папе. Зато је код Карла V најенергичније уложио приговор против Лутеровог доласка у Вормс. Он је упозорио, преклињао и претио, док цар није попустио и написао изборном кнезу да Лутер, ако не жели да се повуче, мора остати у Витембергу.ВБИХС 126.1

Незадовољан овом победом, Алеандер је радио свом расположивом снагом и лукавством да издејствује Лутерово осуђење. Истрајношћу која би била достојна једног бољег циља, оптужио је Лутера пред кнезовима, прелатима и другим члановима сабора, због устанка, побуне, безбожности и богохулности. Али, жестина и страст коју је изасланик показивао, откривали су да га дух мржње и освете гони, а не ревност за веру. Већинско мишљење сабора било је да Лутер није крив.ВБИХС 127.1

Алеандер је са удвострученом ревношћу наваљивао на цара, истичући да је царева дужност да изврши папски едикт. На крају, побеђен изасланиковом наметљивошћу, Карло му је наредио да изнесе свој случај пред сабор. Рим је имао мало адвоката, осим Алеандера, који су били способни и образовани да бране његов случај. Пријатељи реформатора су са забринутошћу очекивали резултат Алеандеровог говора.ВБИХС 127.2

Велико узбуђење је настало када је изасланик изашао пред народни сабор у раскоши и са узвишеношћу. Многи су се сетили призора суђења нашем Спаситељу, када су Ана и Кајафа, пред Пилатом тражили смрт оног који „отпађује народ”.ВБИХС 127.3

Свом силом учености и речитости Алеандер се напрезао да побије истину. Он је против Лутера подизао оптужбу за оптужбом, називајући га јавним непријатељем цркве и државе, живих и мртвих, свештеника и лаика, црквених сабора и хришћана појединачно. „У Лутеровим списима има толико заблуда”, изјавио је, „да би се због њих могло спалити сто хиљада јеретика.”ВБИХС 127.4

На крају говора настојао је да изврне руглу и подсмеху све присталице реформиране вере: „Ко су сви ти Лутерани? Руља дрских и безобразних учитеља, покварених свештеника, развратних монаха, неразумних адвоката и пропалих племића, заједно са простим народом који су они завели и изопачили. Колико је узвишенија католичка странка по бројности, интелигенцији и моћи! Једногласна одлука ове часне скупштине отвориће очи простима, указати неопрезнима на опасност, учврстити неодлучне и ојачати слабе.”ВБИХС 128.1

Таквим оружјем били су нападани браниоци истине у свим временима. Ти исти аргументи износе се још увек против оних који се усуђују да се успротиве укорењеним заблудама, истичући јасна учења Божје речи. „Ко су ти проповедници нових учења?”, узвикују они који желе популарну религију. „Они су необразовани, малобројни и из најсиромашнијих сталежа. А ипак, тврде да имају истину и да су Божји изабрани народ. Они су незналице и обманути. Колико је већа у бројности и утицају наша вероисповест! Колико се великих и учених људи налази у нашим црквама! Колико више моћи је на нашој страни!” Ови докази имају велики утицај на свет, али ни данас нису уверљивији него што су били у данима реформатора.ВБИХС 128.2

Реформација се није завршила с Лутером, како то многи мисле. Она се наставља до завршетка историје света. Лутерово велико дело састојало се у томе да обасја друге светлошћу којом је Бог обасјао њега. Ипак, он није примио сву светлост која је требало да буде дарована свету. Од оног времена до данас, увек је нова светлост обасјавала странице Светог писма и увек су се откривале нове истине.ВБИХС 129.1

Легатов говор оставио је дубок утисак на сабор. Лутер није био присутан да јасним и уверљивим истинама Божје речи надјача папског првака. Није начињен ни покушај да се реформатор одбрани. Тамо се показала општа тежња да се Лутеранско „кривоверје” искорени из царства. Рим је имао најбољу прилику да одбрани свој случај. Говорио је највећи од његових говорника. Све што је могао да каже у своју одбрану, рекао је. Али, привидна победа била је знак пораза. Од сада, разлика између истине и заблуде, биће толико јаснија, колико њихова борба буде отворенија. Никада више од тог дана Рим неће стајати тако сигурно као што је стајао.ВБИХС 129.2

Већина у скупштини била је вољна да жртвује Лутера папиним захтевима, али многи који су видели и жалили због постојеће покварености у цркви, пожелели су укидање злоупотребе коју је трпео немачки народ као последицу римске покварености и похлепе за добицима. Изасланик је представио папску власт у најлепшем светлу. Тада је Господ покренуо једног члана сабора да дâ прави опис последица папске тираније. С племенитом одлучношћу, војвода Георг Саски је устао и са застрашујућом прецизношћу навео обмане и гадости папства и њихове ужасне последице. На крају је рекао:ВБИХС 129.3

„То су само неке од злоупотреба које говоре против Рима. Одбачен је сваки стид и само један циљ се непрестано следи: новац! још више новца! тако да су управо они људи чија је дужност да подучавају истину, говорили ништа друго до лаж, и нису их људи само подносили већ и награђивали. Јер што су веће њихове лажи, то је већи добитак. Ово је мутни извор из којег је отицало тако много покварених потока на све стране. Разузданост и похлепа иду руку под руку. На жалост, свештенство представља узрок саблазни која толике сироте душе гура у вечну пропаст. Мора да се изврши општа реформа!”ВБИХС 130.1

Бољи и снажнији приказ папских злоупотреба, не би ни сам Лутер могао да изнесе, а чињеница да је говорник био реформаторов одлучан непријатељ, дала је његовим речима још већи утицај.ВБИХС 130.2

Да су очи присутних на овој скупштини биле отворене, угледали би у својој средини Божје анђеле како у таму заблуде уносе зраке светлости, отварајући умове и срца за примање истине. Снага божанске истине и мудрости владала је, чак, и противницима реформације, и тако је припремљен пут великом делу које је требало да се изврши. Мартин Лутер није био присутан, али се у скупштини зачуо глас Онога који је био већи од Лутера.ВБИХС 130.3

Сабор је сада затражио да се доведе реформатор. Упркос молбама, протестима и претњама Алеандера, цар је коначно пристао и Лутер је позван да дође пред сабор. С позивом је предато и писмо којим му се гарантује сигуран повратак. Позив му је у Витемберг однео један гласник, коме је било наређено да прати Лутера до Вормса.ВБИХС 131.1

Лутерови пријатељи су се уплашили и ражалостили. Познавајући предрасуде и непријатељство испољено према њему, бојали су се да, чак, ни гарантно писмо неће поштовати, па су га молили да свој живот не излаже опасности. Он је одговорио: „Паписти у Вормсу, сигурно не желе да мене виде, већ моју осуду и смрт. Није важно. Не молите се за мене, већ за реч Божју...Христос ће ми дати свог Духа да победим Сотонине слуге. Ја сам их презирао у свом животу и победићу их својом смрћу. Њихов циљ у Вормсу је да ме приморају да се одрекнем. Ево какво ће бити моје одрицање: Пре сам рекао да је папа Христов намесник, а сада кажем да је противник Господа и апостол ђавола.”ВБИХС 131.2

На овај опасан пут Лутер није кренуо сам. Осим царског посланика, његова три најоданија пријатеља, одлучила су да га прате. Мноштво студената и грађана, којима је јеванђеље било драгоцено, са сузама су се опраштали од њега кад је одлазио. Тако су реформатор и његови сапутници кренули из Витемберга.ВБИХС 131.3

На путу су запазили да су умови људи потиштени због мрачних слутњи. У неким градовима нису им указиване никакве почасти. Кад су се зауставили да преноће, један пријатељски расположен свештеник изразио је своју бојазан за Лутера показујући му на портрет једног италијанског реформатора који је био осуђен на мученичку смрт ради истине. Следећег дана су сазнали да су Лутерови списи осуђени у Вормсу. Царски посланици објављивали су царски декрет и позивали народ да преда судијама забрањене списе. Гласоноша је са забринутошћу упитао реформатора да ли још увек жели да настави пут. Он је одговорио: „Наставићу, иако знам да бих у сваком граду могао да будем оптужен.”ВБИХС 131.4

У Ерфурту је Лутер дочекан с поштовањем. Опкољен масом поштовалаца, ушао је у град у којем је у својим млађим данима често просио комадић хлеба. Убедили су га да одржи проповед. Било му је забрањено, али гласник му је дозволио и монах чија је дужност некада била да у манастиру обавља најниже послове, попео се сада на проповедаоницу, и људи су слушали његове речи као без даха. Христос је пред њима био уздигнут изнад папе, изасланика, императора и краљева. Лутер ничим није указивао на опасност која му је претила. Није тражио да постане предмет њихових симпатија, или размишљања. Гледајући на Христа, заборавио је на себе. Сакрио се иза Мученика са Голготе, настојећи једино да представи Христа као откупитеља грешника.ВБИХС 132.1

Настављајући своје путовање, реформатор је свуда био предмет најживљег интересовања. Радознала маса окупљала се око њега, а пријатељски гласови упозоравали су га на намере римокатолика. „Бићеш жив спаљен”, говорили су они, „и твоје тело ће претворити у пепео као што су учинили са Јаном Хусом.” Лутер је одговорио: „Кад би дуж целог пута од Вормса до Витемберга, палили ватру чији би пламени језици допирали до неба, ја ћу, ипак, ићи тим путем у име Господа, изаћи ћу пред њих, ући ћу у чељуст тој звери, сломићу јој зубе, признавши Господа Исуса Христа”.ВБИХС 132.2

Вест о његовом приближавању Вормсу проузроковала је велику узнемиреност. Његови пријатељи бојали су се за његову сигурност, његови непријатељи страховали су за свој успех. Упорно су се трудили да га одврате да не уђе у град. Паписти су га наговарали да оде у дворац једног пријатељски расположеног витеза где може да се све реши на пријатељски начин. Пријатељи су покушавали да у њему пробуде страх, описујући опасности које му прете. Сви њихови напори остали су безуспешни. Лутер је непоколебљиво изјавио: „Када би у Вормсу било толико ђавола колико има црепова на крововима, ипак бих ушао у град.”ВБИХС 133.1

При његовом уласку у Вормс, мноштво народа је кренуло према градским вратима да му пожели добродошлицу. Такво велико мноштво није се сакупило ни кад је сам цар јавно улазио. Било је велико одушевљење, а усред мноштва један продоран и тужан глас запевао је једну погребну песму да Лутера подсети на судбину која га чека. „Бог ће бити моја одбрана”, рекао је он силазећи с кола.ВБИХС 133.2

Цар је одмах сазвао свој савет да размотре како да поступе са Лутером. Један од бискупа, строги паписта, изјавио је: „Дуго смо већали о том предмету. Ваше царско величанство треба да се већ једном реши тог човека. Није ли Сигисмунд послао Јана Хуса на ломачу? Ми нисмо дужни нити да дамо, нити да поштујемо гарантно писмо јеретика.” „Не”, рекао је цар, „ми морамо одржати своје обећање.” Било је тако одлучено да ће реформатор бити саслушан.ВБИХС 134.1

Цео град је желео да види тог необичног човека. Он је имао само неколико сати за одмор, док су се племићи, кнезови, свештеници и грађани гурали око њега. Чак и његови непријатељи су увидели да је његово држање било чврсто и храбро, његово лице имало је љубазан и радостан израз, свечана и дубока озбиљност његових речи давала му је силу којој се ни његови непријатељи нису могли одупрети. Једни су гледали на њему божанску силу, а други су понављали речи фарисеја упућене Христу: „Ђаво је у њему.”ВБИХС 134.2

Следећег дана је Лутер био позван да изађе пред сабор. Један царски службеник је одређен да доведе Лутера у саборну дворану. Ипак, он је тамо стигао уз тешкоће. Свака улица била је препуна гледалаца који су били жељни да виде монаха који се усудио да се одупре папском ауторитету.ВБИХС 134.3

При самом уласку у дворану његових судија, један стари генерал, јунак у многим биткама, љубазно му је рекао: „Јадни калуђеру! Јадни калуђеру! Ти сада мораш да пружиш отпор, већи него што сам га ја, или било који војсковођа, морао пружити у нашим најкрвавијим биткама. Али ако је твоје дело праведно и ако си сигуран у њега, иди напред у име Божје и не бој се ништа! Он те неће напустити”.ВБИХС 134.4

Најзад је Лутер стајао пред сабором. Цар је седео на престолу. Био је окружен најугледнијим личностима царства. Никада се ни један човек није појавио пред величанственијим сабором него што је био овај пред којим је Мартин Лутер требало да одговара због своје вере.ВБИХС 135.1

Сама чињеница да се он појавио, била је знак победе за истину. Папа је осудио тог човека и сада се тај исти човек налази пред судом. Та чињеница била је лично одупирање папском врховном ауторитету. Реформатору којег је папа проклео и искључио из сваког људског друштва, била је осигурана заштита и омогућено му је да буде саслушан од стране највећих великодостојника нације. Рим му је заповедио да ћути, али он је био спреман да говори хиљадама пажљивих слушалаца из свих крајева хришћанског света.ВБИХС 135.2

Пред тако моћном и славном скупштином, изгледало је, као да се реформатор скромног порекла, збунио и уплашио. Неки кнезови, видевши његово узбуђење, приближили су му се љубазно и један од њих му је шапнуо: „Не бој се оних који убијају тело, а душу не могу убити”. Други је рекао: „Кад вас изведу пред управитеље и цареве имена мојега ради, Дух Оца вашега, даће вам што ћете говорити”. Тако су великани овог света употребили Христове речи да охрабре Његовог слугу у часу искушења.ВБИХС 135.3

Лутера су довели до одређеног места, насупрот царског престола. Дубока тишина завладала је препуном скупштином. Тада је устао један царски службеник, показао на збирку Лутерових списа и позвао реформатора да одговори на два питања: да ли признаје да су то његови списи и да ли је вољан да се одрекне мишљења које је изнео у њима. Лутер је на прво питање одговорио да признаје да су те књиге његове. „Што се тиче другог питања”, рекао је он, „пошто је то питање вере и спасења душа, и пошто се тиче Божје речи, која је највеће и најдрагоценије благо на небу и на Земљи, поступио бих неразумно ако бих одговорио пре него што размислим, јер бих можда тврдио мање него што прилике налажу, или више него што истина захтева, и на тај начин би сагрешио против Христових речи: „И ко се год одрекне мене пред људима, и ја ћу се њега одрећи пред Оцем својим који је на небесима”. Зато понизно молим царско величанство да ми дâ времена да размислим како бих могао одговорити, а да не сагрешим против Божје речи”.ВБИХС 136.1

Подневши тај захтев, Лутер је поступио мудро. На овај начин уверио је сабор да не поступа покренут страшћу, или личним побудама. Таква смиреност и савлађивање самога себе, која се није очекивала од човека који се, показао тако смелим и непопустљивим, ојачало је његову снагу и оспособило га да после тога одговара разумно и одлучно, мудро и достојанствено, што је изненадило и разочарало његове непријатеље и укорило њихову дрскост и охолост.ВБИХС 136.2

Следећег дана требало је да изађе пред сабор и да дâ свој коначни одговор. Реформатору је за тренутак срце клонуло гледајући силе које су се удружиле против истине. Његово поуздање се поколебало док му се чинило да се његови непријатељи умножавају пред њим и силе таме надвладавају. Облаци су се нагомилали око њега и чинило му се да су га одвојили од Бога. Чезнуо је за сигурношћу да ће Господ над војскама бити с њим. У душевном страху бацио се лицем на земљу, и из његовог сломљеног срца отели су се вапаји које је само Бог могао потпуно да разуме. У својој беспомоћности, његова душа се чврсто везала за Христа, моћног избавитеља. Он се с Богом није борио за своју сопствену сигурност, већ за успех истине; и надвладао је. Био је оснажен уверењем да се неће појавити сам пред скупштином. Мир је поново завладао његовом душом, и он се радовао што му се пружа прилика да уздигне Божју реч пред народним владарима. Да би сачувао реформатора да се не поузда у сопствену силу и да изненада не насрне у пропаст, Бог је у својој мудрости дозволио да Лутер сазна каква му опасност прети. Бог је припремио свога слугу за велико дело које је било пред њим.ВБИХС 137.1

Када се приближио тренутак његовог наступа, Лутер је приступио столу на коме се налазило Свето писмо, положио своју леву руку на свету Књигу и подигавши десницу к небу обећао је да ће остати веран јеванђељу и слободно исповедати своју веру, па макар је морао запечатити и својом крвљу.ВБИХС 138.1

Када се поново појавио пред државним сабором, његово лице није одавало ни трага страха или збуњености. Миран и спокојан, узвишене храбрости и племенитости, стајао је као Божји сведок пред великанима ове земље. Царски службеник затражио је да чује његову одлуку да ли је вољан да се одрекне свога учења. Лутер је одговорио пригушеним и понизним гласом, без жестине и узбуђења. Његово држање било је учтиво и смерно, али, ипак, показивао је чврсто поуздање и радост, што је изненадило сабор.ВБИХС 138.2

Објаснио је да сва његова дела нису истог карактера. У некима расправља о вери и добрим делима, па су их чак и његови непријатељи признали, не само безопасним, него и корисним. Одрећи се њих, значило би одбацити истину коју сви признају. Друге књиге састоје се из списа који откривају покварености и злоупотребе папства. Одрећи се ових дела значило би ојачати римску тиранију и отворити широм врата многим и већим безакоњима. У трећој врсти својих књига устаје против неких личности које су браниле јавна зла. Што се тиче тих списа, признаје да је често био оштрији него што то доликује. Не тврди да је без погрешке, али се ни тих књига не може одрећи, јер би такав поступак охрабрио непријатеље истине, и они би искористили прилику да Божји народ тлаче са још већом окрутношћу.ВБИХС 138.3

„Али ја сам само човек, а не Бог”, наставио је он, „бранићу се као што се Христос бранио: ‘Ако сам говорио зло, докажите ми у чему сам погрешио’ Због тога вас заклињем милошћу Божјом, узвишени царе, и све који сте присутни, да ми из списа пророка докажете да сам у заблуди. Чим будем у то уверен, одрећи ћу се својих заблуда и први ћу зграбити своје списе и бацићу их у ватру. Ово што сам сада рекао, показаће да сам размотрио и оценио опасности којима се излажем; али ја се не плашим, већ се радујем што је јеванђеље и данас као и некад узрок немира и борби. То је карактер и судбина Божје речи. Исус је рекао: „Ја нисам дошао да донесем мир на Земљу, него мач”. Бог је диван и страшан у својим саветима. Будимо опрезни како се не бисмо у својим настојањима да зауставимо неслоге, нашли како се боримо против свете Божје речи и навукли на себе страшну поплаву непремостивих опасности, садашње невоље и вечну пустош. Могао бих да наведем много примера из Божјих пророчанстава. Могао бих да говорим о фараону, о цару вавилонском и о царевима израиљским који никад нису успешније радили на својој пропасти, него управо онда када су наизглед мудрим саветима мислили да учврсте своје царство. Бог премешта брда, а они то не знају”.ВБИХС 139.1

Лутер је говорио немачки; сада су од њега тражили да исте речи понови на латинском. Иако исцрпљен пређашњим напором, одазвао се молби, и исти говор је поновио са истом јасноћом и енергијом. У томе га је водило Божје провиђење. Ум многих кнезова био је толико заслепљен заблудама и празноверјем да приликом првог говора нису могли да схвате моћ Лутерових доказа, али приликом поновног излагања јасно су схватили изнешена гледишта.ВБИХС 140.1

Они који су упорно затварали очи пред светлошћу и одлучили да се не дају осведочити истином били су разјарени Лутеровим речима. Кад је Лутер престао да говори, представник државног сабора је гневно рекао: „Ви нисте одговорили на постављено питање. Од вас се тражи да дате јасан и одређен одговор. Хоћете ли да се одрекнете или не?” Реформатор је одговорио: „Пошто ваше величанство и кнезови захтевају једноставан одговор, даћу га овако: Све док не будем уверен доказима из Светог писма и јасним разлозима, јер ја не верујем ни папама, ни црквеним саборима пошто су често грешили и противречили сами себи, не могу изабрати друго, него да се држим Божје речи која је господар моје савести. Ја не могу, нити ћу икада било шта порећи, јер није ни безбедно ни поштено поступати против своје савести. То је мој став, не могу другачије, нека ми Бог помогне! Амин!”ВБИХС 140.2

Тако је овај праведни човек стајао на сигурном темељу Божје речи. Небеска светлост обасјавала је његово лице. Његову величину и чистоту његовог карактера, мир и радост који су извирали из његовог срца сви су јасно видели кад је откривао силу заблуде и сведочио у прилог вере која побеђује свет.ВБИХС 140.3

Цео сабор је од изненађења за тренутак занемео. Сам цар и многи кнезови били су задивљени. Римокатолици су били поражени, њихова ствар се појавила у најнеповољнијем светлу. Они су настојали да задрже своју власт, не позивајући се на Свето писмо, већ претњама, тим поузданим аргументима Рима. Представник сабора је рекао: „Ако се не одрекне, цар и држава видеће шта треба да учине с тврдоглавим јеретиком”.ВБИХС 141.1

Лутерови пријатељи који су с великом радошћу слушали његову племениту одбрану, задрхтали су на ове речи; али реформатор је мирно рекао: „Бог нека ми буде помоћник, јер се ја не могу ничега одрећи”.ВБИХС 141.2

Стајао је чврст као стена, док су најжешћи таласи световне силе ударали узалудно о њега. Једноставна снага његових речи, његово неустрашиво држање, његов мир, и непроменљива одлучност изражена у свакој речи и поступку, оставили су дубок утисак на овај скуп. Било је јасно да га не могу наговорити ни обећањима, ни претњама да се покори захтевима Рима.ВБИХС 141.3

Папске присталице су се љутиле кад су виделе да један обичан калуђер презире власт пред којом су дрхтали краљеви и кнезови. Били су нестрпљиви и желели су да он у смртном мучењу осети њихов гнев. Али Лутер, иако свестан опасности која му је претила, свима је говорио мирно и достојанствено како доликује једном хришћанину. У његовим речима није било ни охолости, ни срџбе, ни извртања. Сасвим је изгубио из вида себе, заборавио је на велике личности које су га окруживале, осећајући само једно: да се налази у присуству Онога који је виши од папе, кардинала и краљева. Христос је говорио кроз Лутерово сведочење са снагом и узвишеношћу која је на махове испуњавала како пријатеље тако и непријатеље страхопоштовањем и дивљењем. Дух Божји, присутан на овом сабору, деловао је на срца државних вођа. Неколико кнезова отворено је признало праведност Лутерове ствари. Многи су били осведочени истином, али на неке утисак није био трајан. Било је и таквих који нису одмах изразили своје уверење, али су касније, пошто су сами проучили Свето писмо, постали неустрашиви помагачи реформације.ВБИХС 141.4

Изборни кнез Фридрих гледао је врло забринуто на Лутеров долазак пред државни сабор, и с дубоким убеђењем слушао је његов говор. С радошћу и задовољством посматрао је његову храброст, одлучност и уздржљивост, и одлучио је да га брани са још већом енергијом. Упоредио је стране у сукобу, и видео да је мудрост папе, краљева и кардинала била посрамљена снагом истине. Папство је доживело пораз чије ће се последице осећати међу свим народима, и у свим вековима.ВБИХС 142.1

Када је папин легат видео какав је утисак створила Лутерова одбрана, уплашио се као никада пре за сигурност римске власти, и одлучио је да употреби сва средства која су му стајала на располагању да уништи реформатора. Са свом речитошћу и дипломатском вештином којом се одликовао, покушао је да прикаже младом цару како би лудо и опасно било ако би пријатељство и моћ римске столице жртвовао за ствар једног незнатног калуђера.ВБИХС 142.2

Његове речи нису остале без дејства. Сутрадан после Лутерове одбране, цар Карло V је на сабору објавио да ће наставити политику својих претходника да подржава и штити католичку веру. Пошто је Лутер одбио да се одрекне својих заблуда, против њега и његовог јеретичког учења биће примењене најоштрије мере. Ипак, гарантно писмо које је добио мора се поштовати, и пре него што се против њега предузму мере, мора му бити дозвољено да се сигурно врати својој кући.ВБИХС 143.1

„Чврсто сам одлучио да идем стопама својих претходника”, писао је цар. Одлучио је да не скрене са стазе традиција, па ни због правде и истине. Хтео је као његови очеви да подупре папство са свим његовим злочинима и злоупотребама. Заузевши такав став, одбио је да прихвати видело које ни његови очеви нису прихватили, као ни да изврши дужности које ни они нису испунили.ВБИХС 143.2

Изгледало је да он осећа да промена верских ставова није у складу са достојанством једног цара. И данас има много таквих који се придржавају обичаја и предања својих отаца. Кад им Бог пошаље додатну светлост, одбијају да прихвате јер је нису прихватили њихови очеви. Ми не живимо у време наших отаца, зато и наше дужности и одговорности нису исте. Бог нас неће похвалити ако уместо да истражујемо Реч истине, гледамо на пример наших отаца да би по њему одређивали наше дужности. Наша одговорност је већа него наших предака. Ми смо одговорни за светлост коју су они примили и предали нам у наслеђе, а исто тако и за додатну светлост која сада светли над нама из Божје речи.ВБИХС 143.3

Исус је рекао неверним Јеврејима: „Да нисам дошао на свет и да им нисам говорио, не би греха имали, а сада немају изговора за свој грех.” Јован 15, 22. Иста божанска сила говорила је преко Лутера цару и немачким кнезовима. Кад је светлост засјала из Божје речи, Господњи Дух је последњи пут позивао многе чланове сабора. Као што је Пилат, много година раније, допустио да охолост и частољубље затворе његово срце речима Спаситеља света; као што је плашљиви Феликс замолио весника истине: „Иди за сада, а кад будем имао времена, позваћу те”; као што је охоли Агрипа признао: „Још мало па ћеш ме наговорити да будем хришћанин”, а ипак је одбацио вест послату с неба, — тако је и Карло V одлучио да одбаци светлост истине прожет световном охолошћу и мислећи да му то налаже државничка мудрост.ВБИХС 144.1

Неколико папиних присталица је захтевало да се не испоштује Лутерово гарантно писмо. „Рајна”, рекли су, „треба да прими његов пепео, као што је пре сто година примила пепео Јана Хуса”. Гласови о плановима против Лутера брзо су се раширили и изазвали велико узбуђење у граду. Реформатор је стекао много пријатеља који су одлучили, познавајући подмуклу окрутност Рима према свима који би се усудили да открију његову поквареност, да га штите да он не падне као његова жртва. Стотине племића обавезало се да ће га штитити. Многи су царску одлуку жигосали као знак слабости царске власти и њеног потчињавања Риму. На вратима кућа и на јавним трговима појавили су се плакати; једни су бранили, а други осуђивали Лутера. На једноме од њих биле су написане речи: „Тешко теби, земљо, када ти је цар дете.” Опште одушевљење у целој Немачкој за Лутера уверило је цара и државни сабор да би свака неправда учињена Лутеру изложила опасности мир царства, а и сигурност самог престола.ВБИХС 144.2

Фридрих Саски показао је мудру уздржљивост прикривајући пажљиво своја права осећања према реформатору, али је и у исто време неуморном пажњом пратио сваки његов покрет и сваки покрет његових непријатеља. Било је и много таквих који нису скривали своју наклоност према Лутеру. Посећивали су га кнезови, грофови, господа, проповедници и обичан народ и дивили му се као да је нешто више од човека. Чак и они који нису веровали његовој науци, дивили су се његовој племенитој честитости која га је гонила да радије себе изложи смртној опасности, неголи да се огреши о своју савест.ВБИХС 145.1

Уложени су били озбиљни напори да се Лутер наговори на компромис са Римом. Племићи и кнезови упозорили су га, ако настави упорно да се држи свога мишљења насупрот мишљења цркве и сабора, да ће убрзо бити прогнан из царства и остављен без заштите. На то је Лутер одговорио: „Христово јеванђеље се не може проповедати без тешкоћа. Зашто да ме страх и претње одвоје од Бога и од божанске Речи која је једина истина? Не, радије бих дао своје тело, своју крв и свој живот”.ВБИХС 145.2

Поново су наваљивали на њега да се покори царевој пресуди, па се нема више чега бојати. „Немам ништа против тога”, одговорио је он, „да цар, кнезови и чак најједноставнији хришћани испитају и оцене моје књиге, али под условом да то учине на темељу Божје речи. Само њу су дужни људи да слушају. Моја савест се ослања на Свето писмо, и ја се потчињавам том ауторитету”.ВБИХС 146.1

На други покушај да га наговоре, он је одговорио: „Пристајем да се одрекнем свог гарантног писма. Предајем у руке цару своју личност и свој живот, али Реч Божју - никада!” Изјавио је да је спреман да се покори одлуци једног општег сабора, али под условом да тај сабор суди по Светом писму. Пријатељи и непријатељи су се најзад уверили да је бескористан сваки даљи покушај измирења.ВБИХС 146.2

Да је реформатор попустио само у једној тачки, Сотона и његови сарадници би однели победу, али његова непоколебљива одлучност била је средство за ослобађање цркве, и почетак новог и бољег доба. Утицај овог човека који је имао храбрости да у религиозним питањима мисли и ради самостално деловао је на цркву и на свет, не само у његово време, већ и у свим будућим поколењима. Његова одлучност и верност крепиће у последње време све оне који ће морати да прођу кроз слично искуство. Божја моћ и величина били су уздигнути изнад људских одлука, изнад силне Сотонине моћи.ВБИХС 146.3

Ускоро после тога Лутер је добио наређење од цара да се врати кући. Реформатор је знао да ће после те наредбе брзо доћи и његова осуда. Претећи облаци су се нагомилали над његовом стазом; па ипак, његово срце је било пуно радости и хвале када је напуштао Вормс. „Сам ђаво”, рекао је он, „чувао је папску тврђаву, али је Христос начинио у њој велики продор, и Сотона је морао признати да је Бог јачи од њега”. На путу из Вормса Лутер је дочекиван још одушевљеније, него кад је тамо путовао. Црквени великодостојници поздрављали су калуђера који је био под папиним проклетством, а грађанске власти указивале су поштовање човеку кога је цар осудио.ВБИХС 147.1

Ускоро после његовог одласка из Вормса, папске присталице успеле су да наговоре цара да изда против њега едикт. У том едикту Лутер је био проглашен као „Сотона у људском облику, одевен у калуђерске хаљине”. Била је издата наредба да се предузму мере како би се спречио његов рад чим буде истекао рок његове заштите. Свакоме је било забрањено да му пружи уточиште, храну или пиће, да га подупре или помаже речима или делима, јавно или тајно. Требало је да буде ухваћен и предат властима. И његови следбеници треба да буду ухапшени, а њихово имање заплењено. Његови списи треба да се униште и најзад, сви они који се усуде да раде против ове наредбе треба да деле његову судбину. Државни сабор је одобрио царев декрет. Римокатолици су били одушевљени. Сматрали су да је судбина реформације запечаћена.ВБИХС 147.2

Бог је у овом часу опасности припремио пут спасења за свог слугу. Једно будно око пратило је Лутерово кретање, и једно верно и племенито срце донело је одлуку да га спасе. Било је јасно да ће Рим бити задовољан само онда када буде чуо да је Лутер мртав. Једино средство да га сачувају од чељусти лава било је да га сакрију. Бог је дао Фридриху Саском мудрост да створи план како да реформатора спасе. Сарадњом верних пријатеља спроведен је план изборног кнеза, и Лутер је био сакривен и од пријатеља и од непријатеља. На повратку своме дому, изненада је био ухваћен, отргнут од своје пратње и одведен брзо кроз шуму у кулу Вартбург — усамљену трвђаву саграђену на врху једног брда. Његово одвођење и сакривање учињено је тако тајанствено да и сам Фридрих дуго времена није знао где је одведен. Важно је било да се то не зна. Докле год изборни кнез није знао где је Лутер сакривен, он није могао ни дати било какво обавештење о њему. Он је знао да је реформатор безбедан, и то му је било доста.ВБИХС 148.1

Прошло је пролеће, лето и јесен; дошла је зима, а Лутер је још увек био заточеник. Алеандер и његови приврженици тријумфовали су,уверени да ће се светлост јеванђеља ускоро угасити. Али уместо тога, реформатор је своју светиљку пунио из резервоара истине, да би њено видело светлело још јачим сјајем.ВБИХС 148.2

У пријатељској сигурности у Вартбургу, Лутер се у почетку осећао срећан, видећи да је избављен од опасности и бојне вреве. Али, није могао дуго да подноси спокојство и одмор. Навикнут на активан живот и тешку борбу, није могао лако да подноси неактивност. У овим данима усамљености лебдело му је пред очима стање цркве и он је очајно узвикнуо: „Јао, зар у овим последњим данима Божјег гнева нема никога ко би стао као зид пред Господа и спасао Израиља!” Затим је почео да размишља о себи и уплашио се да не би због свога повлачења из борбе био окривљен као плашљивац. Осим тога, пребацивао је себи за немарност и угађање самоме себи. Ипак, у исто време чинио је и више него што би се могло очекивати од једног човека. Његово перо није никад било незапослено. Његови непријатељи који су себи ласкали да су га ућуткали, зачудили су се и збунили очевидним доказима да је он још активан. Мноштво трактата излазило је из његовог пера и кружило по целој Немачкој. Осим тога учинио је за своје сународнике велико дело тиме што је превео Нови завет на немачки језик. Са висине свог стеновитог Патмоса, више од годину дана настављао је да проповеда јеванђеље и жигоше грехе и заблуде свога времена.ВБИХС 149.1

Бог је уклонио свога слугу из јавног живота не само зато да га сачува од гнева његових противника и да му осигура једно мирно време за ове важне послове, него је то учинио још из важнијих разлога. У самоћи и скровитости планинског уточишта Лутер је био далеко од сваког земаљског ослонца и људске хвале. На овај начин био је сачуван од охолости и самопоуздања, који тако често прате успех. Ово страдање и понижење припремили су га да сигурним кораком иде вртоглавим висинама, на које је изненада био пренет.ВБИХС 150.1

Када се људи радују слободи коју им истина доноси, склони су да узвисе оне којима се Бог послужио да сломи ланце заблуда и сујеверја. Сотона покушава да одврати људске мисли и осећања од Бога и да их упути на људе; на тај начин их заводи да поштују оруђе, а да занемаре Руку која управља свим догађајима провиђења. Често верске вође, које на такав начин бивају хваљене и слављене губе из вида зависност од Бога и падају у самопоуздање. Као последица тога, настоје да завладају умом и савешћу људи који су склони да у њих гледају као у вође, а не на Божју реч. Дело реформе је често задржавано због духа попустљивости њених присталица. Бог је хтео да дело реформације сачува баш од ове опасности. Желео је да ово дело нема знак човека, него да прими печат Божји. Људи су гледали на Лутера као на тумача истине; зато је он био удаљен, да би сви погледи били управљени на вечног Аутора истине.ВБИХС 150.2